Фадиљ Хоџа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ФАДИЉ ХОЏА
Fadilj Hodza.jpg
Фадиљ Хоџа
Датум рођења (1916-03-15)15. март 1916.
Место рођења Ђаковица
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 22. април 2001.(2001-04-22) (85 год.)
Место смрти Приштина, Косово и Метохија
 СР Југославија
Члан КПЈ од 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а командант ГШ НОВ и ПО КиМ
Чин генерал-мајор у резерви
Председник Народне скупштине
Аутономне Кос.-Метох. Области
Период 11. јул 194520. фебруар 1953.
Претходник нико
Наследник Исмет Шаћири
Председник Народне скупштине
САП Косова
Период 24. јун 19677. мај 1969.
Претходник Станоје Акшић
Наследник Иљаз Куртеши
Народни херој од 6. јула 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

Фадиљ Хоџа (алб. Fadil Hoxha; Ђаковица, 15. март 1916Приштина, 22. април 2001), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и САП Косова, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 15. марта 1916. године у Ђаковици, где је завршио основну школу и први разред гимнзије. Године 1929. власти су затвориле гимназију у Ђаковици, а пошто није имао материјалних средстава да школовање настави у другом граду, напусти је школу и запослио се као трговачки помоћник. Године 1932, заједно са својим другом Емином Дуркаом, отишао је илегално у Албанију, да би наставио школовање на матерњем језику.

За време школовања у Државној гимназији Скадру, укучио се у револуционарни омладински покрет, због чега је 1936. године искључен из гимназије. Потом је уписао учитељску школу у Елбасану, где је наставио револуционарну активност и постао један од руководилаца „Скадарске комунистичке групе“. Априла 1939. године, приликом италијанске окупације Албаније, Фадиљ је учествовао у организовању батаљона добровољаца, који су хтели да се супротставе фашистичкој агресији.

После окупације Албаније, организовао је и руководио организацијама „Скадарске комунистичке групе“ у Елбасану. Посебно је радио на организовању антифашистичке омладине у Учитељској школи. Заједно са Емином Дураком, добио је августа 1939. године, задатак да оду на Косово и успоставе везе са Комунистичком партијом Југославијом. По доласку на Косово ступају у контакт са Миладином Поповићем и Бором Вукмировићем, члановима Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Потом је све до 1940. године, када је због погоршања односа између Италије и Југославије затворена граница, радио на вези између КП Југославије и комунистичких група Албаније.

Народноослободилачка борба[уреди]

Средином марта 1941. године, поново је добио задатак да оде на Косово и успостави везу са КПЈ. Пошто га је доласком на Косово, затекао Априлски рат и окупација Краљевине Југославије, одлучује у договору са Обласним комитетом КПЈ за КиМ, да остане на Косову и истовремено одржава везу између КПЈ и албанских комуниста. По доласку у родну Ђаковицу, извесно време је радио као учитељ, и у непосредном контакту с масама, нарочито омладином, развија антифашистичке идеје. Приликом организовања Месног комитета КПЈ за Ђаковицу, 1941. године, изабран је за секретара. Крајем 1941, прешао је у илегалност и с терена руководио радом Месног комитета, организовањем оружаних група и др.

Априла 1942. године изабран је у Биро Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, али је и даље наставио да дужност секретара МК КПЈ за Ђаковицу. После акције сечења телеграфско-телефонских веза у Ђаковици и растурања великог броја партијских летака, почетком маја 1942. године, ухапшен је, али 9. маја успева са побегне из италијанског затвора. После тога одлази у северну Албанију где је радио на формирању оружаних група. Потом по директиви ОК КПЈ за КиМ, одлази у околину Урошевца, где се тада налазио Биро Обласног комитета и заједно са осталим члановаима ради на организовању и јачању Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији.

Крајем септембра 1942. године када је формиран Партизански одредЗејнел Ајдини“, именован је најпре за политичког комесара, а нешто касније и за команданта овог Одреда. Јануара 1943. године прелази на дужност команданта Партизанског одредаЕмин Дураку“. Од краја октобра 1942. године био је командант Привременог војног штаба НОП одреда Косова и Метохије, а априла 1943. године је од старне Врховног шатаба НОВ и ПОЈ постављен за команданта Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Косова и Метохије. Као командант Главног штаба руководио је партизанским одредима и бригадама на територији Косова и Метохије, а крајем 1944. године је учествовао у координисаним акцијама са дивизијама НОВ Југославије и НОВ Албаније за ослобођење Косова и Метохије.

После успостављања Војне управе на Косову и Метохији, фебруара 1945. године, постављен је за заменика команданта.

Послератни период[уреди]

После ослобођења Југославије, завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“ и обављао је високе државно-партијске фунскиције у покрајинским органима Социјалситичке Аутономне Покрајне Косово и федералним органима Социјалситичке Федеративне Републике Југославије:

Од 1945. до 1969. године биран је са савезног народног посланика. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије, члан Централног комитета и Председништва Савеза комунсита Југославије. Као председник Покарјинске скупштине, био је председник Покарјинске статутарне комисије која је 1968. године припремила Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покарјине Косово, а био је и члан Савезне координационе комисије за уставне промене. Био је члан Савета народне одбране и имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Године 1981. после албанских демонстрације на Косову и Метохији, Фадиља Хоџу је руководство Савеза комунста Југославије критиковало „због пропуста у сузбијању албанског национализма“. После доласка на власт Слободана Милошевића, Хоџа је, иако у пензији, постао мета бројних политичких напада који су га означавали као „националисту и присталицу сецесионизма“. Најпре је 1987. године био искључен из Савеза комуниста, а потом је 1991. године био ухапшен и изведен пред суд. Умро је 22. априла 2001. године у Приштини, а сахрањен је у родној Ђаковици.

Књиге и одликовања[уреди]

У току Народноослободилачке борбе био уредник и активни сарадник листова „Zani i populit“, „Zani“ i „Lirija“. сарађивао је и у другим листовима Народноослободилачког покрета који су излазили током НОБ-а. После рата је такође сарађивао у многим часописима, а писао је и књиге.

Књигу „У својој смо кући“ (алб. Ne stepine tone) објавио је 1972. године. Део свог партизанског дневника објавио је 1980. године у књизи „Кад пролеће касни“ (алб. Kur pranvera vonohot). Исте године ТВ Приштина је по мотивима његове књиге снимила истоимену телевизијску серију. Године 1986. издао је три збирке говора и чланка састављених у књигу „Ово је наш дом“ (алб. Jemi ne shtepine ton).

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног хероја, Орден јунака социјалистичког рада, Орден заслуга за народ, Орден братства и јединства и Орден за храброст.

Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953, а Орденом јунака социјалистичког рада 1976. године.

Литература[уреди]