Виљан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Виљан
мађ. Villány
Villány légifotó.jpg
Виногради око Виљана
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Јужна прекодунавска регија
Жупанија Барања
Срез Шиклош
Становништво
Становништво
 — 2008. 2.480
 — густина 114,3/км2
Географске карактеристике
Координате 45°52′10″ СГШ; 18°27′20″ ИГД / 45.86951° СГШ; 18.45562° ИГД / 45.86951; 18.45562Координате: 45°52′10″ СГШ; 18°27′20″ ИГД / 45.86951° СГШ; 18.45562° ИГД / 45.86951; 18.45562
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 22,02 км2
Виљан на мапи Мађарске
Виљан
Виљан
Поштански број 7773
Позивни број 72
Веб-сајт
www.villany.hu http://www.villany.hu/

Виљан (мађ. Villány, нем. Willand, хрв. Viljan) градић је у Мађарској. Виљан се налази у оквиру жупаније Барања.

Град има 2.480 становника према подацима из 2008. године.

Виљан је средиште познатог виноградарског краја у Мађарској.

Положај града[уреди]

Град Виљан се налази у јужном делу Мађарске. Од првог већег града, Печуја, град је удаљен око 35 километара југоисточно. Град се налази у средишњем делу Панонске низије, у историјској области Барања, на свега 8 киометара од границе Мађарске са Хрватском. Северно од насеља издиже се Виљанско горје, познати виноградарски крај у Мађарској.

Историја Срба у месту[уреди]

Првобитна српска православна црква подигнута је почетком 18. века. Садашња велика сеоска црква са масивним звоником саграђена је и посвећена празнику Успењу Богородице или Великој Госпојини 1773. године. Године 1876. ограђена је црквена порта прилогом Шиклошана, брата и сестре - Стевана Шешића и Марије Јанковић. Захвалност су им јавно изразили представници месне црквене општине Љубомир Цветић и Радослав Пауновић.[1] Темпло је осликано 1885. године. Зографске иконе из прве деценије 18. века изложене су у музејској поставци у Сентандреји.[2] Православно парохијско звање је основано 1777. године, када су и матрикуле заведене.

Записано је у селу 1731. године 36 српских православних домова. Када је уочи Ускрса поп исповедао и причешћивао вернике пред њим је стало 99 православаца. Од домаћина забележена су презимена: Ковач, Божић, Милетић, Касапа, Кувеждин, Ђурућ, јуришић, Драгачев, Капетан, Иван, Мерћенов, Аћимов, Релић, Михаилов и Обрад. Општина Вилањска је 1745. године определа за издржавање српске школе 10 ф. годишње.[3] Године 1796. записано је у месту 297 српских становника, а век доцније било их је много мање, 1890. године - 170 душа. "Изгубило се" чак 127 особа, српске националности.[4]

Забележена су 1826. године два православна свештеника у "Вилану": поп Андреј Поповић парох и поп Јован Поповић капелан.[5] Православни парох, претплатник и скупљач претплате за једну српску књигу био је 1859. године поп Прокопије Топенарски. У Виљану је 1867. године било 197 православних Срба становника.[6] По царском рескрипту из 1868. године укинуте су неке црквене општине у Угарској, попут оне у Вилању. За споменик деспоту и светитељу српском Стевану Штиљановићу у Шиклошу (Ђунтиру), приложили су Вилањци, њих 12, укупно 5 ф. које је донео лично тутор Ђоко Дадић.[7]

По попису из 1900. године у месту Вилању је 208 православних Срба.[8]

Месни учитељ Георгиј Поповић је 1816. године купио педагошку књигу из које се могао боље спремити за рад.[9] Други месни учитељ Сава Милић набавио је 1824. године једну српску књигу.[10] Пренумерант и учитељ виљански био је 1859. године Симеон Увалић. Наименован је у виљанској школи за учитеља 1866. године Јаков Николић. Он је завршио основну школу и Препарандију у Сомбору. Проглашен је за квалификованог за рад у сеоској школи.[11] Школски референт Поповић је вршио 1884. године контролу рада српских вероисповедних школа. У Вилањ је дошао 28. фебруара и затекао учитеља Лазара Зундановића да са 30 ученика "добро ради". Примедбе су се односиле на школско здање, па је било потребе за оправкама. Требало је школу мало узвисити и нове веће прозоре наместити, под да се патоше а кров покрије. Требали су Вилањци да моле министарство да им удели слике за очигледну наставу, мапе угарске краљевине и мађарске штице.[12] Понуђена плата новом учитељу у месној школи је износила 1897. године, 120 ф. у новцу.[13] Као привремена учитељица дошла је 1899. године у тамошњу школу Зорка Лазић. За Српски учитељски конвикт у Новом Саду, приложио је 102 к чланарине, Јован Лазић поседник из Вилања 1902. године. Председник Школског одбора је 1905. године Тимо Кузмановић, перовођа Милош Ђукић и старатељ Милош Николић. Школа је српска народна са једним здањем. Учитељица у Вилању 1902-1914. године је била Катица Теларовић, родом из Сомбора. У основну школу иде 21 ђак а за пофторну има три ученика старијег узраста.[14]

Године 1905. Вилањ је мала општина, насељена после Мохачке битке. То је место у Дарданском срезу где живи 2473 становнка у 421 дому. Доминирају Немци, а Срба је мало; има их 204 православне душе са 34 куће. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. Комуникације су пошта, брзојав и жељезничка станица.[15] У Вилању почетком 20. века постоји српска црквена општина, скупштина је редовна под председништвм Милана Лазића. Црквено-општински посед износи 24 кј. земље. Православна парохија заједно са оном у Мађар Боји, чини једну заједничку и то шесте платежне класе. Свештеник је из Мађар Боје, који долази по распореду и потреби.

На почетку 21. века опстала је српска православна Успенска црква у месту. Лепо је уређена, окружена високим зидом портанским и налази се у центру насеља. Српско православно гробље је санирано шездесетих година 20. века, а пет старих камених споменика од пешчара са српским епитафима је пренето у порту православне цркве. На виљанском римокатоличком гробљу је пронађено неколико српских споменика.[16]

Референце[уреди]

  1. "Застава", Нови Сад 1878. године
  2. "Нин", специјални додатак Динка Давидова, Београд 1990. године
  3. "Просветни гласник", Београд 1886. године
  4. "Српски сион", Карловци 1895. године
  5. "Сербски летописи", Будим 1826. године
  6. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  7. "Српски сион", Карловци 1895. године
  8. "Школски лист", Сомбор 1907. године
  9. Јован Берић: "Педагогија и методика за учитеља", Будим 1816. године
  10. Василије Булић: "Землеописаније всеобшћег", Будим 1824. године
  11. "Школски лист", Сомбор 1866. године
  12. "Школски лист", Сомбор 1884. године
  13. "Српски сион", Карловци 1897. године
  14. Мата Косовац, наведено дело
  15. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  16. Српски институт, интернет база података, Будимпешта

Становништво[уреди]

Становништво Виљана данас је претежно мађарско, али ту живе и припадници мањинских народа: Немци (12,9%), Срби (0,2%), Хрвати (0,5%), Роми. Невелика српска заједница има месну самоуправу, једну од 20ак активних подружница српске мањинске самоуправе у Мађарској.

Спољашње везе[уреди]