Флуклоксацилин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Флуклоксацилин
Flucloxacillin.svg
Flucloxacillin-from-xtal-1980-3D-balls.png
IUPAC име
(2S,5R,6R)-6-({[3-(2-chloro-6-fluorophenyl)-5-methylisoxazole-4-yl]carbonyl}amino)-3,3-dimethyl-7-oxo-4-thia-1-azabicyclo[3.2.0]heptane-2-carboxylic acid
Клинички подаци
Категорија трудноће
Начин применеОрално, ИМ, ИВ, интраплеурално, интраартикуларно
Правни статус
Правни статус
  • AU: S4 (Prescription only)
  • UK: POM (Само на рецепат)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост50–70%
Метаболизамхепатички
Полувреме елиминације0.75–1 часа
ИзлучивањеРенално
Идентификатори
CAS број5250-39-5 ДаY
ATC кодJ01CF05 (WHO) QJ51CF05
PubChemCID 21319
DrugBankAPRD00609
ChemSpider20037
Хемијски подаци
ФормулаC19H17ClFN3O5S
Моларна маса453.87 g/mol

Флуклоксацилин је бета-лактамски антибиотик[1] релативно уског спектра дејства.[2] То је пеницилин из групе изоксазол пенцилина који су стабилни у киселој средини и отпорни на дејство бета-лактамаза.[3] Структурно, и по особинама, веома је сличан диклоксацилину, који се може примењивати уместо флуклоксацилина. Његова клиничка примена је данас веома ограничена, а делотворан је готово искључиво против Грам-позитивних бактерија.

Механизам дејства[уреди]

Као и сви бета-лактам антибиотици, флуклоксацилин омета синтезу ћелијског зида бактерија.[4] Везује се за, и иреверзибилно инхибира транспептидазе које учествују у формирању стабилних унакрсних пептидних веза у пептидогликану ћелијског зида, што га чини непостојаним а његов смањен интегритет убрзо доводи до лизе ћелије.[5]

Особине[уреди]

Флуклоксацилин је полусинтетски пеницилин који у бочној групи положаја 6 садржи изоксазолски хетероциклус. Волуминозност ове резидуе стерно омета приступ бета-лактамаза пеницилинском језгру, што условљава резистенцију на ове ензиме. Метил група положаја 5 (изоксазола) такође доприноси стерним сметњама, а подлеже и метаболичкој оксидацији до одговарајућег примарног алкохола, при чему је овај метаболит активан.[6] Присуство изоксазола у молекули доприноси и њеној резонантној стабилизацији, тачније смањењу електронске густине у лактамском прстену. Ово чини флуклоксацилин стабилнијим у киселој средини од већине других пеницилина што дозвољава његову per os примену.

Примењен перорално, флуклоксацилин има биорасположивост од око 50%, што је приметно више него код оксацилина (око 30%). Веома добро се везује за протеине плазме и то у фракцији већој од 90% количине доспеле у системску циркулацију. Метаболити и део лека у непромењеном облику излучују се реналним путем.

Примена[уреди]

Терапијска примена флуклоксацилина је данас веома ограничена. Даје се као натријумова со, и то перорално и парентерално (чешће). Због великог удела лека који се везује за протеине плазме, флуклоксацилин није посебно ефикасан у лечењу сепсе или бактеријемија изазваних подложним сојевима. Мада значајно ефикаснији против сојева који луче бета-лактамазу, флуклоксацилин има слабије изражено дејство од бензилпеницилина против већине стафилокока и стрептокока, па се ретко примењује као једина терапије, већ чешће даје са другим пеницилинима (ко-флуапмицил). Примена флуклоксацилина индикована је код инфекција коже и поткожних ткива изазваних стафилококама (импетиго, целулитис, запаљење спољашњег ушног канала, фоликулитис, карбункули, фурункули), код остеомијелитиса, као допунска терапија код пнеумоније, а ређе и у профилакси пред хируршке интервенције. Ефикасан је искључиво против Грам-позитивних бактерија.

Мада неосетљив на бета-лактамазе, изоловани су сојеви бактерије Staphylococcus aureus који су отпорни на метицилин. Већина метицилин-резистентних сојева показује и резистенцију на флуклоксацилин и друге изоксазол пеницилине. Због тога је употреба флуклоксацилина код таквих инфекција све мање оправдана, па се и његов клинички значај полако смањује. Лекови избора код инфекција изазваних метицилин-резистентним бактеријама су данас превасходно ванкомицин, па затим и рифампин, често у комбинацији са триметопримом.

Нежељена дејства и контраиндикације[уреди]

Употреба флуклоксацилина контраиндикована је код пацијената са преосетљивошћу на пеницилине, као и код појединаца код којих је раније забележена појава холестатичне жутице након терапије флуклоксацилином. Наиме, иако је мање нефротоксичан од диклоксацилина, флуклоксацин може деловати хепатотоксично. Забележена је појава холестатичне жутице као последице примене флуклоксацилина и неколико недеља након завршетка терапије, мада је учесталост ниска, са око једним случајем на 15.000 пацијената годишње. Учесталост је већа код старијих од 55 година, жена и код пацијената који су били на терапији дуже од две недеље.[7]

Од других нежељених ефеката могу се јавити бол или инфламација на месту примене, дијареја, мучнина као и осипи. Потребна је посебна обазривост приликом примене флуклоксацилина код пацијената са поремећеном функцијом бубрега или јетре.

Извори[уреди]

  1. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 44. Penicillins, cephalosporins, and other beta-lactam antibiotics”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  2. ^ Trissel, Lawrence A. (2008). „Floxacillin Sodium (FLUCLOXACILLIN SODIUM) - AHFS 8:12.16.12”. Handbook On Injectable Drugs. American Society of Health-System Pharmacists. ISBN 1-58528-213-8. 
  3. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ур. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  4. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. стр. 831—850. ISBN 0781744431. 
  5. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  6. ^ Соте Владимиров, Добрила Живанов-Стакић: Фармацеутска хемија, II део, Фармацеутски факултет, Београд, 2006.
  7. ^ Joint Formulary Committee: British National Formulary, 50th edition. London: British Medical Association and Royal Pharmaceutical Society of Great Britain; 2005.

Литература[уреди]

  • Trissel, Lawrence A. (2008). „Floxacillin Sodium (FLUCLOXACILLIN SODIUM) - AHFS 8:12.16.12”. Handbook On Injectable Drugs. American Society of Health-System Pharmacists. ISBN 1-58528-213-8. 

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).