Булат Окуџава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Булат Окуџава
Russia stamp B.Okudzhava 1999 2r.jpg
Булат Окуџава на поштанској марки
Пуно име Булат Окуџава
Датум рођења (1924-05-09)9. мај 1924.
Место рођења Москва
 Совјетски Савез
Датум смрти 12. јун 1997.(1997-06-12) (73 год.)
Место смрти Париз
 Француска

Булат Шалвович Окуџава (рус. Булат Шалвович Окуджава, груз. ბულატ ოკუჯავა) (9. мај 192412. јун 1997) био је совјетски и руски песник, прозаист, композитор и сценарист.

Младост и детињство[уреди]

Булат Окуџава се родио у Москви 9. маја 1924. године у породици која је дошла у Москву из Тбилисија да би студирала на Комунистичкој академији. Отац, Шалва Степанович Окуџава, грузијац и партијски активист а мајка Ашхен Степановна Налбандјан, арменка, рођака арменског песника Ваана Терјана.[1] По Булатовом рођењу његов отац је постао комесар грузијске дивизије на Кавказу а мајка је остала у Москви где је радила у партијском апарату. Кад му је било шест година Булата су вратили у Тбилиси где је уписан у школу на руском језику. Отац Шалва је 4. августа 1937. године стрељан заједно са два његова брата, као присталице Троцког. Године 1938. мајка Ашхен је била ухапшена и послана у један гулаг у Карелији одакле се је вратила 1947. године.[2] Окуџава је од 1940. године живео код рођака у Тбилисију. Тамо је изучио токарски занат и радио у фабрици као токар.[3]

Априла 1942. године, после завршеног деветог разреда, Окуџава је мобилисан и послан на закавкаски фронт у минобацачку јединицу где је био октобра исте године рањен. Након опоравка није се вратио на фронт већ је служио у резервном стрељачком пуку у Батумију а затим у артиљеријској бригади закавказког фронта све до марта 1944. године када је демобилисан из здравствених разлога и вратио се у Тбилиси. Након положене матуре Окуџава је 1945. године уписао филолошки факултет Тбилиског универзитета где је дипломирао 1950. године.[4]

Песник, бард[уреди]

Прва Окуџавина песма «Нам в холодных теплушках не спа́лось»(Не спава нам се у хладним вагонима) је о његовој служби у артиљеријској бригади, текст ове песме није сачуван. Другу своју песму, «Старa студентска песма» («Незасит и тврдоглав…»), Окуџава је написао 1946. године. Окуџава је своје прве стихове објавио у гарнизонским новинама Закавкаског фронта «Борац РККА» (касније — «Ленинска застава»), под псеудонимом А. Долженов.[5]

Радећи у Калужской области, Окуџава је објављивао своје стихове у новинама «Млади лењинист».[6] Године 1956 је објавио своју прву збирку стихова«Лирика».[5]

После рехабилитације оба родитеља 1956. године [6] и Двадесетог конгреса КПСС Окуџава је био примљен у Комунистичку партију Совјетског Савеза.[7] У Москву се је преселио 1959. године где је почео да рецитује своје песме које су убрзо постале популарне. Године 1961. напушта посао учитеља и искључиво се посвећује писању[8]. У времену од 1956—1967 Окуџава је написао многе од својих касније популарних песама: «На Тверском булевару», «Песмица о Љоњки Краљици», «Песмица о плавој лоптици», «Сентиментални марш», «Песмица о поноћном тролејбусу», «Ни луталице, ни пијандуре», «Московски мрав», «Песмица о комсомолској богињи» и др.

Године 1961. је у Харкову одржано прво у СССР официјелно вече ауторских песама Окуџаве. Окуџава се је 1962. године први пут појавио у филму «Ланчана реакција», где је рецитовао своју песму «Поноћни тролејбус».

У 1970. години појавио се је филм «Белоруска железничка станица», где се је певала Окуџавина песма «Нама је потребна једна победа». Окуџава је био аутор и других популарних песама писаних за филмове као што су «Сламени шеширић», «Жења, Женечка и «каћуша»».[5] Написао је више од 70 песама за 50 филмова а његове песме из филма «Бело сунце у пустињи» (1969) су постале класика.[8]

Компоновао више од 200 музичких композиција чијих текстова је аутор. Његове песме су мешавина руског традиционалног фолклора и француске шансоне. "Окуџавина поезија има шарм уличног протеста, има декаденсу француске шансоне, поседује дах урбаног живота, здружене у једноставну поруку братства. Али, уместо ка помирености боемског очајања, она је еволуирала ка животворности борбене сатире."[9]

Јединствени Окуџава[уреди]

Окуџавине поеме су пуне доброте, храбрости и лепоте а у исто време, ироније и смисла за хумор. Поседовао је изузетан дар за мелодију и интелигентну лирику. Фазил Искандер је једном приликом рекао о Окуџави: “И одједном се је појавио човек који је показао у својим песмама да је све о чему наши људи говоре у кухињи, у уском кругу или мисле у време несанице – да је све то веома, веома значајно.” Његово име је постало одредница а он сам један од оснивача тзв. жанра уметничке песме. Он сам је био оригинални песник и прозни писац , аутор многих збирки песама и чак историјских романа. Сам је себе видео као песника а своје музичке нумере сматрао беззначајним.

Прве своје песме је Окуџава снимио у Паризу 1968. године а у Немачкој и Пољској снимљене песме су се продавале и биле популарне у касним 1960–тим. Тек 1970. године је Московски радио почео да му емитује. Средином 1970–тих је снимио и пустио у продају своје песме у Совјетском Савезу док су се књиге његових песама штампале и продаване одвојено.

Руски вајар Ернест Неизвестни је рекао о Окуџави: “Тачно је да је Булат био талентован, отворен и музикалан. Поред тога, имао је конзистентне погледе и на неки начин је био филозоф. Узгред речено, чак је и личио на Гандија.”[8]

Друштвена делатност и политички ставови[уреди]

Са почетком перестројке Горбачова Окуџава се је активно укључио у друштвени живот СССР-а и Русије: од 1989 је члан-оснивач руског ПЕН центра, излази из КПСС 1990., од 1992. је члан комисије за помиловања председника РФ[7], а од 1994. члан комисије државних награда РФ. Био је и члан савета друштва «Мемориал».

Имао је негативно мишљење о Лењину и Стаљину [10] а у његовом интервјуу који је дао «Новој Газети» указује на сличности између фашизма и стаљинизма.[11]

Године 1993. Окуџава је потписао «Писмо четрдесет двојице» у коме се захтевала забрана комунистичких и националистичких партија, фронтова и удружења, одрицање легалности Конгреса народних депутата и Врховног Совјета, суђење присталицама Врховног Совјета у време растурања Врховног Совјета октобра 1993. године у Москви.

Имао је негативно мишљење о неким политичарима (Хасбулатову, Макашову, Руцком) који су били на страни Врховног Совјета а осудио је и рат у Чеченији.[3]

Породица[уреди]

Окуџава се је женио два пута. Његова прва жена је била Галина Васиљевна Смољјанинова (1926—1965)[12] са којом се је упознао као студент и оженио 1947. године. Са Галином је имао двоје деце - сина Игора (2 јануара 1954 — 11 јануара 1997)[13] и неименовану кћер која је умрла као беба.

Његова друга жена је била Олга Владимировна Арцимович са којом је добио сина Антона 1965. године.[14]

Окуџава се је оженио Олгом 1962. а развео од Галине 1964. године. Галина је умрла годину дана касније од срчаног удара а син Игор је постао овисник од дроге од чега је и умро. За обе ове несреће Галинина родбина је окривила Булата.[8]

Смрт[уреди]

Булат Окуџава је умро 12 јуна 1997. године у војној болници париског предграђа Кламар. Пред саму смрт се је крстио под именом Јован[15] по светомученику Јовану Војнику [16]. Ово крштење је обавила његова жена Олга у Паризу по предлогу и благослову једног од стараца Псковско-Печорског манастира. Окуџаву су опојали у Московском храму светих врачева Кузмана и Дамјана. Поводом религиозних ставова и погледа Окуџаве један од православних свештеника је рекао: «Окуџава је само мислио да не верује. У самој суштини су његове песме псалме нашега века».[17] Сахрањен је на Вагањковском гробљу града Москве[18][19].

Одликовања, награде и почасти[уреди]

Одликовања[уреди]

  • Орден Отаџбинског рата I степена (1985).
  • Орден пријатељства народа (1984).
  • Медаља Жукова (1996).
  • Медаља «За одбрану Кавказа» (1944).
  • Медаља «За победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941—1945» (1945).
  • Медаља «Двадесет година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945.» (1965).
  • Медаља «Тридесет од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945.» (1975).
  • Јубиларна медаља «Четрдесет година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945» (1985).
  • Медаља «50 година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945 1941—1945 » (1995).
  • Медаља «50 година Оружаних снага СССР» (1968).
  • Медаља «60 година Оружаних снага СССР» (1977).
  • Медаља «70 година Оружаних снага СССР» (1988).
  • Почасна медаља Управе Совјетског фонда мира[7].

Награде[уреди]

  • Прва награда Струшких вечери поезије «Златни венац», Југославија (1967).
  • Награда «Златна гитара» на фестивалу у Сан-Рему, Италија (1985).
  • Награда «Пењо Пенев», Бугарска (1990).
  • Награда «За храброст в литератури» А. Д. Сахарова независног удружења писаца «Април» (1991).
  • Државна награда СССР (1991) — за зборник стихова «Посвећено вама» (1988).
  • Награда «Русский Букер» (1994) — за аутобиографски роман «Уништени театар»[5].

Почасти[уреди]

  • Почасни докторат хуманитарних наука Универзитета у Норвичу, САД (1990)
  • Почасни грађанин Калуге (1996)[7]
  • Астероиду 3149, који је открила чехиња Зденка Ваврова (Zdeňka Vávrová), је дато име Окуџава (1981)[8]

Дела[уреди]

Збирке песама[уреди]

  • Лирика (1956)
  • Острва (1959)
  • На путу за Тинатин (1964)
  • Весели добош (1964)
  • Март великодушности (1967)
  • Арбате, мој Арбате (1976)

Прозни радови и збирке приповедака[уреди]

  • Жив био, ђаче
  • Фотограф Жора
  • Промоксис
  • Јутро се боји нежном светлошћу
  • Приватни живот Александра Пушкина
  • Као из кутије
  • Дивне пустоловине

Романи[уреди]

Референце[уреди]

  1. Окуджава Булат: Упраздненный театр, Семейная хроника
  2. Дмитрий БЫКОВ: Булат Окуджава Главы из книги. Вступительная заметка автора
  3. 3,0 3,1 Быков Д. Л. Булат Окуджава. — М.: Молодая гвардия, 2009. — 784 с. (Серия «Жизнь замечательных людей»). — ISBN 978-5-235-03255-2.
  4. Булат Шалвович Oкуджава ( 9 мая 1924 - 12 июня 1997 ) Поэт, прозаик, киносценарист. Основоположник направления авторской песни
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Булат Шалвович Окуджава. Библиография / Сост. А. Е. Крылов, В. Ш. Юровский // Старое литературное обозрение. — 2001. — № 1.
  6. 6,0 6,1 Mарина ПАРХОМЕНКО: Шипы и розы Булата Окуджавы
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Булат Окуджава Журнальный зал
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Prominent Russians: Bulat Okudzhava May 9, 1924 – June 12, 1997 RT Russiapedia
  9. 9,0 9,1 Владимир Јагличић: Емигрант са Арбата; поговор књиге песама Булата Окуџаве "Сличне самоће", ЛИО, Горњи Милановац, 2006
  10. Николаев А. Булат Окуджава: «Мы больны, мечемся в бреду» // Столица. — 1992. — № 24.
  11. Рост. Ю. Война Булата // Новая газета — 05.05.2005.
  12. Смольянинова Галина Васильевна (1926—1965). Окуджава Игорь Булатович (2 января 1954 — 11 января 1997) // Вozaboza.narod.ru.
  13. Женщины Булата Окуджавы // Vilavi.ru.
  14. Окуджава Антон Булатович // Кino-teatr.ru. — 25.12.14.
  15. Улыбышева М. Валентина Невинная. Стихи о поэзии и вечности // Свояси-Холл.
  16. Чистяков Г. Оба потрудились на славу, чтобы мы были людьми… // Русская мысль. — 26.06—2.07.1997.
  17. Истомин С., Денисенко Д. Самые знаменитые барды России. — М.: Вече, 2002
  18. Булат Шалвович Окуджава
  19. Медведев, Феликс Николаевич Запретная любовь Булата Окуджавы. Жизнь и смерть поэта в воспоминаниях Натальи Горленко // Версия. — 2004. — № 17

Спољашње везе[уреди]