Српски војни санитет у албанској голготи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српски војни санитет у албанској голготи
Албанска голгота - повлачење српске војске преко Албаније током 1915/1916. пратила је и санитетска служба српске војске.
Када је војска у повлачењу, када је готово пред расулом санитет је најслабија њена тачка.
Захтеван, и у погледу хране, материјала, људи, спор. Оптерећен најтежим моралним и стратегијским питањима.
Шта с рањеницима, шта с болесницима? Кога и даље вући са собом, а кога оставити?
Колико лекара, и санитетског особља, бива остављено да с рањеницима, болесницима, опремом, сходно Женевској конвенцији буде заробљено, а потом, њој упркос, понижавано и злостављано.
Колико лекара, и санитетског особља, просто не може даље због слабог здравља? А колико ће их „нестати“ у поднебесним хладним горама?.
Александар Недок историчар медицине

Српски војни санитет у албанској голготи је хронолошки приказ догађаја у Првом светском рату кроз који је прошла санитетска служба српске војске, заједно са борбеним јединицама и делом народа у борби за опстанак, током повлачења, 1915/1916. године, ка албанском приморју и њене евакуација на Крф. Албанска или Српска голгота устаљен је назив за повлачење Војске Краљевине Србије и прогнаних цивила преко завејаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/1916. године, у којој је од септембра 1915. до марта 1916, погинуло или умрло 144.098 лица.[1][2]

Дана 28. јула 1914. почео је Први светски рат. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Тако је почела албанска голгота у току које је српска војска и њена Влада, заједно са једним делом становништва евакуисана на Крф и Северну Африку, где се одморила, залечила ране, наоружала, опремила и реорганизовала. Потом је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила прве војне успехе. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.[3]

У Првом светском рату, војни санитет дејствовао је све време повлачећи се, прво по целој Србији, а потом по снегом окованим врлетима Албаније и Црне Горе, глибовима дивљег албанског приморја и у бродовима по валовитом Јонском мору све до доласка на острво „спасења“ — Крф. На Грчком тлу, усред помора, у „лавовској борби“ против хаоса, српски војни санитет је несебично жртвујући своје људске ресурсе, уједно био на путу ка сопственој обнови у изгнанству, која је условила реорганизацију српске санитетске службе. Њено ново устројство, настало на Грчком тлу уз помоћ савезника, које ће управо, до краја рата бити „база ратног санитета“ Српске војске, до коначног повратка у Србију.[4]

Садржај

Услови који су владали у српском санитету и Србији до албанске голготе[уреди]

Знајући да су главне српске снаге концентрисане на северу Србије и сматрајући да је борбена вредност српске војске мала Поћорек је снагама предвиђеним за дефанзиву одлучио да нападне Србију 12. августа изјутра. Док је 2. армија вршила снажан демонстративан напад дуж обале Саве, трупе 5. армије почеле су форсирање Дрине. Војвода Путник је након сагледавања ситуације донео одлуку да непријатељу наметне битку маневарског типа. Аустроугарско командовање очекивало је одлучујућу битку на падинама западно од Ваљева. Њене трупе су у складу са ондашњом аустроугарском и немачком доктрином напредовале у 6 маршевских колона без армијске резерве. У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године српска војска је започела битку која се 16. августа распламсала на падинама Цера, и која се 20. августа завршила потпуним аустроугарским поразом и протеривањем непријатеља из земље. Краћи прекид активних операција био је предах пред још теже борбе, што је омогоћило српској војсци и њеном санитету да попуни свој састав, опрему и да се одмори.[4]

Убрзо је уследила Трећа аустроугарска офанзива на Србију, која је била последњи покушај аустроугарске војске у 1914. години да самостално окупира територију Краљевине Србије. У међувремену је одступање 1. армије и Ужичке војске довело до повлачења целог фронта па је српска престоница остала без одбране. Аустроугари су заузели Београд без борбе и у њему су одржали тријумфалну параду 3. децембра.[4]

Организација збрињавања и евакуација повређених и оболелих[уреди]

Са првих борбених линија евакуација се веома често изводила „како је ко знао и умео“.
Евакуација рањеника запрежним колима уз несебичну помоћ српских жена

У почетном периоду рата, војни санитет је распоредио пољске болнице дуж путних праваца и у позадини борбеног распореда. Оне су имале задатак да прикупљају све рањене и оболеле, и након указане прве помоћи врате у јединицу или транспортују у ваљевску болницу или до санитетског воза коме је полазна станица била у Ваљеву. Због недостатка санитетских шатора пољске болнице су биле смештене у сеоским школама, кафанама или кућама. Из болница најближе би могли да одведу болесника или рањеника, и одведу на лечење.

Формацијских санитетских превозних средстава са првих борбених линија није било. За евакуацију до Ваљева и пољаких болница, коришћена су запрежна кола, коњи, или кола коморе у повратку. Или веома често „како је ко знао и умео“.

Одабир и усмеравање рањеника на тријажном пункту у Ваљеву било је поверено др Ван Тинховену, тада једином страном лекару, са великим искуством, који не само да је вршио тријажу болесника већ је вршио и 8-10 великих операција тешких болесника дневно. Само најтежи болесници остајали су у Ваљеву они који више нису могли да се транспортују, кер су животно били угрожени. А на одсеку за хирургију, на коме није било више од шездесет кревета, и колега да му помогну, искуснини хирург као што је био др Ван Тиховен могао је само да оперише читав дан, често и до дубоко у ноћ. Радећи скоро даноноћно као главни хирург Војне болнице у Ваљеву др Ван Тинховен је, од 8. августа, када је стигао у Ваљево, до 23 септембра 1914. оперисао 235 рањеника, од којих је 67 (око 30%) умрло (већина након операција главе, трбушних рана и рана кичмене мождине).

Сви болесници који су могли да се транспортују превожени су санитетским возом у друге крајеве Србије. Санитетски возови су свакодневно из Ваљева превозили 2.000–3.000 рањеника, а често се у недостатку санитетског користио се и теретни воз. У Младеновцу, уз железничку станицу формирано је завојиште, из кога су рањеници, након разврставања упућивани у болнице у Нишу, Скопљу, Крагујевцу.[5]

Санитетски возови који су се кретали српским пругама све до повлачења српске војске у касну јесен 1915.
Припадници руске санитетске мисије у пратњи санитетског воза у Нишу 1915. године
  • воз бр. 1: командир капетан I класе др Милан Петровић,
  • воз бр. 2: командир потпуковник др Михаило Величковић,
  • воз бр. 3 (транспортни): командир овога воза који је кружио пругом Ваљево–Аранђеловац–Младеновац био је др Милан Цекић, Преметарац (који је оболео од пегавца и умро међу првим српским лекарима 9. јануара 1915. године, заменио га је старији медицинар Јован Јанковић),
  • воз бр. 4: командир мајор др Светозар Марковић,
  • воз бр. 5: командир капетан I класе др Милутин Копша, хирург капетан I класе др Владислав Маринковић (у јесен 1915),
  • воз бр. 6: командир мајор др Миленко Матерни
  • воз бр. 7 (транспортни): командир апсолвент медицине санитетски наредник Станислав Јовановић (умро од пегавца 17. марта 1915. године у Нишу, заменио га је старији медицинар Љубомир Петровић).

Ови возови су вршили санитетску евакуацију рањеника и болесника све до напуштања територије Краљевине Србије у јесен 1915. Део возова који су се затекли јужније од Скопља, превежени су у Солун и касније током операција на Солунском фронту коришћени су у исте сврхе, док су остали уништени да не би пали непријатељу у посед, дуж пруге Скопље–Косовска Митровица.

Организациони пропусти санитетске службе

На почетку рата санитетска служба српске војске поред недовољног бројног стања и уважавања постојећих проблеме, имала је пропусте који су се добром организацијом могли отклонити;

  • Пољске болнице у ваљевском крају, нису биле благовремено повезане са централном болничком мрежом, те су једно време, посебно у новембру 1914. године биле без рањеника, иако су они непрекидно пристизали.
  • Евакуација је била неефикасна због стихијских потеза санитета и војних команди, често без сагласности Војног министарства.
  • Неприпремљеност медицинског особља за масовни прилив рањеника и болесника, превенцију заразних болести и панике која је завладала након епидемија пегавца и трбушног тифуса, који је харао и очигледно изненадио брзином и обимом ширења санитетску и градску здравствену службу.

Зато је за српски санитет на почетку рата била најбитнија добра организација збрињавања великог броја рањеника и тешких болесника уз сталне покрете и бригу за њихову безбедност, као и безбедност самих припадника санитета и нешто касније страних хуманитарних мисија (чија је помоћ биле неопходна) али и велики проблем. Доласком страних мисија, и са њима савремених сазнања из епидемиологиј заразних болести и упошљавања лекара странаца, махом Грка, тај однос је побољшаван у корист, не само бројног стања лекара, већ и квалтета здравствене заштите и смањења помора српског становништва.

Моравска стална војна болница у Нишу сабиралиште свих морибудних, „да тамо сврше са животом или крену у албанску голготу“[уреди]

У Војној болници у Нишу 1914/1915....болеснике су довлачени транспортним средствима на најпримитивнији начин. Из заробљеничког логора у Граду, из свију нишких болница, чим би се утврдио нов случај пегавца, није се чекало ни тренутак, нити се претходно питало да ли има постеља или места, сместа су трпани оболели, најчешће најтежи са великом ватром, на волујска кола . Преко нишке разривене калдрме, раздрузгани на голим даскама, без сламе и простирке, болесни су транспортовани кроз целу варош, управо по њеној дужини, преко Стамбол капије право у „Ћеле-кулу“.[6]
Пастеров завод и Обласна болница у Нишу имали су важну улогу у епидемији пегавца у Србији 1914/1915.

У Ниш, и градску и Моравску сталну војну болницу, 1914. и 1915, што санитетским возом што дугим транспортним средствима, сливала се не само „река“ многобројних избеглица, рањеника и болесника већ и „најезда“ милиона вашију и бактерија, узрочника епидемија болести.[6]

Моравска стална војна болница (познатија као болница код „Ћеле-куле“, на месту данашње Војне болнице Ниш) у свом саставу имала је 26 објеката, од којих је 18 коришћено за смештај рањеника и болесника. Међутим број рањеника и болесника у Нишу је толика брзо нарастао да у овој и другим нишким болницама једва да је имало места да се смести по који рањениик или болесник:

Како би се превазишао проблем смештаја болесника и рањеника, током 1914/1915. године у Нишу је формирано и даноноћно радило преко десет резервних болница. Резервне болнице су биле смештане у касарнама, школама, баракама Црвеног крста, па чак и у Казнено-поправном дому у Нишу, који је био у изградњи. Особље за рад у резервним болница чинили су, поред српских лекара, медицинара и болничара, чланови страних санитетских екипа, добровољци Црвеног крста и заробљеници, лекари и болничари.

  • Прва резервна војна болница, за смештај 900 рањеника налазила се у Коњичкој касарни, на Црвеном крсту.
  • Друга резервна војна болница налазила се у Инжењеријској касарни, у непосредној близини железничке станице.
  • Руска „Московска“ болница налазила се у згради Гимназије (данашња гимназија „Стеван Сремац“). Ова болница је могла да прими 200 рањеника.
  • Руска инфективна болница могла је да прими 150 болесника, издвојена је из Московске болнице и налазила се у баракама код Железничке станице.
  • Руска Александријска болница
  • Шеста резервна војна болница налазила се у Основној школи на „Стамбол-капији“ (данашња Основна школа „Вожд Карађорђе“).
  • Резервна болница у Казнено-поправном дому са 2.000 постеља, почела је са радом децембра 1914. године.

У школи код Саборне цркве радила је руска апотека и медицинска дежурна станица, намењена здравственом збрињавању грађана Ниша и околине.[6]

Масовна појава заразних болести широм Србије и евакуација, рањеника и болесника са северозапад Србије без претходне тријаже и адекватне санитарне обраде, заражених болесника, без спровођења основних хигијенско-епидемиолошких мера, додатно је допринела „експлозивном“ ширењу, повратног и пегавог тифуса, преко заражене беле ваши тела, и довела до тога да ће српска „ратна престоница Ниш“ и Моравска стална војна болница у њој постала је највећа епидемиолошка заразна болница у Србији. А у болници према извештају једне од чланица санитетске мисије Шкотских жена на пропутовању кроз Ниш, језиво стање:

Кроз блатњаве и излокане улице Ниша 1914/15. пролазила су запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним мртвачким сандуцима

Ниш је у том периоду стравично изгледао, како каже један од очевидаца;
...„у граду је „царовала смрт“, блатњавим и излоканим улицама пролазила су запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним сандуцима“...[6]

Сви напори наших и страних лекара и медицинског особља, нису могли да спрече масовно умирање у Нишу:
...„И мртви се не сарањују већ неколико дана, јер је настала пометња међу онима што праве мртвачке сандуке, што односе на гробље, што копају раке и сарањују“...[6]

Констатује у својим забелешкама супруга бившег руског амбасадор госпођа Хартвиг која је као испомоћ довела једну медицинску екипу Црвеног крста из Русије: која је у Нишу формирала хируршку са 350 и епидемиолошку болницу са 120 кревета.[8]

Масовна умирања не само болесника већ и медицинског особља, захтевала су испомоћ у кадру, те на апеле управника у испомоћ је болници додељено неколико међународних санитетских екипа и 168 ратних заробљеника. [a]
„... У недовршену зграду нишке гимназије као испомоћ смешта се Московска хируршка војна болница. Њен управник је био је познати хирург др С. И. Сироткин, а лекари др В. В. Семјаникова, Србин др Арсеније Џуверовић и др Н. В. Марцинковичева, која ће, као епидемиолог, преузети нешто касније Заразну болницу смештену у баракама за колеричаре из претходног рата код железничке станице.[9]

У Нишу је шест месеци владала незапамћена епидемија, са високим процентом смртности, а у Моравској војној болници се у 1914. и 1915. поред рањеника лечило преко 3.000 људи од пегавог тифуса, а дневно је умирало и до 36 болесника.[10] Према сачуваној евиденцији, у Моравској сталној војној болници, епидемија тифуса у Нишу добија широке размере од новембра 1914. (у новембру су умрла 253 лица, децембру 297, јануару 380, фебруару 495, марту 393, у априлу 231), да би се надаље број умрлих лагано смањивао.[11]

У оваквом стању Војну болницу у Нишу је 1. марта 1915. примио др Владимир Станојевић, њен нови управник, са поприличим бројним стањем и затеченим проблемима;

Vojna bolnica Niš 008.jpg
Тешки и тужни дани у нишкој војној болници, на које потсећа споменик умрлим тифусарима изграђен 1915.

На прелазу из 1914. и у 1915. години стање у Моравској сталној војној болници, резервним боницам и граду Нишу било је у потпуности хаотично. Од 14. јула 1914. до 1. априла 1915. променила су се петорица управника болнице. Двојица су била заражена пегавцем, а један је умро. Зараза је покосила особље болнице: од 35 болесних лекара, њих 13 је заражено пегавим тифусом, а тројица су умрла. Тројица лекарских помоћника су оболела, један је умро. Од 11 медицинара, њих десеторица су оболела. Од 18 апотекара и апотекарских помоћника, смрт је однела једног. Болничари су десетковани. У једном тренутку половина их је била болесна (382 од 625), а 41 је умрло.[12]

О тешком кадровском стању у болници, приликом посете Нишу, почетком марта 1915, пуковник Хантер је забележио; о 956 оболелих брину свега двојица лекара! У војној болници је на 200 кревета лежало чак 700 пацијената.[12]

Повлачење српске војске и њеног санитета кроз Србију (30. септембар — 24. новембар, 1915)[уреди]

Ситуација у Краљаевни Србији се мења септембра 1915. Настаје прегруписавање аустроугарске и немачке војске на границама Србије, али овога пута са новим здруженим снагама непријатеља, којима прилази и Краљевина Бугарска, под централном командом фелдмаршал Аугуста фон Макензена.

Херојска одбране Београда није успела да заустави продора немачко-аустроугарских снага у северну Србију, као и нападе Бугара са истока земље. Ратна срећа је напустила Србију. Српска војска је све више западала у критичну ситуацију, а убрзо се одустало од веровања у контраофанзиву након доласка савезника, јер је њихова непосредна помоћ Србији изостала. Напустивши Београд и северне делове Србије српски краљ заједно са српском војском и народом све више повлачио према југу Србије, у нади да ће се спас наћи у повлачењу долином Вардара. У таквим условима санитет је био најслабија тачка.

Повлачење српске војске у октобру 1915. долином Мораве до граница Србије на Косову

Повлачење српске војске и њеног санитета од Београда преко Рашке до границе Србије, одвијало се уз много проблема. На том путу, преко Косова и Метохију, свуда је остављена опрема многих сталних и резервних војних болница (Београд, Ниш, Крагујевац, Ваљево, Зајечар, Смедеревска Паланка, Младеновац, Јагодина, Параћин, Књажевац, Крушевац, Краљево, Врњачка Бања, Чачак, Ужице, Алексинац, Врање, Врањска бања, Лесковац, Нови Пазар, Скопље и на крају Косовска Митровица, Приштина, Призрен, Пећ и Битољ.). У већем броју болница на тим правцима остављани су тешки рањеници и болесници и са њима одређен број санитетског особља (лекара, медицинара, апотекара, болничара) сходно одредбама Женевске конвенције. У јесен 1915. године на том путу повлачења сва архива војног санитета спаљена је у Краљеву.

Снажан продор напријатеља са севера и истока Србије условио је 21. октобра 1915. повлачење Моравске сталне војне болнице;...„једине српске санитетске формације која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала“...
Америчкој мисији др Владимир Станојевић је предао 1.300 рањеника заједно са др Божидаром Замфтом, да сачека непријатеља, а у повлачење је кренуло целокупно особље болнице са јединицом од 500 регрута моравске болничке чете, „... са више хране за људе и стоку него ли болничких ствари...“

Упоредо са војском повлачио се и велики збег становништва, почиње голгота кроз снегом завејане планине Црне Горе и Албаније. Хиљаде и хиљаде мртвих пратило је траг огромне колоне, неки су сахрањивани, а многи и без гроба остајали поред пута. Повлачење је било тешко и напорно и трајало је три месеца све до 21. јануара 1916.

Aeroplane Niš 1912.jpg

Први ваздушни транспорт неколико болесника, у једном рату, обавили су српски и француски ваздухопловци, у току повлачења српске војске ка Албанији, са Косова Поља у новембру 1915. за потребе Војне болнице Ниш. Прво на релацији Београд-Ниш, а затим на релацији ПризренСкопље на захтев управника др Владимира Станојевића. Евакуацију ваздушним путем извршила је „француска аеропланска чета“ под командом капетана Витрала. Сваки други транспорт ових болесника био би смртоносан.[13][14]
Први српски пилот који је у свом авиону 1915. евакуисао рањеника био је пилот Миодраг Томић. Он је полетео са нишког аеродрома Трупале, и на релацији Призрен—Скадар превезао 12 рањеника. Први авионом превежени болесник до Скадра био је Милан Ростислав Штефанек словачки авијатичар, пребего из аустроугарске војске, који је после рата постао министар војске Чехословачке.[15][16]

Болница у Призрену[уреди]

Десет дана касније, 1. новембра 1915. болница је преко Куршумлије стигла до Приштине. Закаснивши да се споји са Моравском дивизијом, њен управник је самоиницијативно одлучио да болница самостално настави према Липљану и Призрену. У Призрену је болница боравила десет дана заједно са хиљадама војника и избеглица, Владом и Врховном командом српске војске. Продор Бугарске војске онемогућио је повлачење према Битољу и Грчкој. У Призрену је извршена реорганизација болнице. Санитетска чета Моравске дивизије додељена је као део пратње Врховне команде, а остатку болнице наређено је да у Ђаковици заједно са црногорским властима организује збрињавање рањеника и болесника и њихову евакуацију на територију Црне Горе. У Ђаковици, где је болница боравила седам дана, др Владимир Станојевић је основао болницу са 150 кревета, амбуланту и кухињу. И поред наређења да збрињава само официре команда болнице је самоиницијативно лечила све категорије болесника.[6]

Болница у Ђаковици[уреди]

Моравској сталној војној болници у Призрену је предат материјал неколико расформираних болница, и уместо да се повлачи тешким путем преко Љуме, наређено да у Ђаковици, у договору са црногорским властима, организује збрињавање рањених и оболелих официра, и њихов транспорт у дубину црногорске територије.

После напуштања Ниша, у Ђаковици је по први пут Моравска стална војна болница могла да се смести на дуже време и почне редовне активности.

Албанска голгота или врлетима Албаније и Црне горе[уреди]

Повлачење болнице у октобру и новембру 1915. закрченим путевима Црне Горе, често нападаних од Албанаца, резултовао је великим губитком људи и воловских кола са санитетским материјалом.
На правцима повлачења Српска војска одбацивала је све што је било неприкладно за транспорт

Бројно стање Српске војске у октобру 1915. године било је: 420.697 бораца од тога 8.897 официра и 411.700 подофицира и војника. На ободне делове Косова 11. новембра 1915. године стигло је 280-300,000 људи, што значи да су губици српске војске у одступању од Београда до Косова износили око 120-140.000.[17]

Пошто се српска војска сакупила на Косову, намера српских снага била је да ослонцем на североисточне косовске објекте (Преполац и Мердаре), пружи снажан отпор аустроугарско-немачкој и бугарске офанзиви која се убрзано кретала ка правца који је од Подујева и Митровице води ка Качанику и даље ка Скопљу. Падом Медљика и неуспелим покушајем преузмањам контроле над Качаницком и кончуљским теснацем, план контраофанзиве и пробоја Качаничке клисуре доведен је у питање, а целокупна Српска војска, бројчано ослабљена у тешким биткама, нашла се на Косову окружена и сабијена, али не и уништена. Оваквим развојем догађаја, изгубљена је свака могућност повлачења Српске војске ка Скопљу а тиме и последња нада Врховне команде да ће се повлачење кроз Качаничку клисуру и долином Вардара удружи са савезницима.

У таквим условима, Влада Србије и Врховна команда српске војске одлучила је да војску заједно са избеглим народом повуче преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Одлука о повлачењу донета је 24. новембра 1915. године, како би се избегла најопаснија криза српске војске од почетка рата и избегло њено уништење.[18] О решености српске стране да у Првом светском рату иде до краја, и сачува српску војску и избегао народ за коначну одбрану земље, сведоче ове речи председника Владе Николе Пашића, као одговор изговорен Воји Јањићу радикалском посланику, у Призрену:

У одлуци о повлачењу биле су одређене маршруте којима ће се повлачити српска војска и у њима разврстане јединице:

  • Друга и Трећа армија и Одбрана Београда повлачила се правцем Пећ-Андријевица-Подгорица-Скадар
  • Прва армија повлачила правцем Пећ-Рожаје-Беране-Андријевица
  • Групе нових области повлачиле су се правцем Ђаковица-Везиров Мост-Пука-Љеш
  • Тимочка војска правцем Призрен-Љум Кула-Пишкопеја-Дебар.
Правци повлачења српске војске преко Албаније
Пут Моравске војне болнице у 1. светском рату до острва Видо. Тамнијом бојом означена су места у којима је болница привремено радила.

Део Шкотланђанки из Болница шкотских жена, њих око 40, донело је одлуку да крене у албанску голготу заједно са војском и избеглим становништвом. Пре поласка поделиле су се у две групе;

  • прву групу водила је Беатрис Мекгрегор, а
  • другу Вилијам Смит (сликар аматер), траспортни официр и један од ретких мушкараца у Болници шкотских жена.

На том крвавом путу Шкотланђанке су се показале изузетно храбро и достојанствено и уз само једну жртву, Каролајн Тафи, која је погинула у саобраћајној несрећи због превртања возила, стигле на јадранску обалу и острво Крф.

Услови који су владали у српској војсци на почетку албанске голготе[уреди]

Практични испит у вихору Великог рата, несвршених студента медицине, или медицинара (како су их тада звали):[20]
Медицинари у Војној болници Ниш

Медицинари су полагали своје прве практичне испите из медицине у Ђаковици, Скадру, Љешу, у голготи повлачења преко завејаних планинских превоја, искрцавања на Крф усред јонске зиме.

У том егзодусу српског народа, школске 1914-1918., генерације младих регрута, медицинара, студената и ђака полагали су свој испит зрелости.

Многима је ускраћена могућност да изађу на испит, јер су остали заувек завејани, ђаци, студенти, регрути у вечитом строју, на ничијој земљи.[6]

А онда се Србија одужила живима!'

Када се у српској влади 1917. покренуло питање, још већег ангажовања медицинара на Солунском фронту, увидело се да ће и војска у рату и држава у миру имати од тога штете, јер је у томе тренутку у војсци према бројном стању недостајало 29 лекара, а по завршетку рата у земљи би настала велика оскудица у лекарима, имајући у виду да је преко 120 лекара у току рата већ било погинуло или умрло.

Тада је влада одлучила да се медицинари не само оставе где су, него и да се на студије упуте сва старија годишта за које се претпоставља да за краће време могу завршити студије, и после рата помоћи Србији.[21][22][23][24]

Након донете наредбе о повлачењу српске војске са простора Краљевине Србије, морал српског војника и његово психофизичко стање које је стално било у паду, доведено је на најнижи ниво. Јединице су се поред претрпљених борбених губитка почело нагло да осипају због све учесталег дезертирања. Многи војници су се предавали непријатељу. Старешине нису могле, а из моралних обзира према својим војницима нису ни инсистирале, и спречавале дезертере. Отказивање послушности био је резултат анкиозности због одласка у непознато страха и панике појединаца за сопствени живот. Бројчано јако мала и за овакве услове недовољно обучена санитетска служба није могла значајније да помогне у решавању овог проблема.[6]

Војнике који су дезертирали, хапсили су непријатељи. Многи су одмах интернирани у логоре за ратне заробљенике.

На морал, велики број повређених и бројно стање српске војске значајно су утицале и борбене операције које су су требале да штите отступницу српске војске. О томе говоре застрашујући подаци: да је Српска војска само од 11. новембра до 1. децембра 1914. године, изводећи одбрану основице за повлачење преко Албаније и Црне Горе у условима готово комплетно окружења, забележила губитке од око 80 хиљада погинулих, рањених и несталих војника.

Глад други непријатељ српске војске[уреди]

Да би боље схватили у разумели српског војника, у овој за њега најтежој ситуацији (напуштања домовине), треба имати у виду потпуну исцрпљеност српског војника изазвану једним делом и знатном оскудицом хране, а нарочито неколико последњих дана на Косову. Поред тога, део залиха предвиђен за одступницу већ је био начет у ишчекивању и током организације марша, а све то су војници добро знали. Војници су, дакле, на овај пут неизвесност кренули без одмора и - гладни, са залихама трупа у храни инсанитетском материјалу које су биле највише за 4 до 5 дана.[6]

Како би разрешила овај проблем на четвртој седници команданата армија 1. децембра 1915. донета је ова административна одлука, која није решила проблем:

А шта је са овом, помало демагошком одлуком Команде српске војске, могао да уради српски војник са само једним динаром, кад га је становништво на овом „путу глади“ просто глобило, наплаћујући проју од једног килограма по 15 до 20 динара. Према сведочењу Бораца просечан српски војник на овом страшном маршу ка приморју није јео хлеб најмање 15 до 20 дана, а неки и дуже - од дана када су истрошене четвородневне залихе.

Закрчење путева у планинским теснацима, усложњавали су рад санитетске службе

Повлачећи се преко Албаније и Црне Горе, српска војска је пролазила кроз веома сиромашне и неприступачне пределе, где, према наводима трупног лекара у српској војсци Стевана Иванића.[25]...није више било ничега ни за куповину ни за отимачину за онолико велике масе војске и бегунаца“.[26] Војска се ослањала готово искључиво на следовања, а то је било јако мало нпр. од 13. децембра 1915. до 21. јануара 1916. године, по војнику дневно је следовало између 500 и 1.670 калорија, углавном пиринча, брашна, хлеба, сланине, зејтина и конзервисаног меса уз врло мало пасуља и скоро никако воћа и другог поврћа. Према дневнику др Иванића, 27., 28. и 29. децембра, као и 19. јануара војска из следовања није добила ништа.

Да би схватили колико је српски војник уносио мало калорија током албанске голготе, ево података о нормама исхране у Војсци Србије у 21.веку: енергетска вредност дневног оброка 3.500 калорија, уз унос витамина Ц из различитих извора (свеже воће, поврће, сокови и др.) који превазилази препоручену дневну дозу од 60 мг.[6]

А понекад на овом путу није било ни довољно здраве пијаће воде. Ево како је Катарина Костић, пети разред гимназије то описала:

„„Често на овом путу, где ништа друго не виђасмо осим планина, стена и неба, немађасмо ни воде да је пијемо, те се често задовољавасмо када је нађемо у шупљини коју је коњ начинио копитом, а у коју је киша нападала.“”

Врлетима Албаније и Црне Горе[уреди]

По врлетима Албаније и Црне Горе српска војска је маршевала, у просеку око 150 km

По врлетима Албаније и Црне Горе српска војска је маршевала, у просеку око 150 километара (до линије прикупљања Скадар—Љеш—Тирана—Елбасан). За овај пут требало је:

  • Другој армији 19 дана
  • Тимочкој војсци 20 дана
  • Одбрани Београда 22 дана
  • Трупама нових области 13 дана ( комбиновани одред стигао је у Љеш 14. децембра 1916., а одатле до Драча маршевао је још 20 дана
  • Првој армији, која је имала улогу заштитнице око 70 дана.

Пре поласка у албанску голготу са Есад Пашом, заповедником средишње Албаније, Влада Краљевине Србије 1915. године склопила је важан споразум о војно-политичкој сарадњи и пружању узајамне помоћи.[27] Током српског повлачења кроз Албанију, Есад Паша је према српској војци показао велику солидарност. Његова жандрмерија је на граници штитила бокове колона српске војске у одступању, док ју је у непроходним и дивљим подручјима сусретала и показивала јој пут. У складу са овим споразумом, својим сународницима 3. новембра 1915. године Есад Паша, поред осталог је поручио:

Захваљујући оваквом ставу Есад Паше, и поред тога што је током преласка Албаније Српска војска нападана и пљачкана, већи део становника средишње Албаније је био за сарадњу, па су српски губици били мањи . Локално сеоско становништво пружало је српској војсци уточиште по његовој наредби. Чак је и последње залихе хране за своју жандармерију Есад Паша уступио српској војци, чиме је спасио читаве српске јединице.[28]

Међутим многи нелојални Албанци, жељни зараде и лаког плена, нису поштовали пашину одлуку, и мучки су нападали, убијали и отимали оружје и опрему и до голе коже свлачили убијене војнике, старце, жене и децу.

Део српске војске на превоју Чакор

Вишеструка улога војног санитета[уреди]

Са војском су се повлачиле и жена и деце, избеглице, од једне до друге санитетске станице на маршрути. Када је једна бледа жена, у поцепаној сукњи и скоро босих ногу, водила по залеђеној стази једно сасвим изнемогло коњче, натоварено са нешто мало пртљага и две промрзле дечје главице, притекли су јој војници у помоћ. Њен је муж у војсци, а она се решила да побегне са своја два детета, чим је непријатељ запретио да ће заузети и њено село. Издржала је цео пут и ево је сада у беспућу где прелази преко Жљеба
У сталном сукобу са Албанцима, српски санитет је и физички штитио своје болеснике, старце, жене и децу

Заједно са војним колонама (које су бројале 220.000 старешина и војника) одступало је и 200.000 старца, жена и деце, избеглица (од којих је трећина на овом путу умрла), и рањених војника. Вишеструка улога војног санитета у маршевању врлетима Албаније и Црне Горе огледала се у:[6]

Збрињавању војника, старца, жена и деце

Новорањени и оболели војници старци жене и деце, нису заостајали за маршевском колоном, али се нису предавали непријатељу, већ су отступали са санитетском службом, од једне до друге санитетске станице на маршрути, представљајући посебну одговорност и велико оптерећење за организацији санитетског обезбеђења маршевске колоне.

Исхрани и физичкој заштити рањеника и болесника

Како су залихе хране понете пре отступања брзо потрошене настао је велики проблем како исхранити рањенике и болеснике. Санитетлије су разгртањем снега под плитком и оскудном земљом чупали маховину, папрат, лишајеве, лишће и корење и то стављали у казан. Тако су се хранили данима не би ли спасли болеснике и себе од глади.[6]

Евакуацији санитетског материјала и медицинске опреме

И поред свих напрезања санитетске службе, није успела да сачува санитетски материјал. Наиме на правцу Жљеб—Беране није било немогуће провести воловска кола са санитетским материјалом, који је остављен успут због тешких метеоролошких услова, глади физичке исцрпљености и великог закрчења путева избеглицама које су нападали побуњени Арбанаси.[6]

Главнина српског санитета, на челу са Моравском сталном војна болницом из Ђаковице премештена у Пећ, у који је кренула 17. новембра 1915. године. Након доношења одлуке о повлачењу пеко Албаније и Црне Горе, 21. новембра/4. децембар 1915. године, преко Ругова, краћег али мукотрпнијег правца, прешли су српски лекари и друго медицинско особље, а преко Жљеба, за Беране прешла је комора са опремом и болесницима.[6]

За шест дана марша (од 21. новембар/4. децембар - 28. новембар/11. децембар), преко Андријевице, главнина санитета са Моравском сталном војна болницом стигла је у Подгорицу. У град на Морачи доспело је само људство, али не санитетски материјал, јер преко Жљеба није било могуће провести воловска кола.[6]

На јадранској обали у ишчекивању превожења или нових жртава?[уреди]

Српска војска стигла је у Драч након мукотрпног и тешког марша преко Албаније 15. јануара 1916.
Лука Драч, 1916.

Када су угледали море код Скадра и Медовски залив српски војници су само извесно време били расположени. Морал је почео да расте јер су били у нади да је њиховим патњама коначно дошао крај. Међутим, убрзо је следило разочарење, јер њиховим мукама није дошао крај. Савезничких бродова који су требали да их прихвате и евакуишу није било, тако да су на обали Јадранског мора крајем децембра 1915. и током јануара 1916. године српску војску чекала нова, неочекивана, искушења. Почела је сезона киша, било је веома хладно, а нигде склоништа и заклона за изнемогле српске војнике. Почело је масовно умирање у Скадру и једна од најстрашнијих етапа Албанске голготе. Српски војници умирали су на улицама, испред албанских кућа, у логорима око града где су боравили. Сведоци кажу да је капела у коју су доношени мртви српски војници свакодневно била пуна до таванице. По послератним записима свештеночувара српског војничког гробља у Скадру Лазара Матијевића, процењује се да је у околини Скадра тих кобних дана умрло око 5.000 српских војника и цивила.

Првобитно је било планирано да се војска и избеглице сконцентришу у лукама Свети Јован Медовски и Драч, како би се из њих извршила евакуација. Међутим делом због лошег времена и неповољне ситуације на фронтовима, а делом због политичких калкулација и неодлучности савезника, помоћ и евакуација је споро реализована. За изнурену, промрзлу и оболелу војску очекиваних намирница и лекарске помоћи на албанској обали није било, а савезници (пре свих Италијани) нису јој дозвољавали улазак у већа места, наводно због страха од заразе, и тако се голгота започета у врлетима Албаније и Црне Горе наставила.

Кажњавање Србије у борби Запада за своје интересе?
По доласку српске војске и избеглица на албанско море, Грчки краљ Константин под утицајем Енглеза био је противник доласка српске војске на Грчко тло.
Наиме у моменту када су Французи после много политичког натезања пристали на пребацивање Срба на Крф, стигла је шокантна нота Грчка владе, која је забранила улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање војника и цивила на Крф.
Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали.
Тада Енглези нису послали своје бродове, да помогну Французима у пребацивању Срба на Крф.[6]

Плашећи се дејства аустроугарских бродова из Бококоторског залива, савезнички бродови нису смели да се усидре у Скадру и Медовском заливу. Проблем је био што је лука у Медовском заливу плитка, а непријатељ је био близу. Од Котора, главне поморске базе Аустроугарске, до луке Свети Јован Медовски, хидроавионима је било потребно пола сата, док је непријатељска подморница стизала је за сат времена.

Настало је одуговлачење са пребацивањем преосталих српских снага за Крф и северну Африку. То је имало за последицу, нове и непотребно велике жртве које су могле довести до коначне пропасти српске војске. Велики бродови у Медови морали су да се усидри стотинама метара даље од обале, а то је давало довољно времена непријатељским хидроавионима и подморницама да дејствују. Сваки други брод који је дошао у ову луку био је потопљен. У броду „Бриндизи“, који је потонуо у непосредној близини Медове, страдало је око 400 црногорских добровољаца који су дошли из Америке како би се придружили и помогли српској војсци.

Заборављена од савезника, препуштена самој себи, Србији је једино преостало да се обрати Русији и од ње затражи помоћ. Престолонаследник Александар, сав очајан у безизлазној ситуацији, упућутио је апел руском цару Николају Другом, у коме га је молио да учини нешто како би спасио Српску војску од сигурне пропасти:

Валона, у коју су Италијани, због бољих услова за пристајање и мању угроженост бродова од аустроугарских трупа, пребацили укрцавање из Медове и Драча. Тиме су за 12 дана продужили транспорт и још више угрозили животе изгладнелих српских војника, новим маршом.

На инсистирање Руског Цара 22. децембра 1915. Француска извиђачка војна мисија, на челу са генералом Пиароном де Мондезиром, дошла је у Медову са задатком да сагледа... шта је остало од Српске војске, у каквом је стању и да процени да ли се на њу може даље рачунати и има ли уопште вајде да се она реорганизује.

На основу извештаја, оцене и предлога француског генерала Мондезира: да се српској војсци помогне и да се она реорганизује негде у Француској, или Грчкој, генерал Луј Фурније 26. децембра издао је одобрење да се српска војска укрца у Медови и Драчу, а да ће највероватније искрцна станица српске војске бити северна Африка.

Након што су Италијани оспорили место укрцавања, из безбедносних разлога, ситуација са српском војском се искомпликовала. Све то скупа довело је до измена почетног плана, и додатног маршевања до Валоне, што ће српску војску „коштати“ нових жртава. Број непланираних жртава на правцу маршевања Медова—Валона никада се неће сазнати, јер се ове додатне жртве никада нису избројане, али се према процени крећу неколико десетина хиљада умрлих.

Болница у Скадру[уреди]

Скадар с почетка 20. века (1904)

По пријему наређења из Подгорице главнина санитета наставила је пут за сигурнији и боље снабдевени Скадар. У препуном граду, др Владимир Станојевић је 6/19. децембра 1915. добио наређење да поново организује привремену болницу. Поред претрпане две црногорске болнице, у две зграде у којима је раније била смештена италијанска морнаричка касарна, са 500 кревета, и обавезу да врши опслуживање и лечење сопствених али и рањеника и болесника смештених у црногорској болници. После дуготрајног сређивања и уређења, болница је поново почела са радом.

Захваљујући благајнику Српског Црвеног крста Ђорђу Радојловићу и члану Главног одбора др Јеврему Жујовићу, болници је уступњено злато ове организације. Тако је из Медовске луке у болницу довезено брашно. Како је добро организована болница радила са великим успехом, добила задужење да спрема храну и за српске болеснике у црногорској болници.

Наредних месец дана у овој болници лечено је преко 5.000 рањеника и болесника, а дневна смртност се кретала између 30 и 35 лица (као у најтежим данима епидемије пегавог тифуса у Краљевини Србији 1914/1915).

Крај најстрашније ратне 1915. године[уреди]

Смртност, изазвана психофизичким исцрпљивањем (страх од погибије, недостатак хране, чести маршеви и лоши метеоролошки услови), и лошим хигијенским условима, током албанске голготе.

На јадранској обали у ишчекивању српска војска је дочекала крај најстрашније ратне 1915. године за Краљевину Србију, која је била посебно поражавајућа по укупним санитетским и несанитетским губицима војника и цивила, свих узраста и оба пола.

До септембра 1915. године само у Војсци страдало је 172.508, а приликом преласка Албаније и Црне Горе још 77.455 лица. Толика смртност, осим ратних дејстава, изазвана је и психофизичким исцрпљивањем (страх од погибије, недостатак хране, чести маршеви и лоши метеоролошки услови), епидемијама и општим стањем и лошим хигијенским условима, праћени нехигијенским (недовољано изграђеним) ставовима војника.

Уколико се овој „поразној“ бројци дода и око 360.000 цивила и војника умрлих од епидемије пегавог тифуса и других болести у раздобљу од краја 1914. до пролећа 1915. године, укупни губици цивила износили су око 500.000. По службеним подацима српске Комисије за репарацију, у окупираној Србији, за време трајања борби, као и због прогона и интернације, до краја 1915. године нестало је још око 260.000 лица.[30]

Тако је ратна 1915. година, према наводима историчара академика др Владимира Стојанчевића, однела око 1.050.000 живота, што је у том период чинило близу четирипетине укупних губитака које је Краљевина Србија имала током четворогодишњег рата: 1.247.435 погинулих, умрлих и несталих становника.

Кроз мочваре албанског приморја и пребацивање на Крф и у северну Африку[уреди]

Српски војници у ишчекивању евакуације из Албаније
Развашљивање српских војника у Албанији
Транспорт Моравске дивизија француским бродом на острво Крф

Нови напори и нове жртве! Поново је српска војска и њен санитет кренуо на пут 7. јануара 1916. Од српске војске тражено је да настави своје кретање кроз мочварно албанског приморја до Драча и Валоне. Киша је почетком јануара 1916. године непрекидно падала у Албанији. Излиле су се реке и подручје које је иначе мочварно постало је непроходно. Блато и глиб били су на све стране. Много српских војника удавило се у набујалим рекама које су им пресецале пут, много остало заглибљено у блату, или умрло од исцрпљености прелазећи последње километре, одлучујућег марша.

У расквашеном терену, дневно су се и по више сати заглибљивали српски пукови, јер су се њихови преморени, изнемоћали и изгладнели војници буквално гушили у блату. То је имало за последицу и стално осипање бројног стања, због све чешћег умирања војника. На овој релацији од шездесетак километара маршевало се јако дуго, у просеку само 5-6 километара дневно. Док је саставу трећепозиваца 4. пука требало седам дана (од 7. до 15. јануара 1916) - од реке Маће (јужно од Љеша) до Драча. Након овог марша, на коме је умрло преко 40.000 регрута, српска војска, избеглице и њен санитет коначно су 15. јануара стигли у Драч.

Међутим, и након овога пута није било крај српским мукама. Настало је одуговлачење са пребацивањем преосталих српских снага за Крф и северну Африку. То је имало за последицу, нове и непотребно велике жртве које су могле довести до коначне пропасти српске војске. Заборављена од савезника, препуштена самој себи, Србије је једино преостала да се поново обрати Русији и од ње затражи помоћ. Престолонаследник Александар, сав очајан у безизлазној ситуацији, упућутио је апел руском цару Николају Другом, у коме га је молио да учини нешто како би спасио Српску војску од сигурне пропасти. Интервенција је уродила плодом и након посредовања Цара Николаја код Француске Владе, коначно је почела да се спроводи ефикасна евакуација бродовима за Крф и северну Африку.[31]

Месец дана умирања[уреди]

Да је прихват и транспорт српских трупа са јадранске обале био добро и правовремено организована, целокупна Српска војска била би у Грчкој, Тунису, Италији и Француској месец дана раније а број умрлих смањен за више од половине, јер је смрт је нарастала прогресивно, због изложености неповољним временским условима на отвореном простору, физичког напрезања кроз мочварно албанско приморје, недостатка хране, ширења заразних болести и недостатка санитетског материјала и лекара.[30]

Проста рачуница каже да је од доласка главнине српских трупа (16 до 20 децембра 1915), на јадранску обалу, до почетка транспорта изгубљено 29 до 33 дана. А то је било тачно месец дана више умирања за жртве албанске голготе!

  • Десет дана - од 6. до 16. јануара утрошено је за укрцавање за Тунис (из Драча, Медове и Валоне)
  • Девет дана - од 19 до 28. јануара, за марш трупа од Драча до Валоне
  • Двадесетдва дана - од 28. јануара до 19. фебруара, утрошено је за транспорт трупа из Валоне за Крф.[30]

Коначно крај албанске голготе и долазак на Крф и острво Видо[уреди]

Савезничка флота састављена од 45 бродова италијанске, 25 француске и 11 британске морнарице, до 20. фебруара 1916. из Драча на Крф је превезла 136.000 српских војника и цивила, међу којима су били и преживели припадници санитетске службе српске војске.

После великих напрезања и бројних жртава остатак војног санитета коначно је стигао на своје крајње одредиште, острво Видо са основним задатком да заустави помор српских војника.

Међу великом већином српских војника који никада раније нису видела море, било је и 5.000 оних који су његеговим модрим дубинама, око острва Вида и Крфа, предали своје посмртне остатке да у њима вечно почивају.

После великих напрезања и бројних жртава преживели припадници војног санитета стигли су на острво Видо

Епилог албанске голготе[уреди]

Укупан број мобилисаних Срба и добровољаца

Краљевина Србија са 4,5 милиона становника до септембра 1915. године мобилисала је 714.343 војника и официра.[33] Црпећи последње људске резерве у егзилу, 1916-1918., број мобилисаних се повећао на 737.000 (остатак регрута који су преживели албанску голготу, нови регрути међу избеглим народом, добровољци из Русије и прекоморских земаља), или 24% становништва.

Војни губици које је Краљевина Србија поднела, износе купно: 402.435. Након рата пописано је 114.000 ратних војних инвалида.

Губици стараца, жена и деце нису били ништа мањи. Према службеним подацима које је државна делегација поднела на Конференцији мира у Паризу 1919. године, од болести и глади у земљи и у интернацији, умрло је или убијено у окупаториским акцијама укупно 845.000 деце, жена и старијих лица.[34][35]

Да ли је цена слободе оправдала албанску голготу?
Никада историја до тада није забележила да једна војска и цела државна структура напусте своју територију и да се иста та војска и држава, под заставом славе и победе, поново врати у своју Отаџбину и донесу јој слободу.
И у томе је заправо одговор на деликатну дилему у којој су после боја сви генерали паметни: да ли је све тако морало и да ли је цена смрти у одступајући колонама и међу цивилним жртвама становништва које је остало на својој земљи, надмашила цену такве одлуке....
А кад је слобода извојевана?
... После велике историјске националне победе, једни су скупљали ловорике и живели на трону славе, други су добили ордење, а трећи су дуго видали ране, последице тих победа.
Александар Недок историчар медицине
Војнички губици српске војске од почетка Великог рата до окончања албанске голготе

Војнички губици које је Србија поднела од почетка рата до завршетка албанске голготе, по година били су следећи:[36][37]

  • 1914.69.022 погинулих и умрлих
  • 1915. (до септембра) – 56.842 погинулих и умрлих
  • 1915. (од септембра 1915 до марта 1916) – 144.098 погинулих и умрлих
Губици санитетске службе

Пратећи ратни напор Краљевине Србије њен санитет, војни и грађански, поднео је велике жртве, које приказане у бројкама изгледају овако:[36]

  • погинулих и умрлих лекара – 122 (3+119)
  • умрлих стоматолога – 1
  • умрлих лекара странаца у српској војсци – 25
  • умрлих студената медицине – 20
  • умрлих старијих доктораната – 4
  • умрлих заробљених лекара на раду у српским војним болницама – 11
Укупан број Срба и добровољаца спашених после албанске гоготе

Из Драча, Валоне до Бизерте, Крфа, Солуна, према подацима француске мисије, која је руководила транспортом српске војске и податке прикупљала на лицу места:[38]

  • Са обала Албаније од 7. јануара до 19. фебруара превежено је бродовима укупно 154.454 војника. Од тога на Крф 138.691 војника и цивила, у Бизерту око 10.763 војника, на Корзику 3.000, и у Француску 2.000.
  • Овом броју треба додати и део трупа (одред пуковника Васића) који се маршујући кроз Македонију пробио у Солун са 3.631 воником.
  •  У Албанији су привремено остали само делови неких јединица српске војске у селу Дризиша на Војуша ради чувања и исхране стоке и комплетна Коњичка дивизија, којој су савезници још 19. јануара обуставили сваки покрет на реци Војуша, са 1.500 људи и 16.500 коња. Ове јединице су постепено пребациване из Албаније до 5. априла, када је Албанију напустила и Комисија за укрцавање у Валони.

Кад саберемо наведене податке долазимо до тога да је Српска војска, након албанске голготе успела да сачува и на простор ван борбених дејстава доведе контигент од 159.585 војника.

Mladi-srpski-vojnik-iz-Prvog-svetskog-rata.jpg
Четрдесет хиљада регрута – мученика у гротлу албанске голготе

Нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.
Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.
Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.
Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика![39]

(Бранислав Нушић, одломак из његовог романа „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа“.)

Напомене[уреди]

  1. ^ Као спомен на ове тешке и тужне дане и данас постоји у кругу болнице споменик умрлим тифусарима изграђен 1915.(види слику)
  2. ^ Када је ово изговорио, а пред отступање, Пашић је имао 70 година.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Nedok A, Sekulić M. The epilogue: Total numbers of casualties in World War I, Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.
  2. ^ Стеван Јаковљевић, Српска трилогија, Београд 2007.
  3. ^ Тома Митровић, уредник, Историја српског народа, књига VI-2, Српска књижевна задруга, Београд, 1983.
  4. 4,0 4,1 4,2 Александар Недок, Повлачење српске војске ка приморју, и њена евакуација на Крф 1915/1916: рад војно-санитетске службе, Београд 2006.
  5. ^ M. Protić, B. Pavlović, Uloga sanitetskih vozova za oslobođenje Srbije, Zbornik radiva 21 naučnog sastanka, Niš 1971, 43-48;
  6. 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 6,13 6,14 6,15 6,16 6,17 6,18 6,19 6,20 6,21 Др Сретен Миленковић, др Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004 (Бечеј Пролетер). 116 стр. ISBN 978-86-84819-01-9.
  7. ^ М. Ђорић, Алчџба, „Гледиша“, април 1956, 3, бр. 1, pp. 27–38; и Алчџба, „Гледишта“, јуни 1956, 3, бр. 2, pp. 39–46.
  8. ^ Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.
  9. ^ Александар С. Недок Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804. до 1917. године), Предавање у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва одржано 21. априла 2008. године
  10. ^ Đuković I. The typhoid epidemic in serbia 1914−1915. The Association of Descendants of the Veterans 1912−1920. Belgrade: Signature; 2006. (Serbian)
  11. ^ Борислав Андрејевић, Споменици Ниша и околине, Ниш 1985.
  12. 12,0 12,1 12,2 Pavlović B. Stalna vojna bolnica u Nišu (1878-1918),: 110 godišnjica Vojne bolnice u Nišu (1878-1988). Vojna bolnica. Niš, 2960, 1988.
  13. ^ T.K Austin, Aeromedical evacuation-the first 100 years, ADF Health, Vol.3 april 2002.
  14. ^ Давидовић Ј. Како је човек полетео? Истинита бајка о летењу, издавач Јован М. Давидовић, Београд, 2008
  15. ^ Dimić, Milorad; Fabijan S. Dimić K. (2000). Primena vazduhoplova vojske Jugoslavije u vazdušnom transportu bolesnika (на sr). Beograd: XIV kongres lekara Srbije i Kongres lekara otađžbine i dijaspore, 194.
  16. ^ М. Петковић, Д. Сећански Сто година српске авијатике у Нишу, Ниш, 2012, 21.
  17. ^ Марко Божовић, Трновит пут Србије 1914 - 1918, БИГЗ, Београд, (1974). стр. 226
  18. ^ Владмир Станојевић, Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, Београд 1992.
  19. ^ Bogdan Sekendek Istorijska čitanka naših naravi (Srpska žrtvovanja), Izdavač Dom kulture „Vera Blagojević” u Šapcu, Šabac, 1998.
  20. ^ Драгана Бедов Др Милош Ђорић, медицинар у Великом рату, На Растку објављено: 23.11.2012.
  21. ^ Ministarstvo vojno, Opšte vojno odeljenje, Đeneralštabni otsek, F.Đ.O. br. 6 535 od 5.04.1917. A.V.I.I., Beograd, pop.3a, kut.109, fasc. 3, dok. 6.
  22. ^ Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.49893 od 2.06.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3 dok. 7.
  23. ^ Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br.31 228 od 7.07.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3, dok. 9.
  24. ^ Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.32182 od 17.07.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3, dok. 11.
  25. ^ Obradović B, Paunović P, Milivojević M, Pavlica M, Rađen S, Krstić D. Ishrana vojnika - stanje pre 70 godina. Zbornik radova. Naučnog skupa o prirodnim vrednostima i zaštiti životne sredine "Naša ekološka istina", Kladovo, 29.05-01.06. 1996. Urednik Magdalinović N. Izdaje: Zavod za zaštitu zdravlja "Timok", Zaječar i Tehnički fakultet, Bor, 1996.
  26. ^ Ivanić SZ. Ishrana za vreme rata. U: Stanojević V. Istorija srpskog saniteta naše ratno iskustvo. Beograd, Vojnoizdavački i novinski centar, 1992; 558–76.
  27. ^ Топтани, Есад-паша (16. април 1919). „Mémoire sur l'Albanie, in: European War 1914” (на језику: енглески језик). Париз, Француска. Приступљено 6. јул 2010. 
  28. ^ Српске новине, бр. од уторка 15. августа 1917. (по јулијанском календару), насловна страна.
  29. ^ Депеша Престолонааледника Александра: O бр. 25579 од 16 децембра 2105.
  30. 30,0 30,1 30,2 Kojen L. O trepanacijama u ratu. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 667–80
  31. ^ Aleksandar Nedok Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf, Izdanje AMD sistem, Beograd, 2006, str 102 – 104
  32. ^ Станојевић В.: Историја српског војног санитета, Београд, (1925). стр. 417–423; из чланка др Пере Николића: „Медицинска опажања на нашим рањеницима и болесницима у Бизерти.“
  33. ^ Bogdanović D. Povlačenje srpske vojske ka Primorju i osnivanje intendantske baze u Draču i Skadru (memoari), Zagreb, 1927
  34. ^ Krizman B i Hrabak B. Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd, 1960
  35. ^ Delegacija Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, Rapport sur les domages cause’ a la Serbie et au Montenegro, Paris, 1919, 18
  36. 36,0 36,1 Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf 1915-1916., Rad vojno-sanitetskeslužbe, AMD sistem, Beograd, 2006
  37. ^ Stojančević V. Srbija 1908-1918, SKZ, Beograd, 1995, LXXXVIII, 588; 211, 253, 277
  38. ^ Živanović M. O evakuaciji srpske vojske iz Albanije i njenoj reorganizaciji na Krfu (1815-1916) prema francuskim dokumentima, Istorijski arhiv SANU, 1966, XIV-XV, 231-307
  39. ^ Branislav Nušić Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda 2010., Utopija, Beograd, str.400. ISBN 978-86-85129-76-6.

Литература[уреди]

  • Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић, Заразне болести у српској војсци и народу 1914. и 1915., на: на:www.rastko.rs
  • Милорад Радојчић, Окружни физикус др Селимир Ђорђевић на:www.rastko.rs
  • Генерал Пиарон де Мондезир, Албанска голгота. Успомене и ратне слике, Београд 1936.
  • Marcel Dunan, Le Drame balkanique de 1915, Paris 1932.
  • Фери Пизани, Српска драма. Октобар 1915. Солун 1917.
  • Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u novom veku (1492 – 1992), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.
  • Grupa autora, Vojna peidemiologija, Vojnoizdavački Zavod,, Institut za vojno medicinsku dokumentaciju, Beograd 1978.
  • Prof. Dr Vladimir Stanojević: Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodno-oslobodilačkim ratovima Srbije 1876-77-78 i 1912 – 1918. godine, Srpsko lekarsko društvo. Spomenica, Beograd, 1972.
  • Мирослав Перишић: Ваљево град у Србији крајем 19. века, Београд – Ваљево, 1998, 149.

Спољашње везе[уреди]