Белица (Јагодина)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Белица.
Белица
Selo-belica.jpg
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Поморавски
Град Јагодина
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 342
Положај
Координате 43°56′24″ СГШ; 21°07′20″ ИГД / 43.94° СГШ; 21.122166° ИГД / 43.94; 21.122166Координате: 43°56′24″ СГШ; 21°07′20″ ИГД / 43.94° СГШ; 21.122166° ИГД / 43.94; 21.122166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 195 m
Белица на мапи Србије
Белица
Белица
Белица на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број 035
Регистарска ознака JA

Белица је насељено место града Јагодине у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 342 становника.

Географски положај[уреди]

Налази се на 15 km од Јагодине на старом путу за Крагујевац преко Драгоцвета и Сабанте. Река Белица настаје спајањем Бешњаје и Вољавице које извиру у брдима Црног Врха. Протиче кроз Белицу па једна од легенди каже да је село добило име по реци. Корито реке у делу који протиче кроз Белицу поплочано је каменом „белутком“ преко кога тече бисерно чиста вода па то може бити објашњење порекла имена реке и села.

Река Белица је сада у свом горњем току још увек пуна живота. Има поточне мрене, клена и кркуша као и ракова.

Околна мања села су Врба, Слатина, Мишевић, Доњи Мишевић, Лозовик и Старо село.

Археологија[уреди]

У близини села налазе се остаци средњовековног града који се у народу зову „Јеринин град“ или само „град“ а поред њега и темељи неке цркве. Верује се да овај град датира из најранијег периода доласка Словена на Балкан и њихове христијанизације.

Топоними у околини су „Црквина“, „Логор“ и „Јеврејско гробље“. Сељани су раније при обради земље проналазили разне вредне предмете. Сада је та земља запуштена, а сâм „град“ остављен разним „истраживачима“ који се баве пљачком старина.

У долини реке Белице 2012. године пронађени су остаци неолитског насеља старог скоро 8000 година, као и фигура Венере,[1] Немачки стручњаци са Универзитета у Тибингену и Геолошког института у Хајделбергу су потврдили да се ради о најстаријем светилишту у Европи.[2]

Историја[уреди]

До Другог српског устанка Белица се налазила у саставу Османског царства. Након Другог српског устанка Белица улази у састав Кнежевине Србије и административно је припадала Јагодинској нахији и Левачкој кнежини[3] све до 1834. године када је Србија подељена на сердарства.

Јосиф Панчић[уреди]

Долазак Јосифа Панчића у Србију везан је за село Белицу.

Четрдесетих година 19. века, Аврам Петронијевић, тадашњи министар иностраних дела Србије, у селу Белици је основао фабрику за производњу стакла. Била је то прва стаклара на Балкану ако не и прво индустријско постројење. У Србији наравно није било мајстора који знају овај занат те је он довео мајсторе стакларе из Чешке. Дошли су са својим породицама и населили се око фабрике. На месту где је била стаклара сада је њива али земља светлуца од остатака стакла а у старим домаћинствима је могуће наћи очуване предмете произведене у тој стаклари. Има их и у Завичајном музеју у Јагодини.

Неко време по доласку Чеха почели су да оболевају од неке болести па и да им деца умиру. Уплашен да га не напусте мајстори, Аврам Петронијевић је писао Вуку Караџићу у Беч и молио га да му нађе неког лекара који би дошао у Белицу како би лечио његове раднике.

Вук је познавао Јосипа Панчића који је у то време завршио медицину. Пристао је да дође у Србију јер је био без посла. Зграда у центру Белице коју мештани зову „Стара школа“ и у којој је била његова ординација кад је стигао у Србију постоји и данас.

Демографија[уреди]

Данас село има стотинак углавном старачких домаћинстава која живе од земљорадње.

У насељу Белица живи 339 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 50,2 година (47,1 код мушкараца и 53,5 код жена). У насељу има 131 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,00.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[4]
Година Становника
1948. 767
1953. 796
1961. 769
1971. 662
1981. 591
1991. 453 445
2002. 393 399
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
388 98,72 %
Роми
  
2 0,50 %
Хрвати
  
1 0,25 %
непознато
  
2 0,50 %
Белица у пописима Јагодинске нахије — од 1818. до 1829.[3]
Година пописа 1818. 1819. 1820. 1821. 1822. 1823. 1824/25. 1825. 1826. 1827. 1828. 1829.
Куће 23 25 25 26 26 26 25 26 27 26 28 29
Пореске главе* - 30 33 32 32 31 33 33 32 30 31 32
Арачке главе** 59 66 66 68 69 70 72 73 81 80 76 78
*Пореске главе = Ожењени мушкарци | ** Арачке главе = Мушкарци од 7 до 70 година



Референце[уреди]

  1. Пронађена Јагодинска Венера („Ало“, 6. новембар 2012)
  2. Јагодина: Фигуре старе 8000 година („Вечерње новости“, 25. фебруар 2013)
  3. 3,0 3,1 Поповић, Љубодраг. Зоран Марковић, ур. Јагодинска нахија, књига прва 1815 —1823 (PDF). Јагодина: Историјски архив Јагодина. 86-902609-5-1. Приступљено 12.07.2012.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  4. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]