Руски заштитни корпус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Руски заштитни корпус
Русский охранный корпус
Russisches Schutzkorps
Постојање12. септембар 1941 (1941-09-12)12. мај 1945 (1945-05-12); 3 година и 8 месеци
Земља Трећи рајх
Огранак Врхомна команда Хера (1942—1944)
Комитет ослобођења народа Русије (1944—1945)
ТипКоњица
Пјешадија
УлогаАнтипартизанске операције
Величинакорпус
ДиоBalkenkreuz.svg Вермахт (1942—1944)
Руска ослободилачка армија (1944—1945)
Ангажовање
Команданти
КомандантМихаил Скородумов
Борис Штејфон
Анатолиј Рогожин

Руски заштитни корпус[a] (рус. Русский охранный корпус, њем. Russisches Schutzkorps) био је корпус сачињен од антикомунистичких бијелих руских емиграната, а која је основана на подучју њемачког Војног заповједника у Србији током Другог свјетског рата. Корпусом је током свог живота заповједао генерал-потпуковник Борис Штејфон, а јединица је првобитно за задатак имала заштиту фабрика и рудника од краја 1941. до почетка 1944. године. Корпус је укључен у састав Вермахта 1. децембра 1942. године и касније се сукобљавао са југословенским партизанима и накратком са југословенским четницима. Крајем 1944. године, корпус се борио против Црвене армије током Беогорадске операције, затим се повукао у Босну и Словенију са Нијемцима, који су се повлачили са Балкана. Након Штејфонове смрти 30. априла 1945. године у Загребу, руски пуковник Анатолиј Рогожин преузео је заповједништво над јединицом и предводио је снаге даље на сјевер у јужну Аустрију, гдје су се предали Британцима. За разлику од осталих руских јединица које су се борила на страни Трећег рајха, Рогожин и његови саборци, који нису формално третирани као совјетски држављани, били су ослобођени принудне репатриције у СССР и на крају су ослобођени и дозвољено им је пресељење на Запад.

Позадина и настанак[уреди]

На Балкану прије избијања Другог свјетског рата је било око 15.000 бијелих руских емиграната, који су на то подручје избјегли након Октобарске револуције 1917. године.[2] Дана 6. априла 1941. године, силе Осовине извршиле су инвазију и окупацију Краљевине Југославије. Скромно опремљена и слабо обуначена, Југословенска војска је брзо поражена.[3] Земља је раскомадана, а Србија је сведена на границе од прије 1912. године и стављена је под њемачку војну управу.[4] Армијски генерал Милан Недић, предратни политичар за кога се знало да има проосовинске ставове, Нијемци су изабрали за предсједника колаборационистичке Владе народног спаса на Подручју Војног заповједника у Србији.[5] Током устанка у Србији на љето 1941. године, југословенски партизани су убили око 300 бијелих руских емиграната и ранили много више, понекад у дјелима освете. Као одговор на то, мјесни Руси су почели да се организују у јединице самообране.[6] У то вријеме, процјењено је да је око 10.000 Руса живјело на простору Југославије, од чега је већина живјела у окупираној Србији.[7]

Мапа Подручја њемачког Војног заповједника у Србији (1941—1944)

Руски заштитни корпус је основан у Београду под заповједништвом генерала Михаила Скородумова 12. септембра 1941. године[6] и на почетку је био познат као Одвојени руски корпус. Успостављен је по наређењу Војног заповједника у Србији генерала авијације Хајнриха Данкелмана, уз пристанак Недићевог режима. Кључна њемачка личност укључена у организовању корпуса био Данкелманов шеф особља, пуковник Ерих Кевиш. Регрутовање и одабир добровољаца вршио је генерал-мајор Владимир Крејтер, бијели руски емигрант у Њемачкој који је био шеф Руског обавјештајног уреда у Србији.[7] Првобитна главнина коју је регрутовао чинили су бијели руски емигранти и бивши официр Руске императорске армије, која је поражена у грађанском рату са бољшевицима 20. година раније.[8] Они су живјели у окупираној Србији и стали су на страну Нијемаца због њиховог противљења комунизму,[9] а и због тога што су вјеровали да је једина нада за некомунистичку Русију била њемачка побједа у Другом свјетском рату.[4] Скородумов концепт корпуса био је такав, да након што корпус испуни своју обавезу у Србији, земљи која их је примила, отићиће у Русију да наставе борбу.[9] Јединица је преименована у Руски заштитни корпус 2. октобра 1941. године.[10][11]

Због старости, болести, као и недостатка познавања са обичним службеницима бијеле руске емиграције, Скородумова је у року од мјесец дана замијенио његов шеф штаба,[7] генерал-потпуковник Борис Штејфон,[11] за кога се сматра да је имао пријатељске односе са Недићем.[4] Нијемци су предвидјели да ће нове снаге бити јачине од 3.000 људи и да ће бити организоване у три пука, са задужењем заштите фабрика, других индустријских постројења и рудника који производе материјале важне за остварење њемачких ратних циљева.[7][12] Корпус се у почетку састојао од само једног пука, организованог у четири батаљона. Генерал-мајор Егоров заповједао је 1. батаљоном, пуковник Шатилов је заповједао 2, пуковник Ендржевскиј 3. и пуковник Нестренко 4. батаљоном. Други пук је основан 18. октобра[13] и њиме је заповједао пуковник Жуков.[14] У почетку, корпус је био независна снага која је извјештавала њемачког опуномоћеног посланика за привредна питања, обергрупенфирера НСЛК Франца Нојхаузена.[15]

Операције[уреди]

Уопштено[уреди]

Иако је крајњи циљ корпуса био помоћ у наношењу пораза комунистичким снагама у СССР, он се готово искључиво користо за борбу против партизана на подручју окупиране Југославије, у почетку у дефанзивној улози. На врхунцу своје снаге, био је сачињен од једног коњичког пука и четири пјешадијска пука.[16] Између јесени 1941. и прољећа 1944. године, корпус је првенствено био одговоран за заштиту фабрика оружја, рудника, путева и пруга широм окупиране Србије у складу са приоритетима које је утврдила Врховна команда Вермахта.[8] Корпус никада није дјеловао као јединствена снага, јер је пук био његова највећа оперативна јединица. Пукови су касније додјељивани као помоћне јединице њемачким или бугарским окупационим снагама.[17] Током свог постојања, корпус је добијао појачање у виду млађих емиграната и бивших совјетских ратних заробљеника.[16] Руски емигранти који су живјели у Краљевини Бугарској, Независној Држави Хрватској и Краљевини Мађарској, дошли су у Београд како би се придружили корпусу.[18] Користили су оружје Југословенске војске које је заробила њемачка војска,[8] а командни језик био је руски.[7] Током свог постојања, корпус је одржавао добре односе са Недићевим режимом.[4]

Док су чували објекте, припадници корпуса били су у великој мјери распоређени у бункерима од цигле, штитећи жељезницу у долини ријеке Ибар, руднике Трепчу, Бор и Мајданпек, као и границе окупиране територије дуж Дунава и Дрине. Често су били распоређени поред разних српских колаборационистичких снага, као што су Српска државна стража (СДС) и Српски добровољачки корпус (СДК),[17] са којима су имали најближу сарадњу. Корпус је такође блиско сарађивао и усташама, када је дјеловао у сусједној НДХ.[4] Припадници корпуса су пљачкали сељаке на подручјима на којима су дјеловали.[19]

Ране акције[уреди]

Мапа раног распореда Руског заштитног корпуса на Подручју Војног заповједника у Србији

Корпус је првобитно имао задат чувања рудник у Крупњу на западу окупиране територије, а касније Бора на истоку и Трепче на југу.[17] Први пук је првобитно био распоређен у Лозници, Љубовији и другим варошницама дуж ријеке Дрине, која је чинила западну границу окупиране територије.[20] Други пук је прво дјеловао у варошницама као што су Неготин, Бор и Мајданпек у близини источне границе са Краљевином Румунијом.[21] У исто вријеме, два пука су била оперативно подређена њемачкој 704. пјешадијској дивизији.[22] У новембру 1941, корпус је почео активно сарађивати са Југословенском војском у отаџбини против партизана.[4] Дана 8. децембра 1941, корпус је успио одбити напад партизана на рудник Столице код Крупња.[23] Крајем 1941. године, корпус је имао 1.500 припадника.[17]

Трећи пук је успостављен у Бањици код Београда 8. јануара 1942. године и стављен је под заповједништво пуковника Шапилова,[24] а размјештен је у Косовску Митровицу у близини рудника Трепча на југу окупиране територије[25] и оперативно је био подређен бугарској 1. окупационом корпусу.[22] Четврти корпус је успостављен 29. априла и стављен је под заповједништво генерала Черепова,[26] а распоређен је на запад окупиране територије у близини Краљева.[27] У мају, корпус је подијељен на двије бригаде. Прва бригада је стављена под заповједништво генерал-мајора Драценка, а његов штаб је успостављен у варошници Аранђеловац 22. маја.[28] У мају је такође Кевиш поднио извјештај у којем се наводи да уколико му се дозволи регрутације из свих дијелова Европе под њемачлом контролом, могао би да подигне бројност на око 25.000 људи. Он је такође позвао више власти да реорганизују корпус и интегришу га са Вермахтом. Након значајне расправе, Врховна команда Вермахта је 29. октобра наредила реорганизацију, преименовање у Руски заштитни корпус и његово потпуно подређивање њемачком Војном заповједнику у Србији.[7]

Дана 30. новембра, 4. пук је распуштен, 1. батаљон је додјељен 1. пуку, а остатак људства је додјељен 2. пуку.[27] Корпус је 1. децембра 1942. ушао у састав Вермахта и сви његови припадници су се морали заклети на вијерност њемачком фиреру Адолфу Хитлеру.[4] Корпус је током 1942. повећао бројност припадника, након прилива добровољаца из Бугарске, Хрватске, Румуније и Грчке. До краја 1942, корпус је имао око 7.500 припадника и сви су били Руси.[7][17] Током реорганизације, направљен је покушај да се корпус даље прошири регрутовањем совјетских ратних заробљеника, али је први покушај са 300 заробљеника пропао и није се више поновио.[29] Дана 9. децембра 1942. године, 1. пук је отпочео трансформацију доласком Кубанских козака предвођених генерал-мајором Науменком.[20] До јануара 1943, састојао се искључиво од козака.[30] Дана 17. марта 1943, генерал-мајор Гонтарев замијенио је Шапилова као заповједник 3. пука.[22] Први пук је учествовао у борбама код Лознице и учествовао је у великој операцији у Запољу, јужно од Крупља, преко границе са НДХ од 11. до 15. маја, гдје је учествовао у тешким борбама са партизанима.[30] Од 1. до 8. маја, пук је поново био стациониран у Лозници и Љубоцији, гдје је учествовао у одбрани Дринског моста код Зворника од партизана. Током тог периода је дозволио пролазак за 379 рањених хрватских војника и цивила, 1000 здравих војника и много избјеглица, збрињавање 2 убијених и 17 рањених. Корпус се сукобио са партизанима у околини села Неделица 19. јула.[31] У међувремену, 2. пук се сукобио са партизанима у близини Неготина.[32] Четврти пук је поново успостављен 15. децембра, са базама у Јагодини, Параћину и Ћурпији у средишту окупиране територије.[33]

Повлачење, пораз и распуштање[уреди]

Прилику за окршај са јединицама Црвене армије, а не партизанима, РЗС је добио у октобру 1944. У то време у корпусу је служило 11.197 људи. Тада је из назива имена корпуса избрина одредница „заштитни“, пошто је корпус изгубио своју првобитну улогу услед тешких борби усред којих су се нашли војници корпуса. Тешке губитке корпус је имао како у неуспелим покушајима да се спречи продор партизана и Црвене армије у Србију и током повлачења преко планинских предела Босне у Словенију. Генерал Борис Штајфон је умро у Загребу 30. априла 1945 од инфаркта. После изненадне смрти генерала Штајфона, командант корпуса је постао козачки пуковник Анатолиј Рогожин. До завршетка рата главнина корпуса је успела да напусти територију Југославије и предала се Британцима. У тренутку капитулације у корпусу је остало само 5.584 људи. За непуне четири године кроз њега је прошло 17.090 људи, а укупан број ратних губитака (погинули, тешко рањени и нестали) је био око 6.709.[34]

Рогожин је планирао да преда свој корпус Британцима и избегне заробљавање од стране Црвене или Југословенске армије. После тешке расправе са Немцима, Рогожин је наредио марш према Клагенфурту и предају Британцима заједно са Српским добровољачким корпусом и словеначким домобранима.

РСК се предао Британцима 12. маја 1945. Одмах после предаје, корпус је основао сопствени камп у Келербергу. Совјети нису знали за овај камп све док им доушник из друге руске квинслишке формације није одао његов положај. Избили су сукоби између официра корпуса и агената Смерша. За разлику од козака из Линца и ветерана Руске ослободилачке армије, Британци су спасили корпус од насилне репатријације, цитирајући одредбу споразума из Јалте по коме припадници РСК не спадају под бивше совјетске грађане и стога не могу бити изручени Совјетском Савезу. Оним припадницима корпуса који јесу били совјетски држављани (укључујући и припаднике других руских квинслишких јединица који су побегли у овај камп) Британци су издавали лажне документе да их спасу репатријације.

Састав корпуса[уреди]

Униформе[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Јединица је током свог постојања била позната под различитим именима: од 12. септембра 1941. као Одвојени руски корпус (рус. Отдельный русский корпус), од 2. октобра 1941 као Руски заштитни корпус (рус. Русский охранный корпус), од 18. новембра 1941. као Руска заштитна група (рус. Русская охранная группа), од 30. новембра 1942. као Руски заштитни корус (у саставу Вермахта), од 10. октобра 1944. као Руски корпус у Србији (рус. Русский корпус в Сербии), од 31. децембра 1944. као Руски корпус (рус. Русский корпус).[1]

Референце[уреди]

  1. ^ Макарова, В.Г.; Репникова, А.В.; Христофорова, В.С., ур. (2010). Тюремная одиссея Василия Шульгина: Материалы следственного дела и дела заключенного (на језику: руски). Москва: Русский путь / Книжница. ISBN 978-5-903081-05-9. Приступљено 19. 1. 2019. 
  2. ^ McAteer 2009, стр. 264.
  3. ^ Cohen 1996, стр. 28.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Cohen 1996, стр. 50.
  5. ^ Singleton 1985, стр. 182.
  6. 6,0 6,1 Timofejev 2007, стр. 45.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 Tomasevich 2002, стр. 192.
  8. 8,0 8,1 8,2 Cohen 1996, стр. 49.
  9. 9,0 9,1 Tomasevich 2002, стр. 191–192.
  10. ^ Tomasevich 2002, стр. 191.
  11. 11,0 11,1 Thomas & Mikulan 1995, стр. 21–22.
  12. ^ Abbott 1983, стр. 22.
  13. ^ Vertepov 1963, стр. 38–39.
  14. ^ Vertepov 1963, стр. 40.
  15. ^ Timofejev 2007, стр. 47.
  16. 16,0 16,1 Thomas & Mikulan 1995, стр. 22.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 Timofejev 2010, стр. 47.
  18. ^ Mordwinkin 2003, стр. 69.
  19. ^ Tomasevich 2002, стр. 185.
  20. 20,0 20,1 Vertepov 1963, стр. 79–81.
  21. ^ Vertepov 1963, стр. 81.
  22. 22,0 22,1 22,2 Vertepov 1963, стр. 120–121.
  23. ^ Vertepov 1963, стр. 73–75.
  24. ^ Vertepov 1963, стр. 76.
  25. ^ Vertepov 1963, стр. 82.
  26. ^ Vertepov 1963, стр. 77.
  27. 27,0 27,1 Vertepov 1963, стр. 83.
  28. ^ Vertepov 1963, стр. 77–78.
  29. ^ Tomasevich 2002, стр. 193.
  30. 30,0 30,1 Vertepov 1963, стр. 116.
  31. ^ Vertepov 1963, стр. 117.
  32. ^ Vertepov 1963, стр. 119.
  33. ^ Vertepov 1963, стр. 157–160.
  34. ^ Тимофејев 2010.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]