Мира Светина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИРА СВЕТИНА
Mira Svetina.jpg
Мира Светина
Датум рођења15. мај 1915.
Место рођењаИдрија
 Аустроугарска
Датум смрти6. јул 2007. (92 год.)
Место смртиЉубљана
 Словенија
Професијадруштвено-политичка радница
Чланица КПЈ одјуна 1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.

Мира Светина – Власта (Идрија, 15. мај 1915Љубљана, 6. јул 2007), учитељица, учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФР Југославије и СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 15. маја 1915. године у Идрији. Отац јој је био службеник, а мајка домаћица. По италијанској анексији словеначког приморја, породица јој се преселила у Љубљану 1919. године. Тамо је завршила Учитељску школу и уписала се на Филозофски факултет. Године 1941, завршила је факултет.

Почетком 1938. године, по упутствима Комунистичке партије Словеније, почела је да организовано ради у Савезу сеоских младића и девојака и у студентским и женским друштвима. Јуна 1939. године, била је примљена у чланство КПС.

Од тада је радила као члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Словенију. Истовремено је била курир Централног комитета КПС за везу међу појединим члановима Централног комитета. Током 1940. године, вршила је курирске послове између ЦК КПС у Љубљани и ЦК КПЈ и ЦК СКОЈ-а у Загребу.

Народноослободилачка борба[уреди]

По почетку оружаног устанка, радила је као члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Словенију, углавном на горењском и камничком подручју. Од августа до октобра 1941. године, била је секретар партијског бироа на Љубљанском универзитету. Октобра 1941, постала је чланица Покрајинског комитета КПС за Горењску. На том је месту остала све до повратка у Љубљану, јуна 1942. године. У то је време учествовала у припремама оружаног устанка у Горењској, где је непријатељска репресија била посебно интензивна.

У августу 1942, постала је чланица Повереништва ЦК КПС и Извршног одбора ОФ за Љубљану. У септембру 1943, сви чланови Повереништва отишли су на слободну територију, док је она остала самосталан повереник ЦК КПС и Извршног одбора ОФ за Љубљану. Осим илегалног рада, у окупираној Љубљани је прикупљала извештаје о стању у редовима непријатеља и расположењу становништва, те о томе писмима извештавала ЦК КПС и Извршни одбор ОФ.

У то време, Власта је у одсуству била изабрана за чланицу Словеначког народноослободилачког већа, на збору изасланика словеначког народа у Кочевју октобра 1943. године. У октобру 1944. године, отишла је из Љубљане. С 1944. на 1945. годину, била је инструктор ЦК КПС при Покрајинском комитету КПС за Штајерску.

Априла 1945. године, отишла је у Београд, где је организовала словеначке избеглице за повратак у домовину. У Љубљану се вратила на дан њеног ослобођења, 3. маја 1945. године.

Послератна каријера[уреди]

После рата, кратко је време била секретарица Градског комитета КПС у Љубљани, затим начелница Кадровског одељења при ЦК КПС, чланица, па председница Контролне комисије ЦК КПС. За чланицу ЦК КПС била је бирана на Другом, Трећем и Четвртом конгресу КП Словеније. Од 1970. до 1975. године, била је чланица Историјске комисије при ЦК СК Словеније. До 1963. године, била је републичка посланица у једном мандатном периоду, секретарица Народне скупштине Словеније, а у два мандатна периода председница Одбора за здравствену и социјалну политику Словеније. Од 1963. до 1970. године, била је судија Уставног суда Словеније.

Одмах после ослобођења, била је више година чланица Главног одбора Ослободилачког фронта, односно Социјалистичког савеза радног народа Словеније. Године 1970, била је на један мандатни период изабрана за чланицу Савезне конференције ССРН Југославије, а затим и чланицу Републичке конференције ССРН Словеније и Градске конференције ССРН за Љубљану, као и чланица њеног Извршног одбора и председница, односно чланица неколико комисија.

Од 1950. године, била је чланица и осам година председница Главног одбора Црвеног крста Словеније. Истовремено је била чланица Савезног одбора, односно Скупштине Црвеног крста Словеније. Била је и делегат у Друштвено-политичком већу Љубљане, а извесно је време била потпредседница истог Већа, чланица Комисије Председништва Словеније за заштиту уставности и законитости и за остваривање слобода, права и дужности грађана, чланица Савета Републике Словеније, чланица делегације СУБНОР-а Словеније и чланица комисије републичког одбора за неговање револуционарних традиција, чланица Савезног одбора за неговање традиција НОР-а и остало.

Умрла је 6. јула 2007. године у Љубљани.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, Ордена народног ослобођења и више других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликована је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]