Венецијанска ренесанса

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Венецијанска уметност је карактеристична уметност која се развијала у Венецији од доба романике. Готика се овде никада није примила, а утицаји старе Грчке и Византије су видљиви у древној цркви Светог Марка. Сву своју енергију ова школа је усмерила на развој сликарства. Ту се развијао посебан стил у којем су грађани могли инвестирати свој новац у раскош и лепоту.

У 15. веку јачају градови попут Рима, а поготово Венеција која је трговином, ратовима, али и демократским изборима међу властелом, и захваљујући превласти на Средоземљу постала најјача сила у Европи. Око године 1500, на врхунцу венецијанске моћи, нико није слутио да је то и почетак њеног краја, јер се трговина већ пребацивала на релацију Европа-Америка (Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. године).

Значајна карактеристика Венецијанске ренесансе је боја, наиме освјетљење које је пресудно и препознатљиво у овом стилу које није много марило за перспективу и дубину. За разлику од интелектуалног сликарства Фиренце и Рима, у Венецији је настала умјетност у којој је боја важнија од линија.

Карактеристике венецијанске уметности[уреди]

Венеција није претпела оне утицаје хуманизма којих је било у Фиренци. На пример, Тицијан није био научник-хуманиста. Његов поступак је био интуитивне природе. Он слика без жеље да у сликарству направи револуцију. Спонтаност је карактеристика венецијанског сликарства.

Вазари тврди да је уљано сликарство из Низоземске пренето у Италију у време када је Ван Ајк био прогнан. Најпре продире у Венецију преко младог сликара Анатола де Месине. У венецијанској уметности светлост и боја има велики значај, и волумени се дефинишу помоћу светлости. Понајпре је Ђорђоне, који је био Тицијанов учитељ, усвојио дефинисање волумена помоћу светлости. Такав поступак назвао је луминизам, и он је својствен за његов сликарски приступ. На овај начин он иницира оно што ће се у импресионизму појавити на један ипак сасвим другачији начин. Тицијан је усвојио технику свога учитеља, али смањујући поетичност коју је његов учитељ уносио као карактеристику у своме делу.

Архитектура[уреди]

Јакопо Сансовито, градитељ и архитекта Библиотеке Св. Марка, утицао је на Андреу Паладија, највећег архитекту који је повезиван са венецијанским стилом, а чији је велики узор био Витрувије. Паладије је градио углавном у Вићенци која је била у саставу Венецијанске републике. Позната је његова грађевина Вила ротонда.

Сликарство[уреди]

„Земаљска и небеска љубав“, Тицијан - 1515. године

За венецијске сликаре је карактеристично неколико одлика. Употреба уљаних боја је омогућила рад са ширим кистом. Због тога је постало могуће насликати дебље сенка на сликама из којих су израњали ликови. Међу најпознатија имена из Венецијанске школе спада породица Белини – Ђовани Белини, његов брат Ђентиле Белини и зет Андреа Мантења из Мантове.

Музика[уреди]

Литература[уреди]

  1. H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  2. Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.

Види још[уреди]

  1. Архитектура ренесансе
  2. Ренесанса
  3. Рана ренесанса у Италији
  4. Висока ренесанса у Италији
  5. Ренесанса на северу Европе
  6. Ренесанса на северу Европе