Раж

Из Википедије, слободне енциклопедије
Раж
Illustration Secale cereale0.jpg
Раж
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Liliopsida
Ред: Poales
Породица: Poaceae
Потпородица: Pooideae
Племе: Triticeae
Род: Secale
M.Bieb.
Синоними

Secale fragile M.Bieb.

Раж (лат. Secale cereale) је једногодишња, ретко трајна биљка из породице трава (лат. Graminae). Често се култивише као житарица, а с обзиром да успева на северним географским ширинама у северној Европи се од ње производи хлеб. Сматра се да порекло води од коровске биљке Secale anatolicum, чије је култивисање почело у југозападној Азији. У источну Европу стигла је тек у бронзаном добу. Раж је члан племена жита (Triticeae) и блико је сродна са јечмом (род Hordeum) и пшеницом (Triticum). Зрна ражи се користе за брашно, ражани хлеб, ражано пиво, двопек, неке врсте вискија, неке водке, и као крмно биље. Раж се исто тако може јести цела, било као кувана ражана зрна или у ваљаном облику, слично ваљаном овсу.

Раж је житарица и треба је разликовати од биљке Lolium, која се користи за травњаке, пашњаке, и сено за стоку.

Историја[уреди]

Зрна ражи

Раж је једна од бројних врста које расту у дивљини у централној и источној Турској и суседним областима. До доместикације ражи је дошло у малим размерама на више Неолитских места у Малој Азији, као што су неолитички Кан Хасан III у близини Чатал Хојука,[1] али је иначе одсутна у археолошким записима све до бронзаног доба централне Европе, c. 1800–1500 п. н. е.[2] Могуће је да је раж пренета на запад из Мале Азије као мања примеса у пшеници (можда као резултат Вавиловске мимикрије), и да је касније култивирана као засебна култура.[3] Мада постоје археолошки докази за приство ове житарице у римским контекстима дуж Рајне, Дунава, и у Ирској и Британији,[4] Плиније Старији је имао одбојан став према ражи, пишући да је то „веома лоша храна и да се једино користи за спречавање гладовања“[5], као и да се крупник меша с њом „како би ублажио њен горак укус, па да је чак и тада веома неугодна за желудац“.[6]

Од Средњег века људи су култивирали раж широм централне и Источне Европе. Она служи као главна хлебна житарица у већини подручја источно од француско-немачке границе и северно од Мађарске. У јужној Европи, она је маргинално култивирана.

Тврдње о много ранијем узгоју ражи, на епипалеолитској локацији Тел Абу Харејра у Еифратског долини северне Сирије[7] су контроверзна. Критичари указују на недоследности у радиоугљеничном датирању, и идентификацијама које су искључиво базиране зрну, умсето на плеви.[8]

Агрономија[уреди]

Зимска раж је било која врста ражи која се сеје у јесен да би се обезбедио земљишни покривач током зиме. Она расте током топлијих дана зиме кад сунчева светлост привремено загреје биљку изнад температуре смрзавања, чак и док је под снежним покривачем. Зимска раж се може користити за спречавање раста корова отпорних на хладноћу,[9] и може се жети као бонусна култура или се може заорати у пролеће да би се обезбедило више органских материја за предстојећи летњи усев. Она се понекад користи у зимским баштама и често је кориштени помоћни усев.

Нематод Ditylenchus dipsaci, листоједи, воћне мушице, Chlorops pumilionis, житарични гундељ, Mayetiola destructor, и Apamea sordens су међу инсектима који могу знатно да утичу на принос ражи.[10]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Hillman, Gordon (1978). „On the Origins of Domestic rye: Secale Cereale: The Finds from Aceramic Can Hasan III in Turkey”. Anatolian Studies. 28: 157—174. JSTOR 3642748. doi:10.2307/3642748. 
  2. Zohary, Hopf & Weiss (2012). стр. 62.
  3. McElroy, J. Scott (2014). „Vavilovian Mimicry: Nikolai Vavilov and His Little-Known Impact on Weed Science”. Weed Science. Cambridge University Press (CUP). 62 (02): 207—216. doi:10.1614/ws-d-13-00122.1. Приступљено 22. 2. 2017. 
  4. Gyulai, Ferenc (2014). „Archaeobotanical overview of rye (Secale Cereale L.) in the Carpathian-basin I. from the beginning until the Roman age”. Journal of Agricultural and Environmental Science. 1 (2): 26. Приступљено 14. 7. 2016. 
  5. Evans, L. T.; Peacock, W. J. (1981). Wheat Science: Today and Tomorrow. Cambridge University Press. стр. 11. ISBN 978-0-521-23793-2 — преко Google Books. 
  6. Pliny the Elder (1855) [c. 77–79]. The Natural History. Превод: Bostock, John; Riley, H. T. London: Taylor and Francis. Book 18, Ch. 40. Приступљено 12. 7. 2016 — преко Perseus Digital Library, Trufts University. 
  7. Hillman, Gordon; Hedges, Robert; Moore, Andrew; Colledge, Susan; Pettitt, Paul (2001). „New evidence of Lateglacial cereal cultivation at Abu Hureyra on the Euphrates” (PDF). The Holocene. 11 (4): 383—393. doi:10.1191/095968301678302823. Приступљено 12. 7. 2016. 
  8. Colledge, Sue; Conolly, James (2010). „Reassessing the evidence for the cultivation of wild crops during the Younger Dryas at Tell Abu Hureyra, Syria”. Environmental Archaeology. 15 (2): 124—138. doi:10.1179/146141010X12640787648504. 
  9. Burgos, Nilda R.; Talbert, Ronald E.; Kuk, Yong In (2006). „Grass-legume mixed cover crops for weed management”. Ур.: Sing, Harinder P.; Batish, Daisy Rani; Kohli, Ravinder Kumar. Handbook of Sustainable Weed Management. New York: Haworth Press, Inc. стр. 110. ISBN 978-1-56022-957-5. 
  10. Matz, Samuel A. (1991). Chemistry and Technology of Cereals as Food and Feed. New York: Van Nostrand Reinhold/AVI. стр. 181—182. ISBN 978-0-442-30830-8. Приступљено 14. 7. 2016. 

Литература[уреди]

  • Schlegel, Rolf (2006). „Rye (Secale cereale L.): A Younger Crop Plant with Bright Future”. Ур.: Sing, R. J.; Jauhar, P. Genetic Resources, Chromosome Engineering, and Crop Improvement. Vol. II – Cereals. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 365—394. ISBN 0-8493-1430-5.  Schlegel provides a 2011 updated version online.

Спољашње везе[уреди]

Lua грешка in mw.wikibase.entity.lua at line 37: data.schemaVersion must be a number, got nil instead.