Пећка епархија
| Пећка епархија Српска православна црква | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Сједиште | Пећ |
| Основана | средњи век (први пут) 1913 (други пут) |
| Укинута | 1766 (први пут) 1931 (други пут) |
| Архијереј | |
| Архијереј | Јеротеј Гавриловић (посљедњи) |
| Чин архијереја | епископ (посљедњи) |
| Титула архијереја | архиепископ пећки митрополит пећки епископ пећки |
Пећка епархија је била престолна епархија старе Српске патријаршије са седиштем у Пећи, до 1766. године, када је укинута и прикључена Призренској епархији, а обновљена је недуго након ослобођења Пећи у јесен 1912. године, након чега је постојала све до 1931. године када је укинута и прикључена Рашко-призренској епархији. Као средишња епархија у којој су вековима столовали пећки архиепископи, односно српски патријарси, имала је веома значајну улогу у историји Српске православне цркве.
Историја
[уреди | уреди извор]
Након стицања аутокефалности 1219. године, први поглавари Српске православне цркве столовали су у манастиру Жичи, који је уједно био и седиште првобитне престолне епархије српских архиепископа. У то време, северни део Метохије налазио се у саставу старе Хвостанске епархије.[1][2][3]
Крајем 13. века, седиште српског архиепископа измештено је из Жиче у Пећки манастир, што је временом заживело као трајно решење, чиме је постављена основа за настанак престолне Пећке епархије. Проглашењем Српске патријаршије, пећки архиепископи су постали и српски патријарси. Средином 15. века, током последњих година владавне српског деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), разматрана је могућност привременог измештања патријаршијског седишта из Пећи услед османског наредовања према јужним областима Српске деспотовине.[4][5][6]
Након османског освајања Пећи (1455) и смрти српског патријарха Арсенија II (1463), на средишњим подручјима Српске патријаршије наступиле су тешке и нередовне прилике, што је настојала да искористи Охридска архиепископија, која је покушала да присвоји и Пећку епархију, са намером да у њој постави свог епископа. Таквој политици су се у неколико наврата у периоду од 1528. до 1541. године успротивили српски црквени и народни прваци на челу са смедеревским митрополитом Павлом, који је накратко успео да постане пећки архиепископ и српски патријарх, али није успео да се дуже одржи на том положају, тако да је коначна обнова Српске патријаршије извршена 1557. године, када је за новог српског патријарха у Пећи изабран Макарије (Соколовић).[7][8]
У склопу обновљене Српске патријаршије (1557-1766), Пећка епархија је за време османске власти обухватала део Метохије око Пећи, док је поред ње све до 18. века опстала и стара Хвостанска епархија, у нешто суженом облику. Крајем 17. и током прве половине 18. века, на подручју Пећке и суседних српских епархија су услед ратних сукоба и великих сеоба Срба наступиле знатне демографске промене, на шта су се надовезала и настојања цариградских фанариота да се у Пећи за патријархе не постављају српски, већ грчки архијереји. Након укидања Српске патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је ради затирања српских црквених традиција избегла да у Пећи постави чак и обичног епископа, тако да је Пећку епархију у потпуности укинула, а њено подручје прикључила суседној Призренској епархији.[9][10][11]
Обновљена Пећка епархија
[уреди | уреди извор]Крајем 1912. године, након ослобођења цјелокупног подручја Рашко-призренске епархије од турске власти у Првом балканском рату, покренуто је питање о уређењу црквене управе на тим просторима. Према споразуму између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године, извршено је разграничење према којем су области око Пећи, Берана, Бијелог Поља и Пљеваља припале Црној Гори.[12]
У вријеме ослобођења, рашко-призренски митрополит је био Гаврило Дожић, који је припадао јерархији Цариградске патријаршије. Пошто је још од раније уживао повјерење црногорског краља Николе, митрополит Гаврило Дожић је успио да задржи епархијску власт над оним дијелом Рашко-призренске епархије који је припао Краљевини Црној Гори. На том подручју је крајем 1913. године створена посебна Пећка епархија на челу са Гаврилом Дожићем, који је задржао почасни наслов митрополита. То стање је озваничено указом црногорског краља Николе од 24. новембра 1913. године. Новостворена Пећка епархија је тада укључена у састав црквене области којој су припадале Цетињска митрополија и Захумско-рашка епархија.[13][14]
Почевши од 1913. године сједиште Гаврила Дожића као пећког митрополита било је у манастиру Пећкој патријаршији. Пећку митрополију су сачињавала четири протопрезвитеријата (пећки, берански, бјелопољски и пљеваљски) са шест манастира: Пећка патријаршија, Високи Дечани, Ђурђеви Ступови, Света Тројица, Света Богородица-Довоља и Св. арханђел Михаило-Арханђелово.
Православни народ и црквене установе на одручју ове епархије тешко су пострадали за вријеме аустроугарске окупације у Првом свјетском рату.[15]
У раздобљу од 1918. до 1920. године Пећка епархија је на челу са Гаврилом Дожићем одиграла значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Као пећки владика Гарило Дожић је учествовао у историјској сједници Светог синода која је одржана 16. (29) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским црквеним областима.[16]
Након спровођења црквеног уједињења током 1920. године, Пећка епархија је ушла у састав обновљене Српске патријаршије. Пошто је Гаврило Дожић исте године изабран за новог црногорског митрополита, упражњена Пећка епархија је повјерена на управу новом рашко-призренском епископу Михаилу Шиљку. Већ у то вријеме, поставио се низ питања о канонском статусу ове епархије и враћању њеног подручја у састав Рашко-призренске епархије. Пошто је српски патријарх носио званични наслов пећког архиепископа, поставило се питање о оправданости постављања посебног "пећког" епископа, те је стога разматрана и промјена имена ове епархије, а самим тим и наслова њеног епископа. Међутим, ни једно од ових питања није ријешено, тако да је 1926. године дошло до избора Јеротеја Гавриловића за новог епархијског архијереја у Пећкој епархији, са насловом пећког епископа.[17]
Доношењем првог Устава Српске православне цркве (1931) извршено је преуређење разних епархија, укључујући и дотадашњу Пећку епархију која је укинута. Након арондације Пећке епархије протопрезвитеријати берански и бјелопољски су ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а Метохија у састав Епархије рашко-призренске, са изузетком Пећког манастира који је проглашен ставропигијом и стављен под непосредну надлежност српског патријарха.[18]
Јерарси старе Пећке епархије
[уреди | уреди извор]Јерарси обновљене Пећке епархије
[уреди | уреди извор]- Гаврило Дожић (1913—1920), митрополит
- Михаило Шиљак (1920—1926), администратор
- Јеротеј Гавриловић (1926—1931), епископ
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Јанковић 1985.
- ^ Јањић 2009, стр. 183-194.
- ^ Алексић & Копривица 2019, стр. 57-85.
- ^ Суботић 1982, стр. 213-238.
- ^ Даниловић & Гаврић 2019.
- ^ Убипариповић 2023.
- ^ Шулетић 2011, стр. 331–349.
- ^ Krstić 2021, стр. 21-36.
- ^ Тричковић 1980.
- ^ Самарџић 1986.
- ^ Самарџић 1993.
- ^ Јагодић 2010, стр. 31.
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 259, 310.
- ^ Радић 2006, стр. 103-105.
- ^ Пузовић 2015, стр. 211-220.
- ^ Одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама (1918)
- ^ Вуковић 1996, стр. 220-221.
- ^ „Митрополија црногорско-приморска: Увод у шематизам”. Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 13. 10. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Алексић, Владимир; Копривица, Марија (2019). „Територијални обим епископија Српске цркве на почетку XIII века”. Црквене студије. 16 (2): 57—85.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Даниловић, Гордана; Гаврић (2019). Жичка епархија: Осам векова светосавског континуитета: Историја, манастири, цркве. Краљево: Српска православна епархија жичка.
- Јањић, Драгана (2009). „Подаци за историју Хвостанске епархије” (PDF). Баштина. 26: 183—194.
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912-1915)” (PDF). Српске студије. 3: 101—135.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт.
- Krstić, Aleksandar R. (2021). „The Orthodox Church in Northern Serbia during the First Century of Ottoman Rule (1459-1557)” (PDF). Politics and society in Central and South-East Europe: Life under the shadow of the Ottoman Empire's expansion (15th-16th centuries). Cluj-Napoca: Mega. стр. 21—36.
- Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 211—220.
- Радић, Радмила (2006). Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950 (1. изд.). Београд: Институт за новију историју Србије.
- Радић, Радмила (2011) [2006]. Живот у временима: Патријарх Гаврило Дожић 1881-1950 (2. доп. изд.). Београд: Православни богословски факултет.
- Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552.
- Самарџић, Радован (1993). „Српска православна црква у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. 3 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—102.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра.
- Суботић, Гојко (1982). „Пећки патријарх и Охридски архиепископ Никодим”. Зборник радова Византолошког института. 21: 213—238.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
- Убипариповић, Србољуб (2023). Одговори цариградског патријарха Генадија II Схоларија на питања деспота Ђурђа Бранковића: Богословски и литургиолошки аспекти. Београд: Православни богословски факултет.
- Шулетић, Небојша (2011). „Српска црква после 1459. године: О интеграцији српског клера у турски фискални систем”. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 331—349.
