Параолимпијске игре

Амблем Параолимпијских игара

Параолимпијске игре су Олимпијске игре спортиста са физичким оштећењима, параплегијом, церебралном парализом, ампутацијом, као и оштећењима вида. Оне су проистекле из игара параплегичара (Stoke Mandeville Games), чији је оснивач Лудвиг Гутман (Ludwig Guttmann), шеф болнице у Ејлсберију у Енглеској, један од најеминентнијих светских стручњака за оштећење кичме. Истога дана 29. јула 1948. када су отворене Олимпијске игре у Лондону, на спортским теренима поменуте болнице отворене су и игре параплегичара у којима је учествовало свега 16 припадника британских оружаних снага (14 мушкараца и 2 жене). То је била јавна демонстрација којом се хтело указати да се и особе са тешким физичким оштећењима могу бавити спортом.

Године 1952. у овим играма су учествовали и параплегичари Холандије и од тада су се као међународне почеле одржавати крајем августа сваке године на теренима Стоук Мандевила. Број земаља учесника се сваке године повећавао, а тиме и број млађих такмичара. Почев од 1960. године игре се одржавају сваке године у другој земљи под називом Параолимпијске игре. Настојало се да се она одржавају у оној земљи у којој се одржавају и Летње олимпијске игре.

Тениски меч

Прве Параолимпијске игре одржане су 1960. године у Риму. Окупиле су око 400 такмичара из 22 земље. Друге су одржане у Токију у новембру 1964, са 370 такмичара из 22 земље, треће у Израелу, четврте у Хајделбергу, у Западној Немачкој, од 1. до 11. августа уз учешће око 1000 такмичара из 43 земље. Одлуком генералне скупштине Међународне спортске организације инвалида ИСОД (International Sport Organization for the Disabled) Параолимпијске игре се не одржавају више као засебне приредбе, него у склопу Олимпијских игара мултиинвалида. Прве такве олимпијске игре одржане су од 3. до 11. августа 1976. године у Торонту. Због учешћа такмичара из Јужноафричке Републике на тим играма учествовало је само око 1000 такмичара из 38 земаља.

Такмичења параплегичара су планирана и адаптирана на основу правила одређене спортске гране. То су екипне спортске игре или појединачна такмичења у дисциплинама неких спортских дисциплина као: стреличарство, мачевање, бацање копља, бацање диска, куглање, кошарка, одбојка, стони тенис, пливање идр. Број дисциплина се стално допуњава. На играма у Стоук Мандевилу из Југославије је учествовао само Радомир Стаменковић из Београда. На играма 1954, 1955. и 1956. освојио је у пливању три пута узастопно прва места и златне медаље. Први пут је екипа од 21 параплегичара Југославије учествовала на четвртим Параолимпијским играма 1976. у Хајделбергу. Освојили су четири медаље и то: Петар Ситар 60 m спринт у колицима златну медаљу, Милка Милинковић 60 m спринт у колицима сребрну медаљу и у бацању копља бронзану медаљу и Јожа Окорен у бацању диска бронзану медаљу. Прве зимске Параолимпијске игре одржане су 1976. у Шведској.

Параолимпијске игре су од малог окупљања британских ветерана из Другог светског рата 1948. прерасле у један од највећих међународних спортских догађаја почетком 21. века. Параолимпијске игре су порасле са 400 спортиста са инвалидитетом из 23 земље у Риму 1960, где их је предложио доктор Антонио Маглио, на 4.520 спортиста из 163 национална параолимпијска комитета на Летњим параолимпијским играма 2020. године.[1] Параолимпијци теже једнаком третману са олимпијским спортистима без инвалидитета, али постоји велики јаз у финансирању између олимпијских и параолимпијских спортиста.[2]

Параолимпијске игре се организују паралелно и на сличан начин са Олимпијским играма, док Светске игре Специјалне олимпијаде признате од стране МОК-а укључују спортисте са интелектуалним тешкоћама (иако од 1992. године на Параолимпијским играма учествују и особе са интелектуалним тешкоћама), а Олимпијске игре глувих се одржавају од 1924. и ексклузивно је за глуве спортисте.[3][4]

С обзиром на широк спектар инвалидитета које имају пара спортисти, постоји неколико категорија у којима се спортисти такмиче. Дозвољене сметње су подељене на десет прихватљивих типова оштећења. Категорије су оштећена мишићна снага, поремећени пасивни обим покрета, недостатак удова, разлика у дужини ногу, низак раст, хипертонија, атаксија, атетоза, оштећење вида и интелектуално оштећење.[5] Ове категорије су даље подељене на различите класификације

Претече[уреди | уреди извор]

Спортисти са инвалидитетом су се такмичили на Олимпијским играма пре почетка Параолимпијских игара. Први спортиста који је то учинио био је немачки амерички гимнастичар Џорџ Ајзер 1904. године, који је имао једну вештачку ногу. Мађар Карољ Такач се такмичио у стрељаштву на Летњим олимпијским играма 1948. и 1952. године. Био је имао ампутирану десну руку и могао је да пуца левом руком. Још један спортиста са инвалидитетом који се појавио на Олимпијским играма пре Параолимпијских игара била је Лис Хартел, данска такмичарка у коњачком спорту која је оболела од дечије парализе 1943. а која је освојила сребрну медаљу у дресури.[6]

Прва организована атлетска манифестација за спортисте са инвалидитетом која се поклопила са Олимпијским играма одржана је на дан отварања Летњих олимпијских игара 1948. у Лондону, Уједињено Краљевство. Др Лудвиг Гутман из болнице Стоук Мандевил, који је био у јеврејско-немачког порекла,[7] и коме је Савет за помоћ академцима избеглицама (CARA) помогао да побегне из нацистичке Немачке 1939. године,[8] био је домаћин спортског такмичења за британске ветеране Другог светског рата пацијенте са повредама кичмене мождине. Прве игре су се звале Међународне игре у инвалидским колицима 1948. и требало је да се поклопе са Олимпијским играма 1948. године.[9] Гутманов циљ је био да створи елитно спортско такмичење за особе са инвалидитетом које би било еквивалентно Олимпијским играма. Игре су поново одржане на истој локацији 1952. године, а уз Британце су учествовали холандски и израелски ветерани, што је то учинило првим међународним такмичењем те врсте. Ова рана такмичења, такође позната као Игре у Стоуку Мандевилу, описана су као претходници Параолимпијских игара, а Стоук Мандевил заузима слично место у предању параолимпијског покрета као што Грчка има на Олимпијским играма.

Летње игре[уреди | уреди извор]

  Летње Параолимпијске игре
Година Игре Град домаћин Држава
Летње Параолимпијске игре 1960. I Рим  Италија
Летње Параолимпијске игре 1964. II Токио  Јапан
Летње Параолимпијске игре 1968. III Тел Авив  Израел
Летње Параолимпијске игре 1972. IV Хајделберг Западна Немачка Западна Немачка
Летње Параолимпијске игре 1976. V Торонто  Канада
Летње Параолимпијске игре 1980. VI Арнем  Холандија
Летње Параолимпијске игре 1984. VII Стоук Мендевил
Њујорк
 Уједињено Краљевство
 САД
Летње Параолимпијске игре 1988. VIII Сеул  Јужна Кореја
Летње Параолимпијске игре 1992. IX Барселона  Шпанија
Летње Параолимпијске игре 1996. X Атланта  САД
Летње Параолимпијске игре 2000. XI Сиднеј  Аустралија
Летње Параолимпијске игре 2004. XII Атина  Грчка
Летње Параолимпијске игре 2008. XIII Пекинг  Кина
Летње Параолимпијске игре 2012. XIV Лондон  Уједињено Краљевство
Летње параолимпијске игре 2016. XV Рио де Жанеиро  Бразил

Летњи спортови[уреди | уреди извор]

Голбал на Параолимпијским играма у Атини 2004.

Зимске игре[уреди | уреди извор]

  Зимске Параолимпијске игре
Година Игре Град домаћин Држава
Зимске Параолимпијске игре 1976. I Ерншелдсвик  Шведска
Зимске Параолимпијске игре 1980. II Geilo  Норвешка
Зимске Параолимпијске игре 1984. III Инзбрук  Аустрија
Зимске Параолимпијске игре 1988. IV Инзбрук  Аустрија
Зимске Параолимпијске игре 1992. V Албервил  Француска
Зимске Параолимпијске игре 1994. VI Лилехамер  Норвешка
Зимске Параолимпијске игре 1998. VII Нагано  Јапан
Зимске Параолимпијске игре 2002. VIII Солт Лејк Сити  САД
Зимске Параолимпијске игре 2006. IX Торино  Италија
Зимске Параолимпијске игре 2010. X Ванкувер  Канада
Зимске Параолимпијске игре 2014. XI Сочи  Русија

Зимски спортови[уреди | уреди извор]

Хокеј на санкама

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dehghansai, Nima; Lemez, Srdjan; Wattie, Nick; Baker, Joseph (јануар 2017). „A Systematic Review of Influences on Development of Athletes With Disabilities”. Adapted Physical Activity Quarterly. 34 (1): 72—90. PMID 28218871. doi:10.1123/APAQ.2016-0030. 
  2. ^ Vritika (2017-04-25). „Difference between Olympics and Paralympics”. www.differencebetween.info. Архивирано из оригинала на датум 2021-09-08. Приступљено 2021-09-08. 
  3. ^ The World Games for the Deaf and the Paralympic Games Архивирано 2014-03-15 на сајту Wayback Machine, International Committee of Sports for the Deaf (CISS), December 1996
  4. ^ Special Olympics and the Olympic Movement, Official website of the Special Olympics, 2006
  5. ^ „Classification”. Official website of the Paralympic Movement. Архивирано из оригинала на датум 2014-03-16. 
  6. ^ DePauw & Gavron 2005, стр. 38
  7. ^ Correia, Susana (фебруар 2008). „Paralympics History”. Accessible Portugal Online Magazine. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2009. 
  8. ^ „SPSL Archive”. Rsl.ox.ac.uk. 1933-12-24. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-28. Приступљено 2012-08-17. 
  9. ^ „History of the Paralympic Movement”. Canadian Paralympic Committee. Архивирано из оригинала на датум 2. 8. 2009. Приступљено 2010-04-07. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]