Пређи на садржај

Јован VII Палеолог

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Палеолог
Лични подаци
Датум рођења1370.
Место рођењаЦариград, Византијско царство
Датум смрти22. септембар 1408.(1408-09-22) (37/38 год.)
Место смртиСолун, Византијско царство
Породица
ПотомствоАндроник V Палеолог
РодитељиАндроник IV Палеолог
Кераца Шишман
ДинастијаПалеолози
ПретходникЈован V Палеолог
НаследникЈован V Палеолог

Јован VII Палеолог (грч. Ιωάννης Ζ' Παλαιολόγος, живео 1370— 22. септембар 1408) је био византијски цар (током пет месеци 1390. године, од 14. априла до 17. септембра), син цара Андроника IV (1376—1379) и његов савладар (1376—1379), царски намесник (1399—1403) у име свог стрица цара Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и управник Солуна (1403—1408). Био је ожењен Ирином Гатилузио са којом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син цар Андроник V.

Неколико извора сугерише да је цар Јован VII понекад користио име Андроник (Ανδρονικος), вероватно у част успомене на свог оца, цара Андроника IV Палеолога, иако је владао под својим рођеним именом.

Андроник IV је био прворођени син цара Јована V Палеолога (1341–1391), и стога је био наследник престола. Након неуспеле побуне 1373. године, Андроник IV је затворен и делимично ослепљен, а иста казна је вероватно извршена и за Јована VII, који је тада имао само три године. Андроник IV је побегао 1376. године, из заточениптва и успешно је заузео Константинопољ, владајући као цар до 1379. године. Јован VII је у време владавине свога оца цара Андроника IV био цар - савладар, вероватно му је да титула додељена 1377. године. Иако су га 1379. године, збацили његов брат цар - савладар Манојло II Палеолог и њихов отац цар Јован V, Андроник IV се никада није одрекао царске титуле. Да би се спречио даљи сукоб, 1381. године, је договорено да Андроник IV наследи цара Јована V, чиме ће Јован VII бити други у реду наслеђивања.

Након смрти Андроника IV 1385. године, Јован VII је наследио његове претензије на трон. Упркос претходном договору, цар Јован V је за наследника фаворизовао Манојла II. Јован VII се побунио против деде цара Јована V и успешно заузео Константинопољ 1390. године. После само пет месеци, Манојло II је успео да свргне свог синовца уз помоћ Османлија и витезова Хоспиталаца. Након смрти цара Јована V 1391. године, Манојло II га је наследио на престолу. И даље поседујући моћну мрежу савезника, Јован VII никада није одустао од својих претензија да буде легитимни цар, а напети односи између њега и његовог стрица су неколико пута довели царство близу грађанског рата. Иако га је цар Манојло II само у ограниченој мери почастио, неколико споразума у ​​вези са статусом и линијом наслеђивања склопљено је између њих двојице како би се избегао сукоб, потврђујући да је Јован VII остао цар - савладар и да ће наследити цара Манојла II након његове смрти.

Године 1394. османски султан Бајазит I опсео је Цариград. Цар Манојло II је напустио град 1399. године, да би путовао по западној Европи у потрази за војном помоћи, а цару - савладару Јовану VII је поверио да служи као намесник у Цариграду, надгледајући његову одбрану. Упркос наводима о завери са Османлијама, цар - савладар Јован VII је лојално управљао градом све време Манојловог три и по године дугог путовања, одбијајући да га преда султану Бајазиту I. Претња за Цариград окончана је Бајазитовим поразом од Тимурида у бици код Ангоре 1402. године. После ове битке, цар - савладар Јован VII је склопио повољан уговор са једним од Бајазитових синова, емиром Сулејманом Челебијем, који је обезбедио да важан град Солун који је изгубљен од стране цара Манојла II 1387. године, сада враћен под царску контролу. Упркос лојалној служби цара - савладара Јована VII, цар Манојло II га је прогнао када се вратио 1403. године, а њих двојица су поново били непријатељи. Ова свађа се показала кратком, пошто су неколико месеци касније се помирили и склопљен је нови споразум, којим је цару - савладару Јовану VII дозвољено да преузме Солун и признат му је пуна царска титула. Од 1403. до своје смрти 1408. године, цар Јован VII је тако владао у Солуну као „цар целе Тесалије“, са својим посебним царским двором. Солуњани су га сматрали способним владаром, а његов рад на локалним црквеним пословима и унапређењу одбрамбених структура града изазвао је позитивне успомене.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Порекло и младост

[уреди | уреди извор]
Портрет цара Јована VII из XV века (из кодекса из XV века који садржи копију Одломака историје Јована Зонаре)

Јован VII Палеолог је рођен 1370. године[1] као једини син[2] Андроника IV Палеолога и Кераце Бугарске, ћерке цара Јована Александра Бугарског.[3] Андроник IV је био прворођени син цара Јована V Палеолога (1341–1391) и тиме легитимни наследник византијског престола.[4][5]

Династија Палеолога, која је била на власти од 1259/1261. године,[6][7] је често била оптерећена сукобима, при чему су цареви и принчеви породице често били неспособни да сарађују међу собом, на штету царства.[8] Главни непријатељ Византинаца у то време било је Османско царство, које је током XIV века освајало огромне делове некадашње царске територије.[9] Цар Јован V је чак пристао да служи османском султану Мурату I (1362–1389) као трибутски вазал.[10] У то време, упркос геополитичким недаћама, византијска и османска аристократија су били у блиском контакту једни са другима.[11]

Док је цар Јован V учествовао у османском походу на Анадолију, према његовом вазалном уговору са султаном Муратом I,[12] Андроник и један од синова султана Мурата I, Савџи бег, координирали су истовремене побуне против својих очева.[13] Два принца су поражена, ухваћена и затворена у року од неколико месеци, пошто су њихови очеви удружили снаге да угуше побуне.[14] Андроник и Савџи су претрпели оштру казну.[15] Савџи је био ослепљен и погубљен по наређењу султана Мурата I, и иако је султан Мурат I наредио цару Јовану V да ослепи и његовог сина Андроника, византијски цар Јован V није желео да изврши наређење, само је делимично казнио сина.[16] Андроник је био само делимично ослепљен,[17] ослепљен је само на једно око.[18] Неки извори сугеришу да је Андроников син Јован, потоњи цар Јован VII, који је тада имао само три године, такође био делимично ослепљен на исти начин.[19][20][21] Штавише, Андроник је изгубио право наследства престолА, а његов млађи брат, Манојло II Палеолог, проглашен је од стране оца цара Јована V за наследника.[22][23][24]

Затворен са својом породицом у затвору Анема у Цариграду,[25] Андроник је јула 1376. године побегао, заједно са женом и сином, у Галату, колонију Ђеновљанске републике на другој страни Златног рога, где су га Ђеновљани са одушевљењем примили. Ђеновљани су пружили подршку Андронику у односу на цара Јована V, јер је цар Јован V недавно дао острво Тенедос њиховом ривалу, Венецијанској републици, чиме је наштетио њиховим трговачким интересима.[26] Андроник је такође задржао подршку великог дела византијског друштва, упркос својим побуњеничким акцијама, и успешно је заузео Константинопољ 12. августа исте године,[27][28] уз подршку Ђенове и Османлија.[29] Јован V и Манојло су били затворени, а Андроник IV је владао као цар три године пре него што су Јован V и Манојло побегли из заточеништва и свргнули га са трона.[30][31] За време владавине његовог оца (12. август 1376. – 1. јул 1379.) Јован VII је проглашен за цара - савладара, вероватно 1377. године.[32] Чак и након што је свргнут, Андроник IV се никада није одрекао својих права на престо, живећи у Галати и отворено изјављујући своје намере да поново преузме престоницу.[33][34]

Сукоб између Андроника IV и цара Јована V у Цариграду трајао је до 1381. године, када је постигнут договор да Андроник IV и његов син Јован VII буду наследници цара Јована V на престолу.[35] Штавише, Андроник IV је још једном признат као млађи цар - савладар и дозвољено му је да задржи и користи титулу василевса (цара).[36] Цар - савладар Андроник IV је такође добио земље око Селимбрије као апанажу 1382. године.[37][38]

Цар - савладар Андроник IV је преминуо пре цара Јована V, умро је 25. или 28. јуна 1385. године.[39] Јован VII је наследио очев посед око Селимбрије и, према споразуму из 1381. године, такође је наследио право на коришћење титуле базилеус, постајући млађи цар - савладар Византијског царства. Такође је наследио претензије свог оца да је легитимни наследник цара Јована V.[40] Са своје позиције млађег цара - савладара, Јован VII је добијао подршку од Османског царства, посебно од ступања на трон султана Бајазита I (1389. године), па надаље, и од Ђеновљана.[41] Подршка Ђенове није промакла пажњи цара Јована V. У неком тренутку између 1387. и 1391. године забележено је да се цар Јован V жалио Ђеновљанима да становници Галате поздрављају и проглашавају цара - савладара Јована VII као да је он старији цар, док су цару Јовану V одбили да одају одговарајуће почасти.[42]

Побуне Андроника IV

[уреди | уреди извор]
Портрети цара Андроника IV, цара Јована VII и цара Манојла II из XV века (из кодекса из XV века који садржи копију Одломака историје Јована Зонаре)

После прве побуне свога оца 1373. године која није успела, заједно са њим је делимично ослепљен, али га то није спречило да настави да игра важну улогу у борби за власт у Византији. Након друге побуне његовог оца и преузимања власти уз помоћ Ђеновљана 12.08. 1376. године, трогодишњи Јован је овенчан за савладара. Међутим свега три године касније, у Византији је 01.07. 1379. године дошло до новог преврата којим су Јован V (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Манојло (II) враћени на трон, а цар Андроник IV и његов син Јован VII су збачени са власти, али им су им на управу додељени поседи око Селимврије, Хераклеје Родоста и Панидоса. Претпоставља се да је јуна 1385. године после смрти свога оца који је поново неуспешно покушао да преузме власт, Јован VII преузео самосталну управу над тим поседима.

Јованова побуна и владавина

[уреди | уреди извор]
Харисијева капија, кроз која је цар Јован VII ушао у Цариград 14. априла 1390. године.

Развој ситуације на Балканском полуострву после Косовског боја 15.06. 1389. године и долазак Бајазита I (1389—1402) на власт, довели су до новог притиска на Византију. Нови султан је свог противника решио да ослаби подстицањем Јована на побуну против његовог деде и имењака који је владао Царством. Уз помоћ османлијских снага, подршку дела властеле и права примогенитуре, он је 14.04. 1390. године преузео контролу над Цариградом и прогласио се царем. Његова узурпација престола и јасна Бајазитова подршка, тумачени су на Западу као увод у османлијско заузеће Цариграда, о чему сведочи и чињеница да је Млетачки сенат у то доба својој делегацији коју је упућивао у Цариград дао посебне инструкције, за случај да у доба када они пристигну до Царице свих Градова на Златном рогу буде владао Бајазит. Међутим, као и приликом свргавања његовог оца, поново је на сцену ступио његов стриц Манојло (II) који је пред Јованом побегао на Лемнос. Он је два пута неуспешно покушао да продре у град, да би му 17.09. 1390. године то и успело, чиме је Јован V по четврти пут враћен на престо.

Узурпација престола и владавина

[уреди | уреди извор]

Упркос споразуму из 1381. године, који је експлицитно навео да је цар - савладар Јован VII био легитимни наследник, а да је и сам деспот Манојло показао неке бунтовничке тенденције,[43] деспот Манојло је остао омиљени наследник цара Јована V и представљао главну препреку цару - савладару Јовану VII на путу ка престолу. Када је деспот Манојло био у походу на Анадолију 1390. године, цар - савладар Јован VII, двадесетогодишњак, искористио је тренутак и прогласио се за владајућег цара,[44] опсевши Константинопољ.[45] Према савременом руском хроничару Игњатију Смоленском, 1390. године дошло је до снажног струјања мишљења у корист цара - савладара Јована VII.[46] Цар - савладар Јован VII је обезбедио подршку османског султана Бајазита I и Ђеновљана; Недуго пре опсаде (вероватно крајем 1389. године), чак је лично отпутовао у Ђенову да скупи подршку.[47][48] Како је копном путовао назад у Византијско царство, могуће је да је цар - савладар Јован VII прошао кроз Бугарску, где је такође могао тражити помоћ од Јована Страцимира и Јована Шишмана, бугарских царева у Видину и Трнову.[49]

Политичка карта источног Медитерана 1389. године

Поред његових спољних савезника, велики проценат становништва у Цариграду је такође подржавао цара - савладара Јована VII, а можда је чак и одобравао суптилну османску интервенцију у наслеђивању.[50] Цар - савладар Јован VII је ушао у град 14. априла 1390. године,[51] његова кратка опсада је окончана тако што је група обичних људи отворила Харизијеву капију, без борбе, и пустила га унутра.[52][53] Иако је коришћена извесна принуда, убрзо су сви у граду признали и прогласили Јована VII за цара, потчинивши се његовој владавини.[54]

Постоје неки савремени докази да је цар Јован VII користио име Андроник у време своје узурпације. Игњатије Смоленски, очевидац догађаја, написао је да су војници у служби цара Јована VII узвикивали акламацију „Много година Андронику!“ (Πολλά τα έτη Ανδρόνικου!), а не очекивано „Много година Јовану!“ (Pollá ta éti Ioánnou!) и записи регистра трошкова у Галати из 1390. године, помињу да је цар у Цариграду у то време био Andronico Paleologo.[55] Могуће је да је цар Јован VII променио своје име у Андроник по очевој смрти 1385. године да би одао почаст његовој успомени,[56] или га је усвојио тек 1390. године да би избегао конфузију у поретку. Ако би његови војници и људи из Константинопоља свргнули цара по имену Јован и прогласили другог истог имена, цела ствар би могла да се одвија у недоумици. Коришћењем имена Андроник, било каква таква питања би се избегла. Током своје стварне владавине као цара, након што је успешно преузео престо, цар Јован VII изгледа није користио друго име, владајући под својим рођеним именом. У уговорима које је потписао помињу се као Јован, а савремени византијски аутори га такође доследно помињу његовим рођеним именом, игноришући било које друго име за њега.[57]

Неколико активности које су забележене да су спроведене током кратке владавине цара Јована VII сугерише да је веровао да ће владати дуго времена.[58] У јуну је потписао уговор са Венецијом и све време своје владавине издавао је простагме (царске одлуке/наредбе) и ковао је новац.[59] Такође је забележено да је цар Јован VII подржао враћање Макарија на трон Цариградске патријаршије.[60] Макарије је био цариградски патријарх за време владавине оца цара Јована VII, 1376–1379, цара Андроника IV.[61]

Владавина цара Јована VII завршила се исте године када је и почела, када се деспот Манојло вратио из свог похода.[62] Уз подршку витезова Хоспиталаца и Османлија, деспот Манојло је 17. септембра збацио цара Јована VII, који је владао само пет месеци, и вратио власт цару Јовану V.[63][64][65] Након што је помогао деспоту Манојлу да поврати град за свог оца, султан Бајазит I га је присилио да живи на османском двору, понашајући се као покорни вазал.[66]

Регенство и управа над Солуном

[уреди | уреди извор]

Девет година касније, након пет година блокаде Цариграда, Јованов стриц Манојло II је отишао на Запад у покушају да покрене нови крсташки поход против Османлија. У његовом одсуству, царски регент постао је Јован. Током четворогодишњег Манојловог одсуства, он је успешно водио одбрану града који је на крају спашен османлијским поразом код Ангоре. Иако се налазио у позицији да поново покуша да узурпира власт, Јован то није учинио чак и када је Бајазит умро после Ангоре, а Манојло продужио свој останак на Западу. Сам цар се и сам прибојавао ове могућности, због чега је своју супругу Јелену и двојицу синова Јована (VIII) (савладар 1421—1425, цар 1425—1448) и Теодора (II) (морејски деспот 1407—1443) склонио у Морејску деспотовину код свог млађег брата Теодора I (морејски деспот 1382—1407). По Манојловом повратку у престоницу, он му је предао власт после чега се повукао у Солун који му је додељен на управу и у коме је и умро 1408. године.

Порекло и породица

[уреди | уреди извор]

Јован је био син Андроника IV Палеолога и Кераце Шишман која је била ћерка бугарског цара Јована Александра (1331—1371) који су поред њега имали и две ћерке.

Био је ожењен Ирином Гатилузио, из ђеновљанске породице Гатилузио која је донела победу 1354. године његовом деди Јовану V у сукобу са његовим прадедом Јованом VI (1331 — 1371), за шта су награђени Лезбосом којим су управљали до османлијског освајања 1462. године. Са њом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син:

  • Андроник (1400—1407), који је de jure био његов савладар, иако је био само дете и умро пре њега

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Јован V Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Андроник IV Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јован VII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Sratsimir di Kran
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Кераца Шишман
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Keratsa Petritsa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Leonte 2012, p. 46. 
  2. ^ Опште је прихваћено да је цар Јован VII био једини син Андроника IV. Неки извори сугеришу да је цар Андроник IV имао и млађе синове. Одломак из Историја Лаоника Халкокондила сугерише да је цар Андроник IV имао синове Андроника (вероватно Јован VII, који је повремено узимао ово име), Димитрија, Манојла и Теодора. Османски историчар Нешри из XV века, говорећи о рату 1413. године, између османских принчева Мусе Челебија и Мехмеда Челебија, написао је да је међу Мехмедовим присталицама био „син слепог принца“. Пошто је „слепи принц“ вероватно био Андроник IV, а Јован VII је у том тренутку био мртав већ пет година, ово би могло бити референца на другог сина цара Андроника IV. Кастиљски путник Руј Гонзалес де Клавијо, који је посетио Цариград, бележи да је срео Димитрија, сина цара Андроника IV. Иако је из Клавијовог извештаја јасно да је он заправо срео Јована VIII Палеолога, сина цара Манојла II Палеолога, понављање имена Димитрије, које је Халкокондил такође користио за једног од синова цара Андроника IV, је чудна коинциденција. 
  3. ^ PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός]. 
  4. ^ Zachariadou 1977, p. 339. 
  5. ^ Zachariadou 1977, p. 341. 
  6. ^ Haldon 2005, p. 176. 
  7. ^ Grierson 1999, p. 3. 
  8. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  9. ^ Nicol 1992, p. 2. 
  10. ^ Necipoğlu 2009, p. 119. 
  11. ^ Gregory 2010, p. 370. 
  12. ^ Necipoğlu 2009, p. 119. 
  13. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  14. ^ Necipoğlu 2009, p. 119. 
  15. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  16. ^ Necipoğlu 2009, p. 119. 
  17. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  18. ^ ODB, "Andronikos IV Palaiologos" (A. M. Talbot), pp. 95–96. 
  19. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  20. ^ Necipoğlu 2009, p. 120. 
  21. ^ Mladenov 2003, p. 189. 
  22. ^ Zachariadou 1977, p. 341. 
  23. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  24. ^ Necipoğlu 2009, p. 119. 
  25. ^ Mladenov 2003, p. 189. 
  26. ^ Necipoğlu 2009, pp. 120–121. 
  27. ^ Zachariadou 1977, p. 341. 
  28. ^ Mladenov 2003, p. 190. 
  29. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  30. ^ Zachariadou 1977, p. 341. 
  31. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  32. ^ Mladenov 2003, p. 190. 
  33. ^ Zachariadou 1977, p. 341. 
  34. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  35. ^ Gregory 2010, p. 371. 
  36. ^ Leonte 2012, p. 46. 
  37. ^ Leonte 2012, p. 46. 
  38. ^ Mladenov 2003, p. 190. 
  39. ^ ODB, "Andronikos IV Palaiologos" (A. M. Talbot), pp. 95–96. 
  40. ^ Leonte 2012, p. 46. 
  41. ^ Leonte 2012, pp. 46–47. 
  42. ^ Necipoğlu 2009, p. 131. 
  43. ^ Манојло, узнемирен због искључења из наследства 1381. године, побегао је у Солун, где је успоставио своју власт над већим делом Тесалије и Епира. Султан Мурат I је сматрао деспота Манојла као опасног непријатеља, пошто је прекршио очеву заклетву о вазалству према Османлијама. Османлије су тако напале Солун, и иако је изгледало да деспот Манојло жели да се супротстави османској војсци, грађани Солуна су изгледа били вољни да предају град и цар Јован V је одлучио да не шаље никакву помоћ свом сину. Године 1387. Османлије су ушле у град без противљења. Деспот Манојло је касније забележен као молилац на османском двору, али се на крају помирио са својим оцем. 
  44. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  45. ^ Necipoğlu 2009, p. 132. 
  46. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  47. ^ Necipoğlu 2009, p. 132. 
  48. ^ Mladenov 2003, p. 191. 
  49. ^ Mladenov 2003, pp. 191–193. 
  50. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  51. ^ Oikonomides 1977, p. 331. 
  52. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  53. ^ Necipoğlu 2009, p. 132. 
  54. ^ Necipoğlu 2009, p. 132. 
  55. ^ Постоје и неки оскудни каснији докази. Кратка хроника анонимног аутора која покрива године 1221–1460, иако није тако поуздана као други извори због веће временске удаљености, помиње да је намесник отишао у Цариград током путовања цара Манојла II Палеолога у Западну Европу 1399–1403. године, (Јован VII) био његов брат. 
  56. ^ Zachariadou 1977, pp. 339–341. 
  57. ^ Zachariadou 1977, p. 341. 
  58. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  59. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  60. ^ Kapsalis 1994, p. 27. 
  61. ^ Kapsalis 1994, p. 28. 
  62. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  63. ^ Leonte 2012, p. 47. 
  64. ^ Oikonomides 1977, p. 331. 
  65. ^ Encyclopaedia Britannica – Manuel II Palaeologus. 
  66. ^ Encyclopaedia Britannica – Manuel II Palaeologus. 

Литература

[уреди | уреди извор]


Византијски цареви
(1390)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_VII_Палеолог&oldid=29110885”