Милоје Павловић

С Википедије, слободне енциклопедије
милоје павловић
Nh pavlovic miloje.jpg
Милоје Павловић
Датум рођења(1887-11-28)28. новембар 1887.
Место рођењаГ. Јарушице, код Раче
Србија Краљевина Србија
Датум смрти21. октобар 1941.(1941-10-21) (53 год.)
Место смртиШумарице, код Крагујевца
Србија Србија
Професијапрофесор
Учешће у ратовимаБалкански ратови
Први светски рат
СлужбаВојска Краљевине Југославије
Чинкоњички пуковник у резерви
Народни херој од27. новембра 1953.

Милоје Павловић (Г. Јарушице, код Раче, 28. новембар 1887Шумарице, код Крагујевца, 21. октобар 1941), директор Женске учитељске школе у Крагујевцу и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. новембра 1887. године у селу Горње Јарушице, код Раче Крагујевачке. Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Крагујевцу, а Филозофски (1912) и Правни факултет (1925) на Универзитету у Београду.

Учесник је балканских ратова, као подофицир, и Првог светског рата, као официр. За показану храброст, одликован је Орденом белог орла с мачевима и Златном медаљом за храброст. У Југословенској краљевској војсци имао је чин резервног коњичког потпуковника.

Од 1913. до 1929. године службовао је у Крагујевцу, као суплент, професор и директор Прве мушке гимназије. Затим је био директор гимназије у Ваљеву, а од 1932. директор Женске учитељске школе у Крагујевцу.

Милоје Павловић је био истакнути и угледни друштвени радник, био је дугогодишњи старешина Соколске жупе Крагујевац, председник Народног универзитета у Крагујевцу, Француског клуба и других организација. У време шестојануарске диктатуре генерала Петра Живковића, 1929. године, Народни универзитет је морао да обустави рад, а Павловић је премештен у Ваљево. Био је председник Одбора за подизање споменика палим Шумадинцима, члан Управе резервних официра и других друштвених организација. Врло активно је сарађивао у часописима: „Мисао“, „Венац“, „Гласник професорског друштва“, „Војни весник“, „Учитељска искра“, „Књижевни север“, а уређивао је и лист „Полет“. Повремено је сарађивао и у другим часописима.

Био је истакнути интелектуалац великог образовања и богате културе, познавалац четири страна језика. На својим професионалним дужностима, у друштвеном раду и у својој средини био је познат као доследан демократ и велики родољуб, достојанствен, поносан, храбар и скроман човек. Својом личношћеу, ставовима и делима вршио је снажан утицај на генерације својих ученика. Његова демократска схватања су допринела да за све време, а нарочито од 1930. до 1941. године, у Учитељској школи у којој је био директор, преовладају демократска схватања.

Павловић се експонирао као родољуб и антифашиста. Говорио је на протестним зборовима, 25 и 27. марта 1941. године, против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту.

Ухапшен је с више од 7.000 грађана и школске омладине Крагујевца, 20. октобра 1941. године. Њега су прикључили осталим ухапшеним грађанима, који су били смештени у топовске шупе. Ту је, са осталим грађанима, међу којима је било професора и ђака његове и других школа, провео дан и ноћ.

Окупатор је настојао да Милоја, као угледну личност, придобије за сарадњу. На стрелишту су му понудили да се издвоји из строја ђака и грађана осуђених за стрељане. Понуду је одбио, рекавши им да је његово место у строју, и да жели до краја да дели судбину својих ђака. Са својим ђацима, професорима и осталим грађанима Крагујевца, стрељан је, 21. октобра 1941. године.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.

По њему је названа Специјална основна школа „Милоје Павловић”.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • У спомен старешинама Сокола Милоју Павловићу и Драгољубу Миловановићу. Крагујевац, 2006. година

Спољашње везе[уреди | уреди извор]