Геноцид над Асирцима

Из Википедије, слободне енциклопедије

Геноцид над Асирцима (такође познат и као Сајфо или Сејфо, сир. ܩܛܠܐ ܕܥܡܐ ܣܘܪܝܝܐ или сир. ܣܝܦܐ) односи се на масовни покољ асирске популације Османског царства током 1890-их година, Првог светског рата и периода између 1922. и 1925. године.[1][2] Асирско цивилно становништво горње Месопотамије (регион Тур Абдин, провинције Хакари, Ван и Сирт садашње југоисточне Турске, и регион Урмија северозападног Ирана) насилно је премештено и масакрирано од стране муслиманске отоманске (турске) војске и осталих оружаних и савезничких муслиманских народа, укључујући Курде, Чечене и Черкезе, између 1914. и 1920. године, док су даље нападе на ненаоружане цивиле у бекству вршиле локалне арапске милиције.[1] Разликују се постојеће процене везане за укупан број жртава. Пружајући детаљне статистике разних процена популације након геноцида, Дејвид Гонт прихвата бројку од 275.000 жртава која је објављена током Споразума у Лозани и предлаже да би број жртава требало да буде око 300.000 због неких неурачунатих територија насељених Асирцима, што значи да је елиминисана половина асирске нације.[3] Савремени извештаји постављају бројку на 250.000.[1] Бројни научници и новинари прихватили су ову бројку, мада неки извори без детаљне статистичке анализе наводе чак 750.000 жртава.[2][4]

Геноцид над Асирцима одвио се у истом контексту као и геноциди над Јерменима и понтским Грцима.[5] У овим догађајима, младотурски режим је убио скоро три милиона Хришћана сиријске, јерменске или грчке православне деноминације. [1]

Пошто се геноцид над Асирцима одвио у контексту много раширенијег геноцида над Јерменима, у малом броју случајева се третира као засебан догађај, са изузетком у радовима Дејвида Гонта и Ханибала Трависа.[2] Године 2007, Међународно удружење истражитеља геноцида (IAGS) постигло је консензус да се "османска кампања против хришћанских мањина у царству између 1914. и 1923. састојала од геноцида над Јерменима, Асирцима, понтским и анатолијским Грцима."[6] Удружење је употребило дела Гонта и Трависа приликом доношења ове одлуке.[7] Грегори Стантон, председник IAGS од 2007. до 2008. године и оснивач организације Genocide Watch, подржао је "одбијање водећих светских истражитеља геноцида да прихвате деведесетогодишње порицање турске владе везано за османске геноциде над својим хришћанским становништвом, укључујући Асирце, Грке и Јермене."[8]

Жртве[уреди]

Асирци копају масовне гробнице за убијене током бекства из Урмије.

Научници су сумирали догађаје на следећи начин: специфични масакри укључују 25.000 Асираца у Мидјату, 21.000 у Џезира-ибн-Омару, 7.000 у Нисибису, 7.000 у Урфи, 7.000 у региону Кудшанис, 6.000 у Мардину, 5.000 у Дијарбакиру, 4.000 у Адани, 4.000 у Брахимијеу и 3.500 у Харпуту.[2][4][9][10] У свом меморандуму од 4. децембра 1922. године, Асирско-халдејски национални савет је изјавио да је укупан број жртава непознат. Процењује се да је око 275.000 "Асиро-Халдејаца" умрло између 1914. и 1918. године.[11] Асирско становништво Османског царства и Персије износило је око 650.000 људи пре геноцида, а након њега је смањено на 250.000, са веома мало преживелих у Турској и Ирану 1930-их година.[1][12]

Масакри у касном Османском царству[уреди]

Асирци нису били лака група за депортацију, јер су одувек били наоружани и опасни као и њихови курдски суседи.[13]

Хришћанско становништво у Вилајету Дијарбакир пре и после Првог светског рата[14]
Група Пре Првог светског рата Нестали После Првог светског рата
Јермени Грегоријанци 60.000 58.000 (96,7%) 2.000
Јерменски католици 12.500 11.500 (92%) 1.000
Асирци Халдејски католици 11.120 10.010 (90%) 1.110
Сиријски католици 5.600 3.450 (61,6%) 2.150
Сиријски Јакобинци 84.725 60.725 (71,7%) 24.000
Укупно 173.945 143.685 (82,6%) 30.260
Хришћанско становништво у Вилајету Мардин пре и после Првог светског рата[14]
Група Пре Првог светског рата Нестали После Првог светског рата
Јермени Католици 10.500 10.200 (97,1%) 300
Асирци Халдејски католици 7.870 6.800 (86,4%) 1.070
Сиријски католици 3.850 700 (18,1%) 3.150
Сиријски Јакобинци 51.725 29.725 (57,5%) 22.000
Укупно 73.945 49.875 (67,4%) 24.070

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Travis (2010). стр. 237–77 ,293–294.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Kosoreva (2007). стр. 267–274.
  3. Дејвид Гонт, "Асирски геноцид 1915", Истраживачки центар геноцида над Асирцима, 2009
  4. 4,0 4,1 Травис, Ханибал. "'Локални Хришћани масакрирани': Османски геноцид над Асирцима током Првог светског рата." Изучавање и превенција геноцида, 1, том, бр. 3, децембар (2006). стр. 327-371. Посећено 2010-02-02.
  5. Шалер, Доминик Ј. и Цимерер, Јирген (2008) "Геноциди касног Османског царства: Распад Османског царства и младотурско становништво и политике прогона." Журнал истраживања геноцида, 10:1. стр. 7–14.
  6. Удружење истражитеља геноцида званично признаје геноциде над Асирцима и Грцима. 16. децембар 2007. Посећено 2010-02-02.
  7. Белешке о геноциду над хришћанским становништвом Османског царства
  8. GPN Website > Home > GPN ISSUES > Special Issue 5, Winter 2011
  9. Гонт, Масакри, отпор, заштитници. стр. 76-77, 164, 181-96, 226-30, 264-67.
  10. (немачки) Горгис, Амил “Der Völkermord an den Syro-Aramäern” у Verfolgung, Vertreibung und Vernichtung der Christen im Osmanischen Reich 20. Ур. Теса Хофман. Лондон и Берлин: LIT Verlag, 2004.
  11. (француски) Јакуб, Жозеф. La question assyro-chaldéenne, les Puissances européennes et la SDN (1908–1938), 4. том, thèse Lyon. (1985). стр. 156.
  12. Гонт, Масакри, отпор, заштитници. стр. 21-28, 300-3, 406, 435.
  13. Гонт, Масакри, отпор, заштитници. стр. 311.
  14. 14,0 14,1 Де Куртоа, Себастијан. Заборављени геноцид: Источни Хришћани, последњи Арамеји. Пискатавеј, Њу Џерзи: Gorgias Press. стр. 194-195.

Литература[уреди]

  • Travis, Hannibal (2010) [2007]. Genocide in the Middle East: The Ottoman Empire, Iraq, and Sudan. Durham, NC: Carolina Academic Press. стр. 237—77,293—294. 
  • Kosoreva, Anahit (2007). „The Assyrian Genocide in the Ottoman Empire and Adjacent Territories”. Ур.: Hovannisian, Richard G. Armenian Genocide, The Cultural and Ethical Legacies. New Brunswick: Transaction Publishers. стр. 267—274. ISBN 978-1-4128-0619-0. 

Спољашње везе[уреди]