Момчило Вукотић

Момчило Вукотић
Момчило Вукотић
	Момчило Вукотић, 1975. године
Лични подаци
Пуно име	Момчило Вукотић
Надимак	Моца
Датум рођења	2. јун 1950.
Место рођења	Београд, НР Србија, ФНРЈ
Датум смрти	3. децембар 2021. (71 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Позиција	везни
Сениорска каријера
Године	Клуб
1968—1978; 1978—1979; 1979—1984	Партизан; Бордо; Партизан
Репрезентативна каријера
1972—1978	Југославија
Тренерска каријера
1988—1989; 1989—1992; 1992—1994; 1994–1996; 1996—1999; 2001—2004; 2006; 2006—2007; 2008—2009; 2011	Партизан; Паниониос; Аполон Лимасол; Неа Саламис; Етникос Акна; Кипар; Фарул Констанца; ПАОК; Левадијакос; Пансераикос

Момчило Вукотић (Београд, 2. јун 1950 — Београд, 3. децембар 2021) био је југословенски и српски фудбалер и фудбалски тренер. Уз Стјепана Бобека, сматра се једним од најбољих фудбалера у повести ФК Партизан,^[1] за којег је одиграо приближно 800 утакмица (рекорд који је био на снази 34 године).

Каријера[уреди | уреди извор]

Момчило Моца Вукотић рођен је у Београду од оца Александра (1923–1987) и мајке Бисерке (1927–2008), 2. јуна 1950. године. У Партизан је дошао са дванаест година. Прошавши све селекције „црно-белих”, 1968. је постао првотимац, играјући у навалном трију као један од најистакнутијих фудбалера и најзаслужнијих чланова екипе. У дресу „црно-белих” три пута је освајао првенство Југославије: 1976, 1978. и 1983.

Од јула 1978. до јула 1979. играо је за француску прволигашку екипу Бордо. Каријеру је завршио у сезони 1983/84. и 1. јуна 1984. постављен за техничког руководиоца ФК Партизан.

Вукотић је дуго био рекордер по броју одиграних утакмица у „црно-белом” дресу, са укупно 791 одиграних утакмица и 339 голова за Партизан, али га је престигао Саша Илић 2018. године.^[2]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Моца Вукотић током наступа за Југославију

Уз 11 утакмица (и четири гола) за омладинску (1967—1968) и 12 сусрета (и три гола) за младу репрезентацију (1969—1974), одиграо је и 14 утакмица и постигао четири гола за сениорску репрезентацију Југославије. Дебитовао је 20. септембра 1972. против Италије (1 : 3) у Торину постигавши једини гол за Југославију, а од дреса с државним грбом опростио се 4. октобра 1978. на утакмици против Шпаније (1 : 2) у Загребу.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Спада у ред најбољих и најзаслужнијих фудбалера који су носили дрес Партизана, па је тако добио прилику да буде први стручњак „црно-белих“ у сезони 1988-89. Након тога три сезоне, као стручњак предводио је грчки Панионис, да би се 1992. отиснуо на Кипар и водио Аполон, Саламину и Етникос, а затим и национални тим Кипра. У јануару 2006. преузео је румунски Фарул, али је након лоших резултата на почетку сезоне 2006/07. добио отказ, да би од октобра 2006. до јануара 2007. био тренер солунског ПАОК-а. Од 2008. до 2009. је водио грчки Левадијакос.