Пређи на садржај

Прва ипрска битка

С Википедије, слободне енциклопедије
Прва ипрска битка
Део Првог светског рата

Слика немачких војника током битке код Ипра
Време19. октобар22. новембар 1914.
Место
Исход Неодлучујуће
Сукобљене стране
 Немачко царство
Команданти и вође
Јачина
  • Трећа француска република 3,989,103
  • Белгија око 247,000
  • Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске 163,897
  • Немачко царство 5,400,000
  • Жртве и губици
  • Трећа француска република 50,000–85,000
  • Белгија 58,155
  • Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске 21,562
  • Немачко царство 80,000
  • Прва битка код Ипра (фр. Première Bataille des Flandres; нем. Erste Flandernschlacht; 19. октобар – 22. новембар 1914) је била битка у Првом светском рату, вођена на Западном фронту око Ипра, у Западној Фландрији, Белгија. Битка је била део Прве битке за Фландрију, у којој су се од 10. октобра до средине новембра бориле немачка, француска, белгијска војска и британске експедиционе снаге (БЕФ) од Араса у Француској до Ниувпорта на белгијској обали. Битке код Ипра почеле су на крају Трке ка мору, реципрочних покушаја немачке и француско-британске војске да напредују поред северног бока својих противника. Северно од Ипра, борбе су настављене у бици код Изера (16–31. октобар), између немачке 4. армије, белгијске војске и француских маринаца.

    Напади БЕФ-а (фелдмаршала сер Џона Френча), белгијски напади и француске Осме армије у Белгији нису напредовали даље од Ипра. Немачка 4. и 6. армија заузеле су мале количине земље, уз велику цену за обе стране, током битке код Изера и јужније код Ипра. Генерал Ерих фон Фалкенхајн, шеф Генералштаба Немачке, покушао је ограничену офанзиву да заузме Ипр и Мон Кемел, од 19. октобра до 22. новембра. Ниједна страна није пребацила снаге у Фландрију довољно брзо да би остварила одлучујућу победу и до новембра обе стране су биле исцрпљене. Војскама је недостајало муниције, патили су од ниског морала, а неке пешадијске јединице су одбијале наређења. Јесење битке у Фландрији постале су статичне, операције исцрпљивања, за разлику од маневарских битака током лета. Француске, британске и белгијске трупе су, у импровизованој одбрани на терену, четири недеље одбијале немачке нападе. Од 21. до 23. октобра, немачки резервисти су извршили масовне нападе на Лангемарк, са губицима до 70 процената, уз мали ефекат.

    Рат између масовних војски, опремљених оружјем индустријске револуције и њеног каснијег развоја, показао се неодлучним, јер су теренска утврђења неутралисала многе класе офанзивног оружја. Одбрамбена ватрена моћ артиљерије и митраљеза доминирала је бојним пољем и способношћу армија да се снабде и замене губитке, које су недељама продужиле борбе. Тридесет четири немачке дивизије су се бориле у Фландрији, против дванаест француских, девет британских и шест белгијских дивизија, заједно са маринцима и коњицом. Током зиме, Фалкенхајн је поново размотрио немачку стратегију јер су Vernichtungsstrategie и наметање диктираног мира Француској и Русији премашили немачке ресурсе. Фалкенхајн је осмислио нову стратегију за одвајање Русије или Француске од савезничке коалиције путем дипломатије, као и војне акције. Стратегија исцрпљивања (Ermattungsstrategie) учинила би цену рата превеликом за савезнике, све док један не одустане и склопи сепаратни мир. Преостале зараћене стране би морале да преговарају или да се суоче са Немцима концентрисаним на преосталом фронту, што би било довољно да Немачка нанесе одлучујући пораз.

    Битка код Лангемарка

    [уреди | уреди извор]

    Битка код Лангемарка се одиграла од 21. до 24. октобра, након напредовања немачке 4. и 6. армије које је почело 19. октобра, пошто је леви бок БЕФ-а почео да напредује према Менину и Роеселареу. Дана 20. октобра, Лангемарк, североисточно од Ипра, држале су француска територијална јединица и британски 4. корпус на југу. Први корпус (генерал-потпуковник Даглас Хејг) требало је да стигне са наређењем за напад 21. октобра. Дана 21. октобра било је облачно и покушаји извиђања немачких положаја током поподнева нису приметили никакво кретање немачких трупа; долазак четири нова немачка резервна корпуса откривен је изјавама заробљеника, бежичним пресретањем и све већом снагом немачких напада; Сада се знало да је 5+1⁄2 пешадијских корпуса северно од Лиса, заједно са четири коњичка корпуса, против 7+1⁄3 британских дивизија и пет савезничких коњичких дивизија. Британски напад је рано напредовао, али је 4. армија започела серију напада, иако лоше организованих и слабо подржаних. Немачка 6. и 4. армија напале су од Арментиера до Месина и Лангемарка. Британски 4. корпус је нападнут око Лангемарка, где је 7. дивизија успела да одбије немачке нападе, а 1. корпус је био у стању да направи кратко напредовање.[1]

    На северу, француска коњица је потиснута назад у Исер од стране 13. резервног корпуса и до сумрака је укопана од споја са Британцима код Стенстрата до околине Диксмуидеа, границе са белгијском војском. Британци су затворили јаз са малим бројем појачања и 23. октобра, француски 9. корпус је преузео северни крај истуреног дела Ипра, ослобађајући 1. корпус са 17. дивизијом. Кортекер Кабаре је поново заузела 1. дивизија, а 2. дивизија је смењена. Следећег дана, 1. корпус је смењен и 7. дивизија је привремено изгубила Полигон Вуд. Леви бок 7. дивизије заузела је 2. дивизија, која се укључила у контранапад француског 9. корпуса на северном крилу према Роеселареу и Торхоуту, пошто су борбе северније на Изеру ометале немачке нападе око Ипра.[2] Немачки напади извршени су на десном крилу 7. дивизије код Гелувелта.[1] Британци су послали остатке 1. корпуса да појачају 4. корпус. Немачки напади од 25. до 26. октобра изведени су јужније, против 7. дивизије на Менин путу, а 26. октобра део линије се распао све док резерве нису скупљене како би се блокирао јаз и избегао пораз.[3]

    1. ^ а б Edmonds 1925, стр. 166–167.
    2. ^ Strachan 2001, стр. 276.
    3. ^ Edmonds 1925, стр. 202.

    Референце

    [уреди | уреди извор]

    Библиографија

    [уреди | уреди извор]

    Веб-сајтови

    [уреди | уреди извор]

    Спољашње везе

    [уреди | уреди извор]