Српски динар

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Динар.
Српски динар
100RSD front.jpg 100RSD reverse.jpg
100 динара лице 100 динара наличје
ISO 4217 код RSD
Централна банка Народна банка Србије
 Веб-сајт www.nbs.rs
Корисници  Србија
Инфлација 1,6 % (децембар 2016)
Симбол дин. / д.
Део валуте 100 пара

Српски динар је званична валута Републике Србије. Вредност једног динара је еквивалентна вредности 100 пара. Међународна ознака валуте за динар је RSD, а шифра валуте 941. На садашњим новчаницама и кованом новцу су приказани портрети људи значајних за историју Србије и Народне банке Србије и српски споменици културе.[1]

Издавање новчаница и кованог новца, утврђивање апоена и њихових основних обележја, доношење одлуке о пуштању у оптицај и повлачењу из оптицаја новца врши Народна банка Србије, док се штампање врши у Заводу за израду новчаница и кованог новца – Топчидер, у специјализованој организацији Народне банке Србије.[2]

Садржај

Новац у оптицају[уреди]

Народна банка је све до 2002. године издавала југословенски динар и поред тога што се налазила у државној заједници са Црном Гором, у којој динар није био платежно средство још од 1996. године, када је тада уведена немачка марка.[3]

Доношењем Уставне повеље Србије и Црне Горе 4. фебруара 2003. године, промењен је назив државе у Државна заједница Србија и Црна Гора, што је забележено и на новцу, који је издала Народна банка Србије.[4]

Од 2003. године издате су прве монете, које нису имале југословенске атрибуте. Током 2003. и 2004. године издаване су кованице и новчанице које су уместо назива државе и њеног грба носиле амблем Народне банке Србије, а од 2005, још пре иступање Црне Горе из државне заједнице са Србијом, након препоруке о коришћењу грба Републике Србије, започело се са издавањем новца који носи име Србија и српски грб.[3]

Од 1. новембра 2006. године за српски динар се примењује међународна ознака према ISO 4217 стандарду. Словна ознака је RSD, којој одговара бројна ознака 941. По том стандарду, прва два слова означавају име државе, Република Србија (Р - Република, С - Србија), а треће означава име националне валуте (Д - динар). Пре тога, према ICC (International currency code) стандарду динар је имао бројну ознаку 891, а словне ознаке су се мењале. У Државној заједници СЦГ, словна ознака је била CSD, динар издаван у СР Југославији је имао словну ознаку YUD, док је словна ознака у СФРЈ била YUM.[5]

Новчанице[уреди]

У оптицају су новчанице у апоенима: [6]

Оне носе потписе гувернера Млађана Динкића, Кори Удовички, Радована Јелашића, Дејана Шошкића и Јоргованке Табаковић. На њима је знак Народне банке Србије или велики грб Републике Србије.

Прва серија новчаница која се налази у употреби је и прва издата у 21. веку.[16] Она носи знак Народне банке Србије. Прва новчаница у тој серији је од 1000 динара, пуштена у оптицај 24. марта 2003. Исте године издатe су новчанице од 100 и 5.000 динара, а наредне 2004. је издата новчаница од 500 динара. Изглед ових новчаница је промовисан још 2000. и 2001. године, мада је накнадно дотеривани.[17]

Новчанице које су носиле ознаку Народна банка Југославије и биле са потписима гувернера Млађана Динкића налазиле су се у паралелном оптицају до 31. децембра 2006. године, када су коначно повучене и замењене искључиво новчаницама које носе ознаку Народна банка Србије. Изузев ознаке, старе и нове новчанице готово су истоветног дизајна, осим апоена од 500 и 2.000 динара, који нису имали верзију са ознаком Народна банка Југославије, јер су издате касније.

Прва новчаница из серије са великим грбом Републике Србије, била је новчаница од 200 динара, која је пуштена у оптицај 2. јула 2005. године. То је уједно и прва новчаница на којој се налази познати женски лик и прва новчаница на којој се налази кинеграм, покретне слике, које се преливају једна у другу мењајући боје.[17]

Исте године је пуштена у оптицај и новчаница од 50 динара. Новчанице од 10, 20, 1000 и 100 динара су издате у току наредне 2006, затим је 2007. уследила новчаница од 500 динара, док је новчаница од 5.000 издата тек 2010.

На новчаницама се налазе ћирилични и латинични натписи.

С мотивом да унапреди дизајн новчаница и технику израде 31. децембра 2007. године Народна банка Србије је упутила јавни позив за израду идејних ликовних решења за нову серију новчаница - апоена од 10, 20, 50, 100, 200, 500, 1000, 2000 и 5000 динара. Рок за подношење идејних решења је био је 30. јун 2008. Међутим, одзив на јавни позив је био неочекивано мали, а понуђена идејна ликовна решења нису била ни приближно на нивоу жеља и намере Народне банке Србије. Из тог разлога, у оптицају је остала већ постојећа серија новчаница.[17]

Заштита ночаница[уреди]

Новчанице су израђене по светским стандардима заштите од фалсификовања, применом голим оком видљивих и невидљивих елемената заштите, комбиновањем различитих техника штампе и специјалних боја. У елементе заштите на новчаницама спадају:

  • заштитна пластична-степ нит са ћириличним и латиничним микротекстом динар-dinar у вертикалном низу, која се при дневној светлости слабо назире, а јасно види. на лицу и на наличју, као непрекидна нит у маси папира, уперивањем према јачем извору светлости.
  • водени жиг урађен заштићеним технолошким поступком, као саставни део масе папире. При дневном светлу се само назире, а усмеравањем новчанице према јачем извору светлости јасно се уочавају унутрашње и спољашње контуре, са светлијим и тамнијим тоновима.
  • серијски број на наличју, израђен техником високе штампе. Састављен је од две словне и седам нумеричких ознака. Налази се на два места, испод увећане номиналне вредности са леве стране, као и у горњем десном углу.
  • ултраљубичаста заштита - под ултраљубичастом светлошћу виде се кончићи жуте и црвене боје, неправилног облика и неправилно распоређених по новчаници. Серијски број на наличју са леве стране, под ултраљубичастим зрацима флуоресцира у жуто зелену боју, а серијски број у горњем десном углу под ултраљубичастим зрацима флуоресцира у јарко црвену боју. Окержута боја под ултраљубичастим зрацима флуоресцира жуто на лицу (10, 20, 100, 1.000, 5.000) и на наличју такође код новчаница (10, 20, 100, 500, 1.000). Код новчаница: од 200 динара црвени тонови флуоресцирају у наранџасто, а на лицу и текст двеста динара и детаље око фигуре Надежде Петровић у жуто. На новчаници од 500 динара зелени и наранџасти тонови флуоресцирају у жуто и зелено на лицу. На новчаници од 2.000 наранџасти тонови номиналне ознаке флуоресцирају у жуто, наранџасти тонови флуоресцирају у наранџасто на лицу и интензивно жуто на наличју, плави флуоресцирају у дискретно плаво на лицу и наличју. Код новчанице од 5.000 на наличју светлозелени тонови флуоресцирају дискретно плаво.
  • кип ефекат елипсоидног облика, који приказује знак Народне банке Србије и слова НБС, зависно од угла под којим се посматра (код новчаница од 10, 20, 50, 100, 200, 500 иднара). Овални знак мења боју зависно од угла посматрања: златно жута и зелена (1.000, 2.000), бордо и зелена (5.000 динара).
  • кип ефекат правоугаоног облика на лицу у десном делу беле површине новчанице, са ћириличним натписом НБС, који се уочава само при посматрању новчанице под одређеним углом. Израђен је техником дубоке штампе (новчанице од 50, 100, 200, 500, 1.000, 2.000, 5.000 динара).
  • кинеграм на лицу новчанице у ефекту дугиних боја номинална вредност у контурама и: четкице (200), глобус и купа (500), приказ „Свети Ђорђе убија аждају” (1.000 динара), стилизовани приказ шеме торња (2.000), знак Народне банке Србије (5.000 динара), наизменично се смењују при промени угла посматрања.
  • микротекст ћирилични и латинични НБСNBS на лицу израђен техником равне штампе (новчанице од 10 и 20 динара), или дубоке штампе, рељефне на додир (новчанице од 50, 100, 200, 1.000, 2.000, 5.000 динара)
  • микротекст у формату „број (номинална вредност) динара-број (номинална вредност динара) dinara” на наличју у позадини око детаља прозирне штампе на лицу
  • микротекст у формату „(номинална вредност динара)бројдинара(номинална вредност динара)бројdinara”,у горњем десном испод номиналне вредности
  • минитекст у формату „број - номинална вредност”, на наличју, испод горњег дела грба израђен техником равне штампе
  • микротекст у формату „број - номинална вредност”, на наличју, испод доњег дела грба израђен техником равне штампе
  • текст „Народна банка Србије”, са леве стране ћирилицом и са десне стране латиницом израђен је у дубокој штампи, рељефан на додир (новчанице 50, 100, 200, 500, 1000, 2.000, 5.000 дианра)
  • главни мотив на лицу израђен је у дубокој штампи (новчанице 50, 100, 200, 500, 1000, 2.000, 5000 динара)
  • прозирни регистар - детаљи на лицу и наличју, при усмеравању новчанице ка извору светлости формирају: два јасно видљива шестоугла (10), правоугаоника (20 динара), дирке на клавиру (50 динара), стилизовани Теслин калем (100), по два наспрамна троугла који формирају квадрат (200), шаре пироротског ћилима (500), квадрат са два мања троугла који формирају већи троугао (1.000 динара), путања планета Сунчевог система, са Сунцем у средишту (2.000 динара), квадрат са кругом у средишњем делу (5.000). Изведени су равном штампом.
  • инфрацрвена заштита - новчанице имају елементе видљиве под инфрацрвеном светлошћу
  • ознаке за слепе и слабовиде на лицу изведен техником дубоке штампе: правоугаоник у средини квадрата (50), круг (100), круг у квадрату (200), четири квадрата (500) једна изнад друге две једнаке хоризонталне линије (1.000), графички приказ спиралне галаксије у квадратном облику (2.000) три хоризонталне линије различите дужине (5.000)

Изглед новчаница[уреди]

Вредност Датум пуштања у оптицај Потпис гувернера Портрет Аверс Реверс Димензије Боја
10 динара 19. мај 2006. Радован Јелашић Вук Стефановић Караџић 10RSD Front.jpg

Портрет Вука Стефановића Караџића, отворена књига и Вуков прибор за писање (експонати сталне поставке Музеја Вука и Доситеја у Београду), три слова модерне српске азбуке.

10RSD Reverse.jpg

Фигура Вука Стефановића Караџића (детаљ са фотографије), учесници "Првог светословенског скупа" одржаног у Прагу 1848. године (детаљ са фотографије), фриз од слова, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на окер подлози.

62 × 131 mm окер-жута, браон и зелена
30. септембар 2011. Дејан Шошкић
24. мај 2013. Јоргованка Табаковић
20 динара 18. јул 2006. Радован Јелашић Петар II Петровић Његош 20RSD Front.jpg

Портрет Петра II Петровића Његоша, десно од портрета приказан је, линијским цртежом, Цетињски манастир.

20RSD Reverse.jpg

Фигура Петра II Петровића Његоша у позадини, уместо његове статуе из маузолеја на планини Ловћен, детаљ са украсне минијатуре с првог словенског октоиха, штампаног на Цетињу 1494. године, планински масив Комова, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на зеленој подлози.

64 × 135 mm зелена, окер-жута и дискретна црна
30. септембар 2011. Дејан Шошкић
24. мај 2013. Јоргованка Табаковић
50 динара 15. новембар 2005. Радован Јелашић Стеван Стојановић Мокрањац 50RSD Front.jpg

Портрет композитора Стевана Стојановића Мокрањца, стилизовани приказ дела виолине, клавијатура и нотни запис из Мокрањчеве заоставштине.

50RSD Reverse.jpg

Фигура Стевана Стојановића Мокрањца, мотив илуминације са Мирослављевог јеванђеља, нотни запис, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на љубичастој подлози.

66 × 139 mm љубичаста и тон окер боје
20. јун 2011. Дејан Шошкић
28. фебруар 2014. Јоргованка Табаковић
100 динара 2. јул 2003. Млађан Динкић Никола Тесла 100RSD front.jpg

Портрет научника Николе Тесле, формула за јединицу магнетне индукције, приказ електричног пражњења, приказ једног Теслиног постројења.

100RSD reverse.jpg

Фигура Николе Тесле (мотив са фотографије из Музеја Николе Тесле у Београду), цртеж Теслиног електромотора, ” Теслина голубица”, знак Народне банке Србије/велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на плавој подлози.

68 × 143 mm плава, окер-жута и зелена
17. септембар 2004. Радован Јелашић
20. октобар 2006. Радован Јелашић
11. мај 2012. Дејан Шошкић
24. мај 2013. Јоргованка Табаковић
200 динара 2. јул 2005. Радован Јелашић Надежда Петровић 200RSD Front.jpg

Портрет Надежде Петровић, приказ скулптуре Надежде Петровић, обриси цркве манастира Грачаница, сликарска четкица.

200RSD Reverse.jpg

Фигура Надежде Петровић као добровољне болничарке у време Првог балканског рата, приказ цркве манастира Грачаница, део композиције с једне од слика Надежде Петровић, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на плавој подлози.

70 × 147 mm браон-црвена уз додатак плавих тонова
30. септембар 2011. Дејан Шошкић
5. јул 2013. Јоргованка Табаковић
500 динара 17. септембар 2004. Радован Јелашић Јован Цвијић 500RSD 2007 obverse.jpg

Портрет Јована Цвијића, приказ картографске пројекције земље и Балканског полуострва у позадини.

500RSD 2007 reverse.jpg

Фигура Јована Цвијића, стилизовани приказ етно мотива, знак Народне банке Србије/ велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на зеленој подлози.

70 × 147 mm плаво-зелена, плаво-зелена, зелена и жута
4. јун 2007. Радован Јелашић
30. децембар 2011. Дејан Шошкић
7. децембар 2012. Јоргованка Табаковић
1000 динара 24. март 2003. Млађан Динкић Ђорђе Вајферт 1000RSD front.jpg

Портрет Ђорђа Вајферта, приказ комплекса некадашњег објеката Вајфертове пиваре, кинеграм "Свети Ђорђе убија аждају”.

1000RSD reverse.jpg

Фигура Ђорђа Вајферта у седећем положају, део ентеријера зграде Народне банке Србије (његов дугогодишњи радни простор), приказ пригодне медаље; знак Народне банке Србије/велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на црвеној подлози.

72 × 151 mm црвена, окер-жута и плаво-зелена
15. септембар 2003. Кори Удовички
18. јул 2006. Радован Јелашић
30. децембар 2011. Дејан Шошкић
25. јул 2014. Јоргованка Табаковић
2000 динара 30. децембар 2011. Дејан Шошкић Милутин Миланковић 2000RSD front.jpg

Портрет Милутина Миланковића, централним делом новчанице доминира фигура Милутина Миланковића за радним столом, испод које је графички приказ његових прорачуна померања снежне границе за протекли део квартара од 600.000 година.

2000RSD revers.jpg

Фигура Милутина Миланковића, фрагмент стилизованог приказа сунчевог диска, а у централном делу доминира приказ Миланковићевог рада „Путања северног небеског пола”, велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на маслинастој подлози.

74 × 155 mm доминирају сиво-маслинасти тонови уз додатак жуто-наранџасте и плаве
7. децембар 2012. Јоргованка Табаковић
5000 динара 2. јул 2003. Млађан Динкић Слободан Јовановић 5000 front.jpg

Портрет Слободана Јовановића

5000 back.jpg

Фигура Слободана Јовановића, фрагмент зграде Народне скупштине и стилизован приказ ентеријера скупштинске сале; знак Народне банке Србије/велики грб Републике Србије у горњем левом углу новчанице, на љубичастој подлози.

76 × 159 mm тонови зелене, љубичасте и жуте
26. новембар 2010. Дејан Шошкић
6. мај 2016. Јоргованка Табакови

Кованице[уреди]

У Србији се сада у оптицају налази новац који се кује од 2003, номиналне вредности од[2][6]:

Прва серија кованица, која се налази у употреби, је и прва издата у 21. веку. Она носи знак Народне банке Србије. Серија се састојала од апоена од 1, 2, 5, 10, 20 динара који су у оптицају од 2. јула 2003. Циркулисале су паралелно са ранијим издањима кованог новца Народне банке Југославије од 50 пара, 1, 2 и 5 динара. Све кованице из 2003. су начињени од легуре истог састава 70% бакар, 12% никл, 18% цинк. Због таквог састава, оне су биле нешто теже од југословенских кованица истих номиналних вредности.[23]

Издавање серије кованица које су имале исто лице као и кованице из 2003, а на наличју велики грб Републике Србије, уместо знака Народне банке Србије, као и назив државе (ћирилицом и латиницом) је започело 2. јула 2005. године, издавањем апоена од 1, 5 и 10 динара. Апоени од 1 и 5 динара, израђени су од јефтиније, а апоен од 10 динара од исте легуре као они из 2003. Новина на том кованом новцу је био и обод, који је израђен са вертикалним наизменично заобљеним и равним површинама. Аутор дизајна није познат, дизај је представљен као резултат тимског рада стручњака из Завода за израду новчаница.[24] Први ковани новац након осамостаљивања Републике Србије је био апоен од 20 динара, који је издат 30. јула 2006. године. Серија са државним грбом и називом државе је завршено 27. децембра 2006, када је у оптицај пуштен последњи апоен из те серије, од 2 динара.[25]

Од 1. јануара 2007. престао је да важи ковани новац у апоенима од 1 новог динара, у издању Народне банке Југославије.[25] Због мале платежне вредности и високих трошкова израде, који вишеструко превазилате њихову номиналну вредност, апоени у парама се не израђују. Последњи новац у апоенима од 50 пара, који се ковао до 2000. године, повучен је из оптицаја крајем 2007. године.[26]

Изглед кованица[уреди]

Вредност Година издања Године ковања Слика Опис аверса Опис реверса Легура Пречник Маса
1 динар 2003. 2003. и 2004. 1-dinar-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), рељеф зграде Народне банке Србије, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 20 mm 4,34 g
2005. 2005, 2006, 2007, 2008. и 2009. 1Dinar.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 4,26 g
2009. 2011. и 2013. 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014. и 2016. 1-A-2013-tile.jpg Вишеслојни материјал, чије је језгро нискоугљенички челик, обострано електрохемијски платиниран основним слојем бакра/двоструко пресвучен галванском превлаком, и то првим слојем бакра и другим слојем месинга. 4,20 g
2 динара 2003. 2003. 2-dinara-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање манастира Грачаница, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 22 mm 5,24 g
2006. 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010. 2-dinara-2006-tile.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 5,15 g
2009, 2011 и 2013. 2009, 2011, 2012, 2013, 2014. и 2016. 2Dinara.jpg Вишеслојни материјал, чије је језгро нискоугљенички челик, обострано електрохемијски платиниран основним слојем бакра/двоструко пресвучен галванском превлаком, и то првим слојем бакра и другим слојем месинга. 5,05 g
5 динара 2003. 2003. 5-dinara-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање манастира Крушедол, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 24 mm 6,23 g
2005. и 2011. 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2011. и 2012. 5Dinara.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом). 75 % Cu, 0,5 % Ni, 24,5 % Zn 6,13 g
2013. 2013, 2014. и 2016. 5-A-2013-tile.jpg Вишеслојни материјал, чије је језгро нискоугљенички челик, обострано електрохемијски платиниран основним слојем бакра/двоструко пресвучен галванском превлаком, и то првим слојем бакра и другим слојем месинга. 5,78 g
10 динара 2003. 2003. 10-dinara-2003-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање манастира Студеница, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 26 mm 7,77 g
2005. 2005, 2006, 2007, 2010, 2011. и 2012. 10DinaraK.jpg Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом).
2009. 2009. 10-dinara-univerzijada-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), мотиви 25. летње Универзијаде у Београду, ознака године ковања.
20 динара 2003. 20DinaraK.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), здање храма светог Саве на Врачару, ознака године ковања. Ознака емитента (текст Народнa банка Србије, исписан ћирилицом и латиницом) и знак Народне банке Србије. 70 % Cu, 12 % Ni, 18 % Zn 28 mm 9,00 g
2006. 20CSD Coin Tesla.jpg Ознака номиналне вредности, (бројем и словима), лик Николе Тесле, ознака године ковања. Ознаке државности (грб Републике Србије и текст Република Србија исписан ћирилицом и латиницом) и ознака еминента (текст НБС, исписан ћирилицом и латиницом).
2007. 20-Dositej-lice-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Доситеја Обрадовића, ознака године ковања.
2009. 20-Milankovic-lice-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Милутина Миланковића, ознака године ковања.
2010. 20-Vajfert-lice-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Ђорђа Вајферта, ознака године ковања.
2011. 20-Andric-lice-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Иве Андрића, ознака године ковања.
2012. 20-Pupin-lice-tile.jpg Ознака номиналне вредности (бројем и словима), лик Михајла Пупина, ознака године ковања.

Историја[уреди]

Порекло[уреди]

Назив динар (арап. и перс. دينار) води порекло од најпознатије римске монете „денаријуса” (лат. denarius, pl. denarii), што означава десетицу или десетку. Денаријус је у почетку вредео 10 бакарних аса (лат. arius), а касније му је вредност порасла на 16 аса. Назив му се није мењао и кован је у Римској империји током 500 година.[27]

Денаријус је на истоку добио старогрчки облик „денарион”, који се на новом грчком изговарао „динарион”. По узору на византијске златнике, Абдул-Малик, калиф Дамаска је 696. године исковао свој златни новац, који је тада први пут добио назив „динар”. Арапи, који су завладали Блиским Истоком, северном Африком и Шпанијом су свој златни динар, путем трговине, нарочито током 8, 9. и 10. века, пренели у Европу, где се он убрзо проширио.[27]

Средњи век[уреди]

Када је у средњем веку дошло је до формирања независних држава у Европи, сваки владар је своју политичку независност истицао ковањем сопственог новца. У почетку се ковао само сребрни новац. Осим њега, у Европи је дуго била у употреби и јединствена златна монета, византијски „солидус”, чији назив потиче од речи „солдат”, што значи војник, а служио је за исплаћивање војске.[28]

У периоду борбе за рестаурацију Византије (12031261) новац су ковали сви претенденти на византијску круну.[29]

„Српски динар” се први пут помиње у архивским документима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Од тог времена, па све до пада деспотовине 1459. године, динар су ковали готово сви српски владари.[30]

Динар је представљао једно од најбитнијих обележја самосталности и државности српске државе у средњем веку. Сав средњовековни новац Србије се, због повлачења злата из оптицаја – појаве карактеристичне за тај период свуда у Европи — ковао у сребру.[30]

Мада се у разним средњовековним повељама помињу старосрпски перпер (као златни новац) и денари или грошеви (као сребрни новац), у оптицају је углавном циркулисао сребрни новац.[30]

За појаву српског кованог новца, осим економских и политичких услова, од великог значаја је било и богатство Рашке области сребром.[31]

Експлоатација рудника започело је средином 13. века у Брскову.[32] У писаним изворима се први пут помиње Рудник (1293), затим Трепча, Рогозна и Грачаница (1303), Ново Брдо (1308), Трешњица у Подрињу (1312), Липник (1319). До средине 14. века отворени су и рудници у Копаоничкој области: Копорићи, Плана (Копаоник) и Остраћа, затим јужније Јањево. Током 14. века са радом су започели и рудници у Македонији: Кратово и Злетово. У другој половини 14. века отворен је рудник у Железнику код Кучева.[33]

Технологија вађења руде и њена прерада је била таква да су рудници исцрљивани након свега неколико деценија, па су многи од поменутих рудника затворени још у средњем веку.[33]

У средњовековној Србији није постојала централа државна ковница.[34] Српски средњовековни новац је кован у више места, обично у близини бројних рудника сребраф[35] или у градовима. Прва ковница српског средњовековног новца се налазила у Тврђави Рас.[36] Ковнице или цеке, како су их називали у писаним изворима или на самом новцу,[37] у време деспотовине[34] су постојале у Брскову (брсковски динар), Руднику, Новом Брду, Скопљу, Призрену, Трепчи, Ариљу и Сребрници.[30]

Новац се у Европи, све до 16. века ковао ручно.[38] За ковање су коришћени сребро и бакар у сировом стању.[38] Метал је најпре пречишћаван.[39] Мајстори су изливали легуру додавањем утврђену количину бакра одређеној количини сребра додавао. Легура спремна за ковање се изливала у обле шипке.[38] Слитци су затим искуцавани у веће плоче дебљине новца, које су исецане, потом мерени, а да би се свеле на праву тежину, финим опсецањем, а затим се вршило ковање у калупима.[40]

Калупи за израду новца са словима и разним представама, су се најпре ковали, а затим,[38] на основу цртежа, гравирањем помоћу финих шила[41] или утискивањем пунци од метала са деловима испупчених представа и натписа у позитив, од чега се добијао негатив, који се дорађивао длетом.[40]

Мајстори за резање калупа су били најважнијих радника у ковници. То је било једно од најтраженијих занимања. За једну велику ковницу, један резач је био довољан.[42] Стручњаци за резање су се често селили од ковнице до ковнице у потрази за већом зарадом.[41]

Калупи су обично прављени од гвожђа. Састојали су се из два дела, доњег непокретног, везаног за постоље - наковањ, који је обично служио за лице кованице, и горњег покретног, који је био причвршћен за дугачка гвоздена клешта и који је служио за израду наличја. О горњи део се ударало чекићем, тако да се он дупло брже трошио од доњег. Ударањем се постизало утискивање лица и наличја са калупа на плочицу.[40]

Нису остали сачувани средњовековни калупи за израду српског новца, што се објашњава чињеницом да су уништавани након употребе, како би се избегло фалсификовање новца.[41] Израда калупа је била веома тешка, па су калупи искоришћавани до крајњих граница, а неки су регравирани или оправљани како би се употребили за нове емисије.[42]

Осим ковања новца, у ковницама се вршило болање полуга сребра, које су коришћене као роба.[39]

Експлоатација рудника и ковање новца су били неприкосновено право владара.[43] Владар је одређивао тежину, врсту метала који се користио за ковање и квалитет новца. Приход који је владар убирао могао је да се састоју у задржавању дела искованог новца или да у је убиран унапред, у тренутку када је ковница давана у закуп.[34] У појединим периодима ковања српског средњовековног новца владари су делимично уступали ово право. Тако је цар Душан уступио право Бранку Растиславићу, цар Урош краљу Вукашину, а Вук Бранковић својој властели. Посебан вид присвајања права на ковање новца је била узурпација обласних господара у време распадања Српског царства.[43]

Ковање новца је владарима доносио значајне приходе, јер се убирао порезе на производњу и извоз метала, на увозну робу, као и од самог становништва, које је живело у близини рудника. Владари су осим тога водили монетарну политику. Владари су одређивали стопе динара, што им је нарочито у периодима великих осцилација давало велике приходе. Благајном владара је у време краљевине управљао чиновник са титулом казнац, у царском периоду протовестијар, а у време деспотовине челник ризнички.[44]

Тежина новца у српским ковницама је одређивана за групе новца, а не за сваки примерак. Није вршена прецизна контрола тежине плочица припремљених за ковање. У ковницама су радили административно особље и радници разних специјалности.[45] Рад ковница и квалитет кованог новца су контролисали руководиоци ковница. То су најчешће били приватни трговци, који су ковнице закупљивали на одређен број година. Они су били задужени и да новац обележавају тајним ознакама.[39]

Ради контроле ковања емисије новца биле су обележаване сиглама у виду знакова и слова. Сигле су представљале ознаку одговорних лица у ковници или одређену ковницу. У почетку, сигле су биле у облику крстића, тачака, кружића, цветова, затим у облику слова (једно слово или два слова), а касније су уведене представе у виду птица, биљака, звезда и других симбола.[46]

На старом српског средњевековном новцу се откривају источни и западни утицаји, али и аутохтоне словенске компоненте, стари словенски митови и веровања. Најзначајнији симболи власти на кованицама средњовековне државе су били престо, круна или венац, док су скиптар или жезло били симболи монархије и друге власти. Осим њих коришћени су крстови, шар или глоб, као симболи владарске моћи. акакија или свитак, симболисали су потребу да владар треба да чува божанске законе. Од одеће су коришћени појас, код предаје власти, царска риза, сакос и дивистион.[47]

Језик и писмо на новцу су одраз политичке ситуације. На рашком новцу су заступљени грчки, латински, италијански и највише старословенски језик. Ради уштеде простора, ћирилични натписи су често писани настављани (у лигатури), изостављана су слова, нарочито код дужих текстова, а неке скраћенице имају знак за скраћење у облику црте или лука изнад слова[48]:

  • R(E)X
  • ST(EFAN)
  • I(СУ)С Х(РИСТО)С

Најзначајније емисије српског средњовековног новца по обиму представљају ковања краља Милутина и нарочито цара Душана,[49] која су настала у време највеће експанзије динара.[50]

Стефан Радослав[уреди]

Електрон - сребрни трахеј Стефана Радослава. Лице: попрсје арханђела Михаила, са нимбом у дивитисиону, манијау и лоросу,[51] у десној руци држи усправљен мач, а у левој канију.[52] Са стране су његови иницијали лево:„МN” и десно:„АР”.[53] Наличје: лево краљ у дивитисиону, манијаку и лоросу, држи глоб са крстом, десно Христ са нимбом, у туники и колобиону држи јеванђеље у левој руци и крунише краља.[52][51] Натписи на грчком који значе: лево „Стефан краљ Дука” и десно десно „ИС” - „ХС” (од Исус Христос) и „ПАNТОКРАТОР” (сведржитељ).[53]

Досадашња истраживања упућују на краља Радослава (12271234), најстаријег сина Стефана Првовенчаног, као првог српског владара који је ковао сопствени новац.[35] Његов новац се звао „динар српски” или на латинском „рашки грош” (лат. grosus de Rascia).[27] Ковао га је по угледу на новац свог деде Алексија III Дуке.[29] Његови новчићи су били од сребра и бакра. Носили су све карактеристике византијског новца тог времена,[54] како по представама, тако и по техници израде.[29] Византијски новац је на простору средишњег дела Балкана у 12. веку и у првој половини 13. века представљао основу новчане циркулације, док је у северним деловима, у Подунављу уступао место средњоевропском новцу, посебно угарском, односно фризатицима.[55]

То је једини српски новац чанкастог облика (трахеј).[29] Постоје две претпоставке о месту израде овог новца: у Солуну у ковници Радослављевог таста, краља Теодора Анђела или у тек отвореном руднику Брсково, где су радили саски рудари, пристигли у Рашку након пада Теодора I.[54] Калупе за новац су израђивали солунски мајстори или њихови ученици, који су се налазили у Солуну или у Србији. Са византијског новца преузети су одевни детаљи као што су: стема, лорос, дивитисион и други. Ковао је две номинале:

  • електрон - сребрни трахеј. На лицу има попрсје арханђела Михаила,[56] који држи мач и канију.[29] Арханђел Миахило, заштитник свих ратника, на симболичан начин представља божанско порекло владарске моћи.[57]

На наличју је Христ који благосиља краља.[29] Просечна тежина сребрног трахеја је износила 2,75 грама.[58]

  • билон (франц. Billon) - бакарни трахеј. То је једини бакарни државни новац.[29] Постоје три типа: један на наличју има исту представу као и електрон, Христа који благосиља краља. Други тип на лицу има попрсје Христа Емануела,[56] симбол оваплоћења и искупљења жртве,[57] а на наличју је Богородица, која благосиља краља. Трећа врста на лицу има Христа који седи на престолу, а на наличју су Св. Константин и краљ.[56] Просечна тежина бакарног трахеја је износила од 3,54 до 3,23 грама.[58]

Као и за сав средњовековни новац, карактеристично је да су новчићи временом „губили” слова. Новац је кован у малим емисијама. Натписи на његовом новцу су на грчком. До данас је од краља Радослава сачувано свега око 40 новчића свих врста.[29] Овај новац је редак и није имао утицаја на каснија издања рашких владара, која су у бољим околностима.[59]

Приликом археолошких и конзерваторских радова у Расу су 1970. пронађени добро очувани остаци ковања[29]: нешто полочица припремљених за ковање, нешто недорађених и неистањених плочица, као и нешто откованих билон бакарних трахеја, које имају само наличје. Очуван је цео поступак израде новца.[56] Пре него што се ковао, новац се изливао у кружне шипке, секао на дебље плочице, па се потом тањио и на крају су у њих урезиване представе.[52] Није познато место налаза електрон сребрних трахеја.[60]

Његов новац се налазио у оптицају претежно у централном делу земље са средиштем у Расу. Његово ковање је било мањег обима. По одласку краља Радослава са политичке сцене, ковање динара у Србији је прекинуто.[55]

Стефан Урош I[уреди]

Стефан Урош I (краљ 1243—1276), најмлађи син Стефана Првовенчаног је ковао сребрни новац типолошки сличан млетачким матапанима.[61] С обзиром да се преко жене Ане налазио у родбинским везама са млетачким дуждом Дандалом, као и интерес Млетака за богате рашке руднике, одлука да се кује по узору на млетачки новац, може се схватити као потреба за развојем трговине. За време његове владавине Рашка је постала позната по најквалитетнијем сребру у Европи. У његово време израђивани је новац који је на лицу имају представу краља и светитеља који држи заставу низ чију дршку тече натпис „REX” (краљ), што представља разлику у односу на млетачке матапане, који су носили натпис „DVX”, од речи дужд. На реверсу је Исус Христос који седи на трону с Јеванђељем на крилу.[62] Мада се Урошев новац не може са сигурношћу издвојити из новчане масе његових синова, Драгутина и Милутина, али се сматра се да Урошу припада врста матапана са именом „STEFANVS .[61]

Стефан Драгутин[уреди]

Други рашки краљ за кога се са сигурношћу зна да је ковао новац је краљ Драгутин,[63] (краљ Рашке 1276—1282, владар Срема 1284—1316),[59] Радослављев братанац. Издавао је динаре на којма су се први пут појавиле словне ознаке.[64]

Као млади краљ и сувладар Уроша Првог, краљ Драгутин је издавао у периоду од 1270. до 1276. две врсте динара са две фигуре.[64] На првој владар без круне прима заставу од Светог Стефана, заштитника престола Немањића.[64] На другој је крунисани краљ, који прима двоструки крст,[52] што је уведено као новина на српским динарима.[64] Ова представа, која одсликава поимање места владара на земљи и његово саображење на са небеском власти, задржала се на српском новцу током читавог краљевског периода, а нешто ређе се може наћи и касније. Узор овакве иконографије је у византијској иконографији, где су чести прикази владара и заштитника.[65]

Новац се ковао у Брскову, у долини Таре код Мојковца, а рађен је по узору на венецијански грош.[52] На првим емисијама владар је представљен без браде, са дугом косом и најчешће са крстом на грудима. Измађу заставе и главе светитеља налази се издвојена скраћеница „S” од (лат. sanctus), а са стране је вертикално, целом висином новчића постављена легенда „REX”. Новац је носио сигле у облику кружића.[66]

Као самостални владар Рашке у периоду 1276—1282[64] je започео ковање динара по угледу на венецијанске гроше, односно сребрни новац типа матапана.[60] Највероватније око 1280. појавила су се ковања са Христом на престолу и владарем који седи на трону и држи скиптар и глоб са двоструким крстом. Кованице су рађене по угледу на средњоевропске печате и новац, а биле су прототип за већи број емисија краља Милутина. Овај новац је кован у Брскову и носио је сигле у облику тачкица и крстића.[66] Највероватније само док је био самостални владар кова је новац са титуларним именом на латинском „REX STEFANVS”.[63]

Динар краља Драгутина познат као први српски динар са ћириличним натписом и владаром који стоји. Владар са круном држи скиптар у руци са крстом на врху, док му друга рука почива на грудима.

Након предаје престола у Дежеви (1282), управљао је територијом која је обухватала северне крајеве српске државе, у чији је састав улазио и значајан рударски центар Рудник. Задржао је право на ковање новца.[60] Тада су се појавили заједнички динари са заставама краљева Драгутина и Милутина.[64] Драгутин је наставио са ковањем динара са заставом и са крстом, који су емитовани паралелно са сличним динаром краља Милутина.[60] Њихове прве емисије су стилски и метролошки биле врло блиске и издвајају се једино на по натписима: „STEFANVS R/E/X S STEFAN” (Драгутин) и „VROSIVS R/E/X S STEFAN” (Милутин). Временом су се слова трансформисала и постајала неправилна, а број сигла на лицу и наличју се умножавао, док је маса новца почела да опада.[67] Милутин и Драгутин су током три деценије упоредо ковали новац. Новац је кован у великим количинама и био је врло распрострањен. Њихови примерци су пронађени на широкој територији од обала Медитерана до обала Црног мора.[52]

Године 1284. Драгутин је проширио своју област добијањем Мачванске и Босанске бановине, а касније је припојио Кучевску и Браничевску област.[60] Након сукоба са братом око наследника, до кога је дошло најкасније 1301. године Драгутин је изгубио Рудник, те постоји могућност да је смањио, чак и прекинуо ковање новца.[60]

У трећем раздобљу, око 1311. године, у време помирења између браће, Драгутин је започео самостално ковање новца са новим емисијамa.[60] У првој деценији 14. века су успостављена два монетарна систем у држави, Милутинов у Брскову и Драгутинов, у Руднику свој динар. Драгутинов руднички динар је био веће финоће и тежине.[52] На њему су се први пут појавили натписи (династичко име) на ћирилици. То је уједно и први српски новац са представом владара који стоји сам.[64] У последњој емисији новца, након што је постао краљ Срема, Драгутин је довео Сасе на Рудник, северозападно од Крагујевца, где је почело да се експлоатише рудно богатсво. Рудник је после Брестова постао најважнији рударски центар српских земаља и тамо је отворена рудничка ковница у којој се израђивао посребрен руднички динар.[64] Пред крај владавине Сремом није користио титуларно име, већ натпис „Стефан раб Христу”.[63] На динару се налази представа владара који стоји и држи скиптар са крстом у једној руци, док му друга рука почива на грудима. Оно је обележено различитим словима и знацима, као што су звездица, крст, цвет и круна. Знаци су се појављивали углавном на наличју.[67] Њихова финоћа је износила између 92,94 и 91,4 % сребра, а тежина 2,18 грама.[55]

Стефан Милутин[уреди]

Под краљем Милутином Рашка је доживела развој у сваком погледу. Проширио је територију на југ, према Византији, а на северу припајио Брaничево. Били су активни рудници Брсково, Ново Брдо, Рудник. Његов новац је уједначен и солидне тежине, преко 2 грама.[68]

Према иконографији, кованице краља Милутина се могу поделити у четири групе[69]:

Новац краља Милутина. Лице: Христос седи на престолу с наслоном и држи Јеванђеље. С леве и десне стране два крина.[52] Наличје: краљ с рачвастом круном на глави и у дугој хаљини седи на престолу. У десној руци држи скиптар с круном на врху, а у левој куглу са двоструким крстом.
Владар прима заставу од Светог Стефана, низ чију дршку тече натпис „REX”, док је около натпис „VROSIVS - STEFAN”
  • динари налик на матапане, са краљем лево и Светим Стефаном десно. Краљ носи рачвасту круну, у левој руци му је свитак - акакија, десном руком од светитеља прима барјак, а светитељ у десној руци држи јеванђеље на грудима. На наличју је Христос на престолу.
  • динари на којима краљ с рачвастом круном на глави и у дугој хаљини седи на престолу. У десној руци држи скиптар с круном на врху, а у левој куглу са двоструким крстом. На наличју је Христос на престолу.
  • на наличју је краљ који носи кратки мач у десној руци, а у левој заставу. Мач симболизује небеску правду, коју владар дели на земљи и победу владара.[70] На наличју је краљица на престолу са високим наслоном. Носи дугу хаљину са огртачем и има рачвасту круну и вео. У десној руци носи кринов цвет са дугачком дршком. Око престола су гранчице, који се завршавају листовима винове лозе, а на њиховом врху су птице.
  • крунисани краљ у ратничком оделу, седи на престолу без наслова. У десној руци носи скиптар, а у левој руци балчак мача, положеног на крилу. На наличју је Христ на престолу са високим наслоном.[69]

Милутин је пред очеву смрт, док је управљао Сремом, наставио да кује новац, без титуле. Ковао је и полудинаре, од којих је сачуван само један примерак.[71] Главно његово ковање су представљали крстасти динари са 93,2% чистоће, али је проценат временом опао на 78,9—77,7% сребра, просечне тежине 1,93 грама.[72]

И након његове смрти настављена је подела на крстасте динаре у јужним и централним областима и владаром који стоји са скиптаром, по вишој стопи у северним областима.[72]

Стефан Владислав II[уреди]

Сребрни динар Стефана Владислава II, облежен сиглом „L”. Лице: краљ са рачвастом круном седи на престолу, у десној руци држи скиптар са крстом на врху.[73] Около је латинични натпис „MONETA VLADISLAV”.[48] Наличје: Исус седи на трону и држи јеванђеље.[73] Лево и десно скраћенице „IС” „ХС”.[48] Тежина 2,20g, пречник 21mm[73]

Драгославов старији син Владислав II, био је наследник рашког престола према Дежевском споразуму. Пред очеву смрт је самостално управљао Сремом и за то време ковао је исто као и отац, новац без титуле. Након очеве смрти, његову земљу су поделили Милутин и Карло Роберт. По Милутиновој смрти прогласио се за краља Рашке и тада је ковао новац са титуларним именом Стефан Владислав.[48] Ковао је четири типа новца, од којих су три биле динарске и једна полудинарска:

  • владар који стоји и држи скиптар са крстом. Поред мањих ознака, обележена је и словима М-А на аверсу, или L-В, односно В-L
  • владар који стоји и држи скиптар са крстом.
  • владар који седи на трону и држи скиптар са крстом. Легенда на новцу је исписана латиницом, а динари су обележени сиглом у облику слова „L”.[74]
  • полудинар са представом владара који седи и држи усправљен мач, на наличју има скраћени натпис „V”.[74]

Претпоставља се да је латиничне натписе користио након смрти краља Милутина, пошто је тада имао подршку Угарске и босанског краља Стефана II Котроманића. Ковао је новац сличан очевом и држао се његове монетарне политике. Није имао времена да битно промени тежинске стопе новца.[73]

Стефан Дечански[уреди]

Крстасти динар Стефана Дечанског. Лице:владар са рачвастом куном, прима двоструки крст од Светог Стефана

Стефан Урош III Дечански, најстарији син краља Милутина је наставио монетарну политику својих претходника, свог оца, затим Драгутина и Владислава II, прихватањем две различите новчане стопе: „рашке” са крстастим динарима, која се у документима помиње као „de cruce” и „српске” са рудничким динарима са мачем, која се у документима помиње као „de Rudinico”. Ове две врсте су најбројније:[75]

  • Крстасти динари су са владаром који прима двоструки крст од Светог Стефана и представљају наставак Милутиновог ковања, с том разликом да краљ није гологлав, већ носи рачвасту круну, док је натпис на наличју динара исти. Крстасти динари ковани су једним делом у Брскову. Најбројнија је обележена словним ознакама „М-В” на лицу и „S” на наличју. Поред њих јављају се и комбинације словних ознака: „N-G”, „N-O”, „M-Ю”, „Ю-M”, „P-R”, „T-R” и друге.
  • Руднички динари су са владарем који седи и држи скиптар са крстом и мач положен преко крила. Настале су након преузимања Рудника. Обележене су сиглама, односно различитим словним знацима, а било је и емисија без сигли. На лицима су обележени великим бројем слова на: „L-P”, „O-P”, „P-”, „P-B”, „n-P”, као и комбинованим сиглама „P-B”, „P-R” и „P-T”, док се на наличју налази само сигла „n”.
  • Поред ова два типа у северним областима коване су још две ретке врсте, такође са представом владара који седи на трону и држи скиптар са крстом и мач положен преко крила, а легенде су исписане латиницом.

Својим динаром је покушавао да врати стару новчану стопу. Његов новац је био доста неуједначен. Почео је са 2,17, а завршио с тежином око 1,20 грама.[76]

Стефан Душан[уреди]

Крунидбени динар цара Душана

Бројност, разноврсност и лепота српског средњовековног кованог новца, дошли су до изражаја у време краља (13311346), а потом цара (13461355) Душана, када је српска држава обимом монетарне производње превазишла суседне земље тога времена.[35] Огромне количине његовог новца су се ковале у четири ковнице: Брсково, Ново Брдо, Рудник и Котор.[52] Душанов новац је био врхунац српског новчарства, у техничком, уметничком и нумизматичком погледу.[27]

Иконографија његовог новца је била мешавина елемената западног и византијског новчарства, али је уносио и новине: представе цара и царице, који између себе држе крст, представљање цара на коњу, као и вишередни потпис. Новчићи су рађени у латиничним и ћириличним издањима.[52]

Током своје владавине више пута је уводио нове врсте динара, са великим бројем варијаната у представама круне, одеће, скиптра, облика слова у ћириличним и латиничним натписима, чиме је знатно обогатио српско новчарство. Његово ковање може се поделити на два основна раздобља: краљeвски и царски.[77]

Краљевски период карактерише наставак ковања типова новца заступљених код његовог оца краља Стефана Дечанског, крстастих динара, динара са мачем и нове врста динара са шлемом,[77] као ратничка инсигнија и симбол витештва и челенком.[77]

Крстасти динари краља Душана су са представом владара који прима двоструки крст од Св. Стефана. Руднички динари су са представом краља који седи на престолу и држи скиптар са крстом и мач положен преко крила. [78] Динари са шлемом и челенком су нове врсте ради уједначавања новчаних система. Они на наличју имају Христа који седи на престолу са полукружним наслоном. Постоји и варијанта код које је на реверсу хералдичка представа троугаоног штита са шестокраком звездом, на коме стоји шлем са челенком, дашчицом, розетом и прерјаницом и аналогна је новцу Стјепана II Котроманића.[79]

Током краљевског периода је објединио новчани систем и повукао из оптицаја старе рудничке кованице у корист нове врсте динара, мање вредности са шлемом, смањујући му проценат сребра са 88,1 на 76,4—74,9% и тежину, што је за државну благајну представљало велику добит.[80]

Царско раздобље Стефана Душана одликује велики број врста динара кованих у периоду 1345, 1346. до 1355. године[81] и хронологија њихових ковања је позната само у основним цртама.[82] На почетку царског периода повећана је финоћа динара на 93,4% сребра, док је средња тежина износила 1,4 грама.[83] Тежина је временом опадала.

Прва емисија у овом раздобљу је његов најпознатији динар, који је издао поводом свог крунисања за цара, такозвани „крунидбени динар”.[81] Израђен је од квалитетног сребра, веће вредности и финоће од емисија ранијег раздобља, у високој техници рада и представљао је монету високог стандарда тадашње Европе. На њему је Душан приказан у стојећем положају, обучен у свечаној одежду византијских царева, дивитисиону са жезлом у руци, док му два анђела (симболично не добија власт од Бога), стављају богато украшену круну византијског типа на главу.[84] На њему је и кратак ћирилични натпис „СТЕФАН ЦАР”.[27] Царска титула је исписана у легатури.[84] Представе на овом крунидбеном Душановом новцу виђене, на раним византијским издањима, где две Викторије крунишу цара, дају му моћ и овенчавају га непобедивошћу. [85] Ипак, Душанова представа крунисања није нашла свој узор у византијском новцу, већ у српском зидном сликарству, у композицијама Лозе Немањића у Грачаници и Пећи.[84] Оваква представља је била плод све присутнијег византијског дворског церемонијала на српском двору, као и владарске идеологије која је Душанов „крунидбени динар“ ставила у службу култа који је Божијим посредовањем, што симболично потрврђује представа Христа (легенда IC-XC) на другој страни новца, требало да оправда титулу.[84]

Интересантна врста Душановог сребрног царског динара. Новчић је тежине 1,55 грама и пречника 20mm. Владар с круном на глави седи на коњу у скоку. Коњ је окренут удесно. Владар на глави носи круну. У десној руци владар држи жезло са крстом на врху[86]

Самопрогласивши се за цара Срба и Грка, без дозволе византијског цара и византијског патријарха, преко новца је показивао свој суверенитет и легитимитет своје титуле.[52] Познато је да је ова врста динара кована од сребра високе финоће,[79] веће вредности од претходни издања. Овај новац је радо приман као средство плаћања у трговини и ван граница средњовековне Србије.[84]

Динар са представом цара на коњу, која истиче улогу владара као ратника и подвлачи симболику победе, оплођену освајању нових територија, представља једну од последњих царских емисија.[79] Владар на коњу је био омиљен мотив селџучких династа, који су касније преузели јерменски краљ Хетум I, трапезунтски цар Алексије II и бугарских царева.[87]

Чест је мотив царице заједно са царем, уместо светитеља, који између себе држе крст, преузет из византијске иконографије,[87] а експлоатишу се и разни флорални орнаменти. Цар Душан увео је и ситнији номинал, са разноврсним представама, тежине око 0,70 грама.[85]

Душан је издао мноштво новчаних типова, са сталном тенденцијом смањења тежине.[83] Царски новац би се по месту ковања могао поделити на[88]:

  • северне области, у првом реду Рудник и одликују се претежно латиничним легендама
  • централне и јужне области земље - северна и централна Македонија, који садржи искључиво ћириличне натписе
  • Котор, где је кован новац сличан грошу Дубровачке републике. На лицу је представом Светог Тифуна, а наличју је цар на престолу, са отвореном круном, у плашту и хаљини који држи скиптар са крином и глоб са крстом. Тежили су око 1,64 грама.[89]

Ковање новца уређено је Душановим закоником,[90] донетом 1349. у Скопљу и проширеном на Сабору у Серу 1354, чиме је први пут у историји Србије, емисија новца уведена у правно оквире,[52] члановима 168, 169 и 170. Чланом 169. кривотворење новца је било строго кажњавано спаљивањем златара,[91] а примењивана је и колективна одговорност, јер ако је златар ковао лажни новац у граду, град је морао да плати глобу, док ако је ковао у селу, село је морало да се расели.[43]

Динаре су ковали српски владари, краљеви, цареви и деспоти, властелини и други средњовековни феудалци. Међу њима, Јован Драгаш, Јован Угљеша, који су ковали сребрне динаре са двоглавим орлом на наличју.[92]

Бранко Растислалић[уреди]

Бранко Растислалић је један од првих феудалаца, чије се ковање датира четрдесетих и почетком педесетих година 14. века. Заједно са своја два брата заузимао је високо место међу Душановим саветницима. Управљао је Подунављем, са Браничевом и Кучевом као главним центрима. Ковао је динар са представом Христа који седи на престолу на лицу и са шлемом са челенком на наличју. Његови динари су обележени сиглама „P-L”, а њихова средња маса износи 1,31 грама.[93]

Стефан Урош V[уреди]

Динар цара Уроша. Лице: цар са куполастом круном седи на престолу. Држи скиптар са крстом на врху у десној руци. Наличје: шлем са челенком и перјаницом од три пера.[94]

Након Душана, власт је преузео његов син Урош Нејаки, који није био у стању да одржи централну власт. Његов новац, у почетку доброг квалитета, временом се израђивао са све нејаснијим текстом, због све аљкавијих калупа.[95] У почетку његове владавине, монетарна политика је била по узору на ону коју је водио цар Душан. Касније, исто као и управљање државом, монетарна политика је препуштена другима.[94] Новчарство цара Уроша се може сврстати у три основне групе[96]:

  • јужне и централне области:
    • на лицу владар који јаше на коњу, на наличју шлем са челенком. Означен је малим бројем сигли: „–Т” и „Т-”[97]
    • на лицу владар који седи на престолу, на наличју шлем са челенком. Обележена је сиглом „–Т” или чешће врста сиглом „–G”[97]
    • на лицу Христ на престолу, на наличју је цар на престолу без наслона. Ова врста је означена малим бројем сиглама „С-” и „-Е”.[98]
    • на лицу Христ на супеданеуму, а на наличју представа цара и царице који држе између себе крст.[98]
    • у Звечану, једном од најстаријих градова српске средњовековне државе, је кован новац, на чијем лицу је шлем са челенком, дашчицом, розетом и перјаницом који допуњује легенда „IMPERATOR-VROSIVS”, на наличју ведута (слика) Звечана, на којој доминирају делови Горњег града: градска кула кружног облика над улазном капијом, са чије десне стране је представа црква Св.Ђорђа са крстом, а са леве представа још једне грађевине, вероватно владарска палата.[98][99] Слику града допуњује легенда „ЗВЕЧАНЬ - ГРАДЬ”. Начин на који је град Звечан приказан карактеристичан је за новац и печате са Запада.[99] Овај утицај је могао доћи из Приморја, посредством закупаца ковница и мајстора-ковача, који су долазили због оближњег рудника Трепча, богатог сребром, оловом и гвожђем, чија је експлоатација у првој половини 15. века достигла максимум.[100] Ова емисија динара је кована у малом броју примерака, од којих су очувана само два.[99]
  • северне области се може поделити у више подгрупа[98]:
    • на лицу владар који стоји, а на наличју Христ на престолу. Носи сигле у облику слова „С-” и „R-V”.[101]
    • упрошћени стил са искривљеним натписима.
    • Христ на престолу, на лицу, а на наличју цар и царица који стоје и држе двоструки крст. Обележени су сиглом „R-V”.[101]
    • на лицу Христ који седи на престолу, а на наличју стилизовани шлем са челенком и наглашеном розетом.[96]
  • приморски градови Котор и Улцињ: У Котору је Урош наставио да кује новац, који је започео цар Душан. Поред динара у Котору ковали су се и полудинари са представом попрсја Св. Трипуна на лицу и цара Уроша на наличју. На полудинарима нема сигли. У Улцињу су се ковали фолари. Носе легенде „VROSIVS REX”, односно „VROSIVS”. Осим на приморју, циркулисали су и у другим областима, нарочито у источном делу Балканског полуострва.[102]

Након слабљења и распада централне власти, најјачи обласни господари су наступали самостално.[103]

Обласни намесници који су контролисали руднике повећавали су своју добит на рачун квалитета кованица. Плашећи се војне интервенције, они се у почетку нису усуђивали да кују новац само са својим именом, па су уз своје стављали и царево име. Такав новац ковали су Растислалићи, деспот Угљеша и краљ Вукашин.[94]

Политички разлаз цара Уроша V и краља Вукашина око 1367. користили су и други обласни господари, међу њима кнез Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који су тада почели са ковањем свог новца.[103]

Након гашења династије Немањића 1371, обласни господари су наставили да кују новац, који више није могао да достигне ни циркулацију, нити квалитет и распрострањеност коју је имао за време Душана.[52] Отпочео је процес распарчавања Српске царства истицањем неколицине обласних господара. Сви они су на неки начин покушавали да се прикажу наследницима лозе Немањића, по сродству, као законити носиоци власти или рачунајући на право по сродности преко неке побочне линије.[104]

Појавили су се нови обласни господари, који су користили прилику за своја територијална проширења. Балшићи су 1372. заузели Призрен, кнез Лазар Ново Брдо, Вук Бранковић нека места на Косову. С ковањем новца започели су и Марко Мрњавчевић, краљица Еуфросима - Јелена Мрњавчевић, затим Андреаш Вукашиновић, Андрија Гропа, Константин и Драгаш Дејановић и Вук Бранковић. Ковање новца доносило им је знатне приходе. Обласни господари са јужних територија бившег царства убрзо су постали турски вазали и престали су с ковањем новца, па су њихова ковања ретка, а њихови узори су новац краља Вукашина и цара Уроша.[103]

Новац су ковали и сами градови: Призрен, Скопље, Смедерево.[28]

Царица Јелена[уреди]

Царица Јелена, удовица цара Душана и мајка цара Уроша је након смрти цара Душана управљала Серском облашћу. Она је након 1360. године иступала као самостални господар – деспина, а од 1365. од ње је власт преузео деспот Угљеша. За време своје кратке владавине царица Јелена је ковала три врсте динара, које се једино разликују само по натписима. На њиховом лицу је представа владара који јаше, а на наличју шлем са челенком, дашчицом, розетом и главом.[102] Просечна тежина њеног новца је износила од 1,13 до 0,86 грама.[105]

Краљ Вукашин[уреди]

Новац краља Вукашина, основно ковање са вишередним натписом

Краљ Вукашин је био један од најзначајнијих феудалаца свог времена. Цар Урош му је 1365. године доделио краљевску титулу, али је од иступа самостално од 1367. године. Центри његове власти су били градови Прилеп, Скопље и Призрен. На северу границу његове државе чинили су Приштина и Ново Брдо, на западу Призрен, а на истоку језеро Пору. Ковнице његовог новца налазиле су се у Призрену, а вероватно и у Новом Брду. Ковао је бројне емисије новца, које би се могле поделити у три групе[106]:

  • на лицу је краљ Вукашин како јаше на коњу, док је на реверсу шлем са челенком и натписом около „Vrosius imperator”. Највероватније припада период 1365—1367.[106]
  • на лицу Христ који стоји на супеданеуму. Постоје и верзије Христа који стоји на супеданеуму, односно како седи на трону. На наличју су краљ и краљица који између себе држе крст. Новац је кован по угледу на емисију цара Уроша са истим представама лица и наличја. Ова емисија је веома ретка.[106]
  • на лицу Христ, на наличју вишередни натпис, по угледу на динар цара Душана. Представља његово основно ковање. Кованице су биле присутне је на ширем простору, укључујући централне и северне области некада јединственог царства. Једина је врста обележена бројним сиглама.[106]

Сребрни динар краља Вукашина и деспота Угљеше садржи комбинацију челенке (знамења Немањића) и крунисаног женског лица (знамење Мрњавчевића), што указује на вазални однос Вукашина према Немањићима. Неки примерци његових кованица су слабог квалитета, па је текст тешко читљив, због неадекватног калупа.[107] Средња тежина његових главних емисија износила је од 1,15 до 1,05 грама.[105]

Деспот Угљеша[уреди]

Новчарство деспота Угљеше може се поделити на три одвојене групе[108]:

  • динари са шлемом, челенком, дашчицом и попрсјем, са или без круне[108]
  • динар са представом двоглавог орла, први пут у историји. Представља уједно његову главну емисију новца.[108]
  • заједничка емисија са Вукашином. Угљеша је 1365. године ковао новац заједно са братом Вукашином, поводом свог проглашења за деспота и преузимања намесништва од царице Јелене над Серском облашћу.[109] Лице је урађен по византијској иконографији цар Душан са нимбом како стоји и држи скиптар, док је наличје рађено по узору на новац Западне Европе: крст са расцветалим криновима на завршецима и звездом у средини.[108]

Са ознаком монограма цара Душана (сизерена) новац је ковао вероватно до 1368. док је формално признавао врховну власт Уроша V. Након тога, без ознаке врховног владара, ковао је само једну врсту новца. Његовог новца је много мање него Вукашиновог, вероватно зато јер област коју је држао Угљешин није био богат сребром, за разлику од Рудника који је држао Вукашин. Осим тога, Угљешини делови државе су готово век раније потпали под турску власт, а ослобођени су читав век касније, тако да је тај новац више био изложен уништавању.[109] Просечна тежина његовог новца је износила од 1,1 до 0,97 грама. Проценат сребра је био веома висок. Мерења на једном његовом примерку показала су проценат 98,24%.[105]

Константин Драгаш[уреди]

Константин Драгаш је владао заједно са својим братом Јованом Драгашем, а након братове смрти је управљао је самостално, као турски вазал. Приписују му се и динари са сликом Христа који седи на престолу и са вишередним натписом, чији је едини познати примерак пронађен у Скопљу. Ковао је још једну врсту новца по узору на крстате динаре, односно венецијанске гроше.[110]

Андрија Гропа[уреди]

Андрија Гропа је био жупан, арбанашки великаш. Осамосталио се око 1377. године као обласни господар у Охриду, где је ковао новац, на чијем лицу је Христ, који стоји на супеданеуму. Познате су четири врсте динара које се разликују по натпису на реверсу.[110] Просечна тежина његовог новца износила је од 0,84 до 0,77 грама.[105]

Никола Алтомановић[уреди]

Никола Алтомановић је око 1367. године држао Рудник, где је ковао свој новац. У то време је био најснажнији обласни господар.[110] Позната су три типа једног новца. Прва два су слична новцу који су израђивали и други обласни господари: на лицу првог типа Христ који седи на престолу, а код другог Христ на супеданеуму, док је код оба на наличју вишередни натпис. Трећи тип новца је налик Урошевом динару и означена је словима „S-V” на наличју.[110]

Деспотовина[уреди]

Расцепканост државног простора српске државе олакшало је продор османлија на централни део Балкана, који је уследио после погибије кнеза Лазара на Косову пољу 1389. године.[111]

Висока цена сребра је поспешивала улагања и у мање исплативе руднике. Крајем 14. и почетком 15. највећи број рудника је отворен у регионима[33]:

  • Копапник: Запланине (1400), Ливада (1405), Беласница (1423), Ковачи (1926), Бело Брдо (1438)
  • Подриње: Црнча (1367), Зајача (1412), Бохорин и Крупањ (1415)
  • Рудник: Селац и Рудиште код Београда

Главне ковнице у време деспотовине налазиле су се у близини рудника у Брескову, Руднику, Новом Брду, Трепчи, Копорићима, Плани, Сребрници и Рудиштима, као и у урбаним центрима Скопљу, Призрену, Звечану, Охриду, Приштини, Скадру, Бару, Смедереву и аутономним градовима Котору и Улцињу.[112]

Отварањем нових рудника крајем 14. и у 15. веку, српски деспоти успели су да подигну монетарну слику Србије на виши ниво. Новац је поново почео да добија на тежини, квалитету и представама.[52]

У време деспотовине новац је кован и у градовима који су били средишта привредног, културног и црквеног живота. Најстарија ковница у којој се ковао новац за потребе деспотовине се налазила у Руднику. Најважнија ковница деспотовине је било у Смедереву, која је подигнута око 1430, у време када је деспот Ђурађ Бранковић саградио тврђаву и двор. У њој се ковао новац са ћирилични натписом имена града, исписаним у скраћеном облику или у целости, у једном или више редова. У том периоду новац се ковао на Новом Брду и у Сребрници.[113]

Закупци ковница у време деспотовини су били угледни Дубровчани, који су се често повезивали у заједничка трговачка удружења.[112]

На територији Београда су веома чести налази новца Стефанa Лазаревићa и његовог наследника деспотског трона, Ђурађа Бранковића.[114] Српски новац у време деспота има најмањи обим и тежину. Ова врста новца данас се зове обола, а у народу су познати као маљушници.[115]

Тежина новца у време деспотовине је варирала између 0,15 до 1,40 грама. Основни српски новац је био динар, а у оптицају су се налазили грошеви, цекини, перпери и млетачки дукати, а временом у све већој турски сребрни новац.[116]

Вук Бранковић[уреди]

Новац Вука Бранковића

У средњем веку су натписи обично писани ћирилицом на српском или латиницом на латинском.[28] По правилу, на новцу није означавао назив монете. У Србији је изузетак био новац који је исковао Вук Бранковић, најмлађи син Душановог намесника из Охрида, севастократора Бранка Младеновића.[27] јер је на његовом новцу јасно било исписано „ВЛКОВ ДИНАР”.[27] Поседовао је руднике сребра, олова, цинка, бакра, гвожђа и злата, а међу највећим рудници били су: Брсково, Глухавица, Трепча, Јањево и Ново Брдо. Имао је велики број различитих кованица.[117] Ковао 17 врста новца које се могу поделити у три основне групе:

  • шлем са челенком, дашчицом, розетом, перјаницом и штитом са стране и вишередим натписом. Он се појављује као вазал кнеза Лазара. На једној верзији је шлем са челенком без штита, као скраћени натпис на наличју. Такође постоји верзија са коњем на којој на једној страни, ћирилични натписом на другој.[118]
  • на лицу је Христ на престолу на лицу, а на наличју Св. Стефан, који стоји и држи грану, што је новитет у односу на претходна ковања. Такође постоје и верзија на којој је владар са скиптром, са копљем или са заставом, као и верзија на којој Христ седи на престолу.[118]
  • динари са дворедни ћириличним натписом на наличју, односно монограм. Ту би спадали и динари са представом на реверсу Св. Стефана, лава и штита. Овај новац је кован у каснијем периоду и имао је мању тежину него у раније емисије.[118]

У истом периоду било је и бројних ковања локалних феудалаца, патријарха и градова (Скопље и Призрен), која у свему, а највише у представи Христа на престолу и дворедим натписом који садржи само име властелина, односно града, подражавају новац Вука Бранковића.[119]

Градски новац Скопља[уреди]

Градски новац из Скопља, кован је од 1392. године, када су град заузели Турци. Коване су две врсте новца. На првој врсту су мотиви Христа на престолу на лицу и градског патрона Св. Стефана који држи кандило и јеванђење, на наличју, према динару Вука Бранковића, од којег се једино разликује натписом изнад Св. Стефана са именом града. Ова врста је кована у малим количинама. Најбројније ковање града Скопља чини друга врста, са сликом Христа који седи на престолу и дворедим натписом имена града.[120][121]

Градски новац из Призрена[уреди]

Градски новац из Призрена је израђиван у нешто већим серијама. Израђиван је у периоду од 1378. до 1396. када се налазио у рукама Вука Бранковића. Првом типу припада динар са представом Христа који седи на престолу са високим наслоном на лицу и дворедним натписом[120] са именом града „ПРИЗРЕNЬ”, на наличју.[122] Друга врста града Призрена се варијанта прве, с том разликом што је трон без високог наслона, а на трећој Христ стоји у мандорли.[120]

Дубровачки новац[уреди]

Дубровник је са својим балканским залеђем вековима имао жив и плодан трговински промет. Под крај 13. века почео је да издаје сопствени новац, који је кован све до 1803. године, када је Дубровачка република престала да постоји. У Дубровнику су се ковали динари, полудинари и динариће, али и талири.[123]

Кнез Лазар[уреди]

Кнез Лазар је испољавао претензије на наследство немањићског трона, по родбинској линији своје жене Милице.[124] Ковао је више врста новца у Новом Брду, који је на лицу носио натпис „Кнез Лазар”.[125] Према иконографији, његово новчарство се може разврстати у пет основних група[126]:

  • вишередни натписи на лицу (КНЕЗ ЛАЗАР), а на наличју Христ на престолу[126]
  • цела фигура кнеза Лазара који држи жезло у рукама и натпис КНЕЗ ЛАЗАР, а на наличју Христ на престолу[126]
  • профил кнеза Лазара на лицу, воловски рогови на наличју, док са обе стране стоји натпис: „ГОСПОДИНА КНЕЗА ЛАЗАРА”[126]
  • цела фигура кнеза Лазара са жезлом у рукама на лицу и различитим варијантама латинских натписа „CONTE LASAR”, а на наличју Христ у мандорли или на престолу.[126] Верује се да је овај навац кован након његове смрти. Било је сличних новчића са његовим именом и именом његовог сина Стефана и са италијанским натписом, с обзиром да су дубровачки трговци држали под својом финансијском влашћу Ново Брдо.[125]
  • новац са латиничним натписима на лицу, а на наличју шлем са воловским роговима - грб Хребељановића.[127]

Просечна тежина његовог новца је временом опадала. У првим емисијама она је била 0,83 а у последњим 0,54 грама.[105] За његовог живота и након погибије, у оптицају је било и много фалсификата његовог новца, неки од њих били су тешко препознатљиви.[125]

Краљевић Марко[уреди]

Марко Мрњавчевић, син краља Вукашина је био обласни господар у западној Македонији. Ковао је више врсте новца:

  • према легенди на реверсу новца Марково ковање би био динар са представом Христа на престолу и краља који јаше на коњу и држи скиптар са лабарумом. Тежина јединог познатог примерка износи 1,10 грама.[128]
  • на лицу ћирилични натпис у пет редова „ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО - У Христа Бога благоверни краљ Марко”. На наличју је Христ на престолу.[129]
  • на лицу ћирилични натпис у пет редова „ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО - У Христа Бога благоверни краљ Марко”. На наличју је Христ у мандорли са звездицама около[129]
  • налицу краћи текст „БЛГО/ВѢРНИ/КРАЛЬ/МАРКО - Благовјерни краљ Марко“. На наличју је Христ у мандроли од звездица[129]
  • динари са Христом који седи на престолу и краљем који стоји и држи скиптар са крстом представља јединствену појаву у овом раздобљу на простору Македоније и једна је од његових од последњих емисија. Тежина јединог познатог примерка износи 0,87 грама[128]

Андријаш Мрњавчевић[уреди]

Марков брат Андријаш Мрњавчевић је ковао веома сличан новац. Познате су две врсте, обе на лицу имају краћи текст „БЛГО/ВѢРНИ/АНДРЕ/АШЬ - Благоверни Андреаш“, док је на наличју Христ на престолу или у мандорли. На новцу се налазе словне ознаке, које нису разјашњене.[129]

Стефан Лазаревић[уреди]

Сребрни динар Стефана Лазаревића: на лицу, у пољима која чине краци крста, чита се: Д / Е / СП / OT. На наличју Исус Христос стоји у мандорли. У левој руци држи Јеванђеље, а десном благосиља. Маса: 0,75 g, полупречник 17 mm.[114]

Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427)[59] је деспотску титулу добио од византијскога цара у Цариграду. Годину дана касније, 1403/4. је престоницу своје државе преселио у Београд, који је добио на управу од Угара.[130]

Новац који је ковао Стефан Лазаревић, може се поделити у три периода. Још док је био малолетан, кнегиња Милица је имала договор са градском управом Новог Брда о ковању новца на италијанском језику. На лицу кованица је писало „conte Stefano”. У другом периоду, од почетка новог века и до помирења са Ђурађом Бранковићем, кован је најнеквалитетнији званични рашки новац. У трећем периоду, након стабилизације настао је леп и разноврстан новац.[131]

У кнежевском периоду тежина његовог новца износила је од 0,73 до 0,42 грам, а након добијања титуле деспота је увео је новчану реформу, која није одмах свуда била спроведена, а стопе његових динара су се кретале између 1,22 и 0,82 грама. Истом реформом су уведени и оболи, ситан новац за свакодневну употребу, средње тежине 0,42 до 0,29 грама, као и полудинари тежине око 0,51 грам.[132]

У сва три периода ковнице су имала имале мале тираже и до данас је сачуван мали број примерака.[131] Због слабе контроле у првом и другом периоду ковања постоји велики број фалсификата његовог новца.[131]

Законом о рудницима донетом у двору у Некудиму 19. јануара 1412.[133] је регулисао право ковања новца и казне за кривотворење новца.[91] Закон се односио на рудник у Новом Брду, али је вековима наставио да се примењује.[133] За фалсификаторе новца су предвиђени сакаћење и новчана глоба.[32]

Ђурађ Балшић[уреди]

Поред кнеза Лазара, најмоћнији и најугледнији великаш је био Ђурђе Балшић. Након заузимања Призрена, који је у то време био врло значајан привредни центар на раскрсници путева, са већ уходаном ковницом, Ђурђе је започео са ковањем новца. Прва емисија новца је изашла средином 1372. године. Његово ковање може се поделити на више врста[134]:

  • динар тежине 1,04 грама и пречника 18 mm. На лицу има четвороредни ћирилични натпис са инвокацијама Исуса Христа, као доследна копија новца караља Вукашина. На наличју је Христ седи на престолу са високим наслоном, слично једној подврсти Лазаревог динара[134]
  • динар тежине 0,97 грама и пречника 18 mm. Лице је исто као и прва врста, четвороредни ћирилични натписом, инвокације Исуса Христа, само са другачије стилизованим словима. На наличју је рашки грб, шлем са витлом и челенком у виду розета, по узору на Душанов новац.[135]
  • динар тежине 1,0 – 1,1 грама и пречника 18-19 mm. На лицу је такође четвороредни ћирилични натпис са инвокацијом Исуса Христа. На наличју је вучја глава са исплаженим језиком, који се ослања на шлем западног типа, што представља удаљавање од рашког стила и учвршћивање суверенитета породице. Десно од шлема је стилизовано латинично слово „G”, у кога је укомпоновано ћирилично „Г”.[135]
  • на лицу је петоредни ћирилични натпис у коме се Ђурђе декларише као богомдани велики господин. На наличју је хералдичка ознака, вукова глава са отвореним чељустима и исплаженим језиком, плаштом и шлемом западног типа. Ова врста је највероватније настала после 1374. године[135]
  • динар пречника 18-19 mm. На лицу је петоредни ћирилични натпис са инвокацијом Исуса Христа. На наличју је вучја глава са исплаженим језиком у десну страну, а испод језика је шлем западног типа са новом стилизацијом. Испод шлема је видљиво слово „Н”. Једини сачувани примерак овог новца је једном трећином окрњен и чува се у Музеју Славоније у Осијеку.[135]
  • динар тежине 0,7 грама и пречника 17 mm. На лицу је петоредни ћирилични натпис. На наличју је вучја глава са широко разјапљеним чељустима и исплаженим језиком на десно. Испод шлема је велико слово Н. На визиру шлема је слатинично слово „G”, у кога је укомпоновано ћирилично „Г.[135]

Балша II Балшић[уреди]

Балша II Балшић је после смрти свог брата преузео власт коју је усмерио према југу и Приморју – Берату и Валони. Својим територијама је 1385. припојио Драч, а затим погинуо у борби против Турака. Његов новац на лицу има Св. Стефана, заштитника града Скадра, док је на наличју грб са штитом са лављом главом на коме стоје шлем, круна и лавља глава.[136]

Ђурађ II Страцимировић[уреди]

Ђурађ II Страцимировић је после смрти Балше II стао на чело куће Балшића. Ковао је две врсте новца: прву са Св. Стефана на лицу у Скадру, а другу са сликом Св. Лаврентија, највероватније у Бару.[137]

Балша III Балшић[уреди]

Балша III Балшић је наставио ковање гроша по угледу на ковања свог претходника. Било је три врсте гроша, са представама Св. Лаврентија на лицу и грбом на наличју. На лицу се налазио део легенде исписан ћирилицом, ковање је обележено сиглом –м. Пошто није имао мушких потомака, своје области је завештао деспоту Стефану Лазаревићу.[137]

Константин Балшић[уреди]

Константин Балшић је владао Скадром и његовом околином као вазал султана Бајазита. Ковао је у Скадру динаре на чијем наличју је приказан владар на престолу и држи скиптар са крином и глоб са крстом. Натпис около гласи „Rex Constantinvs”.[137]

Ђурађ Бранковић[уреди]

Сребрни новац Ђурађа Бранковића кован у Смедереву. Наличје: лав окренутог на лево, амблем куће Вуковић. Лице: владар с круном седи на престолу, у левој руци држи мач.[52]

Ђурађ Бранковић је био један од најбогатијих владара свог периода, захваљујући монетарној реформи и богатим рудницима из којих се угаљ извозио у суседне земље. Ковао је новац мањег пречника често исписан вишередним натписом. Његов лик је врло реалистички рађен, као да је насликан, уместо безличне представе која је до тада преовлађивала.[52] Деспот је углавном представљен како седи на трону, држећи у рукама симболе власти. Исто као и на новцу који су ковали његови претходници, налази се и хералдички симбол Бранковића, лав у покрету, окренут на леву страну, са подигнутим репом и предњом левом шапом. Осим сопственог новца, ковао је новац и са другим владарима. Са босанским краљем Томашом, ковао је новац који је на једној страни има круну и латински натпис, а на другој круну и ћирилични натпис. Новац је ковао и са угарским владаром Сибињанин Јанком (Јанош Хуњади), који је на једној страни имао Ђурађев лик, а на другој штит са лавом, симбол породице Бранковића и гаврана, симбол породице Хуњади.[113] При крају своје владавине Ђурађ је ковао новац са сином Лазаром, а након Ђурађеве смрти (1456), мање серије су ковали самостално Лазар, по узору на очев новац и његов брат Стефан, са хералдичким симболима: шлемом, орлом на штиту и челенком бивољих рогова.[116]

Лазар Бранковић[уреди]

Лазар Бранковић, син Ђурађа Бранковића је последњи српски деспод који је у средњем веку ковао новац. Ковао га је по узару на свог оца. Познате су две врсте његовог новца: динар и обол. На наличју динара је деспот на престолу без наслона, а на наличју ћирилична легенда и фигура лава који се креће налево. На лицу обола је ћирилична легенда и круна од љиљана, а на наличју лав који корача налево и ћирилична легенда. Разликује се од ранијих ковања по круни, која је стављена у средину новца, између натписа. Кована је у Смедереву.[138] Средња тежина његових динара се кретала у границама од 0,99 до 0,88 грама, а обола око 22 грама.[132]

Новчанице[уреди]

Током 18. века у већини европских држава из промета нестају злато и сребро, због чега се јавља потреба за папирним новцем. То представља разлог за појаву првог папирног новца и у Србији.

На територији данашње Србије, прва врста папирног новца, тачније новчане дознаке, појављује се 1848. године у Војводини, у Сремским Карловцима и Суботици. То су били асигнати, који су издавани на основу покрића националним добрима (непокретностима и сл.).

Књажевство Србија (штампане 1876, никад у оптицају)[уреди]

Прве новчанице у Кнежевини Србији, штампане у Државној штампарији у Београду 1876. године, као новац Главне државне благајне, никада нису пуштене у оптицај.[17]

Одлука о издавању српског државног папирног новца, без подлоге у племенитим металима, у номиналном износу од 24 милиона динара, колико је планиран зајам из иностранства, донета је почетком 1876, са жељом да се пронађу средства нужна за рат, јер се Србија, упркос противљењу европских сила, озбиљно припремала за рат са Турцима, након Херцеговачког устанка јула 1875. Међутим, како планирани зајам није остварен, новац се није ни нашао у оптицају.[139]

Одштампан је пробни контингент новчаница са апоенима од једног, пет, десет, педесет и сто динара, у едицији од 1.500 примерака по сваком номиналу.[17] Провераване су машине и технологије за неку будућу израду. Новчаница од 1 динара нема наличје.[140] Верује се да је цртеже за апоене од 5 динара израдио српски песник и сликар Ђура Јакшић, а за 10 динара сликар Ђорђе Крстић. На лицима свих новчаница се налазе: попрсје кнеза Милана Обреновића и грб Кнежевине Србије. Украшена су су богатом орнаментиком, док су на наличју попрсја кнеза Милоша Обреновића, кнегиње Љубице и њиховог сина Михаила Обреновића.[141] Осим тога, коришћени су мотиви женске фигуре у народној ношњи са снопом жита и српом, у разним позама, као и фигура српског војника са пушком, такође у разним позама, док се на апоенима од сто динара налазе фигура кнеза Михаила с руком на књизи и симболични приказ Другог српског устанка - кнез Милош са заставом, окружен групом људи.[17][142]

Све новчанице израђене су од беле хартије. Основна боја штампе је светлоплава. Сва слова су писана ћирилицом, осим имена гравера L. Duval, које је исписано латиницом. Новчанице носе датум 1. јул 1876, место Београд, а за државну благајну потписао је Ј. Живановић.[141]

Ове новчанице су ретке и омиљене међу колекционарима.[140]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
1 динар из 1876.jpg не постоји 1 динар горњи део лик Милана Обреновића, доњи део Грб Књажевства Србије 1876.
5 динара из 1876.jpg 5 динара из 1876. друга страна.jpg 5 динара горњи део лик Милана Обреновића, десно српски војник, доњи део Грб Књажевства Србије чланови Династије Обреновић 1876.
10 динара из 1876.jpg 10 динара из 1876. друга страна.jpg 10 динара горњи део лик Милана Обреновића, десно српски војник, доњи део Грб Књажевства Србије чланови Династије Обреновић 1876.
50 динара из 1876.jpg 50 динара из 1876. друга страна.jpg 50 динара горњи део лик Милана Обреновића, десно српски војник, доњи део Грб Књажевства Србије чланови Династије Обреновић 1876.
100 динара из 1876.jpg 100 динара из 1876. друга страна.jpg 100 динара горњи део лик Милана Обреновића, десно српски војник, доњи део Грб Књажевства Србије горњи део Двоглави орао, лево кнез Михаило с руком на књизи, десно Други српски устанак 1876.

Краљевина Србија[уреди]

Привилегована народна банка Краљевине Србије основана је 2. јула 1884. године, чиме су створени услови за издавање новчаница.[143] Све до тада, у Србији се унутрашњи промет обављао искључиво кованим новцем, новчанице су видели само они који су одлазили у иностранство. Извршни одбор банке је одлучио да из иностранства доведе једног стручњака, који би помогао око организовања банкарске службе, с обзиром да у Србији у то време није било довољно стручњака из те области. У ту сврху упућена је молба Белгијској народној банци, која је важила за једну од најбоље организованих емисионих банака. Белгијска банка је послала свог шефа књиговодства Шарла Бошмана.[144] Како је почетак рада Народне банке зависио од објављивања првих новчаница, Бошман се заузео код Белгијске банке да уступи Србији своју резервну банкноту од 100 франака.[145] Тадашњи министар народне привреде је затражио од Стевана Каћанског, председника уметничког друштва у Београду, да уметници пошаљу предлоге за српске симболе који би се појавили уместо белгијских на новчаници од 100 динара. Управни одбор Народне банке је добио шест нацрта од истог друштва на увиђај и даљу употребу, али није познато ко су били аутори предлога, и чији је предлог на крају усвојен.[17]

Исте године када је основана банка, емитована је и новчаница од 100 динара. Она је била прва динарска папирна новчаница наплатива у злату, а израђена је у Бриселу у Белгији.[143]

Била је величине 185x108 mm, одштампана је на белој хартији у основној тамно маслинастој боји. На лицу новчанице, сав текст осим имена гравера је написан ћирилицом, док је текст на наличју на француском.[145] Сматра се да се Краљевина Србија одлучила за оба писма с надом да ће тако стећи поверење, ради лакшег стицања права грађанства у иностранству.[17]

Вредност новчаница од 100 динара била је идентична вредности новчанице од 100 француских, 100 швајцарских и 100 белгијских франака и за толико се мењала тада у тим европским државама.[143] Њена вредност није много опала ни за време Првог светског рата, када се на тржишту новца мењала за 88 франака.[146] Мада је издата само као привремена новчаница, налазила се у оптицају све до 5. фебруара 1921. и укупно је пуштено у оптицај 50.000 комада. Није забележен ниједан њен фалсификат.[145]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа важење
100 динара 1884 лице.jpg 100 динара 1884 наличје.jpg 100 динара 1. 7. 1884. 5. 2. 1921.

За новчаницу од 50 динара, расписан је конкурс којим су се тражили предлози у духу европских народних банака, са малим додацима из српског народног живота (нарочито радничког). Од 10 предложених цртежа, из Србије и иностранства, усвојен је предлог сликара Ђорђа Крстића.[17] Клише за новчаницу од 50 динара је израђен у Бриселу.[147] Такође је имала покриће у злату.[148] Пуштена је у промет 8. фебруара 1885.[145] Величина новчанице је била 157x95 mm и штампана је на белој хартији. Основна боја цртежа је маслинасто зелена. Текст на наличју, је исто као и код новчанице од 100 динара исписан на француском. Према подацима Народне банке пуштено је у промет 20.000 номиналне вредности 1 милион динара. Штампана је као привремена новчаница. Није познато да ли су сачувани примерци из ове емисије. Друга емисија ове новчанице је од 1. марта 1886. С обзиром да је била лошег квалитета израде, ради заштите од фалсификовања Народна банка је већ наредне године након емитовања почела да их повлачи и касније их је и поништавала, мада је званично престала да буде законско средство плаћања тек 11. децембра 1920. године.[147]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа важење
50 динара 1886.jpg 50 динара 1886. друга страна.jpg 50 динара Десно Мајка Србија Десно мушкарац са косом и жена 1. 3. 1886. 11. 12. 1920.

Међутим, банка је направила грешку издавањем великих апоена од 100 и 50 динара који су гласили на злато и која је кредитирала само спољну трговину, где су обављани искључиво крупни послови, док су домаћа привреда и тржиште захтевали мање новчанице, или пак монете са сребрном подлогом.[149] Навикнут на метални новац, народ је ту новчаницу махом мењао за злато, што је исцрпљивали банчину подлогу.[149] Новчанице су се пуштале у оптицај тако што их је Народна банка исплаћивала корисницима за одобрене кредите и зајмове, а дешавало се да се замена за злато изврши одмах, на лицу места, тако да новчанице нису ни напуштале банчину зграду.[145]

До оскудице новца посебно је дошло због рата са Бугарском 1885, па је влада Милутина Гарашанина овластила банку да изда привремену новчаницу од 10 динара, са сребрном подлогом.[149] Њен аутор је такође Ђорђе Крстић.[17] Штампање је обављено у Државној штампарији у Београду, а укупни тираж је био 800.000 комада.[148] Тек је ова новчаница од 10 динара издата 1885 године, платива у сребру, стекла поверење грађанства и била широко прихваћена у свакодневном оптицају, будући да се њоме могло трговати „на мало”. Народу се није журило да замени новчаницу за сребро. Новца је било довољно у оптицају и почео је да обавља функцију прометног средства.[150] Новчаница је у народу одмах добила име „банка” и такав назив је се задржао за сваки новац од 10 динара, па чак и за метални новац исте вредности.[148]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа важење
10 динара 1885.jpg 10 динара 1885. друга страна.jpg 10 динара горњи део лик Милана Обреновића, десно српски војник, доњи део Грб Краљевине Србије чланови Династије Обреновић 1885.

Одмах по пуштању у промет привремене новчанице од 10 динара из 1885, кренуло се са припремама за њено друго издање. Њени аутори су били Данијел Дупуи (франц. Daniel Dupuis), Жорж Дивал (франц. Georges Duval), а гравар Лух Ежен Мушон (франц. Louis Eugene Musson), а штампала ју је француска банка. Урађена је на жућкастом папиру плавом бојом у техници BdF, с обзиром да се показало да је отпорна на фалсификовање. То је прва српска новчаница за коју су јавно, у Српским новинама дати технички подаци и опис. Величине је 14x9,5 cm и има водени жиг женске главе грчког типа. На лицу, са леве стране, између два стуба је насликана жена са круном и краљевским плаштом која представља Србију. Она у рукама држи штит и мач. Са десне стране између 2 стуба насликано је четворо деце са алатима, који симболично представљају народну радиност, трговину, земљоделство и риболов. На наличју са леве и десне стране између стубова се налазе по један двоглави орао са краљевском круном и штитом. Новчаница носи потпис гувернера Филипа Христића и датум 14. јануар 1887. Повлачење ове новчанице је започето 1892, када се кренуло са израдом трећег издања. Након Првог светског рата је коришћена као привремена новчаница од 10 динара са две монете, динарима с једне и француским францима с друге стране и остала је као законско средство плаћања до 3. септембра 1921. Забележено је више озбиљних фалсификата ове новчанице из 1887.[151]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа важење
10 динара 1887 лице.jpg 10 динара 1887 наличје.jpg 10 динара Лево Мајка Србија, са круном и краљевским плаштом, држи штит и мач. Десно четворо деце са алатима: народна радиност, трговина, земљоделство и риболов. Лево и десно између стубова по један двоглави орао са краљевском круном и штитом.. Водени жиг женска глава грчког типа. 1887. 1921.

Француска банка је штампала и најлепше, треће издање новчанице 10 динара из 1893.[146] Исти су јој аутори као и другом издању. Штампана је као резервна и пуштена је у промет тек 15 година касније (1908). Израђена је на жућкастом папиру у плавој и загасито црвенкастој боји. Њена величина је 13,9x8,4 cm.[151] Новчаница има богат ликовни садржај. На њој се први пут испољио снажан национални идентитет.[146] На лицу новчанице је фигура девојке у народној ношњи са гуслама у рукама и дететом, које држи књигу на коленима. На средини су црвенкасте боје колутови у византијском стилу у којима главе српских владара из доба Немањића. На наличју, на левој страни је између два архитектонска стуба насликан манастир Студеница, а испод њега је водени жиг, портрет Милоша Обилића са шлемом. Наслоњен на стуб је српски сељак, који држи ручице плуга и свиралу. Поред плуга лежи крава са телетом. Десно од плуга су производи земљорадње, риболова, трговине и заната. На десној горњој страни налази се хералдички штит са двоглавим орлом, круном и маслиновом гранчицом. Новчаница носи датум 2. јануар 1893, а потписао је гувернер Ђорђе Вајферт. Занимљиво је да су је користиле и српске избеглице у Првом светском рату, које су је мењале у Паризу и Цириху за француске и швајцарске франке по стабилном курсу. Мада је одлука о повлачењу ове новчанице објављена још 19. јула 1928, она је коначно повучена тек 31. марта 1934. године. [152]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа пуштена у оптицај важење
10 динара 1893.jpg 10 динара 1893. друга страна.jpg 10 динара лево гусларка, иза слова чланови Династије Немањић горе лево Манастир Студеница 1893. 1908 1934.

Изменама и допунама Закона о Народној банци из 1893. створена је могућност штампања мањих новчаница плативих у злату. Од 1892. до 1905. су трајале припреме за израду новчанице од 20 динара, плативе у злату, која је поверена француској банци, по нацртима и упутствима за сада непознатих српских уметника. Њена израда је трајала до краја 1906. године. На новчаници стоји име цртача Жоржа Дивала,[153] док је гравер био Огист Тевенен.[154] Штампана је на белој хартији и на хартији пресвученој жутом мрежицом. Носи датум 5. јануар 1905. и има водени жиг женске главе са ловоровим венцем. Потписао је гувернер Тихомиљ Ј. Марковић. Новчаница никада није пуштена у целини своје емисије. По завршетку Првог светског рата у трезорима Народне банке је остало оваквих новчаница у вредности од 14,3 милиона, док се 4,3 милиона налазило у промету. Постепено је повлачена до 1934.[153]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа важење
20 динара 1905.jpg 20 динара 1905. друга страна.jpg 20 динара лево Мајка Србија 1905. 1934.

Новчаница од 100 динара исплативе у сребру носи датум 5. јануар 1905. први пут је пуштена у промет 1907. године, а доштампавана је пре, за време и после Првог светског рата. Потписао је гувернер Тихомиљ Ј. Марковић, носи име цртача Жоржа Дивала. На воденом жигу је глава Меркура. На лицу новчанице је панорама Београда, гледана са Саве. Налазила се у оптицају до 22. јула 1938, после чега је могла да се замени.[155]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
100 динара 1905.jpg 100 динара 1905. друга страна.jpg 100 динара лево панорама Београда
горе натпис БОГ ЧУВА СРБИЈУ
1905.

Иако ослабљена после Балканских ратова, Србија је, као једна од сиромашнијих држава у Европи, имала уравнотежену економију, са буџетским суфицитом и стабилном валутом. Још пре аустроугарског ултиматума 1914, министра финансија Лазар Пачу је предложио да се вредности Народне банке преселе на сигурно место. 10. јула 1914 је одлучено да се сребро, злато и новчанице из Београда преселе у Крушевац. Касније су преко Солуна, бродом пресељене у Марсеј, где се налазило седиште Народне банке за време рата. Пресељено злато је било у вредности од 57 милиона динара. То злато је послужило као гаранција за издавање новчаница током Првог светског ратам, а Србима у избеглиштву је омогућено да уз одређену потврду, мењају динар, по курсу 100 динара за 88 франака.[156]

Како је Народна банка Србије добром емисионом политиком успела да очува поверење у вредност динара, чак и током Првог светског рата, суочила се са проблемом недовољне количине новца у оптицају.[157]

Нацрт за ратну новчаницу од 50 динара плативе у сребру, чија је прва партија издата марта 1915. у Паризу, израдила је сликарка Бета Вукановић. Укупно је издато 1.025.000 примерака и није забележен ниједан фалсификат.[158] Новчаница је величине 158x89 mm, тамно-љубичасте боје. Текст на лицу је исписан ћирилицом, а на наличју на француском. На новчаници је погрешно уписан Закон од 23. септембра 1885, уместо Закона од 31. марта 1904, који је био правни основ за издавање новчанице, као и погрешан параграф кривичног закона.[159] Међутим, пошто је израђена на брзину, лошом бојом и имала је грешке у натпису,[160] наишла је на велики отпор у народу, који јој је због лошег изгледа надeнуло име „ратна новчаница” или „пегавац”, па је Народна банка одлучила да обустави њено даље пуштање у промет и већ исте године је повучена из оптицаја.[17] Међутим, данас се ова новчаница сврстава међу нумизматички највредније српске новчанице.[160]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
50 динара 1914.jpg 50 динара 1914. друга страна.jpg 50 динара лево српски војник с пушком на рамену 1. 8. 1914.

Последња новчаница коју је издала Народне банке Краљевине Србије је апоен од пет динара, платив у сребру, најмања номинала коју је издала Привилегована народна банка Србије,[161] с ликом Милоша Обилића на левој страни наличја. Штампана је у француској штампарији Банке Француске од 1. септембра 1916. до 10. новембра 1917.[162] Димензије новчанице су биле 124 х 77 mm.[163] Штампање српских новчаница је имало већи приоритет од штампања за Француску. Новчанице су штампане по 25.000 комада сваки дан, чак и недељом и празницима,[162] а на њима се појављује 436 различитих датума. Натписи су двојезични: на лицу је испис на српском, а на наличју на француском језику.[164] Престала је да важи као законско средство плаћања 18. јула 1935. године.[165]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс штампа важење
Папирни новац Краљевине Србије из времена Првог светског рата, аверс.jpg Папирни новац Краљевине Србије из времена Првог светског рата, реверс.jpg 5 динара Лево лик Милоша Обилића, горе натпис БОГ ЧУВА СРБИЈУ Десно Грб Краљевине Србије 436 различитих датума од 1. септембра 1916. до 10. новембра 1917. 1935.

Након што су здруженим снагама, Немачка, Аустроугарска и Бугарска напале Краљевину Србију октобра 1915. и у потпуности окупирале њену територију до краја исте године, Краљевина Србија је подељена између Аустроугарске и Бугарске, док је Немачка задржала право контроле пруге Смедерево—Ђевђелија и право на експлоатацију рудника у источној Србији. Уз Немачко посредовање, успостављена је граница између Аустроугарске и Бугарске, а последња спорна област на Косову је разрешена 1. априла 1916. Аустроугарска и Бугарска су успоставиле војне управе на окупираној територији. Део Краљевине Србије који је окупирала Аустроугарска организована је као јединстевна Царску и краљевску војну генерална управа (гувернман) са седиштем у Београду, док је Бугарска свој део већи територије Краљевине Србије, поделила у две војно-инспекцијске области, Моравску, са седиштем у Нишу, и Македонску са седиштем у Скопљу.[166]

Да би се спречило уношење нових банкнота, у окупираној Србији је у званичном оптицају био углавном новац окупатора: круне, марке, леви и печаћене динарске новчанице.[156]

Аустроугарска је круну прогласила званичним средством плаћања. Курс аустроугарска круна: српска динар пре рата износио је 1: 1,08, али је окупатор наметнуо курс 1: 2 (1 круна за два динара). Овакав вештачки курс није био одржив, тако да су мењачнице у Београду у мају 1916. године мењале круне за динаре у односу 0,8: 1 (уместо 0,5: 1), а у унутрашњости, где је присила била слабија, курс је био 1: 1. Из тог разлога декретом од 22. јуна 1916. окупатор је вршио печаћење папирних динара у оптицају са роком до 31. јула 1916. Како би изазвале стварну инфлацију, аустроугарске власти су поред новчаница у оптицају печатиле и у оптицај пустиле и заостале поништене новчанице опљачкане из трезора Привилеговане народне банке Краљевине Србије, у апоенима од 10 динара са датумом 1893. и 100 динара са датумом 1905. Верификовање се вршило у свим седиштима округа који су били под аустроугарском окупацијом сем у Косовској Митровици, а на печатима се између осталог, налазило и име места у ком је печаћење извршено. Међутим мере које је окупатор предузео како би девалвирао динар нису уродиле плодом.[166] И поред тога што је круна била наметнута као законски новац у Србији, становништво је чувало динаре због поверења у националну валуту. Динар је током рата незнатно изгубио од унутрашње вредности, јер је Народна банка доследно поштовала прописе о покрићу за његову емисију.[156]

Краљевина Србија је била једна од ретких земаља која ја је упркос тешким разарањима и губицима које је имала у светском рату,[167] уз огромне напоре успела да одржи вредност новца и дочека крај рата са његовом натпросечном покривеношћу. Србија је током рата своје кредитне обавезе исплаћивала је у здравој валути, чак и свом ратном противнику Немачкој. Покривеност новчаница златном подлогом је пред Први светски рат износила 115 одсто, током рата била 96 одсто, а при крају 87 одсто, док је устроугарска круна била покривена са само 12 одсто златном подлогом.[156] Заслуга за то се приписује, гувернеру у ратним данима, Ђорђу Вајферту.[167]

Краљевина СХС / Југославија[уреди]

Главни чланак: Југословенски динар

Након завршетка Првог светског рата и конституисања нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јавио се проблем валутног шаренила и потреба за уједначавањем новчаног система и нострификацијом новчаница. U оптицају је било новаца из више држава, а највише их је било из области које су биле под аустоугарском влашћу. Извршено је нострификовање новца претходних и окупационих држава. Уследило је издавање динарско-крунских новчаница, на којима је исписана вредност у двема различитим новчаним јединицама. Овим новчаницама су замењиване само раније нострификоване. Повлачење динарско-крунских новчаница вршено је поступно, а последња из оптицаја је повучена 1934. године новчаница највише вредности, од 1000 динара—4000 круна.[168]

Емитент нове заједничке валуте, динара, било је Министарство финансија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је динар поново промовисан у националну монету.

Краљевина Србија у новонасталу државну заједницу утопила своју здраву монету, чија је плативост у племенитим металима одржавана у прописаном и допуштеном проценту.[167] Одмах по уједињењу дошло је до инфлације, које у претходној држави није било, а потом су се једна за другом ређале девалвације 1931, 1935. и 1939. године. Новчанице су се штампале у све већим апоенима.[169]

Привилегована Народна банка Краљевине Србије 1920. године прераста у Народну банку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и она исте године издаје новчанице у апоенима од 10, 100 и 1000 динара.

Стварањем Краљевине Југославије 1929. године, Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца постаје Народна банка Краљевине Југославије и штампа три новчанице, и то у Заводу за израду новчаница – Топчидер. До почетка Другог светског рата, Народна банка врши своју основну функцију емитовања новца.

Избегличка влада Краљевине Југославије 1943. године штампала је серију новчаница, која није пуштена у оптицај.

За време окупације 1941—1944.[уреди]

После распарчавања Краљевине Југославије 1941. године, у свим крајевима растурене државе користиле су се друге монете, једино се у Србији задржао динар.[169] На захтев окупационих снага, основана је влада Србије, чије се функције председника прихватио Милан Недић. Изнад владе Србије и њених институција стајала је немачка војна управа.[170]

Народна банка Краљевине Југославије је ликвидирана, а маја 1941. је основана Српска народна банка, која је прогласила српски динар.[170] Од свих крајева растурене државе, динар као основна новчана јединица се задржао једино у Србији.[28] Новац из времена окупације познат је и као „Недићев новац”. Монетарни ток је успостављен прештампавањем резервних емисија новчаница Краљевине Југославије, које су се у том тренутку затекле у трезорима банке.[170]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
10 српских динара 1941 лице.jpg 10 српских динара 1941 наличје.jpg 10 динара Грб окупиране Србије прештампана новчаница из резервне емисије 1. 5. 1941.
20 српских динара 1941 лице.jpg 20 српских динара 1941 наличје.jpg 20 динара Вук Караџић Грб окупиране Србије 1. 5. 1941.
50 српских динара 1941 лице.jpg 50 српских динара 1941 наличје.jpg 50 динара Филип Вишњић 1. 5. 1941.
100 српских динара 1941 лице.jpg 100 српских динара 1941 наличје.jpg 100 динара прештампана новчаница из резервне емисије 1. 5. 1941.
1000 српских динара 1941 лице.jpg 1000 српских динара 1941 наличје.jpg 1000 динара прештампана новчаница из резервне емисије 1. 5. 1941.
Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
500 српских динара 1941 лице.jpg 500 српских динара 1941 наличје.jpg 500 динара 1. 11. 1941.

Окупационе власти су планирале да се редовна замена југословенског новца српским динаром обави до 21. новембра 1941. Замена је међутим стварно обављена од 4. јуна 1941. до 2. априла 1942. године. Одобравана је и накнадна размена током читаве окупације, првенствено српским и словеначким избеглицама, прогнаним са других окупираних територија, као и југословенским заробљеницима који су из логора слали новац или који су се враћали из заробљеништва. На тај начин се на српском окупационом подручју нашло 34,9 % југословенских новчаница, које су пре окупације биле у оптицају на читавој територији Југославије.[171]

Упоредо са српским динаром, на српском монетарном подручју у оптицају се нашао и немачки окупацијски новац, који је емитовала Кредитна каса Рајха и који је од априла 1941. године, одмах по капитулацији Југославије, почео да циркулише као средство плаћања, према Наредби о законским средствима плаћања, једној од првих које су донеле окупационе власти.[171]

Кредитна каса Рајха, располагала је покретном штампаријом у специјалном затвореном камиону и штампала новац у неограниченим количинама, за потребе финансирања трошкова окупатора, које су морале да плате окупиране територије, у апоенима од 1, 2, 5, 20 и 50 окупационих рајхсмараки и на 0,50 окупационих рајхспфенига, без податка о месту издавања. Овај начин штампања новца на окупираним територијама, Трећи рајх је користио од окупације Пољске 1939. до краја 1943. Формално је окупациони новац вредео колико и рајхсмарка Трећег рајха, али ради заштите домаће валуте Трећег рајха од обезвређивања, никада није могао да се замени за његову рајхсмарку, није могао да се користи на теритирији Трећег рајха, а ни рајсхмарка није могла да се користи ван територије Трећег рајха. Окупацијски новац је од 1. јула 1942. године, Српска народна банка била дужна да мења за српске динаре. До краја 1943. укупно је замењено окупацијског новца у вредности од 1.543.389.050 српских динара, што је увећало за 23 % укупну количину динара у оптицају.[171]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
50 српских динара 1942. са ликом Његоша.jpg 50 srpskih dinara (Srbija 1941-1944).png 50 динара лик Његоша Грб окупиране Србије 1. 5. 1942.
500 српских динара 1942 лице.jpg 500 српских динара 1942 наличје.jpg 500 динара 1. 5. 1942.
1000 српских динара 1942 лице.jpg 1000 српских динара 1942 наличје.jpg 1000 динара мушкарац и жена у народној ношњи, окружи обиљем предмета симболичког значења. мушкарац и жена у народној ношњи, окружи обиљем предмета симболичког значења. 1. 5. 1942.

За израду српског динара током рата, Српска народна банка је користила клишее предратних апоена (било их је укупно 10).[17] Визуелно ове банкноте су остале сличне предратним, што је разумљиво, с обзиром да су њихови аутори углавном остали исти људи.[172]

Апоени од 10 српских динара имали су наличје идентично предратној новчаници исте номиналне вредност (1939). Педесет динара, су такође били слични предратној новчаници, чији је аутор био Панта Стојичевић.[17]

Новчаницу од 500 стотина српских динара је дизајнирао графички радник Вељко Андрејевић Кун, са неочекиваним колоритом за ратне године. Новчаница од 1000 динара (1941) израђена је по предратном клишеу за 500 предратних динара, чији је аутор Младен Јосић. За новчаницу од 1.000 динара (1942) аутор Васа Поморишац је изабрао мотив изабрао мушкарца и жену у народној ношњи, окружи обиљем предмета симболичког значења.[17]

Почетком 1942. организован је анонимни конкурс за израду скица за нове новчанице српских динара.[173]

У иконографији нових новчаница тада су се појавила два нова паралелна концепта, којих на ранијим новчаницама није било:[171]

  • доминација пољопривредних мотива који нису повезани са чињеницом да је економија Србије средином 20. века била претежно ослоњена на пољопривреду, већ са извесном култом „домаћина” у Недићевој Србији, као пожељног лика, који обрађује своју њиву и не бави се високом политиком, нити размишља о борби против немачког окупатора;
  • први пут су се појавили ликови историјских личности и то из домена културе и вере, а никако из ратне историје, као што су Вук Караџић, Петар Петровић Његош, Свети Сава, у циљу покушаја подизања народне самосвести, у тренутку највећег могућег националног понижења, као што је окупација.

Дизајн за новчаницу од 100 динара је израдио Мате Зламалик, који је за аверс изабрао лик Светог Саве, а за реверс српског сељака поред запрегнутих волова на њиви.[17]

Слика Износ Опис Датум
Аверс Реверс Аверс Реверс
100 српских динара 1943. са ликом Светог Саве.jpg 100 српских динара друга страна.jpg 100 динара лик Светог Саве српски сељак поред упрегнутих волова на њиви 1. 1. 1943.

Гравери ратних новчаница су били Танасије Крњајић и Вељко Андрејевић Кун.[17]

Мада је српски динар делимично обезвређен, имао је до краја рата релативно стабилну куповну моћ, за разлику од других окупацијских валута, чија је вредност на црном тржишту вишеструко пала до краја рата.

Српска народна банка је ликвидирана новембра 1944.[17]

После Другог светског рата (до 2003)[уреди]

Главни чланак: Југословенски динар

Динар је остао новчана јединица и у новој држави. Непосредно након Другога светског рата, на територији тадашње Југославије налазило се мноштво разних валута, зависно од тога ко је био окупатор: хрватска куна, Недићев динар, бугарски лев, италијанска лира, мађарски пенге, немачка марка, албански франак и лек. На неминовност замене свих тих валута за новац нове државе, рачунало се и пре краја рата, припремањем нових новчаница.[174]

По завршетку Другог светског рата, нова власт је увела валутну реформу и издала је серију новчаница Демократске Федеративне Југославије. Цртеже за ове новчанице израдио је Ђорђе Андрејевић Кун. Њихов главни мотив на лицу је биста партизана из полупрофила са пушком о левом рамену,[17] за коју је позирао првоборац Миливој Радић. Графичко решење за осам номинала, од 1, 5, 10, 20, 50, 100, 500 и 1000 динара, се разликовало само по боји и величини новчаница.[175] Цртежи су припремани на острву Вис, а након што их је одобрио Јосип Броз Тито, пренети су у државни завод за израду новчаница у Москви, где су штампане прве количине.[17] Непосредно након рата клишеи су пренети у Југославију, где је штампање настављено. Новчанице су званично ушле у 20. априла 1945 године и као средство плаћања су опстале до 1956. године.[175]

Процес замене није био као онај који се одвијао након Првог светског рата. Мада су одређени курсеви по којима ће замена бити вршена, они нису имали потпору у реалној подлози. Људи који су поседовали окупацијски новац добијали су противвредност у висини до 5.000 динара ДФЈ, док им је остали износ исплаћиван касније, те се од њега одбијало 5-70% у зависности од висине износа, као и од тога ко су били власници потврда.[174]

Прва послератна серија, коју је издала Народна банка ФНРЈ има датум издавања 1. мај 1946. Пракса издавања нових емисија новчаница са првим мајем, као датумом је настављена и наредних деценија. [176]

Вредност валуте је одређивала сама држава уз сагласност Међународног монетарног фонда, а изражавана је у маси злата за један динар, односно у доларима САД све до 1971. године, после чега је укинута фиксна цена злата, па се вредност динара одређивала у односу на тржишну цену злата до 1973. године, Након тога се прешло на систем флуктуирајућих девизних курсева, према једној или више конвертибилних валута. Међутим, за динар се у слободној продаји није могла купити валута неке од западних држава. Бројна усклађивања вредности динара у односу на злато или неку од конвертибилних валута доводила су до пада његове вредности, а самим тим и штампања новца са све више нула, те појава све већег броја новчаница. Да би се избегла бројна штампања прибегавало се деноминацији динара. Прва деноминација извршена је 1. августа 1965. године, када су „скинуте‘‘ две нуле, тако да је 100 старих динара замењено је за (према закону) 1 нови динар. Следећа доминација је извршена 1. јануара 1990. године, када је 10.000 динара замењено за 1 нови, конвертибилни.[177] Међутим, конвертибилност је била само унутрашња, односно постојала је могућност да се у домаћим банкама за динаре купују стране валуте и трајала је само док су то дозвољавале девизне резерве земље, док међународни монетарни фактори социјалистички динар никада нису признали за конвертибилну валуту.[177]

У периоду од 1945. до 1992. године у Југославији је емитовано укупно 12 серија новчаница са 67 различитих апоена. Велики број апоена дугује се деноминацијама, као и променама назива државе.[178]

Савезна Република Југославија је конституисана 27. априла 1992. године. У новоствореној држави су остале само Србија и Црна Гора. Ратовања, сецесије бивших република, затим губитак тржишта, прекид свих веза са страним тржиштима, увођење тоталне економске блокаде од стране Савета безбедности ОУН су довели до хиперинфлације динара.[179]

Уследила је нова деноминација динара 1. јула 1992. године, када је избрисана још једна нула, тако да је десет динара СФРЈ замењено једним динаром СРЈ, а 1. октобра 1993. обрисано је још шест нула, тако да је 1 динар по новој номиналној вредности вредео као милион дотадашњих динара.[179]

Током периода хиперинфлације, 1993. године, СРЈ је издала серију новчаница са енормним номиналним вредностима (5.000.000.000, 50.000.000.000 и 500.000.000.000 динара). Папирни новац је издаван без натписа државе која га је издавала и није носио државна обележја.[180] Пред крај хиперинфлаторног периода динар више није био валута у практичној примени. У оптицају су биле банкноте и кованице разних западноевропских држава.[180]

Новчаница од 500 милијарди динара, са ликом Јована Јовановића Змаја на лицу и зградом Народне библиотеке Србије на наличју, издата 23.12.1993. је постигла рекорд у броју нула на динарској банкноти и представља симбол једне од највећих хиперинфлација забележених на свету.[181]

Седам дана касније, обављена је следећа деноминација 1. јануара 1994. године, када је 1 динар номинално вредео као 1 милијарда старих. Укупно умањење номиналне вредности динара само у СРЈ било је 10 билиона пута, односно заједно са деноминацијама у време СФРЈ 10 трилиона. Укупно су избрисане 22 нуле.[179]

Пошто је 24. јануара 1994. донет Програм монетарне реконструкције и економског опоравка Југославије, уведена је нова валута, под називом нови динар. Његова вредност је утврђена према немачкој марки у односу 1:1, и приступило се замени по курсу 1 нови динар : 13 милиона старих динара.[180]

До новчане реформе и извесне стабилизације курса, у СРЈ је за 21 месец (1992—1994) издато 33 врста новчаница. На папирним новчаницама се појавило 12 историјских личности.[180]

На новчаницама новог динара се поново нашао назив државе, тада СРЈ, као и државни грб.[4]

Половином децембра 2000, нова власт је издала нову серију новчаница од 20, 50 и 100 динара. Тада је валута поново добила назив динар, уместо новог динара. Ради лакшег оптицаја, али и због инфлације, касније су издате и новчанице од 10, 200, 1000 и 5000.[4]

Кованице[уреди]

Услед губитка самосталности српске државе, све до половине 19. века у употреби је био велики број различитих монета страних држава. У периоду турске превласти, на територији данашње Србије радило је неколико ковница турског новца — Ново Брдо, Кучајна и Београд.

Турски новац је био исписан неразговетном арапском калигарфијом.[28] Основна јединица у Османском царству је била пара (од арапске речи бара, што значи сребро). Прву монету са називом пара, од сребра су исковали Турци 1623. године. Њена вредност је износила 3 сребрне акче или аспре. Касније је најзначајнија монета била пјастер или куруш, који је у народу био познатији као грош, а његова вредност је износила 40 пара.[182] Назив пара је присутан и данас, као назив за стоти део динара, и као назив за средство плаћања.[182]

У 19. веку, у време владавине Карађорђа и кнеза Милоша, у Србији је у оптицају био велики број различитих монета, од турских до западноевропских.[183] Током тог периода, све до 1869.[184] користиле су се 43 врсте страног новца, и то 10 златних, 28 сребрних и 5 бакарних.[183] Kурс, односно теченије је одређиван два пута годишње, на Ђурђевдан и на Митровдан. Званична обрачунска монета је био грош. Постојали су „чаршијски грош”, који је служио за обрачун приликом куповине робе и „порески грош”, за обрачунавање пореза држави и владару и вредео је дупло више од чаршијског.[28]

Хатишерифом из 1830. и његовом допуном из 1833. године, којим је Србија добила статус кнежевине под турском влашћу, са одређеним унутрашњим аутономијама, није било предвиђено право Србије да има сопствени новац, али није било ни изричито забрањено.[185]

Упоредо са успешним политичким ослобађањем од турске зависности, начињени су први кораци ка успостављању сопственог монетарног система, да би се, најзад, након више од четири столећа од ковања последњег српског средњовековног новца, у обновљеној Србији поново почело са његовим ковањем.[183]

Књажевство Србија[уреди]

Након предаје градова од стране Турака 1867. године књаз Михаило је предузео све законске радње за увођење и ковање првих српских новаца.[186] Суочен са проблемима које је изазивала употреба бројних врста новца у Кнежевини Србији, кнез Михаило је донео решење о ковању српске монете.[183] У Крагујевцу, 15/27. марта 1868.[187] је донесен Закон о ковању српске коване монете. Тада је одлучено да се новац кује у складу са новчаним системом франка, по конвенцији склопљеној у Паризу 1865, коју су потписале Француска, Белгија, Италија и Швајцарска.[188] Конвенција је била основа за стварање Латинске ковничке уније, која је трајала све до 1926,[189] с циљем стандардизовања вредности сребрног новца, те ограничавање његове понуде.[190]

Била је то серија у апоенима од 1, 5 и 10 пара (пореских). Из Беча је стигла у Београд тек фебруара 1869, тако да их кнез Михаило их није угледао,[191] убијен је у атентату у Кошутњаку 29. маја 1868. Ови новци обновљене Србије израђени су у Бечу, а обликовали су их тадашњи чувени гравери Антон Шарф и Фридрих Лајшек. На њима доминира лик кнеза Михаила Обреновића. Около је натпис: ОБРЕНОВИЋ III. - КЊАЗ СРПСКИ. На полеђини новца исписана је вредност и година издања 1868. Краке венца на врху спаја кнежевска круна.

Ковани новац у апоенима од 1, 5, и 10 пара; масе 1, 5 и 10 грама; пречника 15; 25 и 30 милиметара је израђен од легуре бакра у саставу 95 % бакар, 4 % калај и 1 % цинк.[185] Гравер матрица за апоене од 1 и 10 пара је био Антон Шарф (нем. Anton Scharff), а за апоене од 5 пара Фридрих Лејзек (нем. Friedrich Leisek). На лицу кованице стајао је леви профил кнеза Михаила, са кружним натписом исписаним великим словима: „ОБРЕНОВИЋ III КЊАЗ СРБСКИ”, а испод лица је уписана сигнатура гравера „А. С.”. На наличју је исписана вредност, назив новчане јединице „пара” и године издавања 1868. Све то је окружено отвореним венцем од ловоровог и храстовог лишћа, на чијем је врху круна.[184] Познате су две верзије ових овог новца. У првој, најчешћој варијанти, наличје се налазило под истим углом као и лице, док је у другој, наличје окренуто за 180 степени.[192]

Према подацима кованице из Беча, укупно је исковано 3.999.500 комада од 1 паре, 4.031.076 комада од 5 пара, као и 4.930.962 комада од 10 пара. То је био први српски новац након средњовековних кованица. У Београд је стигао из ковнице у Бечу тек 1869,[184] након смрти кнеза Михаила.[185] пошто је Бечка ковница је након овог догађаја застала са испоруком, сачекавши сагласност Намесништва малолетног Милана Обреновића.[187] Овај новац је 1898. повучен из оптицаја, према Закону о замени бакарног новца сребрницима новог кова, донесеном још 1890. године.[185]

Динар, као основна новчана јединица, уместо дуката[193] је званично уведен у Србији 30. новембра / 12. децембра 1873. године,[183] по Новчаној конвенцији у Паризу 1865.[169] Припреме за доношење закона су кренуле када је министар финансија Чедомиљ Мијатовић, овлашћен по кнежевом указу, поднео предлог Пројекта закона о ковању нових српских монета, на заседању Народне скупштине. На почетку се полемисало о називу, било је више предлога: србљак стопарац, стопар, пет-грошић, франак или динар,[194] али је на крају усвојен назив динар,[146] по угледу на српски средњовековни новац.[146] Донесен је Закон о ковању српске сребрне монете сребрњака од пет, два, један и пола динара. Законом је предвиђена израда укупно 6 милиона динара, али је од тога остварено свега 3,6 милиона.[195]

Тада се по први пут размишљало и о оснивању српског емисионог завода, али се од тога одустало услед непостојања политичких, материјалних и техничких средстава. Осим недостатака средстава, велики отпор су пружили и београдски зеленаши, којима није одговарало оснивање централног новчаног завода, са циљем могућности издавања кредита под повољним условима.[193]

Нова новчана јединица, динар, искована је у сребру 1875. године. Она је носила лик кнеза Милана[184] и натпис „МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV КЊАЗ СРПСКИ”, с предње стране, а на наличју је номинална вредност, венац од ловоровог и храстовог лишћа са круном на врху.[196] Израђени су апоени од 50 пара,[196] 1 и 2 динара у Царско-краљевској ковници Бечу, који спадају у најлепши и најређи српски ковани новац.[184] Њихова финоћа, тежина и димензије биле су исте као франка у државама Латинске монетарне уније.[146] Сребрни апоен од 50 пара био је тежине 2,5 грама, пречника 18 mm, апоен од 1 пара је био тежине 5 грама и пречника 23 mm, а апоен од 2 динара је имао тежину 10 грама и пречник 27 mm. Састав сребра сва три апоена је износио 835/1000,[194] док је остатак био бакар, који се додавао ради чврстине. Гравер кованица од 50 пара и 2 динара је био Антон Шарф,[197] а аутор кованица од 1 динара је Фридрих Лејзек. Налазили су се званично у оптицају 30 година, до 1904. године, али је новац претопљен и пре званичног повлачења.[196]

Након што је Србија, после вишевековне потчињености Турској, стекла 1878. године независност[198] на Берлинском конгресу, призната као 25. светска држава.[199] Исте године је донесен Закон о српском народном новцу од 10. децембра 1878. исковано је 10 милиона динара. Исте године вредност динара је изједначена са француским франком. Латинска унија је одредила да српски динар треба да садржи 0,835 делова сребра и да буде масе 5 грама.[195]

Мада је Србија своју националну монету уобличила по усвојеним стандардима Латинске новчане уније, чије су строге одредбе прописивале степен финоће метала за израду кованог новца и ковничке стопе, као ни многе друге европске земље, никада није и формално постала члан Латинске новчане уније. Било је три покушаја приступања: први 1874. усвајањем Закона о ковању српске сребрне монете, други пут 1879, када је затражено да се златници од 20 динара и сребрњаци од 5 динара искују у париској ковници и када је француска влада, због реновирања ковнице пристала да искује само мању количину златника од 20 динара,[189] у вредности од 1 милион динара, односно 50.000 комада.[200] Формалан захтев за чланство 1890, Француска влада је одбила са образложењем да не може да гарантује за новац који није искован у париској ковници.[189]

Прва серија кованог новца признате и самосталне Кнежевине Србије емитована је 1879. године у апоенима[198]:

  • 5 пара, тежине 5 грама састава 93,5% бакар, 5% калај, 1,5% цинк
  • 10 пара, тежине 10 грама, састава 93,5% бакар, 5% калај, 1,5% цинк
  • 50 пара, тежине 2,5 грама, пречника 18 mm и састава 835/1000 сребра
  • 1 динар, тежине 5 грама, пречника 23 mm и састава 835/1000 сребра
  • 2 динара, тежине 10 грама, пречника 27 mm и састава 835/1000 сребра
  • 5 динара, тежине 25 грама, пречника 37 mm и састава 900/1000 сребра
  • 20 динара, тежине 6,45161 грама, пречника 21 mm и састава 900/1000 злата[201]

Сребрни новац из ове серије у потпуности је искован у Царској краљевској главној ковници у Бечу и у оптицају је био 52 године, а бакарни новац је кован у Бирмингему и у оптицају је био 19 година.[198]

Аутор кованица је био Erneste Paulino Tasset. Кованице на лицу имају портрет кнеза Милана са натписом „МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV. КЊАЗ СРПСКИ”. На наличју је номинална вредност, година издања 1879. и венац од ловоровог и храстовог лишћа са круном на врху.[202] Све кованице, осим златника од 20 динара, иако носе годину издања 1879. су израђени 1880.[203]

Најмањи апоен од 5 пара је искован у 6 милиона примерака, налазио се у оптицају од 3. априла 1880. до 30. априла 1898.[203]

Новчић од 10 пара је искован у 9 милиона примерака. Представља највећи број кованица искованих у доба Обреновића. Налазио се у оптицају до 30. априла 1898. године.[203]

Новчић од 50 пара из 1879. године је искован у 600.000 примерака. Налазио се у оптицају од 1880. до 1904.[202]

Динар из 1879. године је искован у 800.000 примарака,[202] а новчић 2 динара је искован у 750.000 примерака. Новчић од 5 динара је искован у 200.000 примерака и представља најкрупнији примерак оптицајног сребрног новца у српској нумизматици. Код њега се први пут среће рељефни ободни натпис. Познате су две варијанте „БОГ ЧУВА СРБИЈУ” и „БОГ СРБИЈУ ЧУВА”. Сва три апоена (1, 2 и 5 динара) су се налазила у оптицају од 1880. до 1904. године.[204]

Апоени у номиналној вредности од 20 динара, исковани 1879. године су били први златни новац у Србији.[184] На лицу кованице је десни профил кнеза Милана, унаоколо стоји натпис: „МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV. КЊАЗ СРПСКИ”. Испод лика је презиме гравера Tasset, исписано латиницом. Наличје садржи бројчану вредност новца арапским бројевима, назив кованице и годину 1879. Све је окружено венцем лево од ловорових, а десна од храстових гранчица. Гранчице су доле повезане траком, а горе између гранчица је круна. Испод траке је знак ковнице. Обод је гладак са испупченим натписом „БОГ ЧУВА СРБИЈУ”.[205] Ови златници од 20 динара су важили као законско средство плаћања до 28. јуна 1931. године.[201]

Краљевина Србија[уреди]

Поводом проглашења кнеза Милана за краља Србије 22. фебруара / 6. марта 1882. године искован је златни новац од 10 и 20 динара, популарно назван „миландор” (јез. фра. Milan d'or), где је један „миландор” од 20 динара вредео исто колико и француски „наполеон” од 20 франака.[182] На лицу оба златника је десни профил краља Милана, а наоколо пише: „МИЛАН I КРАЉ СРБИЈЕ”.[205] Испод лика је име гравера Антон Шарф. На наличју је ознака вредности арапским бројевима, назив новчане јединице и година. Све је окружено венцем, с леве стране ловоровим а са десне храстовим гранчицама. У горњем делу налази се круна, а гранчице доле повезане су траком. Испод траке је ознака ковнице. Обод златника од 10 динара је назубљен, а код 20 динара је гладак са испупченим натписом „БОГ ЧУВА СРБИЈУ”. Ковање је обављено у Царско-краљевској главној ковници у Бечу.[205] Профил краља Милана је израдио Антон Шарф, уз помоћ Фридриха Лејзека, на основу нацрта из Београда, док је нацрт за наличје урадио Андреас Нојдек (Neudeck) (1849-1914), који је кованице и гравирао.[206]

  • 10 динара, састава 900/1000 злата, тежине 3,2258 грама и пречник 19 mm
  • 20 динара, састава 900/1000 злата, тежина 6,45161 грама и пречникa 21 mm.[207]

Тај српски новац био је један од најстабилнијих у свету.[182] Пуштен је у оптицај 2. децембра 1882. и коришћен је као званично средство плаћања до 28. јуна 1931. године, мада су се знатне количине из платног промета изгубиле много раније.[205]

Године 1883. је емитована серија никленог новца, који спада међу најдуговечније серије новца на Балкану. Мењајући јој само годину на реверсу, иста серија је имала, осим 1883 у Бечу и серије 1884 (Бирминген), 1904 (Беч/Кремница), 1912 (Беч) и 1917 (САД). Њен аутор је специјалиста за израду наличја кованица, Андреас Нојдек. Осим што је аутор нацрта, он је гравирао наличје. Нојдека је Србија 1901. одликовала Орденом Светог Саве трећег реда.[208]

У каснијем периоду емитовано је још неколико врста кованог новца.

Последња емисија новца са ликом владара из династије Обреновић потиче из 1897. године, када је у сребру искован новац од 1 и 2 динара са ликом краља Александра I Обреновића.[209] Ове сребрне кованице су се појавиле у оптицају 7 година након доношења Закона о замени банкарског новца сребрницима новог кова (1890). Образложење за доношење овог закона је било да је потребно повући бакарни новац, кога је у оптицају било више него што је било потребно, али је главни разлог вероватно била потреба да се покрије део мањка у државном буџету. Није познат тачан разлог због кога је протекло 7 година од доношења закона до издавања новца, али се зна да:[210]

  • су се посланици у скупштини противили овом закону, јер је у оптицају већ било довољно сребрног новца
  • није било средстава за набавку сребра којим би се новац исковао

Када је министар финансија Михаило В. Вујић одлучио да коначно приступи ковању новца, Србија се није налазила у повољним привредним приликама, тражња за кредитима је била велика, а Народна банка је могла да држи у оптицају само ону количину новца, која је била одређена законом. Стога се министар финансија обратио Народној банци нудећи јој да новоисковани новац купи својим златним новцем и на тај начин подмири трошкове његове израде.[210] Народна банка се није слагала са владом да се кује овај новац.[211] И мада му је она објаснила да ће 6 милиона динара новог сребрног новца бити вишак, одлучено је да она преузме за рачун Владе новоисковани сребрни новац, те да за то изда из сопствених средстава око 3 милиона динара у злату и да отприлике у истом износу смањи пласман новчаница у сребру у нове кредите и зајмове.[210]

Године 1897. је издата серија од два апоена: 1 динар у тиражу од 4 милиона комада и 2 динара са тиражом од 2 милиона комада. Обе кованице су имале 835 % сребра. Кованица од 1 динара је била масе 5 грама и пречника 23 милиметра, а кованица од 2 динара имала је масу 10 грама, са пречником од 27 милиметара. Оба новчића су искована у Царској ковници у Бечу. На њиховом лицу се налазио лик Александра Обреновића, окружен натписом: „Александар I краљ Србије”. Испод његовог лика је исписано име гравера Антон Шарф (Scharf).[210] Лик Александра Обреновића израђен је са великим умећем, због чега је ова серија остала запажена по својој лепоти.[211] На наличју, испод ознаке вредности, исписана је реч „динар”, односно „динара”, као и година ковања — 1897. Све је окружено отвореним венцем од ловоровог и храстовог лишћа, док је на врху круна, а ободи обе кованице су назубљени.[210] Карактеристично за ову серију је било то да је био прекршен Закон о српском народном новцу, па је наличје окренуто за 180° у односу на лице.[211] Већ месец дана након пуштања у оптицај се појавио и њихов лажни двојник. Ови динари су били законско средство плаћања до 1931. године, мада су постепено повлачени из оптицаја.[210]

Династичка смена на престолу 1903. године донела је извесне промене у области издавања новца. Новим законом предвиђено је ковање металног новца са ликом новог владара, Петра I Карађорђевића. Петар I Карађорђевић, је 26. фебруара 1904. године потписао Закон о замени сребрног новца емитованог на основу Закона од 30. новембра 1873. године. Новим законом омогућено је ковање новца од 50 пара, 1, 2 и 5 динара у сребру, 3 паре од никла и 2 паре од бронзе. Разлози који су Народну скупштину мотивисали да се донесе овај закон су били[212]:

На основу расписаног конкурса, за посредника између Министарства финансија и ковнице новца је номинована Привилегована народна банка Краљевине Србије, заједно са својим кореспондентом Мађарском комерцијалном банком из Пеште, а за израду су изабране Главна царска ковница у Бечу и Мађарска краљевска ковница у Кремници. Сребрни новац је израђена према закону о српском народном новцу из 1878. године и у складу са одредбама Париске новчане конвенције из 1883. године. Планирано је да се будући сребрни нова израђује од прикупљеног повученог новца из 1875, али пошто је прикупљање ишло споро, за њихову израду је докупљено ново сребро.[212]

Апоени:

  • 5 динара, тежине 25 грама, пречника 37 mm, састава 900% сребро
  • 2 динара, тежине 10 грама, пречника 27 mm, састава 835% сребро
  • 1 динар, тежине 5 грама, пречника 23 mm, састава 835% сребро
  • 50 пара, тежина 2,5 грама, пречника 18 mm, састава 835% сребро

Јубиларни сребрни новац од 5 динара, познат је под називом „двоглавац”,[213] је искован поводом стогодишњице Првог српског устанка. На лицу кованице од пет динара су два десна профила: Петра I Карађорђевића (као предњи лик) и Карађорђа иза. Ликови су окружени натписом: Петар I Карађорђу. Испод ликова је исписано име гравера „Schwatz” - Стефана Шварца, професора вајарства из Уметничке школе у Бечу. На наличју је грб Србије са круном на врху. С леве стране круне је 1804. година као обележје Првог српског устанка под Карађорђем, а с десне 1904. година поводом стогодишњице устанка. Испод грба је ознака вредности: 5 Динара. По ивици новчића је низ тачкица. Обод је гладак са испупченим ћириличним натписом: „БОГ ЧУВА СРБИЈУ”, мада је било и примерака на којима пише „БОГ СРБИЈУ ЧУВА”. Исковано је и неколико примерака овог новца од злата, највероватније за потребе двора.[214]

Кованице од 50 пара, 1, и 2 динара на лицу имају десни профил Петра I Карађорђевића, oкружен ћириличним натписом „ПЕТАР КРАЉ СРБИЈЕ”. Испод је име гравера „Schwatz”. На наличју се налази арапска ознака вредности: 50, 1 и 2, назив кованице (пара или динар) и година ковања 1904. Уоквирени су венцем од ловоровог и храстовог лишћа. У горњем отвору венца је круна. Обод је назубљен.[215]

У оптицај је најпре 1. септембра 1904. пуштен сребрник од 5 динара, који је искован у Царској ковници у Бечу. Он је искован планираној количини, док су остали, сребрници од 50 пара, 1 и 2 динара исковани у Краљевској мађарској ковници и претпоставља се да су исковани у мањим количинама од предвиђених.[212]

Сребрни новац из 1904. се налазио у оптицају до 28. јуна 1931. године, мада не у целокупној емитованој количини. Јубиларна 5-динарка се често користила за прављење накита бушењем (као привезак на ланцу или наруквици). Народна банка Краљевине Југославије их је након престанка њихове важности откупљивала, по и до три пута већој цени од његове номиналне вредности.[212]

Након што је министар финансија Лазар Пачу на седници Народне скупштине образложио потребу за ковањем новог новог новца, проширењем граница Србије, одношењем дела новца у Бугарску, ради исхране српске војске код Једрена и чињеницом да становништво из незнања и неповерења радије прима и чува сребрни новац, од папирног, Министарски савет је 23. фебруара 1913. овластио Пачуа да пусти у оптицај 5 милиона кованица од 1 динара, а овај је два дана касније овластио гувернера Привилеговане народне банке Краљевине Србије, Ђорђа Вајферта да закључи уговор о ковању новца са ковницом у Бечу. Након тога је 12. марта закључен уговор, по коме се бечка ковница обавезала да ће заједно са Краљевској мађарској ковници Кремницу исковати 3 милиона кованица од 1 динара, а Народна банка је у марту и априлу закључила још два додатна уговора на по милион комада од 1 динара. Указом краља Петра I Карађорђевића од 20. марта 1913. године министар финансија Лазар Пачу је Народној скупштини поднео Предлог закона којим је министру финансија одобрено ковање и издавање даље количине сребрног новца од 50 пара, 1 и 2 динара, те никленог новца од 5, 10 и 20 пара у вредности од 2,4 милиона динара.[216] Закон је ступио на снагу 2. априла 1913. године. Посредством Народне банке закључен је уговор са Царско-краљевском главном ковницом у Бечу, где је и искована највећа количина новца, док је у Краљевској мађарској ковници исковано 1,5 милиона комада сребрног новца од 1 динара.[217]

Сребрни новац стизао је у Београд у 10 транши, од средине марта до јула 1913, док је никлени новац имао 19 пошиљки, које су стизале од 13. јуна до 30. септембра исте године. Новац је допреман железницом или бродом. Сребрни новац је коришћен као законско средство плаћања до 28. јуна, а никлени до 30. новембра 1931. године.[217]

Овај новац носи годину 1912. као успомену на историјску годину у којој је отпочео заветни рат[217] за ослобођење Старе Србије. Сребрни новац на лицу има десни профил Петра I Карађорђевића, испод кога је урезано име гравера „Schwartz”. На наличју је арапска ознака номиналне вредности, назив новчанице (пара или динар), година 1912, а све је оивичено венцем ловоровог и храстовог лишћа. Обод кованице је нзубљен.[218] Њихов састав је 835% сребро и 165% бакар, а димензије су[218]:

  • 50 пара, тежина 2,5 грама и пречник 18 mm
  • 1 динар, тежина 5 грама и пречник 22 mm
  • 2 динара, тежина 10 грама и пречник 27 mm

Новац од никла на лицу има грб Србије, а на наличју је на средини арапска ознака номиналне вредности, испод је назив новчанице - пара, док је около натпис Краљевина Србија 1912.[219] Њихов састав је 25% никл и 75% бакар, а димензије су[219]:

  • 5 пара, тежина 3 грама и пречник 17 mm
  • 10 пара, тежина 4 грама и пречник 20 mm
  • 20 пара, тежина 6 грама и пречник 22 mm

Избијањем рата прекинута је свака веза са ковницом у Бечу.

Осим што се у крајевима који су припојени Србији након Балканских ратова 1912-1913. године становништво са неповерењем односило према папирним новчаницама Народне банке, а штедело у сребрњацима, такав однос и дискриминација једног у односу на друго средство плаћања настали су са почетком рата и у целој Србији, те је народ пожурио да своје новчанице промени у ковани сребрни новац. У ратном затишју, крајем 1914. српска влада је затражила од Народне скупштине овлашћење за ковање сребрног ситног новца у укупном номиналном износу од 15 милиона динара. Министарство финансија Србије је крајем 1914. упутило у Париз главног секретара Народне банке Душана Шаиновића са матрицама и жиговима српског сребрног новца из емисије 1912. године да их уручи Француској ковници. Након доношења Закона о ковању сребрног новца у Народној скупштини, донесеном 20. децембра 1914, Народна банка је 1. јануара 1915. године овластила српског посланика у Паризу да одобри ковање новог српског новца у Париској ковници по понуђеним ценама, а Банку Француске да за њен рачун купује сребро по цени од 88 франака за 1 килограм финог сребра. У сврху куповине сребра Народна банка је обезбедила 3 ​​милиона франака или 120.000 фунти стерлинга, које је положила на чек у Банци Енглеске. Средином јануара 1915. купљена је прва количина од 20.000 килограма сребра а средином фебруара Париска ковница је примила новац потребан за израду једног динара у 700.000 комада, полудинарца у 600.000 комада и за потребну амбалажу. Прве количине кованица су садржале: 7 милиона комада од 50 пара, 6,5 милиона комада од 1 динара и 2,5 милиона комада од 2 динара. Кованице су пристизале у Србију од марта до августа 1915. године. Пошиљке су стизале преко Марсеја у Солун, ратним и поштанским бродовима. Пуштане су у оптицај одмах.[220]

Пошто у ратним условима ова емитована количина сребрњака из 1915. у вредности од 15 милиона динара није задовољила тражњу, Министарски савет је без правног основа донео одлуку о ковању нових 15 милиона динара.[221] Краљевско посланство Србије у Паризу тражило је од Шаиновића да ступи у контакт са француском банком и ковницом, тражећи да се купи потребно сребро за нову емисију сребрњака, тако да она буде по техничким особинама и изгледу иста као и претходна емисија, али без ознака гравера. Почетком новембра 1915. Банка Француске је од Министарства финансија Србије добила аванс од 3 милиона франака за куповину сребра, али није могла да почне са куповином сребра пре одобрења француске владе, пошто је Париска ковница била заузета ковањем француских сребрњака. Припреме за ковање нове емисије сребрњака су прекинуте пошто су врховна команда, војска и становништво почели да се повлаче на југ, преко Албаније, да би се јануара 1916. године, уз помоћ савезника пребацили на Крф, док су се представници Народне банке, који су са собом носили новац, остале хартије од вредности и пословне књиге, за то време најпре повукли у Крушевац, одакле су возом, кренули 1. октобра 1915. у Солун, а одатле француским ратним бродом почетком децембра кренули у избеглиштво за Марсеј. Влада на Крфу је 18. септембра 1916. усвојила на Народној скупштини Закон о ванредним кредитима од 200 милиона динара и о ковању сребрног и никленог новца, што је нешто касније потврдио регент Александар у Солуну. Француска влада је уважила молбу Србије да се у Париској ковници искује 15 милиона сребрног новца. Прве пошиљке новца, су преко Бриндизија стизале у Скадар и Драч. Овај новац носи ознаку 1915. године, али нема ознаку гравера. Према подацима Народне банке, од укупне количине ових искованих сребрњака у оптицај је ушло од 1,5 до 2 милиона динара.[221]

На лицу кованица је десни профил Петра I Карађорђевића, са натписом „Петар I краљ Србије”. Испод првог (слова „П”) налази се рог изобиља, ознака Париске ковнице, а испод последњег слова натписа (слово „Е”) је бакља, као ознака главног гравера („Henry Patey”). Испод лика краља у првој емисији из 1915. је ознака гравера „Schwartz”. По средини наличја, једно испод другог се налазе ознаке вредности арапским бројем (50, 1 или 2) и ћирилични назив - „пара” или „динар(а)” и година 1915. Све је оивичено венцем од храстовог и ловоровог лишћа са круном на врху. Обод кованица је назубљен. Обе серије са ознаком 1915. године су биле важеће средство плаћања све до 28. јуна 1931. године.[221]

Новац са годином ковања 1917, израђен у САД (компанија Горам енгл. Gorham у Провиденсу[222]), са двоглавим орлом на реверсу, је последњи новац који је ковала Краљевина Србија.[92]

Црна Гора[уреди]

Главни чланак: Црногорски перпер

Књажевина Црна Гора, иако од Берлинског конгреса 1878. године независна, сопствени новац добила је тек почетком 20. века. Законом о новцу, донетим 1910. године, а услед упућености Црне Горе према Аустрији, озваничено је везивање црногорске новчане валуте, перпера, за „крунски течај”, што значи да црногорски новац није кован по правилима Латинске уније. Из истих разлога Црна Гора је свој новац ковала у бечкој ковници и према аустријским узорима.

Први црногорски ковани новац издат је на основу указа књаза Николе 1906. године, и то од бронзе у номинали од 1 и 2 паре, а од никла у номинали од 10 и 20 пара. Сребрни новац је у Црној Гори почео да се кује 1909. године, у номинали од 1 и 5 перпера, док се с ковањем новца од 2 перпера у сребру започиње 1910. године. Први црногорски златници носе годину ковања 1910. и односе се на номиналу од 10, 20 и 100 перпера, а због ковања у емисијама малог обима, представљају ретке и вредне нумизматичке примерке.

Краљевина Југославија[уреди]

Главни чланак: Југословенски динар

По завршетку Првог светског рата, на територији новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у оптицају су се затекле разне врсте кованог новца. Тај новац је постепено замењиван и већ 1920. године емитован је ковани новац нове државе, када је прихваћено да национална новчана јединица буде динар, који се дели на 100 пара. Емитовани су апоени од 5, 10 и 25 пара.[92]

Краљ Александар I Карађорђевић 1925. године емитовао је златни новац чија је вредност била 20 динара. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1929. године постаје Краљевина Југославија, па се приступило емитовању новца са новим називом државе. Такође је емитован ковани новац од 10 и 20 динара, затим апоен од 50 динара у сребру. У периоду 19311934 емитована је и прва емисија југословенских златника.[92]

У периоду до 1941. године емитован је ковани новац различитих номинала и састава метала, а израђиван је углавном у Бечу. Са последњом емисијом кованог новца Краљевине Југославије, насталом 1938. године, када је краљ Петар II Карађорђевић емитовао сребрне апоене од 20 и 50 динара,[92] новац је почео да се израђује у земљи, у Државној ковници у Топчидеру.

На наличју свих апоена који је издавала Краљевина Југославија налазио се амблем двоглавог орла, са грбом династије Карађорђевић.[92]

За време окупације 1941—1944.[уреди]

Након распарчавања Краљевине Југославије 1941, под немачком окупацијом, у ковници у Топчидеру је кован новац у апоенима од 50 пара, 1 и 2 динара (1942) и 10 динара (1943). На њиховом лицу се налази представа двоглавог орла без круне.[92]

После Другог светског рата[уреди]

После Другог светског рата, први ковани новац Југославије емитован је 1945. године. Од тада до 1992. је остварено 156 врста кованог новца,[178] са временом у напреднијим техникама израде, као и бољег квалитета легура од којих је израђиван. Одговарајућим елементима као што су грб и назив државе емитента регистроване су све промене у државном уређењу које су се дешавале током протеклог периода.

У последњем инфлаторном периоду динара ковање ситнијих апоена вршено је готово унифицирано, на једној страни је номинална ознака, а на другој државни грб.[191]

Од конституисања СРЈ 27. априла 1992. до 24. јануара 1994, када је усвојен Програм монетарне реконструкције и економског опоравка Југославије, издато је 12 нових комада кованица.[180] Пошто је курс стабилизован, указала се потреба за ситнијим кованицама, па се 1994. први пут после 1868 године, поново појавила и кованица од 1 паре.[181]

На кованом новцу државни грб СРЈ се први пут појавио 1996. године.[4]

Половином децембра 2000, након промене власти издата је серија кованица од 50 пара, 1, 2 и 5 динара, а валута је поново добила назив динар, уместо новог динара.[4] Тада је прекинута традиција ковања динара социјалистичке Југославије. На кованицама су се први пут од Другог светског рата нашле ликовне представе.[223]

Пригодни ковани новац[уреди]

Поред редовних емисија кованог новца, издаје се и пригодни ковани новац са наменом обележавања различитих манифестација, културних, спортских или неких других догађаја, од значаја за земљу или од ширег, међународног значаја, такође поводом важних јубилеја који су у вези са одређеном личношћу, институцијом или догађајем. Особеност таквих издања јесте у томе што се за израду новца користе претежно племенити метали, али и легуре. За разлику од редовних издања, за пригодни ковани новац најчешће се примењује специјална техника израде, која обезбеђује бољи квалитет и већу изражајност приказаних мотива.

Први јубиларни новац је крунидбени динар цара Душана издат поводом његовог крунисања у Скопљу 16. априла 1346.[224]

Поводом 100. година Првог српског устанка, краљ Петар I Карађорђевић је издао апоен од 5 динара у сребру, који је имао две варијанте. Истом приликом су израђена и четири примерка у злату.[224]

Током 1931. године остварена је емисија од 1 и 4 дуката, који иначе није представљао редован новац. На златницима од 1 дуката било је попрсје краља Александра, а на четвородукатима, поред лика краља Александра, и лик краљице Марије.[225]

Године 1968. је издата прва серија пригодног кованог новца у послератној Југославији и до 1992. је израђено 80 врста пригодног металног новца.[178]

Поводом 200. годишњице Првог српског устанка, јуна 2004. су издата два златника финоће 900/1000 и номиналних вредности 5.000 и 10.000 динара. Аутор дизајна је медаљар Митар Петровић. На њиховом лицу је лик Карађорђа Петровића, натпис „ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ - КАРАЂОРЂЕ” и године рођења и смрти 1752—1817, док је на наличју двоглави орао са четири оцила и круна, година 2004. лево и 1804 десно од круне, као и полукружно исписан ћирилични натпис Република Србија. Обод је оивичен рецкама.[226]

Поводом 120. годишњице постојања Народне банке Србије, издат је јубиларни златник чистоће 900/1000, номиналне вредности 1 динар, тежине 8,645 грама и пречника 25 mm. Аутор дизајна је Митар Петковић. На лицу овог златника је приказ зграде Народне банке Србије испод које су исписане године јубилеја 1884-2004. Десно је номинална вредност исписана номинална вредност, испод које је ћирилично и латинично име номинале. На наличју је приказ средњовековних динара Стефана Уроша II (по узору на матапан - владар прима заставу) и крунидбеног динара цара Душана, изнад којих су амблем и текст „НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ”.[226]

Први пригодни новац самостална Република Србија је издала истог месеца (јуна 2006) када је Црна Гора иступила из државне заједнице. Издат је поводом 150. годишњице рођења Николе Тесле.[227] Аутор дизајна је академски вајар Митар Петковић. У продају су 10. јула 2006. пуштени апоени од[3]:

  • 10.000 динара, тежине 8,640 грама, пречника 25 mm и садржаја 900/1000 злата, у емисији 1000 комада
  • 5.000 динара, тежине 3,455 грама, пречника 20 mm и садржаја 900/1000 злата, у емисији 2.000 комада
  • 1.000 динара, тежине 13,000 грама, пречника 30 mm и садржаја 925/1000 сребро, у емисији од 2.000 комада

Истим поводом, 30. јуна је издата и пригодна оптицајна кованица од 20 динара у емисији од милион комада.[3]

Поводом доласка 200-годишњице Доситеја Обрадовића у Србију, године 2007. издат је пригодни ковани новац:

  • златник номиналне вредност од 5.000 динара, чистоће 900/1000, тежине 3,455 грама, пречника 20 mm, у емисији 500 комада
  • сребрник номиналне вредности 1.000 динара, чистоће 925/1000, тежине 13 грама, пречника 30 mm, у емисији 1.000 комада

На лицу се налази лик Доситеја Обрадовића, на наличју грб Републике Србије и номинална вредност. Аутор дизајна је Митар Петковић.[228]

Курс

Са сајта Google Finance: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD
Са сајта XE: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD
Са сајта OANDA: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD
Са сајта fxtop.com: AUD CAD CHF EUR GBP HKD JPY USD

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Актива (2014)
  2. 2,0 2,1 НБС
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Мандић 27 (2006). стр. 25.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Црнобрња (2004). стр. 121.
  5. Мандић 27 (2006). стр. 26.
  6. 6,0 6,1 „Новац”. Народна Банка Србије. 
  7. „Новчаница номиналне вредности 10 динара”. НБС
  8. „Новчаница номиналне вредности 20 динара”. НБС
  9. „Новчаница номиналне вредности 50 динара”. НБС
  10. „Новчаница номиналне вредности 100 динара”. НБС
  11. „Новчаница номиналне вредности 200 динара”. НБС
  12. „Новчаница номиналне вредности 500 динара”. НБС. 
  13. „Новчаница номиналне вредности 1000 динара”. НБС. 
  14. „Новчаница номиналне вредности 2000 динара”. НБС. 
  15. „Новчаница номиналне вредности 5.000 динара”. НБС. 
  16. Митровић (2004). стр. 53.
  17. 17,00 17,01 17,02 17,03 17,04 17,05 17,06 17,07 17,08 17,09 17,10 17,11 17,12 17,13 17,14 17,15 17,16 17,17 17,18 Ћирић (15 8 2013)
  18. „Ковани новац номиналне вредности 1 динар”. НБС. 
  19. „Ковани новац номиналне вредности 2 динара”. НБС. 
  20. „Ковани новац номиналне вредности 5 динара”. НБС. 
  21. „Ковани новац номиналне вредности 10 динара”. НБС. 
  22. „Ковани новац номиналне вредности 20 динара”. НБС. 
  23. Мандић 21 - Нови српски ковани новац (2003). стр. 28.
  24. Мандић 25 (2005). стр. 35.
  25. 25,0 25,1 Мандић (2007). стр. 27.
  26. НБС (25 9 2007)
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 27,5 27,6 Мандић (1996). стр. 3.
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 28,4 28,5 Мандић (1996). стр. 4.
  29. 29,0 29,1 29,2 29,3 29,4 29,5 29,6 29,7 29,8 Јовановић (1996). стр. 7.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 Јован Душанић (2004)
  31. Пантелић (2010). стр. 106.
  32. 32,0 32,1 Иванишевић (2001). стр. 51.
  33. 33,0 33,1 33,2 Иванишевић (2001). стр. 52.
  34. 34,0 34,1 34,2 Радић (2016). стр. 35.
  35. 35,0 35,1 35,2 Моравчевић (11 10 2010)
  36. Иванишевић (2001). стр. 59.
  37. Пантелић 9-10 (2011). стр. 49.
  38. 38,0 38,1 38,2 38,3 Радић (2016). стр. 38.
  39. 39,0 39,1 39,2 Иванишевић (2001). стр. 56.
  40. 40,0 40,1 40,2 Радић (2016). стр. 39.
  41. 41,0 41,1 41,2 Иванишевић (2001). стр. 58.
  42. 42,0 42,1 Иванишевић (2001). стр. 57.
  43. 43,0 43,1 43,2 Радић (2016). стр. 34.
  44. Пантелић 9-10 (2011). стр. 50.
  45. Иванишевић (2001). стр. 55.
  46. Спасић (2015). стр. 5.
  47. Стојаковић (2002). стр. 13.
  48. 48,0 48,1 48,2 48,3 Јовановић/2 (1996). стр. 23.
  49. Иванишевић (2001). стр. 34.
  50. Иванишевић (2001). стр. 35.
  51. 51,0 51,1 Иванишевић (2001). стр. 237.
  52. 52,00 52,01 52,02 52,03 52,04 52,05 52,06 52,07 52,08 52,09 52,10 52,11 52,12 52,13 52,14 52,15 Ковачевић (6 9 2016)
  53. 53,0 53,1 Јовановић (1996). стр. 10.
  54. 54,0 54,1 Пантелић (2010). стр. 108.
  55. 55,0 55,1 55,2 Иванишевић (2001). стр. 71.
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 Спасић (2015). стр. 7.
  57. 57,0 57,1 Стојаковић (2002). стр. 17.
  58. 58,0 58,1 Иванишевић (2001). стр. 37.
  59. 59,0 59,1 59,2 Црнобрња (2004). стр. 57.
  60. 60,0 60,1 60,2 60,3 60,4 60,5 60,6 Спасић (2015). стр. 8.
  61. 61,0 61,1 Црнобрња (2004). стр. 58.
  62. Црнобрња (2004). стр. 60.
  63. 63,0 63,1 63,2 Јовановић/2 (1996). стр. 22.
  64. 64,0 64,1 64,2 64,3 64,4 64,5 64,6 64,7 Лазаревић (1990). стр. 22.
  65. Иванишевић (2001). стр. 85.
  66. 66,0 66,1 Спасић (2015). стр. 9.
  67. 67,0 67,1 Спасић (2015). стр. 12.
  68. Црнобрња (2004). стр. 61.
  69. 69,0 69,1 Мандић 22 (2004). стр. 33.
  70. Иванишевић (2001). стр. 86.
  71. Спасић (2015). стр. 17.
  72. 72,0 72,1 Иванишевић (2001). стр. 78.
  73. 73,0 73,1 73,2 73,3 Пантелић 7-8 (2010). стр. 100.
  74. 74,0 74,1 Спасић (2015). стр. 19.
  75. Спасић (2015). стр. 20.
  76. Пантелић 9-10 (2010). стр. 158.
  77. 77,0 77,1 77,2 Спасић (2015). стр. 21.
  78. Спасић (2015). стр. 22.
  79. 79,0 79,1 79,2 Спасић (2015). стр. 23.
  80. Иванишевић (2001). стр. 2.
  81. 81,0 81,1 Спасић (2015). стр. 24.
  82. Иванишевић (2001). стр. 122.
  83. 83,0 83,1 Иванишевић (2001). стр. 114.
  84. 84,0 84,1 84,2 84,3 84,4 Радић
  85. 85,0 85,1 Црнобрња (2004). стр. 59.
  86. Бошковић (1999). стр. 18.
  87. 87,0 87,1 Иванишевић (2001). стр. 117.
  88. Иванишевић (2001). стр. 123.
  89. Радић (2016). стр. 57.
  90. Мандић (1997). стр. 4.
  91. 91,0 91,1 Иванишевић (2001). стр. 50.
  92. 92,0 92,1 92,2 92,3 92,4 92,5 92,6 Стојаковић (1997). стр. 4.
  93. Спасић (2015). стр. 30.
  94. 94,0 94,1 94,2 Пантелић 1-2 (2011). стр. 144.
  95. Јовановић/5 (1997). стр. 14.
  96. 96,0 96,1 Спасић (2015). стр. 36.
  97. 97,0 97,1 Спасић (2015). стр. 33.
  98. 98,0 98,1 98,2 98,3 Спасић (2015). стр. 34.
  99. 99,0 99,1 99,2 Одак Михаиловић (2016). стр. 590.
  100. Одак Михаиловић (2016). стр. 592.
  101. 101,0 101,1 Спасић (2015). стр. 35.
  102. 102,0 102,1 Спасић (2015). стр. 37.
  103. 103,0 103,1 103,2 Зајић (2005). стр. 24.
  104. Стојаковић (2004). стр. 22.
  105. 105,0 105,1 105,2 105,3 105,4 Иванишевић (2001). стр. 46.
  106. 106,0 106,1 106,2 106,3 Спасић (2015). стр. 39.
  107. Пантелић 3-4 (2011). стр. 144.
  108. 108,0 108,1 108,2 108,3 Спасић (2015). стр. 38.
  109. 109,0 109,1 Пантелић 5-6 (2011). стр. 134.
  110. 110,0 110,1 110,2 110,3 Спасић (2015). стр. 43.
  111. Црнобрња (2004). стр. 62.
  112. 112,0 112,1 Радић (2016). стр. 37.
  113. 113,0 113,1 Вучићевић (1996). стр. 46.
  114. 114,0 114,1 Музеј града Београда
  115. Пантелић 1 (2012). стр. 114.
  116. 116,0 116,1 Вучићевић (1996). стр. 47.
  117. Пантелић 11-12 (2011). стр. 133.
  118. 118,0 118,1 118,2 Спасић (2015). стр. 52.
  119. Спасић (2015). стр. 51.
  120. 120,0 120,1 120,2 Спасић (2015). стр. 55.
  121. Одак Михаиловић (2016). стр. 601.
  122. Одак Михаиловић (2016). стр. 601.
  123. Црнобрња (2004). стр. 65.
  124. Црнобрња (2004). стр. 63.
  125. 125,0 125,1 125,2 Пантелић 7-8 (2011). стр. 130.
  126. 126,0 126,1 126,2 126,3 126,4 Мандић 23 - Лазар (2004). стр. 27.
  127. Мандић 23 (2004). стр. 27.
  128. 128,0 128,1 Спасић (2015). стр. 41.
  129. 129,0 129,1 129,2 129,3 Мандић 21 (2003). стр. 25.
  130. Црнобрња (2004). стр. 64.
  131. 131,0 131,1 131,2 Пантелић 9-10 (2011). стр. 127.
  132. 132,0 132,1 Иванишевић (2001). стр. 47.
  133. 133,0 133,1 Радић (2016). стр. 20.
  134. 134,0 134,1 Стојаковић (2004). стр. 23.
  135. 135,0 135,1 135,2 135,3 135,4 Стојаковић (2004). стр. 24.
  136. Спасић (2015). стр. 49.
  137. 137,0 137,1 137,2 Спасић (2015). стр. 50.
  138. Спасић (2015). стр. 64.
  139. Музеј града Београда (10 динара из 1876)
  140. 140,0 140,1 Пантелић 4 (2014). стр. 164.
  141. 141,0 141,1 Пантелић 4 (2014). стр. 165.
  142. Пантелић 4 (2014). стр. 167.
  143. 143,0 143,1 143,2 Танјуг (5 6 2012)
  144. Пантелић 6 (2014). стр. 148.
  145. 145,0 145,1 145,2 145,3 145,4 Пантелић 6 (2014). стр. 150.
  146. 146,0 146,1 146,2 146,3 146,4 146,5 Матијевић (2013)
  147. 147,0 147,1 Пантелић 6 (2014). стр. 152.
  148. 148,0 148,1 148,2 Хаџи-Пешић (1998). стр. 27.
  149. 149,0 149,1 149,2 Кршев (2013). стр. 196.
  150. Кршев (2013). стр. 197.
  151. 151,0 151,1 Пантелић 1 (2015). стр. 110.
  152. Пантелић 1 (2015). стр. 112.
  153. 153,0 153,1 Пантелић 4 (2015). стр. 138.
  154. Ковач (2010). стр. 12.
  155. Пантелић 4 (2015). стр. 140.
  156. 156,0 156,1 156,2 156,3 РТС (5 4 2014)
  157. Пантелић (2016). стр. 132.
  158. Пантелић (2016). стр. 126.
  159. Пантелић (2016). стр. 130.
  160. 160,0 160,1 Пантелић (2016). стр. 131.
  161. Ковач (2010). стр. 16.
  162. 162,0 162,1 Динар 9 (1998). стр. 48.
  163. Црнобрња (2004). стр. 94.
  164. Музеј града Београда
  165. Новчаница са 436 датума (2007). стр. 33.
  166. 166,0 166,1 Глишић (2008)
  167. 167,0 167,1 167,2 Црнобрња (2004). стр. 86.
  168. Црнобрња (2004). стр. 99.
  169. 169,0 169,1 169,2 Бабовић (15 6 2003)
  170. 170,0 170,1 170,2 Музеј града Београда (100 динара из 1942)
  171. 171,0 171,1 171,2 171,3 Моравчевић (2010)
  172. Продановић (2014)
  173. Зламалик (2015)
  174. 174,0 174,1 Црнобрња (2004). стр. 109.
  175. 175,0 175,1 Црнобрња (2004). стр. 112.
  176. Црнобрња (2004). стр. 113.
  177. 177,0 177,1 Црнобрња (2004). стр. 110.
  178. 178,0 178,1 178,2 Црнобрња (2004). стр. 111.
  179. 179,0 179,1 179,2 Црнобрња (2004). стр. 119.
  180. 180,0 180,1 180,2 180,3 180,4 Црнобрња (2004). стр. 120.
  181. 181,0 181,1 Црнобрња (2004). стр. 123.
  182. 182,0 182,1 182,2 182,3 Мандић (1996). стр. 5.
  183. 183,0 183,1 183,2 183,3 183,4 Блиц (12 12 2014)
  184. 184,0 184,1 184,2 184,3 184,4 184,5 Музеј града Београда
  185. 185,0 185,1 185,2 185,3 Светлана Пантелић (2014)
  186. Црнобрња (2004). стр. 87.
  187. 187,0 187,1 Паунорвић 16 (2001). стр. 10.
  188. Гњатовић (2015). стр. 14.
  189. 189,0 189,1 189,2 Гњатовић (2015). стр. 30.
  190. Гњатовић (2015). стр. 16.
  191. 191,0 191,1 Црнобрња (2004). стр. 85.
  192. Паунорвић 16 (2001). стр. 11.
  193. 193,0 193,1 Кршев (2013). стр. 194.
  194. 194,0 194,1 Пантелић (2014). стр. 154.
  195. 195,0 195,1 Кршев (2013). стр. 195.
  196. 196,0 196,1 196,2 Паунорвић 16 (2001). стр. 12.
  197. Паунорвић 16 (2001). стр. 111.
  198. 198,0 198,1 198,2 Пантелић (2014). стр. 155.
  199. Црнобрња (2004). стр. 89.
  200. Пантелић 5 (2014). стр. 136.
  201. 201,0 201,1 Пантелић 5 (2014). стр. 134.
  202. 202,0 202,1 202,2 Пауновић (2001). стр. 13.
  203. 203,0 203,1 203,2 Пауновић (2001). стр. 12.
  204. Пауновић (2001). стр. 14.
  205. 205,0 205,1 205,2 205,3 Пантелић 5 (2014). стр. 138.
  206. Брзић (2004). стр. 36.
  207. Пантелић 5 (2014). стр. 139.
  208. Брзић (2006). стр. 27.
  209. Славица Моравчевић (12 10 2010)
  210. 210,0 210,1 210,2 210,3 210,4 210,5 Светлана Пантелић (2015)
  211. 211,0 211,1 211,2 Динар 6 (1997). стр. 4.
  212. 212,0 212,1 212,2 212,3 Пантелић 3 (2015). стр. 142.
  213. Пантелић (2006). стр. 168.
  214. Пантелић 3 (2015). стр. 145.
  215. Пантелић 3 (2015). стр. 144.
  216. Пантелић 45/1 (2016). стр. 125.
  217. 217,0 217,1 217,2 Пантелић 45/1 (2016). стр. 126.
  218. 218,0 218,1 Пантелић 45/1 (2016). стр. 128.
  219. 219,0 219,1 Пантелић 45/1 (2016). стр. 129.
  220. Пантелић (2016). стр. 170.
  221. 221,0 221,1 221,2 Пантелић (2016). стр. 172.
  222. Вучићевић (2006). стр. 31.
  223. Црнобрња (2004). стр. 125.
  224. 224,0 224,1 Мандић 23 - Новац 1804-1904-2004 (2004). стр. 30.
  225. Моравчевић (12 10 2010)
  226. 226,0 226,1 Мандић 23 - Новац 1804-1904-2004 (2004). стр. 32.
  227. Мандић 27 (2006). стр. 24.
  228. НБС (200-годишњица)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]