Пређи на садржај

Нова година

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте страницу Нова година (вишезначна одредница).
Дочек Нове године на плажи Копакабана у Рио де Жанеиру, Бразил (2004)
Прослава Кинеске Нове године уз ватромет у луци Викторија у Хонгконгу 2012.

Нова година је време или дан када почиње нова календарска година, а број године у календару се увећава за један. У свим културама које користе годишње календаре долазак нове године се прославља као празник.[1]

Према грегоријанском календару, који је данас најшире прихваћен, Нова година пада 1. јануара (Дан Нове године, коме претходи Новогодишња ноћ). Ово је такође био први дан године у оригиналном јулијанском и римском календару (после 153. п. н. е.).[2]

Друге културе обележавају свој традиционални или религијски Дан Нове године према сопственим обичајима, обично (иако не увек) јер користе лунарни календар или лунисоларни календар. Кинеска Нова година, исламска Нова година, тамилска Нова година (Путанду) и јеврејска Нова година су међу познатијим примерима. Индија, Непал и друге земље такође славе Нову годину на датуме према сопственим календарима који су покретни у односу на грегоријански календар.

Током средњег века у западној Европи, док је јулијански календар још увек био у употреби, власти су померале Дан Нове године, зависно од локације, на један од неколико других дана, укључујући 1. март, 25. март, Ускрс, 1. септембар и 25. децембар. Од тада су многи национални грађански календари у западном свету и шире прешли на коришћење једног фиксног датума за Дан Нове године, 1. јануар — већина је то учинила када је усвојила грегоријански календар.

Обичаји и историјат на Балкану

[уреди | уреди извор]
Новогодишњи ватромет

На просторима Балкана, као и у већини западних земаља, током дочека Нове године (31. децембра) обичај је да се испаљује ватромет током ишчекивања поноћи. У поноћ се размењују поклони са жељама за успешну наредну годину. Деци се поклони остављају испод новогодишње јелке, где их чекају када се пробуде наредног дана, али се они могу размењивати и одмах након поноћи.

Прослава Нове године је у СФРЈ посебан значај почела да добија после Другог светског рата. Тада се покушао сузбити значај који је велики део хришћанског становништва са тих простора придавао прослави Божића, тако што се пажња усредсредила на до тада мање прослављану и религијски непопуларну Нову годину.

Руски етнограф и историчар Павле Ровински је записао да је „у новије време” (крај 19. века) црногорски књаз Никола Петровић чекао Нову годину по европском обичају, у поноћ. Долазили би му у госте виши чиновници и представници страних држава, а у поноћ би настала пуцњава из топова. Другог дана, након литургије, ишло се код књаза и наследника са честиткама. Тај обичај се постепено усвајао и у другим местима, али сеоски народ у томе тада још није учествовао.[3]

По врсти

[уреди | уреди извор]

На основу коришћеног календара, нове године се често категоришу као лунарне или лунисоларне или соларне нове године.

По месецу или годишњем добу

[уреди | уреди извор]

Јануар

[уреди | уреди извор]
Беба Нова година 1905. тера стару 1904. у историјске књиге у карикатури коју је нацртао Џон Т. Макачон.
  • 1. јануар: Први дан грађанске године у грегоријанском календару који користи већина држава.
    • Супротно увреженом веровању на западу, грађанска Нова година 1. јануара није верски празник православних хришћана. Православни литургијски календар не предвиђа прославу Нове године. Сам 1. јануар јесте верски празник, али зато што је то празник Обрезања Господњег (седам дана након Христовог рођења) и помен светитеља (Василија Великог). Иако литургијски календар почиње 1. септембра, не постоји посебна верска прослава везана за почетак новог циклуса, иако црква може дати благослов за грађанско славље. Православни народи могу организовати грађанске прославе за Нову годину. Они који се придржавају ревидираног јулијанског календара (који усклађује датуме са грегоријанским), укључујући Бугарску, Кипар, Египат, Грчку, Румунију, Сирију, Турску и Украјину, обележавају и верске и грађанске празнике 1. јануара. У другим народима и местима где се православне цркве још увек придржавају јулијанског календара, укључујући Грузију, Израел, Русију, Северну Македонију, Србију и Црну Гору, грађанска нова година се обележава 1. јануара по грађанском календару, док исти верски празници падају 14. јануара по грегоријанском (што је 1. јануар по јулијанском), у складу са литургијским календаром.
  • Јапанска Нова година (正月, Shōgatsu) се тренутно слави 1. јануара, при чему се празник обично обележава до 3. јануара. Године 1873, пет година након Меиџи рестаурације, Јапан је усвојио грегоријански календар. Пре 1873. године, Јапан је користио лунарни календар са дванаест месеци од по 29 или 30 дана, за укупну годину од око 354 дана.[4]
  • Сами народ је славио Ođđajagemánnu.[5]

Зимске лунисоларне нове године

[уреди | уреди извор]
Знак „Срећна Нова година” у североисточној Кини

Лунисоларни календари броје месеце према лунацијама, али пошто не постоји паран број месечевих циклуса у соларној години, календар се мора поново покренути сваке године на први, други или чак трећи млади месец након зимске краткодневице.

Март

[уреди | уреди извор]
  • Вавилонска Нова година почињала је са првим младим месецом након пролећне равнодневице. Древне прославе трајале су једанаест дана.[6]
  • Нава Варша се слави у Индији у различитим регионима од марта до априла.
  • Иранска Нова година, названа Новруз, је дан који садржи тачан тренутак пролећне равнодневице, што се обично дешава 20. или 21. марта, означавајући почетак пролећне сезоне. Зороастријска Нова година поклапа се са иранском Новом годином Новруз и славе је Парси у Индији и зороастријанци и Персијанци широм света. У бахаистичком календару, нова година пада на пролећну равнодневицу 20. или 21. марта и зове се Нав-Руз. Иранска традиција пренета је и на земље централне Азије, укључујући Казахе, Узбеке и Ујгуре, и тамо је позната као Науриз. Обично се слави 22. марта.
  • Балијска Нова година, заснована на Сака календару (балијско-јавански календар), зове се Њепи, и пада на балијску Лунарну Нову годину (око марта). То је дан тишине, поста и медитације: обележава се од 6 сати ујутро до 6 сати ујутро наредног дана. Иако је Њепи првенствено хиндуистички празник, становници Балија који нису хиндуисти такође поштују дан тишине.
  • Угади; телугу и канада Нова година, углавном пада у месецима марту или априлу.
  • У кашмирском календару, празник Наврех означава Нову годину у марту–априлу.
  • Гуди Падва се слави као први дан хиндуистичке године од стране народа Махараштре у Индији и Санскар Падва у Гои.
  • Синди фестивал Чети Чанд слави се истог дана када и Угади/Гуди Падва како би се обележила синдска Нова година.
  • Телемитска Нова година 20. марта (или 8. априла према неким изворима) обично се слави инвокацијом Ра-Хор-Куита, обележавајући почетак Новог Еона 1904. године.
  • Од 1155. до 1752. године, грађанска година у Енглеској и њеним поседима почињала је 25. марта (видети одељак о историјским датумима).

Април

[уреди | уреди извор]
  • Асирско-вавилонска Нова година, названа Ха б'Нисан или Реша д'Шета, пада 1. априла.
  • Прославе телемитске Нове године обично се завршавају 10. априла, након периода од око месец дана који почиње 20. марта.[7]

Средина априла (Пролеће на северној хемисфери)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Нова година Јужне и Југоисточне Азије

Нова година многих календара Јужне и Југоисточне Азије пада између 13. и 15. априла, означавајући почетак пролећа.

Јун

[уреди | уреди извор]

Јул

[уреди | уреди извор]
  • Нова година Зулу народа пада на пун месец у јулу.

Септембар

[уреди | уреди извор]

Јесен на северној хемисфери

[уреди | уреди извор]

Децембар

[уреди | уреди извор]

Променљиви датуми

[уреди | уреди извор]
F15
Отварање године[13]
Wpt Rnpt[14]
на египатским
хијероглифима

Хришћанска литургијска година

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Литургијска година

Рани развој хришћанске литургијске године поклопио се са Римским царством (источним и западним), а касније и Византијским царством, која су оба примењивала порески систем назван Индикт, чије су године почињале 1. септембра. Овај тајминг може објаснити успостављање 1. септембра као почетка литургијске године у древној цркви, упркос званичном римском Дану Нове године 1. јануара у јулијанском календару.

Данашњи православни литургијски календар и даље почиње 1. септембра. Ово датирање „1. септембра” је према „новом” (ревидираном) јулијанском календару или „старом” (стандардном) јулијанском календару, у зависности од тога који користи одређена православна црква. Стога, може пасти 1. септембра по грађанском календару, или 14. септембра (између 1900. и 2099. године укључиво).

Литургијски календари Коптске и Етиопске православне цркве прате александријски календар. Њихове прославе Нове године на Нејруз и Енкутаташ падају 11. септембра током већине година и 12. септембра у годинама које претходе преступној години.

Историјски датуми нове године у Европи

[уреди | уреди извор]

Током Римске републике и Римског царства, године су почињале на датум када је сваки конзул први пут ступио на дужност. Од 153. п. н. е. то је био 1. јануар.[16] Године 45. п. н. е, када је Цезаров нови јулијански календар ступио на снагу, Сенат је утврдио 1. јануар као први дан године.

У средњем веку у Европи, бројни значајни празници у црквеном календару Римокатоличке цркве почели су да се користе као почетак јулијанске године:

  • 1. јануар (Стил Обрезања): Заснован на празнику Обрезања Христовог.
  • 25. март (Стил Благовести): Заснован на празнику Благовести. Овај датум је коришћен у многим деловима Европе током средњег века.
  • Ускрс (Ускршњи стил): Коришћен у Француској. Недостатак је био што је Ускрс покретни празник, па се исти датум могао појавити два пута у једној години.
  • 25. децембар (Божићни стил): Коришћен у Немачкој и Енглеској до 11. века.

Током векова, земље су мењале стилове све док модерни стил (1. јануар) није преовладао. На пример, Шкотска је прешла на модерни стил 1. јануара 1600, док је Енглеска то учинила тек 1752. године.[17]

Усвајање 1. јануара

[уреди | уреди извор]
Види још: Усвајање грегоријанског календара

Године усвајања 1. јануара као нове године су следеће:

Држава Година почетка
Свето римско царство (~Немачка)[18] 1544.
Шпанија, Португалија, Пољска[18] 1556.
Пруска,[18] Данска и Шведска.[18] 1559.
Француска 1564.
Јужна Холандија 1576.
Низоземска република[18] 1583.
Шкотска[19][18] 1600.
Русија 1700.[напомена 1][20]
Тоскана[18] 1721.
Енглеска и Британска империја[18][напомена 2] 1752.
Јапан[21] 1873.
Кина[22] 1912.
Грчка[23] 1923.
Турска[24] 1926.
Тајланд 1941.

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Датум из 1725. који се наводи у неким изворима вероватно потиче од Бонда (1875) (стр. 101), али није тачан. Види Указ бр. 1736 из 1699. (20. децембар 1699. [[Стари и нови датуми|]] (30. децембар ) којим је проглашен.
  2. ^ Закон о календару (Нови стил) из 1750.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Anthony Aveni, "Happy New Year! But Why Now?" in The Book of the Year: A Brief History of Our Seasonal Holidays (Oxford: Oxford University Press, 2003), 11–28.
  2. ^ Forsythe, Gary (2012). Time in Roman Religion: One Thousand Years of Religious History. Routledge. стр. 14. ISBN 978-0-415-52217-5. 
  3. ^ Аполонович Ровински 1998, стр. 129.
  4. ^ Ravina, Mark (1998). Land and Lordship in Early Modern Japan. Stanford University Press. стр. 19. ISBN 9780804763868. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2023. 
  5. ^ „The Sami Concept of Time”. Архивирано из оригинала 19. 7. 2019. г. Приступљено 18. 1. 2020. 
  6. ^ Tek Web Visuals, Cochina. „New Year's Day”. World e scan. Архивирано из оригинала 10. 11. 2020. г. Приступљено 13. 11. 2011. 
  7. ^ "The Thelemic Holy Season Архивирано 2017-06-19 на сајту Wayback Machine", 2004
  8. ^ Crump, William D. (2016). Encyclopedia of New Year's Holidays Worldwide. McFarland, Incorporated, Publishers. стр. 235. ISBN 9781476607481. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2023. 
  9. ^ Ben, Tzvi (22. 9. 2006). „Rosh Hashanah: Prayers, Shofars, Apples, Honey and Pomegranates”. Israelnationalnews.com. Архивирано из оригинала 27. 11. 2011. г. Приступљено 13. 11. 2011. 
  10. ^ Rintluanga., Pachuau (2009). Mizoram : a study in comprehensive geography. New Delhi: Northern Book Centre. стр. 9. ISBN 978-8172112646. OCLC 471671707. 
  11. ^ Laugrand, Frédéric; Oosten, Jarich (2002). „Quviasukvik. The celebration of an Inuit winter feast in the central Arctic”. Journal de la Société des Américanistes. 88 (88): 203—225. S2CID 161600212. doi:10.4000/jsa.2772 Слободан приступ. 
  12. ^ „Quviasukvik: The Inuit Winter Festival & Christmas”. Архивирано из оригинала 31. 10. 2020. г. Приступљено 19. 1. 2020. 
  13. ^ For alternative representations of the Opening of the Year, see Mesori.
  14. ^ Vygus, Mark (2015), Middle Egyptian Dictionary (PDF), Архивирано (PDF) из оригинала 3. 8. 2020. г., Приступљено 9. 2. 2017 .
  15. ^ Tetley, M. Christine (2014), The Reconstructed Chronology of the Egyptian Kings, Vol. I, стр. 42, Архивирано из оригинала 11. 2. 2017. г., Приступљено 9. 2. 2017 
  16. ^ Roman Dates: Eponymonous Years Архивирано 2009-06-21 на сајту Wayback Machine
  17. ^ Ritter, R. M. (2005), New Hart's Rules:The Handbook of Style for Writers and Editors: The Handbook of Style for Writers and Editors, Oxford University Press, стр. 194, ISBN 9780191650499 
  18. ^ а б в г д ђ е ж Mike Spathaky Old Style and New Style Dates and the change to the Gregorian Calendar: A summary for genealogists Архивирано 2014-10-11 на сајту Wayback Machine
  19. ^ Bond, John James (1875). Handy-book of rules and tables. London: George Bell & Sons.  - видети фусноту на странама xvii–xviii: оригинални текст шкотског декрета
  20. ^ Полное собрание законов Российской империи. Том III [Complete Collection of Laws of the Russian Empire. Volume III.]. 20. 12. 1699. стр. 683 . 
  21. ^ The Book in Japan: A Cultural History from the Beginnings to the Nineteenth Century. University of Hawaii Press. 2000. ISBN 9780824823375. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2023. „Late in 1872 Japan adopted the Gregorian calendar and 1872.12.3 became 1 January 1873” 
  22. ^ Xu, Guoqi (2005). China and the Great War: China's Pursuit of a New National Identity and Internationalization. Cambridge University Press. стр. 34. ISBN 9780521842129. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2023. „Indeed the adoption of the Gregorian calendar was the very first law passed by the new Republic of China. On December 31, 1911, the national senate passed a resolution to adopt the solar calendar immediately, regarding the next day as the first day of the first month of the first year of the Republic of China.” 
  23. ^ Cassimatis, Louis P. (1988). American Influence in Greece, 1917-1929. Kent State University Press. ISBN 9780873383578. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2023. 
  24. ^ Davison, Andrew (1998). Secularism and Revivalism in Turkey: A Hermeneutic Reconsideration. Yale University Press. стр. 150. ISBN 9780300069365. Архивирано из оригинала 18. 10. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Нова година на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нова_година&oldid=30617863”