Коњички спорт

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Horse riding in coca cola arena - melbourne show 2005.jpg
Muybridge race horse animated.gif

Коњички спорт су разне врсте активности човека и коња у облику манифестација те спортске гране.

Историјски развој[уреди | уреди извор]

Припитомљавање коња узгајањем појавило се у примитиивним људским заједницама пре почетка III. миленијума. Oкo 1700. године коњске запреге познате су у свим земљама Блиског и Средњег истока. У Европи се припитомљени коњи појављују у бронзано доба, најпре у средњој Македонији.

Најстарији археолошки налаз са ликом коња је надгробни споменик из Микене 1550. п. н. е. Хомер описује у Илијади (23 књига) коњске трке са високим наградама за победника. Изгледа да су Грци употребљавали коње за вучу борних кола, а тек онда за јахање. Ксенофонт (V. век п. н. е.) је написао првостручно дело о узгајању коња и јахању (Περί ίππιχής). Може се рећи да је коњ античким Грцима много више служио за ратне походе и за разна такмичења него за пољопривреду или саобраћај. У многим грчким градовима постојали су хиподроми, од којих су многи могли примити на десетине хиљада гледалаца. Најпознатији од њих био је хиподром у Константинопољу 203—330, делимично сачуван, могао је да прими 80.000 гледалаца.

Код старих народа Асираца, Вавилонаца, Грка, Римљана и др. одржавале су се и биле врло омиљене трке борних двоколица са двопрегом (лат. biga) и четверопрегом (лат. qvadriga). На Олимпијским играма у Грчкој 680. п. н. е. одржане су први пут трке борних двоколица са четвртопрегом, а 648. п. н. е. трке јашућих коња.

Употребом седла и узенгија јахање добија се све већи замах и све се више практикује. Коњица постаје главна ударна снага свих војска, па се јахање све више цени. Поседовање коња важило је увек као знак релативног богатства. У средњем веку у Европи јахање је привилегија племства везана за витешке турнире и каруселе. Градско становништво ретко се служило јахањем у рату и лову.

Стварање система у обуци јахања тече веома споро. Прва европска школа јахања основана је почетком XVI века у Напуљу. Нешто касније основане су сличне школе у Версају, Мадриду и Бечу. Све ове школе бавиле су се углавном дресуром коња, а тек у XVII веку, школе јахања у Француској почињу са систематском обуком јахача. Коњске трке су старије од тих школа, па се узима да су прве коњске трке одржане у Енглеској 1174, у Француској 1370, а у Немачкој 1448.

Историјски развој у југословенским земљама[уреди | уреди извор]

У средњем веку било је појава коњичког спорта у виду разних витешких турнира. У народу су се поред коњских трка, почев од ратова са Турцима неговале игре са коњима (алка, џилит, штеховање).

У новије време прве организовање коњичке трке одржане су у Србији око 1820. Године 1892. донет је Закон о помагању стрељачких и гимнастичарских и пет кола јахача у Краљевини Србији. Прво од тих кола Дриносавско коло јахача основано је у Шапцу 1888. У Хрватској, Босни и Војводини било је коњичких организација у местима са коњичким гарнизонима, а после 1918. освивају се у Загребу, Вараждину, Винковцима и Осијеку локална кола Јахача. У Љутомеру у Словенији, постојала је од 1785, Диркално друштво, са основним задатком да ради на унапређењу касачких коња. Систем обуке у вештини окуке почео се развијати после оснивања друштва за унапређење коњичког спорта. Таква друштва су основана у Београду 1833.. у Загребу и Новом Саду 1934., Сомбору 1935., а сва ова су 1938 уједињена у Југословенски јахачки савез. После ослобођења основан је 26. фебруара 1949 у Београду Савез за коњички спорт Југославије. Сачињавали су га коњички савези република и покрајина, са око 80 основних коњичких организација — клубова, друштава и секција.

Историјски развој у Србији[уреди | уреди извор]

Једна од ергеле у Србији је Ергела Љубичево која је најстарија, основана 1858. године и у оквиру које се одржавају Љубичевске коњичке игре.

Дисциплине[уреди | уреди извор]

Коњичке трке[уреди | уреди извор]

Касачка трка у сулкама

Касачке трке[уреди | уреди извор]

Трке касача се деле у две категорије:

  • Касачке трке у сулкама: возач седи на сулкама које вуче коњ.
  • Касачке трке монте: коњаник (џокеј) седи на леђима свог коња.

У касачким тркама коњ треба да каса што је брже могуће и стигне на циљ без преласка у галоп. Ако коњ пређе у галоп, коњ и возач-џокеј се дисквалификује. Касачке трке се разликују по дужини и по узрасту коња.

Галопске трке[уреди | уреди извор]

Галопска трка

Трке галопера се деле у две категорије:

  • Трке на равној стази: дужина стазе износи 800 до 4 000 метара. Класична дистанца износи 2 400 метара, а значајна је и историјска трка на једну енглеску миљу (1609 метара).
  • Трка преко препрека: дужина стазе је између 2 800 и 6 500 метара. Тркачке стазе могу бити са препрекама у облику живица (све препреке су идентичне), стиплчез (на стази су бар четири различита типа препрека), или кроскантри (природне препреке, најдуже стазе).

Групне трке[уреди | уреди извор]

У групним тркама учествују најбоља међународна ждребад и пастуви. Кастрираним коњима у правилу није дозвољено да се такмиче. Ове трке се деле у групе, при чему је Група I најбоља категорија.

Коњички спортови[уреди | уреди извор]

Стаза за прескакање препрека
Поглед на београдски хиподром из авиона

Коњички спорт обухвата све дисциплине спортова са коњима. Постоји још много врста коњичких дисциплина које се практикују у свету, неке од њих регулише Међународна коњичка федерација (FEI), док друге имају само локални значај.

Међународна коњичка федерација организује међународна такмичења у седам дисциплина које су најпопуларније у свету:

  • Вожња запрега: у овој дисциплини коњи вуку запрегу на којој седи возач.
  • Коњички вишебој: састоји се од комбинације дресаже, прескакања препрека и кроскантри трке.
  • Дресура: коњ и јахач треба да хармонично прикажу низ коњских покрета и корака, који ће деловати спонтано, вешто и без очигледног уплива јахача.
  • Коњичке трке издржљивости: коњи се тестирају на стазама дужине до 160 км.
  • Дисциплина вестерн: састоји се у томе да јахач треба да управља коњем онако како су то радили каубоји на Америчком западу.
  • Прескакање препрека: коњи и јахачи прескачу мобилне баријере. Атрактивност ове дисциплине је допринела да ово буде најзаступљенији коњички спорт у свету.
  • Акробатика на коњу: то је спорт који комбинује јахање, гимнастику и акробације. Док коњ каса у круг, спортиста на њему изводи гимнастички програм.

Коњички спорт на Летњим олимпијским играма[уреди | уреди извор]

Коњички спорт имао је свој деби на Летњим олимпијским играма 1900. године у Паризу. Затим га није било у програму такмичења све до 1912. године, а од тада је у програму сваких Игара. На Олимпијским играма организују се такмичења у следећим дисциплинама коњичког спорта: прескакање препрека, дресура и коњички вишебој [1]. Све три дисциплине се организују у појединачној и екипној конкуренцији. Жене и мушкарци надмећу се заједно на равноправним основама [2].

Пиктограм коњичких спортова на ЛОИ

Једна од дисциплина модерног петобоја је кроскантри трка на 3000 метара. Коњичке дисциплине и модерни петобој су такође једине олимпијске дисциплине у којима учествују животиње. Коњ се сматра атлетом исто колико и јахач.

Историјат[уреди | уреди извор]

Коњичке дисциплине први пут су одржане на Олимпијским играма у Паризу 1900. године, иако нису садржале ниједну од дисциплина које се одржавају данас. Постојала су 4 различите олимпијске дисциплине. У такмичењу у полоу учестовала су 4 тима играча из Британије, Француске, Мексика, Шпаније и Сједињених Држава.

За Велику награду (Grand Prix) у прескакању препрека, које је било слично данашњем прескакању препрека, било је пријављено 45 такмичара, од који је само 37 учествовало у такмичењу, а медаље су освојили јахачи из Белгије (злато и сребро) и Француске (бронза)[3] . У дисциплинама скока у вис прво место поделили су Француз Доминик Гардер на Канели и Италијан Ђан Ђорђо Трисино на Оресту са истоветним резултатом од 1.85 метара, док је бронзу освојио Констан Лангндонк чији је коњ, Екстра Драј (Extra Dry), прескочио 1.70 метара. Белгијанац и његов коњ успели су да узму злато у скоку у даљ са дужином од 6.10 метара, Тисино и Орест били су сребрни са 5.70 метара, а Белгард из Француске на свом коњу Тола освојио је бронзу резултатом 5.30 метара.

Повратак коњичких дисциплина[уреди | уреди извор]

Коњичке дисциплине изостављене су са Олимпијских игара 1904. године, а свој повратак дугују грофу Кларенсу фон Росену, краљевском коњушару шведског краља. Године 1906, Међународни олимпијски комитет прихватио је његов предлог да се прескакање препрека, дресура и коњички вишебој уврсте у програм Олимпијских игара у Лондону 1908. године; међутим, услед извесних тешкоћа, оне су почеле да се одржавају тек 1912. године, а у Лондону је одржано само такмичење у полоу. Ове три дисциплине остале су у програму Олимпијских игара све до данас.   

Српски представници у коњичким спортовима на Олимпијским играма[уреди | уреди извор]

Земље претходнице имале су свега два учешћа на Олимпијским играма у коњичким дисциплинама.

На олимпијским играма 1924. године у Паризу, Југославија је имала једног представника, Владимира (Валдемара) Сеунига (1887-1976) родом из Словеније, који се такмичио у дисциплини дресуре. Сеуниг је заузео последње место од 24 такмичара[4].

После пуних 60 година, Југославија је по други пут имала представнике у овом спорту на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године. То су били Алојз Лах, Душан Мавец и Стојан Модерц који су 1983. године на Европском првенству освојили шесто место у дресури. На Играма у Лос Анђелесу као екипа били су претпоследњи заузевши 10. место, а појединачно нико од њих није ушао у финале[4].

Као самостална држава, Србија није имала представника на Олимпијским играма у коњичким дисциплинама.



Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Konjički sport - Olimpijski komitet Srbije”. www.oks.org.rs. Архивирано из оригинала на датум 30. 05. 2019. Приступљено 26. 12. 2019. 
  2. ^ „Olympic Sports : Equestrian|The Tokyo Organising Committee of the Olympic and Paralympic Games”. The Tokyo Organising Committee of the Olympic and Paralympic Games (на језику: енглески). Приступљено 26. 12. 2019. 
  3. ^ „Equestrianism - Jumping, individual”. users.skynet.be. Приступљено 26. 12. 2019. 
  4. 4,0 4,1 Јовановић, Миодраг (1996). Првих стотину година. Нови Сад: График. ISBN 47433484. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]