Пређи на садржај

Рано низоземско сликарство

С Википедије, слободне енциклопедије
Рохир ван дер Вејден, Скидање с крста, 1443, уље на дрву, 220 × 262 cm, Музеј Прадо, Мадрид.

Рано низоземско сликарство је уметност која се развијала на северу западне Европе у 15. веку.[1][2] У литератури ово сликарство је познато и као „сликарство фламанских примитиваца“.

Сликарство у низоземским земљама у 15. веку

[уреди | уреди извор]
Хуберт ван Ајк, Гентски олтар, детаљ централног дела из 1390-1441.

У 15. веку, када је у Италији ренесанса узимала маха, на северу се развијало сликарство неслућеног сјаја. Није случајно да се то одиграло управо у Ниским Земљама где се развила силна трговина, настанило благостање и богатство, а грађанство желело продубити и обогатити своје погледе и представе о свету.

Постоје неке очите разлике у овим покретима који су се ипак одвојено јављали у Италији и Ниским Земљама (Низоземској). У Низоземским земљама то није буђење некад славне прошлости коју је Италија имала у уметничкој оставштини. У Италији је уметност ствар најшире јавности, кнежевских дворова, градских општина и државе док је на северу она ствар цркве, као и у средњем веку, и постаје предметом приватних кућа где се не намеће масама, него појединцима као својим посматрачима. Сама клима је различита, у Италији она људе сакупља на улице и тргове као некад у Риму и Атини, док их на северу треба тржити у кућама. Тако се јављају и различити односи према уметничкој форми. Без живота и природе која усхићује уметника, он с пажњом управља свој поглед на сваки угао своје околине. Из тога се на северу развио смисао за све што је појединачно, фантастично, за необичне ситне детаље и обележја, за лично и интимно, чега на југу нема. Јавља се уметност реалистичког колорита, тачне репродукције виђеног, у чему се на југу заостаје.

Због тога су крајем 15. века низоземски сликари у извођењу своје специјалне технике далеко надмашили италијанске, мада су ови до тог доба изградили право уметничко царство и ова су дела знатно утицала на цалокупан начин сликарства у Фиренци и Венецији.

Попис уметника

[уреди | уреди извор]

Дела

[уреди | уреди извор]
Робер Кампен, Олтар Мероде, централни део с Благовестима, 1425-1430, уље на дрвету, 64,5 × 64,5 cm, Музеј Метрополитен, Њујорк

Прва, а можда и пресудна, фаза сликарске револуције на северу је појава једног уметника чије име није познато - вероватно Робер Кампен. Према фрагментима великог олтара у Флемалу данас га зову Мајстор из Флемала. Међу његова најбоља дела спада олтар Мероде (око 1425) Ту први пут имамо осећај да стварно гледамо кроз дрвену плочу у просторни свет који има: неограничену дубину, стабилност, повезаност и потпуност. Врло важна особина ове слике је употреба уља за мешање боја које Мајстор из Флемала међу првима користи.

Јан ван Ајк, детаљ слике Ђовани Арнолфини са женом из 1434.

Хуберт ван Ајк (око 1366–1422) и његов млађи брат Јан ван Ајк (око 1386–1441) су започели уметничку историју Низоземске. О Хуберту се мало зна, скоро ништа, али приписује му се концепција и старији део Гентског олтара. На овом делу, у оквиру тзв. нордијског сликарства и његове средњовековне сакралне схеме, јавља се по први пут низ нових савремених мотива и тема. Читав апокалиптички призор као композиција смештен је у природни амбијент, у слободан пејзаж, који је дат минуциозно, готово пендантно веристички. Адам и Ева који се налазе на крајевима овог склопивог олтара су прва два акта у оквиру нордијске сликарске тематике, а настала су готово у исто време кад и Мазачови актови „прародитеља“ у фирентинској цркви Санта Марија дел Камине. Оба акта пружају пример дотада недостигнутог савршенства у сликању голих тела.

Слика Јана ван Ајка „Ђовани Арнолфини са женом“ (1434) је највештије дело свога доба. Слика је заправо докуменат венчања с потписом сликара као сведока (Johannes van Eyck fuit hic 1434). Композиција је статична, све је прегледно, ствари постоје као пластични самостални облици, размештени у затвореном празном простору.

Нагли развој низоземског сликарства у 15. веку логична је последица стваралачког деловања ван Ајка, под чијим су се утицајем развили Хуго ван дер Хус, П. Христус, Дирк Боутс и др. Њихов је реализам дао знатне побуде сликарству средње Европе и Италије.

Хуго ван дер Хус, Поклоњење пастира, 1480, уље на платну, 97 × 245 cm, Берлин

Браћи ван Ајк придружује се Рохир ван дер Вејден из Турнеа. Он заступа драматично-патетични правац, важније му је приказивање људских осјећања од лирског. Најпознатије дело му је средишњи део трокрилног олтара који представља Скидање с крста (око 1440). Опоро грандиозне линије, с особито потресном паралелом тела Исуса и онесвештене Богородице, су особито значајне за монументалну снагу композиције. Њима се ствара одређена мирноћа у слици која је савршено усклађена са драматиком позоришне сцене. Тако је све истовремено и узбуђено и мирно.

Утјицај Рохира ван дер Вајдена је превладавао у европском сликарству готово свугде осим у Италији до краја века. Као његов ученик се помиње Хуго ван дер Хус. Његово најпознатије дело је „Поклоњење пастира“ - темпераментно реалистичко дело где су пастири приказани као праве претече низоземских сељака. Најме, утицај Јана ван Ајка је највидљивији онда, кад призоре из библијске историје настоји оживети детаљима и ликовима из свакидашње фландријске околине.

С овим уметницима започиње уметничка историја Низоземске која је заблистала и обогатила светску уметност.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ H.W. JANSON, Istorija umetnosti, Beograd 1982.
  2. ^ *Renesansa na sjeveru - Umjetnici i njihova djela 15. i 16. st..

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982.
  • Opšta istorija umenosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
  • Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.
  • hr Wikipedia

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рано_низоземско_сликарство&oldid=27418765”