Милош Милутиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милош Милутиновић
Милош Милутиновић
Милош Милутиновић
Лични подаци
Пуно име Милош Милутиновић
Надимак Плава чигра
Датум рођења (1933-02-05)5. фебруар 1933.
Место рођења Бајина Башта,
Краљевина Југославија Краљевина Југославија
Датум смрти 28. јануар 2003.(2003-01-28) (69 год.)
Место смрти Београд,  СР Југославија
Позиција нападач
Јуниорски клубови
ФК Бор
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1952—1958
1958—1960
1960—1961
1961—1963
1963—1965
1968—1969
ФК Партизан
ОФК Београд
Бајерн Минхен}
РЦФ Париз
ФК Стад Франс Париз
ОФК Београд






Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1953—58 Југославија 33 (16)

Милош Милутиновић (5. фебруар 1933, Бајина Башта28. јануар 2003, Београд) је бивши фудбалер Партизана, ОФК Београда, Бајерн Минхена, Расинга из Париза и југословенски фудбалски и репрезентативац.

Спортска биографија[уреди]

Југославија[уреди]

Милутиновић је своју фудбалску каријеру започео као петнаестогодишњак у омладинској екипи ФК Бор. Већ тада је догурао до омладинске репрезентације.

После УЕФА турнира, када је играо за омладинску фудбалску репрезентацију Југославије, 1951. године у Кану, Милутиновић прелази у Партизан. У Партизану је већином играо на месту центарфора или полутке. За Партизан је Милутиновић одиграо 210 утакмица, од којих 87 првенствених, и постигао је 122 гола од којих 53 првенствена.[1]

Са Партизаном Милутиновић је освојио Куп Југославије у фудбалу 1954. и 1957. године.

После Партизана 1958. године, Милутиновић прелази у ОФК Београд. За ОФКа игра само осам утакмица, али даје девет голова. У то време Милутиновић се разболео од туберкулозе и пошто су му за опоравак најбоље услове понудили у Минхену, он одлази тамо на лечење и после опоравка потписује једну сезону за Бајерн Минхен.

Куп шампиона 1955/56. са Партизаном[уреди]

Партизан је у тој сезони скупио импресивна нападачка имена. Поред Милутиновића у Партизану су још були фудбалски мајстори као што су Марко Валок, Стјепан Бобек и Бранко Зебец.

Са Партизаном, Милутиновић учествује у првом одржаном такмичењу Лиге шампиона у сезони 1955/56. Партизан веома лако пролази прву препреку. Прво побеђује Спортинг Лисабон са укупним резултатом 8:5 (3:3 и 5:2). Милутиновић је на првој утакмици Купа шампиона, икада, постигао два гола, а на другој утакмици у Београду, четири. После првог кола Партизан наилази на тада веома моћан Реал Мадрид предвођен са Ди Стефаном и Гентом. Прва утакмица у Мадриду, пред 105.532 гледалаца, је завршена победом Реала са 4:0. Голове су дали Кастањо два и Генто и Ди Стефано по један. Друга утакмица у којој је Партизан показао своју праву снагу завршена је резултатом од 3:0 за Партизан, што није било довољно за даљи пролаз.[2] На тој утакмици Милутиновић је постигао два гола. Милош Милутиновић је те године постао први краљ стрелаца Лиге шампиона са постигнутих осам погодака[3] На овом такмичењу Купа шампиона, Милош Милутиновић је убедљиво освојио титулу краља стрелаца са 8 голова из 4 сусрета, испред таквих имена као што су Петар Палоташ 6 голова из 4 утакмице, Ди Стефано 5 голова из 7 утакмица, Михаљ Лантош 4 гола из 4 утакмице и Нандор Хидегкути 2 гола из 4 утакмице.

Играчка статистика у ФК Партизан[уреди]

Статистика Милоша Милутиновића са Партизановог званичног клупског сајта[4]

 
Такмичење Број утакмица Број голова
Првенствене 87 53
Интернационалне 50 49
Пријатељске 61 111
Куп Југославије 10 10
Куп европских шампиона 4 8
Укупно 213 231

За Партизан су још играла Милошева два рођена брата Милорад и Бора, међутим због разлике у годинама једино су Милош и Милорад играли заједно.

Немачка и Француска[уреди]

За Бајерн из Минхена, Милутиновић наступа у сезони 1960/61. За Баварце је у тој сезони одиграо 20 утакмица и постигао је 5 голова.

После Минхена, Милутиновић одлази за Француску где потписује за екипу Расинга из Париза. У Расингу остаје две сезоне, за које време игра 66 првенствиних утакмица и постиже 28 првенствених голова.

Из Расинга, Милутиновић прелази у Стад Франс, фудбалски клуб такође из Париза. Ту остаје две сезоне и за Стад одиграва 44 првенствене утакмице и постиже седам голова.

У Расингу се завршава Милутиновићева играчка каријера. На наговор Шекуларца, Милутиновић игра још једну сезону 1968/69, опет за ОФК Београд. На првој утакмици, против Пролетера из Зрењанина, на Карабурми се окупило 30.000 гледалаца, Милутиновић је постигао прво гол и ОФК је победио са 3:2. У тој сезони Милутиновић је за ОФК одиграо укупно 42 (20 првенствених) утакмица и постигао је 13 (5 првенствана) голова.

Репрезентација Југославије[уреди]

За омладинску репрезентацију Југославије Милутиновић је играо на УЕФА омладинском турниру у Кану. Одиграо је све три утакмице турнира, био је капитен репрезентације, проглашен за најбољег играча турнира[5] и репрезентација Југославије је освојила титулу омладинског првака Европе.

За сениорску репрезентацију Југославије Милутиновић је одиграо 33 утакмице и постигао је 16 голова.

Деби је имао 21. маја 1953. у Београду, на пријатељској утакмици против Велса. Југославија је победила са 5:2, и на тој утакмици је Рајко Митић постигао хет трик.

Са фудбалском репрезентацијом Милутиновић је био на два светска првенства 1954. у Швајцарској и 1958. у Шведској. На оба првенства Југославија је дошла до четвртфинала такмичења.

Милутиновић је свој први гол за репрезентацију постигао 8. новембра 1953. године у квалификационој утакмици за Светско првенство против Израела одиграној у Скопљу.

Утакмице за репрезентацију Југославије на којима се посебно истакао су биле против Индонезије (4:2), Италије (6:1) и Румуније (2:0). Против Индонезије је постигао три гола, против Италије два гола и против Румуније два гола. На квалификационој утакмици за светско првенство против репрезентације Румуније је играо повређен (повреда главе, имао је завој) али је и поред тога успео да да два гола и помогне репрезентацији да се домогне Светског првенства 1958. године.

Милутиновић је играо велики број значајних утакмица за репрезентацију Југославије. Једна од њих је и пријатељска утакмица против Енглеске одржаној 11. маја 1958. године у Београду, на стадиону ЈНА пред 55.000 гледалаца. То је била уједно и задња утакмица на којој је Милутиновић постигао гол. Југославија је славила убедљиву победу од 5:0, а Милутиновић је начео мрежу Енглеза у 23 минуту првог полувремена. Голове су још постигли Александар Петаковић (3) и Тодор Веселиновић (1). Утакмица је завршена победом Југославије од 5:0.[6]

На Светском првенству у Шведској се опростио од репрезентације. Задња утакмица репрезентације на којој је играо је била 19. јуна 1958. године против против Немачке у Малмеу. Ту утакмицу је Југославија изгубила са 1:0.

Тренерска каријера[уреди]

Као тренер, Милутиновић је радио са ФК Дубочица из Лесковца (1970), Пролетер Зрењанин из Зрењанина (1973. године га увео у Прву лигу, ФК Атлас Гвадалахара из Мексика, ФК Бешикташ из Истанбула, Вележ из Мостара (освојио Куп Југославије 1981) и Партизан са којим је освојио титулу шампиона Југославије 1983. године.

Југословенску фудбалску репрезентацију је као селектор водио од 12. септембра 1984. па до 16. новембра 1985. године.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]