Булат Окуџава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Булат Окуџава
Russia stamp B.Okudzhava 1999 2r.jpg
Булат Окуџава на поштанској марки
Пуно име Булат Окуџава
Датум рођења (1924-05-09)9. мај 1924.
Место рођења Москва
 Совјетски Савез
Датум смрти 12. јун 1997.(1997-06-12) (73 год.)
Место смрти Париз
 Француска

Булат Шалвович Окуџава (рус. Булат Шалвович Окуджава, груз. ბულატ ოკუჯავა) (9. мај 192412. јун 1997) био је совјетски и руски песник, прозаист, композитор и сценарист.

Младост и детињство[уреди]

Булат Окуџава се родио у Москви 9. маја 1924. године у породици која је дошла у Москву из Тбилисија да би студирала на Комунистичкој академији. Отац, Шалва Степанович Окуџава, грузијац и партијски активист а мајка Ашхен Степановна Налбандјан, арменка, рођака арменског песника Ваана Терјана.[1] По Булатовом рођењу његов отац је постао комесар грузијске дивизије на Кавказу а мајка је остала у Москви где је радила у партијском апарату. Кад му је било шест година Булата су вратили у Тбилиси где је уписан у школу на руском језику. Отац Шалва је 4. августа 1937. године стрељан заједно са два његова брата, као присталице Троцког. Године 1938. мајка Ашхен је била ухапшена и послана у један гулаг у Карелији одакле се је вратила 1947. године.[2] Окуџава је од 1940. године живео код рођака у Тбилисију. Тамо је изучио токарски занат и радио у фабрици као токар.[3]

Априла 1942. године, после завршеног деветог разреда, Окуџава је мобилисан и послан на закавкаски фронт у минобацачку јединицу где је био октобра исте године рањен. Након опоравка није се вратио на фронт већ је служио у резервном стрељачком пуку у Батумију а затим у артиљеријској бригади закавказког фронта све до марта 1944. године када је демобилисан из здравствених разлога и вратио се у Тбилиси. Након положене матуре Окуџава је 1945. године уписао филолошки факултет Тбилиског универзитета где је дипломирао 1950. године.[4]

Песник, бард[уреди]

Прва Окуџавина песма «Нам в холодных теплушках не спа́лось»(Не спава нам се у хладним вагонима) је о његовој служби у артиљеријској бригади, текст ове песме није сачуван. Другу своју песму, «Старa студентска песма» («Незасит и тврдоглав…»), Окуџава је написао 1946. године. Окуџава је своје прве стихове објавио у гарнизонским новинама Закавкаског фронта «Борац РККА» (касније — «Ленинска застава»), под псеудонимом А. Долженов.[5]

Радећи у Калужской области, Окуџава је објављивао своје стихове у новинама «Млади лењинист».[6] Године 1956 је објавио своју прву збирку стихова«Лирика».[5]

После рехабилитације оба родитеља 1956. године [6] и Двадесетог конгреса КПСС Окуџава је био примљен у Комунистичку партију Совјетског Савеза.[7] У Москву се је преселио 1959. године где је почео да рецитује своје песме које су убрзо постале популарне. Године 1961. напушта посао учитеља и искључиво се посвећује писању[8]. У времену од 1956—1967 Окуџава је написао многе од својих касније популарних песама: «На Тверском булевару», «Песмица о Љоњки Краљици», «Песмица о плавој лоптици», «Сентиментални марш», «Песмица о поноћном тролејбусу», «Ни луталице, ни пијандуре», «Московски мрав», «Песмица о комсомолској богињи» и др.

Године 1961. је у Харкову одржано прво у СССР официјелно вече ауторских песама Окуџаве. Окуџава се је 1962. године први пут појавио у филму «Ланчана реакција», где је рецитовао своју песму «Поноћни тролејбус».

У 1970. години појавио се је филм «Белоруска железничка станица», где се је певала Окуџавина песма «Нама је потребна једна победа». Окуџава је био аутор и других популарних песама писаних за филмове као што су «Сламени шеширић», «Жења, Женечка и «каћуша»».[5] Написао је више од 70 песама за 50 филмова а његове песме из филма «Бело сунце у пустињи» (1969) су постале класика.[8]

Компоновао више од 200 музичких композиција чијих текстова је аутор. Његове песме су мешавина руског традиционалног фолклора и француске шансоне. "Окуџавина поезија има шарм уличног протеста, има декаденсу француске шансоне, поседује дах урбаног живота, здружене у једноставну поруку братства. Али, уместо ка помирености боемског очајања, она је еволуирала ка животворности борбене сатире."[9]

Јединствени Окуџава[уреди]

Окуџавине поеме су пуне доброте, храбрости и лепоте а у исто време, ироније и смисла за хумор. Поседовао је изузетан дар за мелодију и интелигентну лирику. Фазил Искандер је једном приликом рекао о Окуџави: “И одједном се је појавио човек који је показао у својим песмама да је све о чему наши људи говоре у кухињи, у уском кругу или мисле у време несанице – да је све то веома, веома значајно.” Његово име је постало одредница а он сам један од оснивача тзв. жанра уметничке песме. Он сам је био оригинални песник и прозни писац , аутор многих збирки песама и чак историјских романа. Сам је себе видео као песника а своје музичке нумере сматрао беззначајним.

Прве своје песме је Окуџава снимио у Паризу 1968. године а у Немачкој и Пољској снимљене песме су се продавале и биле популарне у касним 1960–тим. Тек 1970. године је Московски радио почео да му емитује. Средином 1970–тих је снимио и пустио у продају своје песме у Совјетском Савезу док су се књиге његових песама штампале и продаване одвојено.

Руски вајар Ернест Неизвестни је рекао о Окуџави: “Тачно је да је Булат био талентован, отворен и музикалан. Поред тога, имао је конзистентне погледе и на неки начин је био филозоф. Узгред речено, чак је и личио на Гандија.”[8]

Друштвена делатност и политички ставови[уреди]

Са почетком перестројке Горбачова Окуџава се је активно укључио у друштвени живот СССР-а и Русије: од 1989 је члан-оснивач руског ПЕН центра, излази из КПСС 1990., од 1992. је члан комисије за помиловања председника РФ[7], а од 1994. члан комисије државних награда РФ. Био је и члан савета друштва «Мемориал».

Имао је негативно мишљење о Лењину и Стаљину [10] а у његовом интервјуу који је дао «Новој Газети» указује на сличности између фашизма и стаљинизма.[11]

Године 1993. Окуџава је потписао «Писмо четрдесет двојице» у коме се захтевала забрана комунистичких и националистичких партија, фронтова и удружења, одрицање легалности Конгреса народних депутата и Врховног Совјета, суђење присталицама Врховног Совјета у време растурања Врховног Совјета октобра 1993. године у Москви.

Имао је негативно мишљење о неким политичарима (Хасбулатову, Макашову, Руцком) који су били на страни Врховног Совјета а осудио је и рат у Чеченији.[3]

Породица[уреди]

Окуџава се је женио два пута. Његова прва жена је била Галина Васиљевна Смољјанинова (1926—1965)[12] са којом се је упознао као студент и оженио 1947. године. Са Галином је имао двоје деце - сина Игора (2 јануара 1954 — 11 јануара 1997)[13] и неименовану кћер која је умрла као беба.

Његова друга жена је била Олга Владимировна Арцимович са којом је добио сина Антона 1965. године.[14]

Окуџава се је оженио Олгом 1962. а развео од Галине 1964. године. Галина је умрла годину дана касније од срчаног удара а син Игор је постао овисник од дроге од чега је и умро. За обе ове несреће Галинина родбина је окривила Булата.[8]

Смрт[уреди]

Булат Окуџава је умро 12 јуна 1997. године у војној болници париског предграђа Кламар. Пред саму смрт се је крстио под именом Јован[15] по светомученику Јовану Војнику [16]. Ово крштење је обавила његова жена Олга у Паризу по предлогу и благослову једног од стараца Псковско-Печорског манастира. Окуџаву су опојали у Московском храму светих врачева Кузмана и Дамјана. Поводом религиозних ставова и погледа Окуџаве један од православних свештеника је рекао: «Окуџава је само мислио да не верује. У самој суштини су његове песме псалме нашега века».[17] Сахрањен је на Вагањковском гробљу града Москве[18][19].

Одликовања, награде и почасти[уреди]

Одликовања[уреди]

  • Орден Отаџбинског рата I степена (1985).
  • Орден пријатељства народа (1984).
  • Медаља Жукова (1996).
  • Медаља «За одбрану Кавказа» (1944).
  • Медаља «За победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941—1945» (1945).
  • Медаља «Двадесет година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945.» (1965).
  • Медаља «Тридесет од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945.» (1975).
  • Јубиларна медаља «Четрдесет година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945» (1985).
  • Медаља «50 година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945 1941—1945 » (1995).
  • Медаља «50 година Оружаних снага СССР» (1968).
  • Медаља «60 година Оружаних снага СССР» (1977).
  • Медаља «70 година Оружаних снага СССР» (1988).
  • Почасна медаља Управе Совјетског фонда мира[7].

Награде[уреди]

  • Прва награда Струшких вечери поезије «Златни венац», Југославија (1967).
  • Награда «Златна гитара» на фестивалу у Сан-Рему, Италија (1985).
  • Награда «Пењо Пенев», Бугарска (1990).
  • Награда «За храброст в литератури» А. Д. Сахарова независног удружења писаца «Април» (1991).
  • Државна награда СССР (1991) — за зборник стихова «Посвећено вама» (1988).
  • Награда «Русский Букер» (1994) — за аутобиографски роман «Уништени театар»[5].

Почасти[уреди]

  • Почасни докторат хуманитарних наука Универзитета у Норвичу, САД (1990)
  • Почасни грађанин Калуге (1996)[7]
  • Астероиду 3149, који је открила чехиња Зденка Ваврова (Zdeňka Vávrová), је дато име Окуџава (1981)[8]

Дела[уреди]

Збирке песама[уреди]

  • Лирика (1956)
  • Острва (1959)
  • На путу за Тинатин (1964)
  • Весели добош (1964)
  • Март великодушности (1967)
  • Арбате, мој Арбате (1976)

Прозни радови и збирке приповедака[уреди]

  • Жив био, ђаче
  • Фотограф Жора
  • Промоксис
  • Јутро се боји нежном светлошћу
  • Приватни живот Александра Пушкина
  • Као из кутије
  • Дивне пустоловине

Романи[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Окуджава Булат: Упраздненный театр, Семейная хроника
  2. ^ Дмитрий БЫКОВ: Булат Окуджава Главы из книги. Вступительная заметка автора
  3. 3,0 3,1 Быков Д. Л. Булат Окуджава. — М.: Молодая гвардия, 2009. — 784 с. (Серия «Жизнь замечательных людей»). — ISBN 978-5-235-03255-2.
  4. ^ Булат Шалвович Oкуджава ( 9 мая 1924 - 12 июня 1997 ) Поэт, прозаик, киносценарист. Основоположник направления авторской песни
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Булат Шалвович Окуджава. Библиография / Сост. А. Е. Крылов, В. Ш. Юровский // Старое литературное обозрение. — 2001. — № 1.
  6. 6,0 6,1 Mарина ПАРХОМЕНКО: Шипы и розы Булата Окуджавы
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Булат Окуджава Журнальный зал
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Prominent Russians: Bulat Okudzhava May 9, 1924 – June 12, 1997 RT Russiapedia
  9. 9,0 9,1 Владимир Јагличић: Емигрант са Арбата; поговор књиге песама Булата Окуџаве "Сличне самоће", ЛИО, Горњи Милановац, 2006
  10. ^ Николаев А. Булат Окуджава: «Мы больны, мечемся в бреду» // Столица. — 1992. — № 24.
  11. ^ Рост. Ю. Война Булата // Новая газета — 05.05.2005.
  12. ^ Смольянинова Галина Васильевна (1926—1965). Окуджава Игорь Булатович (2 января 1954 — 11 января 1997) // Вozaboza.narod.ru.
  13. ^ Женщины Булата Окуджавы // Vilavi.ru.
  14. ^ Окуджава Антон Булатович // Кino-teatr.ru. — 25.12.14.
  15. ^ Улыбышева М. Валентина Невинная. Стихи о поэзии и вечности // Свояси-Холл.
  16. ^ Чистяков Г. Оба потрудились на славу, чтобы мы были людьми… // Русская мысль. — 26.06—2.07.1997.
  17. ^ Истомин С., Денисенко Д. Самые знаменитые барды России. — М.: Вече, 2002
  18. ^ Булат Шалвович Окуджава
  19. ^ Медведев, Феликс Николаевич Запретная любовь Булата Окуджавы. Жизнь и смерть поэта в воспоминаниях Натальи Горленко Archived 20150514042239 at www.versiasovsek.ru Error: unknown archive URL // Версия. — 2004. — № 17

Спољашње везе[уреди]