Александар Станојевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Александар Станојевић
Aleksandar Stanojević2017.jpg
Станојевић као тренер ПАОК-а
Лични подаци
Пуно име Александар Станојевић
Датум рођења (1973-10-28)28. октобар 1973.(47 год.)
Место рођења Београд, СФРЈ
Висина 1,81 m
Позиција одбрамбени / везни
Јуниорска каријера
1988—1993 Партизан
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1993—1995 Обилић - (-)
1995—1996 Мајорка 5 (0)
1996—1997 Обилић - (-)
1997—1999 ОФК Београд 40 (2)
1999—2001 Партизан 38 (0)
2001—2002 ОФК Београд - (-)
2002—2003 Видеотон 14 (0)
Репрезентативна каријера
1988—1990 Југославија до 16[1]
Тренерска каријера
ОФК Београд (млађе кат.)
ОФК Београд (помоћник)
2006 Срем
2007 Партизан (помоћник)
2007—2008 Србија (помоћник)
2008—2010 Србија до 19
2010—2012 Партизан
2012 Далијен Аербин
2013 Пекинг Гуан
2014 Макаби Хаифа
2015—2016 Пекинг Ентерпрајз
2017 ПАОК
2018 Ал Кадисија
2019 Пекинг Рене
2020— Партизан
* Датум актуелизовања: 1. септембар 2020.

Александар Станојевић (Београд, 28. октобар 1973) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер. Тренутно је тренер београдског Партизана.

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Станојевић је рођен у Београду, на Лиону.[2] Прошао је све млађе категорије Партизана. Након тога игра у Обилићу да би 1995. отишао у Мајорку, где је одиграо једну сезону, пре него што се 1996. вратио у Обилић.

Наредне 1997. године прелази у ОФК Београд, где је остао две сезоне. Током 1999. се враћа у Партизан, где је претходно играо у млађим категоријама, а са црно-белима је освојио национални куп 2001. године. За први тим је одиграо 116 утакмица и постигао један гол. Сезону 2001/02. провео је у ОФК Београду, а 2002. одлази у мађарски Видеотон, где и завршава играчку каријеру 2003. године.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Почеци[уреди | уреди извор]

Тренерску каријеру, Станојевић је почео у ОФК Београду где је био помоћник шефа струке а поред тога је тренирао и млађе категорије. Након тога је наставио тренерску каријеру у Срему из Сремске Митровице као шеф стручног штаба. Године 2007. долази у Партизан, тада као асистент Мирославу Ђукићу.

Станојевић је Ђукићу био помоћник и у сениорској репрезентацији Србије, а после тога је остао при ФСС и поверено му је место селектора омладинске селекције за играче млађе од 19 година. Станојевић је са селекцијом Србије до 19. година на Европском првенству у Украјини освојио треће место уз две победе (Шпанија 2:1, Турска 1:0), један реми (Француска 1:1) и један пораз (Украјина 3:1).[3]

Партизан[уреди | уреди извор]

Станојевић је 16. априла 2010. именован за новог тренера Партизана, наследивши на том месту Горана Стевановића који је претходно поднео оставку.[4] Успео је да надокнади бодовни минус у односу на Црвену звезду и освоји титулу шампиона Србије на крају сезоне 2009/10.[5] Станојевић је потом у квалификацијама за ЛШ елиминисао Пјуник, Хелсинки и Андерлехт, чиме је увео Партизан у групну фазу Лиге шампиона и постао први српски тренер којем је то пошло за руком.[5] У групи са Арсеналом, Шахтјором и Брагом, Партизан је заузео последње место са свих шест пораза.[6]

У сезони 2010/11. водио је Партизан до освајања "дупле круне".[7] Крајем маја 2011. године Станојевић је потписао нови, двогодишњи уговор са клубом.[8] Иако је имао успеха на домаћој сцени, Партизан у сезони 2011/12. није поновио резултат у европским такмичењима. Испао је у 3. колу квалификација за Лигу шампиона од Генка,[9] а потом је претрпео шокантан пораз од ирског Шамрока у плеј-офу за пласман у групну фазу Лиге Европе.[10] У септембру је управа сменила Станојевића са места тренера, али га је врло брзо вратила на то место.[5] Партизан је успео да преброди кризу после елиминације од Шамрока и да поново успостави доминацију у српској лиги. Јесен је завршио са 10 бодова предности над Црвеном звездом.[5]

Одмах после јесењег дела сезоне, у Партизану су се догодили велики потреси. Младен Крстајић, тада спортски директор, јавно је иступио и одговорио на критике председника клуба Драгана Ђурића на рачун спортског дела клуба.[11] Управа је потом сменила Крстајића,[12] а Станојевић је због те одлуке поручио да је "бивши тренер" и да се неће враћати на клупу црно-белих.[13] Ипак убрзо се предомислио и одлучио да остане на клупи,[14] али је клуб одлучио да га смени 13. јануара 2012. и на његово место постави Аврама Гранта.[15]

За нешто мање од две године у клубу, Станојевић је забележио тек три пораза у првенству.[16] Водио је црно-беле на шест вечитих дербија, остварио је пет победа уз само један пораз, али тај пораз био је онај који није имао значење - 1:0 у реваншу полуфинала Купа 2011. када је Партизан имао 2:0 из првог меча. Први дерби у ком је Станојевић славио је био онај у Хумској у финишу 2009/10. сезоне (1:0) голом Петровића. Потом је на јесен 2010. савладао црвено-беле 1:0 на Маракани, голом Мореире. Уследили су поменути двомечи у Купу, па победе у првенству 2011. године - 1:0 код куће голом Тејга и 2:0 на страни головима Вукића и Шћеповића.[16]

Иностранство[уреди | уреди извор]

Почетком априла 2012. године је постављен за тренера кинеског Далијена.[17] Станојевић је клуб преузео кад је био у зони испадања (0-3-1), а на крају Суперлиге Кине недостајао је један бод за пласман у азијску Лигу шампиона. Станојевић је довео Далијен до петог места, а док је он био тренер клуб је имао скор 11-8-7. Ипак и поред добрих резултата, неочекивано је поднео оставку у новембру 2012.[18]

У децембру 2012. је преузео кинеског суперлигаша Пекинг Гуан.[19] Пекинг је под вођством Станојевића освојио треће место у Суперлиги Кине. Добри резултати и дупле првенствене победе над Антићевим Шандонгом (3:1, 3:0), један реми са Гвангжуом Марчела Липија (1:1) и убедљива победа над екипом Свен Горана Ериксона (Гвангжу Р&Ф, 6:0) задовољили су челнике клуб због чега је половином септембра 2013. Станојевић продужио уговор до децембра 2015.[20] А онда је уследио пораз у финалу кинеског ФА купа, од Гвангжуа (троструки узастопни првак, освајач Лиге шампиона), мада ни тих 0:1 и 1:6 нису крајем новембра утицали на промену планова руководилаца, који су са Станојевићем договорили план припрема и појачања за наредну сезону. Ипак у децембру 2013. клуб је изненађујуће уручио отказ Станојевићу.[20]

Дана 25. априла 2014, Станојевић је постављен за тренера израелског прволигаша Макаби Хаифе.[21] На клупи Макабија се задржао до 28. децембра исте године, када је поднео оставку након слабијих резултата. Станојевић је током јесењег дела сезоне 2014/15. претрпео осам пораза у 15 мечева. У моменту његове оставке клуб је био четврти на табели, са 19 бодова, 13 бодова иза водећег Хапоел Хиријата Шмоне.[22]

Станојевић је 12. јануара 2015. године преузео кинеског друголигаша Пекинг Ентерпрајз.[23] Није успео да уведе Пекинг у Суперлигу Кине, па је у децембру 2016. напустио клуб.[24]

Дана 16. јуна 2017. Станојевић је постављен за тренера ПАОК-а из Солуна, са којим је потписао трогодишњи уговор.[25] Ипак на клупи ПАОК-а се задржао само до 11. августа исте године. Станојевић је напустио кормило клуба из Солуна после само 56 дана и после само две такмичарске утакмице. Српски тренер је обезбедио пролаз у плеј-оф рунду квалификација за Лигу Европе пошто је био бољи од Олимпика из Доњецка.[26] Ипак челници ПАОК-а нису били задовољни начином на који Станојевић води екипу, па су му уручили отказ.[27]

Станојевић је 24. маја 2018. године представљен као нови тренер Ал Кадисије, клуба из Саудијске Арабије.[28] На клупи овог клуба се задржао до 5. новембра исте године, када је добио отказ након шест везаних пораза.[29]

У децембру 2018. године, Станојевић је преузео кинеског суперлигаша Пекинг Рене.[30] На клупи кинеског клуба се задржао до 9. јула 2019. када је поднео оставку, из личних разлога, како стоји у саопштењу клуба. До прекида сарадње је дошло после серије од четири узастопна пораза, коју су обележила и два везана неуспеха на домаћем терену, против Далијана (1:3) и Шандонга (0:2). Станојевић је као тренер Пекинга на 18 утакмица забележио 12 пораза.[31]

Повратак у Партизан[уреди | уреди извор]

Станојевић је 1. септембра 2020, по други пут у каријери постављен за тренера Партизана.[32]

Успеси[уреди | уреди извор]

Играчки[уреди | уреди извор]

Партизан

Тренерски[уреди | уреди извор]

Партизан

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Д. Колашинац (Темпо) (1990-05-13). „Од сутра наши фудбалери - кадети учествују на Европском првенству у ДР Немачкој“.
  2. ^ „Љубав према Партизану”. politika.rs. 28. 8. 2010. Приступљено 10. 7. 2019. 
  3. ^ „Ко је Александар Станојевић?”. sport.blic.rs. 16. 4. 2010. Приступљено 10. 7. 2019. 
  4. ^ „Станојевић дошао по титулу”. novosti.rs. 16. 4. 2010. Приступљено 10. 7. 2019. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 „Станојевић: Да наставим где сам стао!”. mondo.rs. 6. 1. 2012. Приступљено 10. 7. 2019. 
  6. ^ „Лига шампиона: Партизан без бодова завршио такмичење”. nezavisne.com. 9. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2020. 
  7. ^ „Дупла круна за "црно-беле"!”. b92.net. 25. 5. 2011. Приступљено 10. 7. 2019. 
  8. ^ „Станојевић у Хумској до 2013”. novosti.rs. 1. 6. 2011. Приступљено 10. 7. 2019. 
  9. ^ „ЛШ: Партизан пропустио шансу, Генк иде даље”. novosti.rs. 3. 8. 2011. Приступљено 1. 9. 2020. 
  10. ^ „Партизан се осрамотио”. b92.net. 25. 8. 2011. Приступљено 10. 7. 2019. 
  11. ^ „Крстајић изнео истину о Ђурићу”. b92.net. 22. 12. 2011. Приступљено 10. 7. 2019. 
  12. ^ „Крстајић: Ђурићу, дај оставку!”. sport.blic.rs. 28. 12. 2011. Приступљено 10. 7. 2019. 
  13. ^ „Станојевић "бивши тренер Партизана". rts.rs. 26. 12. 2011. Приступљено 10. 7. 2019. 
  14. ^ „Станојевић: Желим да завршим започето”. novosti.rs. 6. 1. 2012. Приступљено 10. 7. 2019. 
  15. ^ „Станојевић отпуштен, Грант тренер”. b92.net. 13. 1. 2012. Приступљено 10. 7. 2019. 
  16. 16,0 16,1 Марковић, Небојша (1. 9. 2020). „Станојевић и Партизан обнављају стару љубав: "Гробари" су га обожавали због титула, дербија и Лиге шампиона!”. mondo.rs. Приступљено 1. 9. 2020. 
  17. ^ „Станојевић у Далијену за 800.000 евра годишње”. novosti.rs. 3. 4. 2012. Приступљено 5. 4. 2012. 
  18. ^ „Александар Станојевић слободан тренер”. mondo.rs. 9. 11. 2012. Приступљено 10. 7. 2019. 
  19. ^ „Станојевић засукао рукаве”. novosti.rs. 16. 12. 2012. Приступљено 9. 7. 2019. 
  20. 20,0 20,1 „Моцарт Спорт сазнаје: Станојевићу отказ у Кини! Чекали да оде на одмор, па га отпустили телефоном”. mozzartsport.com. 17. 12. 2013. Приступљено 10. 7. 2019. 
  21. ^ „Александар Станојевић тренер Макабија”. mozzartsport.com. 25. 4. 2014. Приступљено 9. 7. 2019. 
  22. ^ „Александар Станојевић поднео оставку”. mondo.rs. 28. 12. 2014. Приступљено 9. 7. 2019. 
  23. ^ „Станојевић опет у Пекингу”. b92.net. 12. 1. 2015. Приступљено 9. 7. 2019. 
  24. ^ „Александар Станојевић је слободан тренер”. mozzartsport.com. 30. 12. 2016. Приступљено 9. 7. 2019. 
  25. ^ „Станојевић промовисан: Време је да радим, знам све о играчима и ПАОК-у (ВИДЕО)”. mozzartsport.com. 16. 6. 2017. Приступљено 9. 7. 2019. 
  26. ^ „Сале Станојевић смењен после две такмичарске утакмице!”. mozzartsport.com. 11. 8. 2017. Приступљено 9. 7. 2019. 
  27. ^ „Салету Станојевићу се дрма клупа: ПАОК чека Луческуово ДА”. mozzartsport.com. 11. 8. 2017. Приступљено 9. 7. 2019. 
  28. ^ „Станојевић потписао: Уговор на годину дана у Саудијској Арабији”. mozzartsport.com. 24. 5. 2018. Приступљено 9. 7. 2019. 
  29. ^ „Пресудила му серија од шест пораза: Станојевић добио отказ у Арабији”. mozzartsport.com. 5. 11. 2018. Приступљено 9. 7. 2019. 
  30. ^ „Званично: Станојевић се вратио у Кину”. mozzartsport.com. 18. 12. 2018. Приступљено 9. 7. 2019. 
  31. ^ „Званично: Станојевић поднео оставку”. mozzartsport.com. 9. 7. 2019. Приступљено 9. 7. 2019. 
  32. ^ „Званично: Александар Станојевић нови тренер Партизана”. mozzartsport.com. 1. 9. 2020. Приступљено 1. 9. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]