Црква брвнара у Даросави

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црква брвнара у Даросави
Црква брвнара у Даросави.jpg
Црква брвнара
Опште информације
МестоДаросава (Партизани)
ОпштинаАранђеловац
Држава Србија
Врста споменикаСпоменик културе
Време настанкаоко 1832.
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
СедиштеКрагујевац
АдресаКрагујевачког октобра 184 34000

Црква брвнара светих апостола Петра и Павла у Даросави, месту које се од Другог светског рата па до почетка 21. века звало Партизани, изграђена 1832. [1]године, налази се на тромеђи Крушевице, Прогореоца и Даросаве, на заравни - малом платоу поред саме железничке пруге Аранђеловац - Лајковац, на око 3 km према Рудовцима и на око 1 km од пута Даросава – Венчани.

Историјат[уреди]

Црква брвнара у Даросави настала је у времену ослобођене Србије под вођством кнеза Милоша када долази до велике обнове православних цркава у којем се нови храмови ослобађају скривене пригушености на коју су раније били приморани.

Први пут се помиње у попису из 1. јануар 1833. године а верује се да је црква саграђена 1832. године.[2] Исте године је осликан и иконостас који је и данас још увек аутентичан. Претпоставља се црква премештена 1841. године са локације која је била 3 – 4 km западно од данашњег положаја храма. Могуће је да је приликом премештања, а нарочито услед кратког времена за које је храм поново склопљен (само два дана), дошло до значајних одступања у односу на првобитни изглед храма. У том периоду је довршено осликавање иконостаса. Нешто касније - у другој половини 19. века, у порти је, северно од цркве, саграђен стари парохијски дом, касније претврен у конак, који је до скора био у употреби. За неколицину триптихона нађених на тавану цркве се претпоставља да су рађени управо у овом периоду – 1871. године. Дрвени звоник је подигнут још касније, у првој половини 20. века и налази се северозападно од цркве.

Највеће и најтрагичније промене на цркви догодиле су се за време њене „рестаурације“ 1905. године. Тада је промењен део кровне конструкције и читав кровни прекривач. На место дотадашњег кровног прекривача, шиндре, црква је добила нов покривач од лимених плоча. Када је измењен кровни покривач, измењена је и конструкција крова. Стреха је знатно засечена (што је допринело знатном скраћењу кровне висине) и новијом даском опшивена. Овако невешто прерађен кров је у потпуности изгубио свој првобитни изглед, те је на тај начин потпуно упропастио спољашњи изглед, која је иначе веома пропорционална. Извршене су у исто време преправке и на трему цркве. У трему, наосу и олтару, под који је до тада био поплочан опеком квадратног формата, бетониран је. Са јужне стране цркве постављене су затеге са циљем да спрече даљи излазак из вертикале јужног зида. Ови обимни радови на цркви изведени су 1905. године, што се види из записа под стрехом на улазу у трем, који гласи: „9/4 1905 г. М. В. Н.“. Приликом извођења ових радова водило се рачуна више о томе да објекат буде што боље заштићен од зуба времена, а мање о томе да му се сачува првобитни изглед. Захваљујући овим радовима, а нарочито постављању лименог кровног покривача, доњи делови цркве су у потпуности сачувани у оригиналном облику.

Упркос овако драстично нарушеном облику кровног покривача, даросавачка црква брвнара – храм Св. апостола Петра и Павла, је уврштена 1951. године међу 21 цркву брвнару које су стављене под заштиту државе. Овај веома значајан догађај у историји храма догодио се 15. августа 1951. године када је црква стављена под заштиту државе као споменик културе решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе тадашње НР Србије.

На иницијативу тадашњег свештеника даросавачког, и захваљујући његовом захтеву упућеном Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу 13. фебруара 1968. године, екипа Завода је обишла исте године цркву брвнару у Даросави и установила да је потребно предузети хитне мере заштите. Израда пројектне документације је започета 1972. године, када су и отпочети радови на рестаурацији цркве, док су радови приведени крају (уз мање или веће прекиде и уз мање или веће промене, односно дораде планова) тек 1981. године. Као резултат тих рестаурација вршених седамдесетих и осамдесетих година 20. века, храму је у потпуности враћен првобитни изглед, и то не само крова, којем је враћена првобитна висина, скинут лимени покривач и поново постављена првобитна шиндра, већ и осталих елемената дрвене конструкције, црквеног намештаја и црквеног окружења – порте.

Редовна служба у цркви брвнари обављана је до 2002. године. Тада је због велике удаљености од центра села, лошег пута и малог простора за обављање службе, редовна служба премештена у новоизграђени храм Светог Симеона, у центру Даросаве. У храму Св. апостола Петра и Павла служба се обавља тек повремено, само на одређене празнике.

Просторна организација[уреди]

Како је реч о објекту, односно комплексу објеката који по својим основним карактеристикама не одступа много од карактеристика објеката о којима је реч, тако је и сама просторна организација и цркве брвнаре и порте у којој се налази доста слична просторној организацији код осталих објеката овог типа.

Црквена порта[уреди]

Црквено двориште је неправилног, приближно правоугаоног облика и има правац пружања исти као и црква: исток – запад. Разлог за неправилан облик је тај што је порта са две стране окружена густом шумом а са једне чак стрмим брдом – Остењаком. Неправилни брежуљци овог брда, који се спуштају са пропланка прелазе линију разграничења утрчавајући у црквено двориште. Јужна страна порте која се приљубљује уз некадашњу пругу (данас прилазни пут), раздвојена је од исте густим дрворедом. На овај начин је постигнута, делимична скривеност цркве и ефекат изненађења у тренутку када се храм изненада појављује израњајући из шуме са десне стране посматрача.

Звоник[уреди]

Звоник даросавачке цркве брвнаре стоји на северозападној страни цркве као независан елемент. Подигнут је 1921. године. Састоји се од четири вертикално пободена ступца која у основи образују квадрат димензија 3х3 метра и која у свом доњем делу нису повезана ни зиданим темељима ни положеним гредама. Димензије горње основе су идентичне димензијама доње а диреци се не сужавају ка врху раде веће стабилности. Овде је услов стабилности постигнут косо постављеним гредама – косницима (мањих су димензија од вертикалних стубаца у попречном пресеку али зато су зато знатно дужи од њих) који, у групама од по два, укрштених у облику слова Х са све четири стране звоника, повезују наспрамне ступце.

Горњу основу образују четири хоризонтално, у квадрат пложене греде, које повезују пободене диреке. Овакав облик горње основе представља најлакшу полазну тачку за образовање четвороводног крова, који се уосталом овде и јавља. Угаоне гребењаче су незнатно препуштене преко греда горње основе (које у овом случају имају улогу венчаница) формирајући малу стреху, тако да је површина кровне основе нешто већа од површине самог звоника у основи.

Попречне летве које спајају гребењаче представљају подконструкцију за кровни покривач. Ивичне летве које образују стреху су додатно украшене тако што им је видна ивица степенасто изрезбарена. Кров је покривен „бибер“ црепом. Тачка где се сутичу гребењаче представља слеме звоника (налази се на висини од 8 метара) на коме се истиче крст идентичан оном на слемену цркве. Висина звоника не премашује висину саме цркве.

На источну и на западну греду горње основе наслоњене су две попречне греде чији је међусобни размак 50 cm и које у свом средишњем делу прихватају скраћену греду супротног правца о коју је окачено звоно. Само звоно је од бакра, украшено бројним биљним орнаментима који се пружају по целом његовом обиму и ливено је 1921. године у Београду. У горњем делу звона стоји утиснуто: „СРПСКО ТРГОВ. ДРУШТВО БР. 4450. +1921. г. М. С.“, док је у доњем делу утиснута посвета која гласи: „ЦРКВИ ДАРОСАВАЧКОЈ ПРИЛАЖУ ЊЕНИ ПАРОХИЈАНИ 1921. год.“

Конак[уреди]

Конак - стара зграда парохијског дома саграђена је у порти даросавачке цркве брвнаре крајем 19. века. У почетку, у згради је био смештен парохијски дом, али је, вероватно после измештања дома, објекат добио улогу конака. У њему је народ имао прилику да се окупи за време већих празника и да, уз вино и кувану ракију, пре или после службе, продискутује о значајнијим темама. За време Преображења Господњег (19. августа), када и највећи број Даросаваца долази на причест, у њему се дели грожђе деци и одраслима.

Објекат се налази северно од самог храма, односно у северозападном углу црквене порте, и постављен је гранично на црквеном имању – у том делу се прекида ограда која се на јужном и источном зиду наслања на сам објекат. То је бондручна, приземна зграда са неколико одељења и тремом испред улазних врата. Улаз у зграду је са истока, дакле није директно окренут цркви. Сам материјал који је коришћен за зидање није постојан, те стога и не чуди што објекат није одолео зубу времена. У питању је, дакле, бондручна примарна конструкција испуњена плетером и чатмом, док је као завршна обрада употребљен кречени леп (мелез). Ради бољег приањања лепа за конструкцију, примарни елементи – греде, стубови и косници – су затесивани брадвом. Кров је четвороводан, покривен двоструким слојем ћерамиде. Конак о коме је реч већ дуго времена није у употреби, а током 2005. године северни зид објекта се урушио.

Бунар[уреди]

Бунар се налази у крајњем североисточном углу порте и он обележава њену крајњу источну тачку, на граници са шумом. Дуго времена је вода из њега била коришћена у црквеним обредима, али је задњих година он значајно запуштен и више није у употреби. Цилиндрично корито бунара је озидано у круг наслаганим тесаним каменом, док је надземни призматични део квадратне основе састављен од већих, правилно обрађених камених плоча, међусобно спојених цементним малтером и учвршћених челичним шипкама. На спољној страни јужне плоче, видно оштећене зубом времена, назире се уклесана година „1947“, када је овај бунар и сазидан.

Просторна организација самог храма[уреди]

Црква брвнара пружа се у правцу запад – исток, и то тако да је улаз са запада док је олтар окренут истоку. То је једнобродни храм издуженог облика, са вишеугаоним преломима у трему и олтару, без издвојене „женске цркве“. Целокупна дужина грађевине износи око 14,30 метара, док јој је ширина 5,50 метара, тако да припада типу дрвених цркава средње величине (површина 73 m2). Примарна просторија је модификованог правоугаоног облика - са шестоугаоно преломљеним зидом на олтарском делу. Она је иконостасом преграђена у два одељења, чиме је створен простор за скуп верника и мањи олтарски део за свештеника. Као и код већине осталих цркава овог типа, иконостас не допире до саме таванице већ само до одређене висине, остављајући на тај начин непрекинуту засведену таваницу, заједничку за цео простор. Овај живописно осликани иконостас има троје врата – северне и јужне двери са стране, као и царске двери у средини.

У главну просторију се може ући кроз двоја врата - већа, богато декорисана врата са западне стране и знатно мања, па самим тим и слабије украшена врата на северној страни. Са леве стране главног улаза, мало одмакнут од зида, постављен је сто за продају свећа, док се уз сам леви зид налази постављен долап за смештај разног црквеног намештаја. Такође поред улаза, са десне стране, налази се крстионица озидана у камену. У средишњем делу просторије, у правцу улазних врата, налази се постављен налоњ са празничном иконом и свећњак, незнатно виши налоња. Испред иконостаса налазе се високи камени свећњаци – чираци, који су поклоњени храму од стране добротвора у време настанка цркве и на којима се налазе натписи исклесани по жељи дародаваца. Између ових чирака налази се камени амвон, кружног облика, са уклесаним концентрично и зракасто стилизованим орнаментима на својој површини. Изнад овог дела просторије, чивијама причвршћен за таваницу, налази се полијелеј („коло“) са свећама. Дуж целе површине зидова, како на оном уз припрату, тако и на бочним па и на олтарском зиду, налази се окачен велики број икона, углавном престоних уз које гори кандило, као и приличан број разних црквених утвари (углавном дарова верника), распоређених на одређена места.

Олтарски простор је прилично велик, тако да у њему има сасвим довољно простора. У средишњем делу олтара, тачно на подужној оси симетрије налази се часна трпеза. У левом углу је жртвеник изнад кога се налази казанче – мали резервоар за воду. У десном углу су уз олтарски зид наслоњена чак два долапа за смештај црквених ствари. Дуж апсиде је поређан велики број икона и других предмета.

Оскудну светлост у унутрашњости храма обезбеђују пет малих, радијално поређаних прозорских отвора од којих три осветљавају само олтатски простор. Преостала два прозора осветљавају простор где су верници и постављени су изнад певнице са једне, односно исповедаонице са друге стране, тако да би ови простори имали обезбеђену већу количину природне светлости. Сви прозори су застакљени и обезбеђени челичним решеткама змијастог облика.

Издужен облик храма постигнут је додавањем на примарну просторију још једне, овога пута отворене, просторије – трема са супротне, западне, стране. Слично олтарској апсиди на источној страни, и трем такође има многоугаони (тачније речено осмоугаони) облик, са осам стубова у преломима зидова. Између ових стубава постоји ограда висине нешто мало преко једног метра рађена од букових шашоваца, као и вратанца - капија између средишња два стуба, тј. у централној подужној оси храма. Ова капија стилски је обрађена идентично капији којом се улази у порту, са којом се иначе налази и у оси. Трем је исте ширине као и брод, и за висину степеника је подигнут од осталог земљишта. Преко масивних четвртасто обрађених каменова, који су положени у цементни малтер у под трема, приликом реконструкције 1905. године је насут слој бетона који је данас испуцао.

Стилске карактеристике[уреди]

Оно што посебно издваја ову значајну грађевину је богатство орнаментисаних детаља: ограда трема са осам стубаца, масивна врата са розетама, мали прозорски отвори са унутрашњим капцима, реза која затвара врата, иконостас са записима дародаваца и годином сликања, осмоугаона розета на таваници - кордонском венцу. Сви ти елементи су изрезани у дрвету и обрађени стилизованим геометријским орнаментима, бојеним у црвено, зелено и бело. То је ван сваке сумње врхунски домет орнаментике у дрвету на овој врсти грађевина насталих у Србији почетком 19. века. Од кованог гвожђа су полијелеј, свећњаци, звекири и крстови. Многи елементи од камена са плитко уклесаним шарама су такође сачувани. Храм Св. апостола Петра и Павла је и иначе једна од ретких грађевина ове врсте сачуваних до данашњих дана у овом делу Србије.

Карактеристична обрада конструктивних елемената и црквеног мобилијара[уреди]

Као што је већ речено, западна врата су један од најуспелијих примера орнаментике у дрвету код цркава брвнара уопште. Спољни оквири украшени су плитким дуборезом. Довратник је са своје спољне стране издубљен троугластом цик – цак орнаментиком која је додатно појачана попуњавањем троуглова белом бојом. Полукружни надвратник је још богатије украшен. Са његове спољне стране се налази велики број биљних мотива - пре свега у облику листа, као и неколицина геометријских облика, попут неправилних полукружница. Лук којим овај надвратник прелази и спаја се са довратником на унутрашњој страни је такође изузетно обрађен. Реч је поново о биљним мотивима у облику цвета и листа, као и бројним геометријским елементима који су додатно појачани белом бојом.

Сама врата у себи садрже две врсте мотива. Полукружна површина на врху врата која прати кривину надвратног лука, ишарана је цветним мотивима у плитком дуборезу и то у комбинацији са великим бројем закованих, неравномерно распоређених и ручно рађених клинова (ексера са широком главом). Доњи део врата, који чини велика правоугаона површина, декорисана је летвицама са удубљеним пругама које су за површину врата приковане кованим клинцима. Ове летвице су распоређене тако да међусобно образују квадрате. У ове квадрате се убацују плочице у облику розета које на себи имају дубоко профилисане орнаменте. Унутрашња површина врата није украшена.

Што се декорације северних врата тиче, она је знатно више изражена на спољњем оквиру него на самим вратима. Сами довратници нису украшени, али су зато на полукружном надвратнику у плитком дуборезу урезана три велика грчка крста и велики број цветних мотива између њих. Велики број испреплетаних полукругова у виду плетенице се обмотава по ободу надвратника пратећи (и наглашавајући на тај начин) лук над вратима. Са унутрашње стране лука, дрвена плоча којом се надвратник спаја са довратником је богато орнаментисана како биљним (цвет уписан у круг) тако и геометријским орнаментима (велики број ромбова у које је уписан стилизовани крст). На унутрашњој страни врата нема декоративних елемената.

Стубови који се јављају у трему вероватно су касније замењени, тако да је и њихова обрада веома скромна. У питању је једноставно заобљење ивица у средишњем делу стуба, док је дужина стуба од стопе до висине ограде као и део испод капитела остао необрађен. Венац који обухвата цркву са унутрашње стране по целом њеном обиму је зупчасто обрађен са своје доње стране. Осмоугаона розета у таваници цркве спада у врхунска остварења орнаментисања у дрвету. Захваљујући доброј очуваности розете, јасно је уочљиво да су орнаменти који се на њој јављају додатно појачавани бојама црвеном и зеленом.

Два камена, скоро идентична свећњака - чирака, симетрично су постављена испред иконостаса и причвршћена су цементним малтером за под. Реч је о монолитним каменим ступцима четвртастог пресека и сасвим солидне декорације. На овим ступцима је јасно уочљива стопа као и знатно изражајнији капител. Капител, у ствари, и има облик обрнуте стопе, тако да се на врху ступца јавља равна платформа за паљење свећа. На самим свећњацима налази се исписан аутентичан текст из времена настанка цркве, на коме су исписани имена дародаваца и година „1837“. Данас су ови чираци прилично нагорели због пламена и дима који се добија сагоревањем свећа, тако да су текст и орнаменти на њима доведени до стања непрепознавања.

У цркви је сачувана и мања збирка металних предмета из 19. века. Ту су пре свега седам ливених кандила са мотивом дрвета живота. Затим два кандила са дршкама у облику змајева и пет других, једноставнијих. Затим има седам свећњака од којих је један са изразитим мотивима неокласицизма. У ову збирку покретних предмета може се убројати и стаклени свећњак са краја 19. века, као и два исликана дуборезна крста из 1833. године.

Иконографија[уреди]

У цркви се налази иконостас који је комплетан и аутентичан – један велики део икона припада првобитном иконостасу из тридесетих година 19. века. Ове иконе су рад једног истог сликара који припада ваљевској сликарској школи. Он је још увек анониман, али се по његовим особинама може закључити да је био ученик молера Јеремије Михајловића из Бајевца. Иконе су рађене масном бојом на дрвету (техника темпере, тј. гваш боје мешане са јајима на дасци која има припремљену подлогу) чије су ивице рељефно уоквирене и обојене златним и другим тоновима и тако, једне величине, уграђене су и чине саставни део иконостаса. Св. Никола на северним дверима примитивније је и доцније рађен (1841. или 1871. године), највероватније од стране другог аутора. Остале иконе на иконостасу су без икикве уметничке вредности.

Од старих икона ту је пре свега престона икона Богородице са текстом: „Сиу икону откупи Павле Радоичић села Орашца, спомен себи и супруги Стани, унуку Миловану и Милову (?) 1833.“ Затим престона икона Христа са текстом: „Сиу икону откупи Јеренија Арсенијевић села Прогореоца за спомен себи и роду својем и у собсих брату Петру 1833. марта 9.“ Код царских двери, на икони Арханђела је текст: „Сеи двери откупи благословен раб Марко и Дмитар син његов из Даросаве, Савић, себи за спомен вјечни сину својему Милошу, Ђорђу и Николи и синовцу Петронију, супруги Саји, кћи Неди и Тоди и сестри Јелици месеца фебруара 7. и у сопшик матери Стани браћи Димитрију и Сави, ћери Перуници 1833.“ На северним дверима испод представе Св. Николе налази се текст: „Сиу икону откупи благословен ктитор ... села ... себи и роду својем за вечни спомен 1841. љета.“ Поред њих, у храму се још налазе и икона Св. Петра и Павла, икона Арханђела Михаила, крст са Богородицом и Јованом, икона троице апостола, икона Благовести, икона Петра и Павла, икона Св. Тројице, икона Св. Ђорђа и Распећа.

У цркви се још налази и значајна збирка икона - триптихона, односно њихових делова. Према мајсторима који су их сликали, они се могу поделити у три групе.

Прву групу сликао је такозвани бруснички мајстор по имену Димитрије, цинцарског порекла, који је сликао по црквама северне и западне Србије у првим деценијама 19. века. Он има карактеристичан цртеж са лепим, нешто расплинутим ликовима, интензивни колорит, са јасно плавом или жутомпозадином, а његове иконе украшене су веома рустичним цветним шарама које служе и као декорација полеђине крилаца на триптихону. У сигнатурама прави карактеристичне грешке које откривају његово цинцарско порекло. Од њега је у цркви сачувано 34 иконе.

Другу групу чине иконе тзв. брзанског мајстора чије име није идентификовано. Он је такође био цинцарског порекла што се да уочити из српских натписа на икона са карактеристичним грешкама. Његове иконе одликују се карактеристичним цртежом, одређеним типом физиономије и меким обликованим инкарнатама Цртеж је наглашен црним контурама а колорит се заснива углавном на односу црвене, зелене и жуте боје. На полеђини крилаца је увек насликан крст са криптограмима. Од њега је сачувано 25 икона.

Трећу групу триптихона сликао је мајстор грк или цинцарин чије су и сигнатуре грчке. Он је сликао најстилизованије ликове са необичним изразом, чудне Богородице, католички конципиране са Христом који стоји одевен у одећу са истакнутим белим украсима. Боје су црвена, наранџаста, жута, трула вишња и зелена. Овај мајстор је најпримитивнији од свих али и веома занимљив баш због те своје рустичности. На полеђини крилаца и он је сликао крст са криптограмима. Од њега је сачувано 9 икона.

Када се погледа црквена иконографија у целини, може се рећи да је реч о радовима који се одликују прецизним цртежом, добрим пропорцијама и скраћењима, са развијеним осећањем боје. С обзиром да је у потпуности сачувана целокупна и неокрњена уметничка замисао, као уосталом и орнаментика сликана на дрвеном костуру око икона, ове слике остављају веома пријатан утисак.

Тренутно стање цркве[уреди]

После дужег времена – још од времена пре рестаурације цркве из 1972. године, овај храм се данас поново налази у лошем стању, иако то стање није ни приближно оном од пре рестаурације. Највећа оштећења на цркви јављају се на кровном покривачу. Шиндра је у доста лошем стању, нарочито на деловима изнад улазног трема и олтара. На тим местима поједини делови су потпуно сатрулели, неки недостају (те због тога објекат прокишњава, нарочито на јужној страни и делу изнад олтара), а са северне стране је обрасла маховином. Цео кровни покривач је незаштићен и склон даљем пропадању. Завршна греда поклапача је напукла и затрулела.

Ограда улазног трема је у једном делу оштећена, тј. шашовци су се извукли из лежишта, па су неки криви а неки недостају. На плафону трема, у једном мањем делу, недостаје неколико шашоваца. Северна врата су, услед провале, оштећена тако што је изрезан средишњи део. На том месту је привремено постављена неадекватна црно обојена даска. Том приликом је оштећена и реза која је затварала врата са унутрашње стране, тако да се врата сада затварају помоћу, такође неадекватног, канапа, који је са једне стране везан за алку на вратима а са друке се качи о ексер пободен о довратник. У унутрашњости цркве бачвасти свод је, са јужне стране, веома оштећен услед појаве влаге су отпали шашовци (око 4 m2).

И сама црквена порта је такође запуштена. Ограда је на више места пропала, а на неким деловима је и нема. То се пре свега односи на северну страну ограде где је коришћена бодљикава жица. У порти је наслагано неколико гомила грања и шута који непотребно заузимају дворишни простор. Зграда конака се током прошле године обрушила са своје северне стране, а с обзиром да ништа није урађено на расклањању рушевина, оваква слика додатно квари генерално добар утисак који оставља објекат храма. Ионако запуштени изглед звоника који је изашао из вертикале и кренуо полако да се нагиње ка северу, додатно наружују наслагани шепери у његовом подножју. Такође у подножју звоника налази се и један од два украшена камена амвона, који је из непознатог разлога избачен из цркве.

Отежавајућу околност по сам храм представља и чињеница да се од 2002. године служба обавља у новоизграђеној цркви Св. Симеона у центру Даросаве. Како се посете цркви брвнари од стране верника обављају само за време појединих празника, не стиче се утисак важности и неопходности хитне интервенције на спречавању даљег пропадања храма. То нарочито чуди јер је реч о објекту од изузетне важности због невероватне очуваности аутентичних карактеристичних елемената. А не треба ни говорити да храм сам по себи представља праву реткост у овом делу Шумадије, те би се та чињеница могла искористити (а нарочито због повољног положаја и атрактивности локације) у туристичкој популаризацији Даросаве, Буковичке бање, па и самог Аранђеловца.

У лето 2014. године је Аранђеловац и околину задесило невреме где је и црква брвнара у Даросави озбиљно оштећена. [3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]