Светско првенство у уметничком клизању
Светско првенство у уметничком клизању је годишње такмичење у коме се клизачи такмиче за титулу светског првака. Организована је од стране Међународне клизачке организације (ISU) и представља једно од четири велика годишња такмичења (Европско првенство у уметничком клизању, такмичење Четири континента и Светско јуниорско првенство у уметничком клизању представљају остала три). Медаље се додељују у категоријама појединачног наступа (мушкарци и жене), спортским паровима и плесу. По правилу одржава се у марту, пред крај клизачке сезоне и поред Олимпијских игара сматра се најпрестижнијим клизачким такмичењем.
Историја
[уреди | уреди извор]За почетак оснивања узима се 1892. година када је Међународна клизачка организација основана имајући за циљ настанак међународних такмичења у уметничком и брзом клизању. Четири година касније организовано је прво Светко првенство (познато и као Међународно првенство Eislauf-Vereingung) у Санкт Петербургу 1896. године. Такмичење је имало само четири учесника а златну медаљу освојио је Гилберт Фухс.[1]
На првенству су у почетку учествовали само мушкарци јер клизање тада сматрало „мушким спортом“, али никада није постојало званично правило којим се забрањује женама да учествују па је 1902. године Меџ Сајерс такмичући се против својих мушких колега освојила друго место поставши прва жена која је освојила сребрну медаљу.[2] Захваљујући томе 1905. године је такмичење подељено у две категорије, мушку и женску али њихови освајачи још увек се нису могли назвати светским првацима већ првацима ИСУ такмичења све док се и то није променило 1924. године.[3]Прво такмичење само за даме одржано је 1906. у Давосу[2] и освојила га је Меџ Сајерс.
Прво такмичење у спортским паровима одржало се у Санкт Петербургу 1908. године[3] упркос званичном противљењу неких држава да је тако клизање нелегално и срамотно. Што се тиче суђења у почетку је земља домаћин позивала судије и због тога су сви већином били из исте државе. Године 1927. у Ослу, када се организовало првенство у женском клизању, троје од петоро судија били су Норвежани који су највеће оцене дали Соњи Хени, док су судије из Аустрије и Немачке то дали такмичарки Херми Сабо. Контроверзни резултат је остао доделивши Хени Прву светску титулу, али је као резултат скандала донета одлука да на овом такмичењу није дозвољено да суди више од једне особе из једне државе.[4]
Током такмичења 1930. у Њујорку по први пут је организовано такмичење у све три категорије на једном месту. Ово је уједно и прво такмичење које се организовало ван Европе.[3] Категорија плесних парова званично је ушла у такмичење 1952. године.[3]
Државе су до 1959. године имале право да пошаљу више од три такмичара за једну дисциплину па је тако 1948. Велика Британија имала шест представница у женској категорији, док су САД 1951. имали по пет у свакој сингл дисциплини. Пошто су неке земље традиционално јаке у овом спорту шаљући сваке године све више и више клизача, од 1960. важи правило од максимум троје учесника по држави. Ово правило важи и данас што приморава неке клизаче да у жељи за учествовањем наступе за неку другу државу.
Такмичење у категорији „специјалне фигуре“ избачено је са Светског првенства 1991. године.
Систем оцењивања 6.0 (за највећу могућу оцену) користио се до 2004. године када је потпуно замењен модерним оцењивањем који се користи и данас.
Светско првенство у уметничком клизању се одржава сваке године. У годинама одржавања Олимпијских игара, на сваке четири године, дешава се да многи Олимпијски победници прескоче Светско због психичког и физичког умора али и због одлуке да после Олимпојаде пређу у професионалне воде и почну да зарађују новац од спорта. Због тога Међународна клизачка организација разматра продужавање размака између Олимпијаде и Светског како би клизачи имали више времена да се одморе и одлуче даљи корак у каријери.[5]
Прекиди
[уреди | уреди извор]Светско првенство у уметничком клизању се није одржало 15 пута од оснивања такмичења. Седам пута у периоду од 1915–1921. због Првог светског рата, још седам од 1940. до 1946. због Другог светског рата и 1961. због погибије целог америчког тима у авионској несрећи Сабена лет 548.
Прекид је разматран и 2011. када је требало да се одржи у Токију али пошто је Јапан погодио разоран земљотрес одлучено је да се такмичење за ту годину пребаци у Москву.
Подобност и квалификације
[уреди | уреди извор]Клизачи имају право да се такмиче као представници једне државе коју ће изабрати и подржати клизачки савез те земље. Плесни и спортски парови се могу састојати од тима клизача другачије националности али само ако се одлуче за једну државу коју ће представљати и од које ће тражити дозволу за учествовање. Чланови клизачког савеза бирају клизаче за учествовање на основу својих слободних критеријума. Неки савези се ослањају на резултате Националних такмичења, док остали имају друге критеријуме попут успеха на Међународним такмичењима или техничким предоспозицијама. Сви такмичари морају имати дозвољени број година старости и морају испуњавати техничке затхеве које обухватају финалну оцену извођења елеманата.
Дозвољене године старости
[уреди | уреди извор]Од 1996. године[6] клизачи морају имати минимум 15 година које су напунили пре 1 јула претходне године. На пример, да би се такмичили на првенству 2010. године такмичар мора да до 1. јула 2009. напунити 15 година или му неће бити дозвољено да учествује (још увек ће спадати у јуниоре). Чак и рођење сат времена после 1. јула сматра се за недозвољену границу и таквом учеснику се забрањује такмичење.[7] Као еквивалент овом такмичењу постоји Јуниорско светско првенство у уметничком клизању које обухвата клизаче од 12 до 19 година (за плесне и спортске парове до 21 годину) који могу учествовати билио због година, било због неуспеха у квалификацијама за сениорско. Када напуни 15 година одлука када ће неки клизач прећи у сениорску дивизију до 19 година остаје на одлуци спортисте и његовог тима. Све до 1996. године правила у вези са годинама се могла игнорисати али после стриктно прописаних нових правила, такав пропуст се више не може десити.[8] Ово правило избегли су у младости неки познати клизачи као што је Тара Липински из САД која је упркос годинама наставила да се такмичи у сениорској дивизији иако за данашње појмове није имала довољно година да буде део ње.
Минималне техничке оцене
[уреди | уреди извор]Од 2010, само клизачима који су достигли минималне оцене у техничким елементима (TES – „total element score“или финална оцена извођења елемената) у кратком и слободном програму је дозвољено да се такмиче на Светском првенству.[9] Ова оцена се добија на различитим међународним такмичењима токо прошле и текуће сезоне. Наком што је Међународна клизачка организација избацила квалификационе рунде такмичења, од 2013. године доња граница за техничке елементе је подигнута како би се обезбедио квалитетнији слој учесника.
Квалификације
[уреди | уреди извор]Због великог броја учесника који конкуришу за ово такмичење раније је постојала и квалификациона рунда која је најуспешније клизаче сортирала за даље. Након 2006. године, у Калгарију (Канада) након рекордног броја спортиста, изгласано је да се квалификације потпуно одстране из такмичења и да се учесници бирају по техничким достигнућима.Након кратког програма 24 клизача у сингл категорији и 20 парова у спортској имају право да изведу слободни наступ. Што сее тиче плеса, 30 тимова има право да преко обавезног плеса дођу до оригиналног плеса да би се квалификовали за слободни програм на ком учествује 24 најуспешнија пара.
Освајачи медаља
[уреди | уреди извор]Мушкарци
[уреди | уреди извор]
Највише титула:
:(23)
(22)
(15)
- :(10) Улрих Салков
:(21) (16) (13)
:(18) (15) (12)
Жене
[уреди | уреди извор]
Највише титула:
- :(26) (10)
(9)
- :(10) Соња Хени
- :(22) (17) (9)
- :(24) (12) (7)