Слободан Минић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СЛОБОДАН МИНИЋ
Slobodan Minić (narodni heroj).jpg
Слободан Минић
Датум рођења(1920-01-16)16. јануар 1920.
Место рођењаБања, код Аранђеловца
 Краљевина СХС
Датум смрти10. фебруар 1944.(1944-02-10) (24 год.)
Место смртиВрбица, код Аранђеловца
Војна управа у Србији (1941—1944) Србија
Професијапутар
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411944.
Народни херој од9. октобар 1953.

Слободан Минић (Бања, код Аранђеловца, 16. јануар 1920Врбица, код Аранђеловца, 10. фебруар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Слободан Минић се родио у селу Бања, код Аранђеловца, 16. јануара 1920. године у сиромашној сељачкој породици. Постао је члан Комунистичке партије Југославије 1940. године када се повезао са лево оријентисаним омладинцима. Након слома државе у Априлском рату одмах је ступио у партизане и за кратко време постао комесар 8. чете Првог шумадијског партизанског одреда. Учествовао је у свим борбама које је овај одред водио у Шумадији.[1][2]

Када су се партизанске снаге повукле према Санџаку, Слободан се вратио у свој крај и ту са групом бораца наставио политички рад окупљен око Окружног комитета КПЈ за Крагујевац. Успостављањем везе са Покрајинским комитетом Слободан је постао секретар Среског комитета Партије за орашачки срез. Истакао се у борби против четника у селу Душковци код Пожеге у новембру 1941. године када је разбијен четнички одред „Кораћ”. Учествовао је у обнављању 1. шумадијског партизанског корпуса „Милан Благојевић” на Букуљи. Са одредом се борио против љотићеваца у Рабровцу, недићеваца у Даросави и немачких војника, жандарма и бјелогардејаца у Трешњевици. Када је 1. шумадијска бригада отишла за Санџак у новембру 1943. године, Слободан је остао да ради на спровођењу закључака војнополитичког саветовања на Букуљи и учвршћивању партијских руководстава по срезовима.[1][2]

Погинуо је 10. фебруара у селу Врбица где се скривао са Милићем Радовановићем и Милорадом Илићем. Убијен је у изненадном нападу четника и љотићеваца.

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 9. октобра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1][2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]