Прави вргањ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Прави вргањ
Two mushrooms with brown caps and light brown stems growing on the ground, surrounded by fallen leaves and other forest debris. One mushroom has been plucked and lies beside the other; its under-surface is visible, and is a light yellow colour.
Boletus edulis EtgHollande 041031 091.jpg
B. edulis у шуми у близини Рамбујеа, Фанцуска
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
B. edulis
Биномијално име
Boletus edulis
Синоними[1]
  • Ceriomyces crassus Battarra (1775)
  • Boletus solidus Sowerby (1809)
  • Leccinum edule (Bull.) Gray (1821)
  • Dictyopus edulis (Bull.) Forq. (1890)

Прави вргањ или храстов вргањ или само вргањ (lat. Boletus edulis) јестива је гљива из рода вргања коју можемо наћи у нижим крајевима унутрашњости или вишим крајевима субмедитерана. Она расте на пропланцима и обично на сунчаним обронцима прекривеним маховином од лета до јесени. Расте у Шумадији, Босанској Крајини, у околини Бањалуке, у Славонији, на Кордуну и Банији итд. је врло чест. Расте крај церова и медунаца. У унутрашњости и на киселим тлима, у субмедитеранској зони на вапненцима, доломитима и нарочито на моренама. Често у друштву с пантерком (Amanita pantherina). Веома је варијабилна врста, новија истраживања говоре да постоји око 15 врста, подврста, варијетета и форми идентично са Boletus edulis. [2]

Клобук[уреди]

Клобук код храстовог вргња је величине од 8-18-(25) центиметара. Код младих је полулоптаст, већином неправилно квргав и избраздан. Касније у општем обрису је све правилније кружно јастучаст, али и даље са превојима и набубрењима, макар слабије израженим: најстарији и са спљоштеним тјеменом. Кожица је барем мало подврнута над цјевчицама, сува, баршунаста и чак зрнасто- храпава. Никада ни за кишна времена, ни код старијих није глатка а готово редовито и наборана. Боја је већином умбрасмеђа, али често и у једном од сљедећих тонова: кестењастосмеђа, црвеносмеђа попут храстовог турчина али без бакреног одсјаја; риђа попут лисичјег крзна, окерсмеђа попут љешњака, сивосмеђа као картон. У свим фазама често са бљеђим, понекад готово бијелим партијама, пругама или мрљама али не зонално бијел уз крај.[3]

Цјевчице[уреди]

Цјевчице се налазе краће уз стручак. Творе узак али дубљи јарак. Дуге су од 10-28 милиметара. Најприје су млијечнобијеле, затим жуте, жутосмеђе и на крају смеђе. Ни у једној фази нису зелене ни маслинасте као код других вргања. Евентуално су тек с лимуножутом примјесом у средњој фази развића.[3]

Поре[уреди]

Поре су ситне, чак ситније од 1 милиметра. Изодијаметричне су, округле или мало угласто стиснуте. Истобојне су с цјевчицама али на пригњеченим мјестима "порђају".[3]

Отрусина[уреди]

Отрусина је боје меда, смеђежута без маслинасте примјесе.

Стручак[уреди]

Стручак код храстовог вргња је величине од 5-15/2-6(8) центиметара. У младости је више трбушаст попут буренцета (често и шири од клобука). Код старијих више батинасто према дну задебљан. Површина је прашинаста или глатка, у основи прљавобијела или чешће као љешњак смеђа, цијелом дужином осим базалног дијела покривена мрежицом, нешто издуљених очица, већ у врху тамнијом од основе, доста тамно (риђе)смеђом, унутар које се нађу и густе тачкасте истобојне љуспице: горе је већином доста рељефно издигнута, ка доле све плића или чак напросто само тамније боје. Базални дио је, као и мицелиј, бијеле боје.[3]

Месо[уреди]

Месо код ове гљиве је дебело (и више од 2,5 cm). Компактно, готово тврдо, сочно. Код старијих губи сочност и постаје суво, на крају готово памучасто меко при крају. Бијело, под кожицом прообојено, не мијења боју али је често у доњем дијелу клобука. У горњем дијелу стручка и у једној широј прузи изнад цјевчица (вински) црвено. Укус угодан, сладак.[3]

Микроскопија[уреди]

Споре у крупнијим гранулама су жуте. У плазми су свјетлориђеружичасте; цилиндричне или вретенасте: 12-15/4-4,5-(4,75).[3]

Доба[уреди]

V-XII на субмедитерану, V-XI на континенту.

Сличне врсте[уреди]

Прољећни вргањ (Boletus reticulatus) који расте на истим стаништима, има бијелу или барем свјетлију мрежицу од основе, већином свјетлији клобук који се распуцава на поља те веће споре: 13-20/4,5-7,5. Прави или јесењи вргањ, (Boletus edulis) чешћи је крај четињача него листача, има глатку кожицу; изворно бијелу, која посмеђује од тјемена тако да му је и у старости крај уоколо бар мало зонално свјетлији.[3]

Јестивост[уреди]

Ова гљива је врло укусна и издашна тржишна гљиба. Нарочито је прикладна за пржење. Млађи комади одлични су поховани и на жару, те и за кисељење. Много се и суши.[3]

Нутритивни састав[уреди]

Boletus edulis, свежа[4]
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија3.424 kJ (818 kcal)
1,70 g
7,39 g
Витамини
Тиамин 1)
(9%)
0,105 mg
Рибофлавин 2)
(8%)
0,092 mg
Ниацин 3)
(40%)
6,07 mg
Витамин Б5
(53%)
2,64 mg
Витамин Б6
(4%)
0,051 mg
Фолат 9)
(73%)
290 μg
Витамин Ц
(5%)
4,21 mg
Минерали
Калцијум
(0%)
1,195 mg
Бакар
(39%)
0,786 mg
Гвожђе
(6%)
0,739 mg
Фосфор
(3%)
22,26 mg
Калијум
(4%)
203,3 mg
Цинк
(44%)
4,172 mg
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Boletus edulis представља извор хране који, иако није богат лако апсорбованим угљеним хидратима или мастима, садржи витамине, минерале и дијететска влакна. Свеже печурке садрже преко 80% влаге,[5] мада објављене вредности имају тенденцију да се донекле разликују, јер на садржај влаге може да утиче температура околине и релативна влажност током раста и складиштења, као и релативна количина воде која се може произвести услед нормалних метаболичких процесеса током складиштења.[6]

Угљени хидрати чине главнину воћних тела, сачињавајући 9,23% свеже тежине (погледајте табелу), и 65,4% суве тежине.[5] Угљено хидратна компонента садржи моносахариде глукозу, манитол и α,α-трехалозу, полисахарид гликоген, и у води нерастворни структурни полисахарид хитин, који сачињава 80–90% суве материје ћелијских зидова печурки. Хитин, хемицелулоза, и угљени хидрати слични пектину, све од којих људи не могу да варе, доприносе нутриционо пожељној високој пропорцији нерастворних влакана у B. edulis.[7]

Укупни садржај липида, или сирове масноће, чини до 2,6% суве материје печурки. Пропорција масних киселина (изражена као % укупних масних киселина) је: палмитинска киселина, 9,8%; стеаринска киселина, 2,7%; олеинска киселина, 36,1%; линолеинска киселина, 42,2%, и линоленска киселина, 0,2%.[8][nb 1]

Упоредна студија аминокиселинског састава једанаест португалских дивљих јестивих врста печурки је показала да Boletus edulis има највиши укупни аминокиселински садржај,[nb 2] око 2,3 g по 100 g сувих гљива. Ова укупна вредност обухвата целокупни комплемент од 20 есенцијалних и неесенцијалних аминокиселина.[9] Анализа слободних аминокиселина (оних које нису везане у протеинима) показала је да су глутамин и аланин главне аминикиселине (савак од који доприноси са 25%); једна засебна анализа је извела закључак да је лизин још једно предоминантно једињење.[10]

Утврђене вредности састава и концентрација метала у траговима и минерала у Boletus edulis у знатној мери варирају, зато што печурка биоакумулира различите елементе у различитим степенима, и концентрације елемената у плодним телима су често одраз концентрације елемента у земљишту из кога су убрана.[7] Генерално, B. edulis садржи знатне износе селена (13–17 ppm), трагове минерала који су есенцијални за добро здравље,[11] мада је биодоступност селена изведеног из печурки ниска.[12] Цела воћна тела такође садрже 4,7 μg витамина Д2 по 100 g суве тежине.[13] Релативно висок садржај ергостерола (погледајте следећу секцију) воћних тела може да учини гљиву нутриционо прагматичном за вегетаријанце и вегане, који би иначе имали ограничен унос витамина Д.[7]

Биоактивна једињења[уреди]

Boletus edulis воћна тела садрже око 500 mg ергостерола на 100 g суве печурке.[13] Ергостерол је стеролно једињење које је често присутно у гљивама. Додатно, воћна тела имају око 30 mg ергостерол пероксида на 100 g суве печурке. Ергостерол пероксид је стероидни дериват са широким спектром биолошких активности, укључујући антимикробне и антиинфламаторне активности, и цитотоксичноаст за разне туморске ћелијске линије узгајене на лабораторијским културама.[14]

Skeletal formula depicting the amino acids cysteine and glycine joined in a peptide bond, with free carboxy and amino groups at either end of the peptide chain. Parentheses around the peptide bond indicate a variable number of amino acids are involved.
Фитохелатини дају B. edulis отпорност на токсичне тешке метале као пто је кадмијум.

Ова печурка исто тако садржи протеин који везује шећере, или лектин, који има афинитет за шећере ксилоза и мелибиоза. Лектин је митоген — другим речима, он стимулише ћелије да почну процес ћелијске деобе, што доводи до митозе. Осим тога, лектин има антивирусна својства: он инхибира ензим реверзну транскриптазу вируса људске имунодефицијенције.[15] Друге студије сугеришу да B. edulis исто тако има антивирусно дејство против Vaccinia вируса[16] и вируса мозаика дувана гајеног у култури.[17] Антивирусна једињења из печурки су предмет интереса у биомедицинским истраживањима због њиховог потенцијала да унапреде разумевање вирусне репликације, и као нови лекови за третман вирусних болести.[18]

Плодна тела имају висок антиоксидативни капацитет, вероватно услед комбинације разних органских киселина (као што су оксална, лимунска, јабучна, сукцинска и фумарна), токоферолних, фенолних једињења[19] и алкалоида; највећа антиоксидативна активност је у гљивичним капама.[20] Осим тога, утврђено је да воћна тела имају 528 mg антиоксидансног једињења ерготионеина по килограму свежих печурки; та вредност је највиша међу мноштвом тестираних прехрамбених производа у једној студији.[21] Према налазима мађарских истраживања из 1950-их ова печурка има антиканцерска својства,[22] међутим каснија истраживања у САД нису подржала те налазе.[23]

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Упоредна индијска анализа произвела је донекле различите вредности: укупни липиди, 3,3% суве материје; палмитинска киселина, 21,6%; стеаринска киселина, 9,1%; олеинска киселина, 31,1%; линолеинска киселина, 33,8%, и линоленска киселина, 1,7%. Извор: Kavishree S, Hemavathy J, Lokesh BR, Shashirekha MN, Rajarathnam S. (2008). "Fat and fatty acids in Indian edible mushrooms". Food Chemistry 106: 597–602.
  2. ^ Друге врсте су биле Suillus bellinii, Suillus luteus, Suillus granulatus, Tricholomopsis rutilans, Hygrophorus agathosmus, Amanita rubescens, Russula cyanoxantha, Tricholoma equestre, Fistulina hepatica, и Cantharellus cibarius.

Референце[уреди]

  1. ^ Boletus edulis Bull. 1782”. MycoBank. International Mycological Association. Приступљено 21. 10. 2010. 
  2. ^ Uzelac, Branislav (2009). Gljive Srbije i zapadnog Balkana. Beograd: BGV logic.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Ključ za gljive; Ivan Focht; Itro "NAPRIJED"; Zagreb 1986.
  4. ^ Nutritional values are based on chemical analysis of Turkish specimens, conducted by Çaglarlrmak and colleagues at the Agricultural Faculty, Food Engineering Department, Gaziosmanpaşa University. Source: Çaglarlrmak N, Ünal K, Ötles S (2001). „Nutritional value of edible wild mushrooms collected from the Black Sea region of Turkey” (PDF). Micologia Aplicada International. 14 (1): 1—5. 
  5. 5,0 5,1 Ouzouni PK, Riganakos KA (2006). „Nutritional value and metal content profile of Greek wild edible fungi”. Acta Alimentaria. 36 (1): 99—110. doi:10.1556/AAlim.36.2007.1.11. 
  6. ^ Crisan EV, Sands A (1978). „Nutritional value”. Ур.: Chang ST, Hayes WA. The Biology and Cultivation of Edible Mushrooms. New York: Academic Press. стр. 727—93. ISBN 978-0-12-168050-3. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Chemical composition and nutritional value of European species of wild growing mushrooms: a review”. Food Chemistry. 113 (1): 9—16. 2009. doi:10.1016/j.foodchem.2008.07.077.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  8. ^ Pedneault K, Angers P, Gosselin A, Tweddell RJ (2006). „Fatty acid composition of lipids from mushrooms belonging to the family Boletaceae”. Mycological Research. 110 (Pt 10): 1179—83. PMID 16959482. doi:10.1016/j.mycres.2006.05.006. 
  9. ^ Ribeiro B, Andrade PB, Silva BM, Baptista P, Seabra RM, Valento P (2008). „Comparative study on free amino acid composition of wild edible mushroom species”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 56 (22): 10973—79. PMID 18942845. doi:10.1021/jf802076p. 
  10. ^ Tsai SY, Tsai HL, Mau JL (2008). „Non-volatile taste components of Agaricus blazei, Agrocybe cylindracea and Boletus edulis”. Food Chemistry. 107 (3): 977—83. doi:10.1016/j.foodchem.2007.07.080. 
  11. ^ „Selenium in edible mushrooms”. Journal of Environmental Science and Health, Part C. 26 (3): 256—99. 2008. PMID 18781538. doi:10.1080/10590500802350086.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  12. ^ „Bioavailability of selenium in mushrooms”. International Journal for Vitamin and Nutrition Research. 56 (3): 297—301. 1986. PMID 3781756.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  13. 13,0 13,1 Mattila P, Lampi AM, Ronkainen R, Toivo J, Piironen V (2002). „Sterol and vitamin D2 contents in some wild and cultivated mushrooms”. Food Chemistry. 76 (3): 293—98. doi:10.1016/S0308-8146(01)00275-8. 
  14. ^ Krzyczkowskia W, Malinowskaa E, Suchockib P, Klepsa J, Olejnikd M, Herold F (2008). „Isolation and quantitative determination of ergosterol peroxide in various edible mushroom species”. Food Chemistry. 113 (1): 351—55. doi:10.1016/j.foodchem.2008.06.075. 
  15. ^ Zheng S, Li C, Ng TB, Wang HX (2007). „A lectin with mitogenic activity from the edible wild mushroom Boletus edulis”. Process Biochemistry. 42 (12): 1620—24. doi:10.1016/j.procbio.2007.09.004. 
  16. ^ Kandefer-Szersen M, Kawecki Z, Salata B, Witek M (1980). „Mushrooms as a source of substances with antiviral activity”. Acta Mycologica (на језику: Polish). 16 (2): 215—20. ISSN 0001-625X. 
  17. ^ Li D, Zhao WH, Kong BH, Ye M, Chen HR (2009). „Inhibition effects of the extract and polysaccharide in macrofungus on TMV”. Journal of Yunnan Agricultural University. 24 (2): 175—80. ISSN 1004-390X. 
  18. ^ Piraino FF. (2006). „Emerging antiviral drugs from medicinal mushrooms”. International Journal of Medicinal Mushrooms. 8 (2): 101—14. ISSN 1521-9437. doi:10.1615/IntJMedMushr.v8.i2.20. 
  19. ^ Shu-Yao T, Hui-Li T, Jeng-Leun Mau LW (2007). „Antioxidant properties of Agaricus blazei, Agrocybe cylindracea, and Boletus edulis”. Food Science and Technology. 40 (8): 1392—1402. doi:10.1016/j.lwt.2006.10.001. 
  20. ^ B, Ribeiroa; Lopesa R; Andradea PB; Seabraa RM; Gonçalvesa, Baptistab P; Quelhasa I; Valentão P. (2008). „Comparative study of phytochemicals and antioxidant potential of wild edible mushroom caps and stipes”. Food Chemistry. 110 (1): 47—56. doi:10.1016/j.foodchem.2008.01.054. 
  21. ^ Ey J, Schömig E, Taubert D (2007). „Dietary sources and antioxidant effects of ergothioneine”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 55 (16): 6466—74. PMID 17616140. doi:10.1021/jf071328f. 
  22. ^ Byerrum RU, Clarke DA, Lucas EH, Ringler RL, Stevens JA, Stock CC (1957). „Tumor inhibitors in Boletus edulis and other holobasidiomycetes”. Antibiotics and Chemotherapy. 7 (1): 1—4. PMID 24544235. 
  23. ^ Lamaison JL, Polese JM (2005). The Great Encyclopedia of Mushrooms. Koln, Germany: Könemann. стр. 28. ISBN 978-3-8331-1239-3. 

Литература[уреди]

  • Lamaison JL, Polese JM (2005). The Great Encyclopedia of Mushrooms. Koln, Germany: Könemann. стр. 28. ISBN 978-3-8331-1239-3. 
  • Crisan EV, Sands A (1978). „Nutritional value”. Ур.: Chang ST, Hayes WA. The Biology and Cultivation of Edible Mushrooms. New York: Academic Press. стр. 727—93. ISBN 978-0-12-168050-3. 
  • Carluccio, A. (2003). The Complete Mushroom Book. London: Quadrille. ISBN 978-1-84400-040-1. 

Спољашње везе[уреди]