Балтофински народи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Балто-Фински народи
Lenguas fino-bálticas.png
Мапа балто-финских језика
Укупна популација
око 7,4–8,2 милиона
Региони са значајном популацијом
Финци6,2–7 милиона
Естонци1,1 милиона
Карели75.000
Вепси6.000
Ижори1.000
Ливонци280
Воти70
Религија
Хришћанство[1]
(лутеранизам и православље)
Уралски Неопаганизам[2]
Сродне етничке групе
УгроФинци

Балтофински народи или Балто-Финци су угрофинска подгрупа, која укључујe народе који насељавају простор Балтичког мора[3] у североисточној Европи и који говоре балтофинским језицима: фински, естонски (укључујући вирошки и сетски), карелијски (укључујући лудишки), вепски, ижорски, вотски и ливонски. У неким случајевима су финске подгрупе Квенси, Ингерманландијци и Торнедалци (говорници мејанкиелског или торнедалског финског дијалекта) укључени у ову групу као посебни народи.

Највећи део Балто-Финаца су етнички Финци и Естонци (више од 98%), који живе у две независне финачке државеФинска и Естонија.

Балто-Финци су такође значајне мањинске групе у Шведској, Норвешкој и Русији.

Теорије о пореклу[уреди]

Према Теорији миграције, која се заснивала првенствено на компаративној лингвистици, прото-финачки народ је мигрирао из древне домовине негде са северозапада Сибира или западне Русије на обале Балтичког мора око 1000. године пре нове ере. То је време када су се Финци и Естонци раздвојили. Недавно модификована форма Теорије миграције је добила нову подршку међу млађом генерацијом лингвиста који сматрају да археологија, гени или краниометријски подаци не могу пружити доказе о променама праисторијских језика.[4]

Током протеклих 30 година, научна истраживања физичке антропологије, краниометрије и молекуларних анализа ДНК митохондрија и хаплогрупа Y-хромозома хуманог ДНКа су смањиле веродостојност Теорије миграције - значајна миграција ка западу креће око пре 3 000 година. Теорија континуитета насељавања тврди да су генетски преци Угрофинаца били међу првим аутохтоним народима Европе.[5][6][7]

Научници се слажу до одређене мере о пореклу људи који су живели на подручју Балтичког мора током Мезолита. Предложено је да су угро-финска племена стигла у балтичку регију са истока или југоистока у периоду 4000—3000. п. н. е, када је дошло до спајања са локалним становништвом и усвајања прото-угрофинског језика. Чланови ове нове етничке групе се сматрају прецима модерних Естонаца.[7] Подаци о Y-хромозому су такође открили заједничког угро-финског мушког претка са суседним балтичким народима, који је говорио индоевропски балтички језик. Према студијама, мушкарци са Балтика су најсроднији поволшким Финцима и Маријцима, а не Балто-Финцима.[8] Резултати сугеришу да су територије Естоније, Летоније и Литваније насељене угро-финским племенима још од раног мезолитског периода.[7]

С друге стране, неки лингвисти сматрају да балто-фиснки језик није могао да постоји у том периоду. Према овим ставовима, угро-фински језици су се појавили Финској и на Балтику током раног бронзаног доба (око 1.800 п. н. е.), ако не касније.[4]

Усмена поезија Балто-Финаца[уреди]

Балто-Финци имају заједничко културно наслеђе: древне "rуне" песме, чија је старост процењена на 2.500 година.[9] Вепи су једини балто-фински људи који немају значајне збирке калевалске усмене поезије. Поетска традиција је укључивала епске песме (познате углавном у Карелији и Ингрији, које су можда ту једино опстале), лирске песме и магијске песме.

Древно рунско певање инспирирало је стварање модерне народне епике Финске и келевала које је писао Елиас Лонрот, а музику компоновао Арво Парт, најпознатији естонски композитор класичне музике.[10]

Џ. Р. Р. Толкин је истакао важност келевала као извора легендаријума, укључујући трилогију Господар прстенова.[11]

Историја балто-финских народа[уреди]

Балто-Финци у Расе Европе Вилијам З. Рипли in 1899.

Мезолит[уреди]

Регион је насељен од краја последње глацијалне ере, пре око 10.000 п. н. е. Најранији трагови људског насеља су повезани са суомусјарвском културом и кундском културом. Рано мезолитско насеље Пули се налази на реци Парну. Насеље је настало око 9. миленијума п. н. е. Кундска култура добила је име по локалитету "Ламасме" у северној Естонији и настала око 8500. године п. н. е.[12] Коштани и камени артефакти, слични онима из кундског периода, откривени су и на другим местима у Естонији, Летонији, северној Литванији и јужној Финској.

Неолит[уреди]

Око 5300. године пре нове ере, грнчарија и пољопривреда се појављују у Финској.[13] Најранији пронађени примерци припадају култури чешаљске керамике, позната по својим декоративним шарама које изгледају као да су цртане чешљом. Ово означава почетак неолитског периода.

Култура чешаљске керамике[уреди]

Неолитске културе Европе

До раних осамдесетих година долазак финских народа, предака Естонаца, Финаца и Ливонаца на обали Балтичког мора пре око око 3000. године п.н., био је повезан са "култура чешаљске керамик"[14] Међутим, такво повезивање археолошки дефинисаних културних ентитета са језичким се не може доказати. Пораст броја археолошких налазишта из тог периода је повезано са економским бумом који се десио због глобалног затопљавања. Неки истраживачи чак су тврдили да се у Естонији и Финској од краја последње глацијације могао говорити неки облик уралских језика.[15]

Бронзано доба[уреди]

Почетак бронзаног доба у Естонији је датиран приближно 1800. године пре нове ере, а у данашњој Финској нешто након 1500. године пре нове ере. Приобалне регије Финске биле су део нордијске бронзане културе, док су ценрални делови били под утицаје бронзане културе Северне Русије. Прва утврђена насеља, Асва и Ридала на острву Сарема и Иру у северној Естонији су почела да се граде. Развој бродоградње је олакшао ширење бронзе. Промене су захватиле и стил израдње гробница. Нови обреди сахрањивања, камене крипте и кремација, су се почели ширити од германских ка естонским подручјима и постали су заступљеније у односу на ранију праксу сахрањивања у малим чамцима.[16]

Гвоздено доба[уреди]

Гвоздено доба пре Римљана[17] је почело око 500. п. н. е. и трајало је до средине 1. века. Најстарији гвоздени објекат који је пронађен је увезен, иако постоје долази да је од 1. века гвожђе вађено из локалних мочвара. Села су се налазила на местима која су нудила природну заштиту. Градили су тврђаве, мада су само привремено коришћене. Појава ограђених квадратних келтског поља у Естонији датира из периода гвозденог доба пре Римљана. Већина пронађеног камења је са уметничким урезима, вероватно повезани са магијским ритуалима за повећање плодности усева, датирају из овог периода. Из овог периода креће употреба четвероугаоних гробница. Начини покопавања показују јасан почетак друштвене стратификације.

Римско гвоздено доба[18] је грубо датирано између 50 н.е. и 450 н.е, и види се јасан утицај Римског царства. Ово се огледа у проналаску неколико римских новчића, неког накита и разних артефаката. Обиље гвоздених артефаката у јужној Естонији говоре о ближим копненим везама са јужним подручјима, док су приобални део Финске и острва западне и северне Естоније комуницирале са својим суседима углавном морским путем.

До краја периода, јасно су се дефинисале племенске дијалектичке области - Финци, Тавастијанци, Карели, северни Естонци, Јужни Естонци и западни Естонци укључујући острвљане - становништво је почело да формира етнички идентитета.[19]

Рани средњи век[уреди]

Фински народи у хроникама[уреди]

Термин Фин први пут спомиње у облику фени риски историчар Тацит у 1. веку. Међутим, могуће је да се он односи на људе северне Европе уопште, посебно Лапонце. Након тога име "фини" користи Клаудије Птолемеј (око 150.) године и источни римски писац Јорданес у својој Гетици (551). Помињање племена из Финске постаје учесталије од Викинга (800-1050). Тек око 1171. године реч "Фини" је била употребљена да означи Финце.

Термин Ести, име за Естонце помиње први Тацитус, међутим, то се можда односило на народе Балтика. У северним сагама (13. век) се користи да би означио Естонце.

У норвешким текстовима (11-12 век) име Кириали се односи на Карелијанце, док се термин корнути Фини интерпретира као помињање Лапонаца.

У почетним поглављима Повести минулих лета, у делу који пише о Јафету, наводе се следећи народи: Чуди, Мериа, Мурома, Вепси, Мордвини (Мокша и Ерзја), Перми, Печера, Иам, Угра и Ливонци.[20]

Име Сум, вероватно значи Суоми (Финска на финском), је пронађено у Несторовим хронимака (1000–1100). Листа са именима осталих финских племена укључује: Вепсе, Черемисе, Мордвине (Мокша и Ерзја) и Перме.[21]

Чуде које је поменуо монах Нестор у најранијим руским хроникама се у контексту 11. века обично сматрају Естонцима, мада се понекад односило на све Балто-Финце на северозападној Кијевској Русији.[22] Према наводима Повести минулих лета Чуди су били ограничени Варјашким морем (Балтичко море).[20] Године 1030. је у земљу Чуда дошао Јарослав Мудри и поставио темеље Јуријева, (историјско руско име за Тарту, Естонија).[22] Они су остали до 1061. године, када су, према хроникима, Јуријев спалили Чуди. Према староруским хроникима, Чуди су били један од оснивача Руског каганат.[23] Северни (или источни) Чуди су такође били митски народ у фолклору северних Руса и њихових суседа. У Коми митологији, Северни Чуди представљају митске претке Кома.[24]

Средњи век[уреди]

У 13. веку, источни балтички свет трансформисан је војним окршајима: прво су покрштени и војно окупирани Ливци и Естонци, а затим и Финци,а понекад је долазило до истребљивања ових народа од стране Немаца, Данаца и Швеђана.[25] Финска је припадала Шведској, док је Естонија била под витешким братством балтичких Немаца. Финска и Естонија постале су независне на почетку модерног доба 1917-1918; (види историја Финске и историја Естоније). Карели су остали под руском, а потом и совјетском владавином, а њихови апсолутни и релативни популациони бројеви су опадали. Са урбанизацијом, мањи народи се често лако асимилирају у водећа друштва.

Види још[уреди]

Референце и белешке[уреди]

  1. ^ „Популациона структура Финске”. Статистика Финске. Приступљено 12. 9. 2017. 
  2. ^ „Уралски неопаганизам”. Википедија. Приступљено 12. 9. 2017. 
  3. ^ „Ко су фински народи?” (пдф). Фински хароди. Приступљено 12. 9. 2017. 
  4. 4,0 4,1 Kallio, Petri 2006: "Uralilaisen kantakielen absoluuttista kronologiaa". (Апсолутна хронологија Прото-уралских језика.). Virittäjä 2006
  5. ^ Рани аутохтони становници Европе by Richard, Lewis (2005). Finland, Cultural Lone Wolf. Intercultural Press. ISBN 978-1-931930-18-5. 
  6. ^ Niskanen, Markku (2002). „Порекло Балто-Финаца” (PDF). The Mankind Quarterly. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 10. 2008. Приступљено 6. 10. 2008. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Laitinen, Virpi; Lahermo, Päivi (2001). „Y-хромозомска разноликост која указује на то да Балтички мушкарци деле заједничког претка са прото-угрофинцима” (PDF). Одељење за генетику, Универзитет у Турку, Турк, Фински геномски центар, Универзитет у Хелсинкију. Приступљено 8. 10. 2008. 
  8. ^ Rootsi, Siiri (19. 10. 2004). „Human Y-Chromosomal Variation in European Populations” (PDF). Tartu University Press. Приступљено 8. 10. 2008. 
  9. ^ Pentikäinen, Juha; Poom, Ritva (1999). Калевалска митологија. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21352-5. 
  10. ^ Nidel, Richard (2005). Музика Света : the basics. New York: Routledge. ISBN 9780415968010. Приступљено 12. 9. 2017. 
  11. ^ Chance, ed. by Jane (2004). Tolkien and the invention of myth : a reader (2. [Dr.] изд.). Lexington: University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-2301-1. 
  12. ^ Jean-Jacques Subrenat (2004). Estonia: Identity and Independence: Translated into English (On the Boundary of Two Worlds: Identity, Freedom, and Moral Imagination in the Baltics, 2) ... and Moral Imagination in the Baltics). Amsterdam: Rodopi. стр. 24. ISBN 978-90-420-0890-8. 
  13. ^ „Пољопривреда се проширила на Финску из Источне Азије пре 7000 година”. Фалултет Хуманистичких Наука. Приступљено 12. 9. 2017. 
  14. ^ Minahan, James (1998). Miniature empires: a historical dictionary of the newly independent states. Westport, Conn: Greenwood Press. стр. 153. ISBN 978-0-313-30610-5. 
  15. ^ Helle, Knut (2003). The Cambridge history of Scandinavia. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 51. ISBN 978-0-521-47299-9. 
  16. ^ Jean-Jacques Subrenat (2004). Estonia: Identity and Independence. стр. 26. ISBN 978-90-420-0890-8. 
  17. ^ „Гвоздено доба пре Римљана”. Википедија - Археологија Северне Европе. Приступљено 12. 9. 2017. 
  18. ^ „Гвоздено доба Римљана”. Википедија - Археологија Северне Европе. Приступљено 12. 9. 2017. 
  19. ^ Jean-Jacques Subrenat (2004). Estonia: Identity and Independence. стр. 28—31. ISBN 978-90-420-0890-8. 
  20. 20,0 20,1 Cross, Samuel H. (1968). Russian Primary Chronicle: Laurentian Text. Medieval Academy of Amer. стр. 52. ISBN 978-0-910956-34-5. 
  21. ^ Marcantonio, Angela (2002). The Uralic Language Family: Facts, Myths and Statistics (Publications of the Philological Society). Blackwell Publishing Professional. стр. 21—3. ISBN 978-0-631-23170-7. 
  22. 22,0 22,1 Tvauri, Andres (2012). The Migration Period, Pre-Viking Age, and Viking Age in Estonia. стр. 33,59,60. Приступљено 13. 9. 2017. 
  23. ^ Abercromby, baron John (1898). The pre-and proto-historic Finns : both Eastern and Western, with the magic songs of the West Finns. Лондон: Nutt. 
  24. ^ FOREST MYTHS by Pavel F. Limerov at google.scholar
  25. ^ Christiansen, Eric (1997). The northern Crusades. Harmondsworth [Eng.]: Penguin. стр. 93. ISBN 978-0-14-026653-5. 

Литература[уреди]