Рудовци

Координате: 44° 22′ 00″ С; 20° 25′ 00″ И / 44.366666° С; 20.416666° И / 44.366666; 20.416666
С Википедије, слободне енциклопедије
Рудовци
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
Градска општинаЛазаревац
Становништво
 — 2011.Пад 1620
Географске карактеристике
Координате44° 22′ 00″ С; 20° 25′ 00″ И / 44.366666° С; 20.416666° И / 44.366666; 20.416666
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина209 m
Рудовци на карти Србије
Рудовци
Рудовци
Рудовци на карти Србије
Остали подаци
Поштански број11566
Позивни број011
Регистарска ознакаBG
Рудовци из ваздуха

Рудовци су насеље у градској општини Лазаревац у граду Београду. Према попису из 2011. било је 1620 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

У северном делу места налази се Селиште, где је по предању, некада било село. У самом Селишту нема трагова из прошлости, док их, међутим, има по целом сеоском атару. То су биле велике камене плоче без натписа, за које се мислило да су „маџарски гробови“.

Рудовци се помињу као насељено место за време аустријске владавине (1718-1739. г.) под именом Rudowze. У првим деценијама 19. века припадали су Катићевој Кнежини и имали су 1818. године 25, а 1822. године 27 кућа. И по попису из 1921. године имају 126 кућа са 706 становника.

За најстарију породицу се сматрају Петровићи. Касније се доселили Симићи од Сјенице, па Давидовићи и други.

Из Рудовца је позната историјска личност поп Ранко. Његови су родитељи дошли из Хецеговине. Поп Ранко се овде родио, школу је учио по манастирима, а запопио се 1811. године. Године 1815, у пролеће у пивници поп-Ранковој, скупили су се истакнути људи из Београдске, Ваљевске и Рудничке Нахије и ту се договорили и заклели да поново устану на Турке. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

У оквиру села Рудовци налази се и познато етно-село Рашино село које је од 2007. године градио Радоје Станојловић.

Овде се налазе ОШ „Рудовци” Рудовци и Црква Вазнесења Господњег у Рудовцима.

Рудовци имају своје културно-уметничко друштво ”Рудар”, шаховски клуб ”Раднички”, фудбалски клуб ”Раднички”, као и ликовну колонију ”Грујица Лазаревић” Рудовци.

Спортски центар Рудовци је друштво за спорт и рекреацију, али и покретач и чувар манифестација, од којих је најпознатија прослава ”дана рудара” 6. августа сваке године.

Положај села[уреди | уреди извор]

Рудовци су са обе стране Пештана. Сеоски потес граничи са са даросавским потоком Златовцем, до Венчана је Рудовачки Забран, до Пркосаве је Велико Поље, до Малих Црљена је Селиште и Кочино Поље, до Трбушнице је коса Чик и до Крушевице су ливаде Мекоте, Липар и Остењак. Куће су груписане по родовима. Оне су по странама брежуљака и коса. Насеље је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи и на Доњи Крај. Има и ужа подела на мање крајеве, који се називају по родовима. Поред главног пута Аранђеловац-Лазаревац је мало друмско насеље, у коме су школа, задружни дом, кафана и једна ситничарска радња.

Воде[уреди | уреди извор]

Скоро средином села протиче Пештан. Он прима са леве стране Крушевицу, Трбушницу и Бистричку Реку; последње две речице састају се у месту Кораћевцу. Горњи ток Пештана се назива и Даросавица, па тек од клисурасте долине између Главице и Остењака почиње се називати Пештаном. У Даросавицу утичу Златовац. Остале притоке Пештана су: Велинац, Белан и Гушевац. Од Малих Црљена и Рудовачких Ливада слива се са леве стране Дуги Поток. Само Пештан плави „поље“, тј, њиве поред реке а веће поплаве Пештана поплаве и Доњи Крај насеља. Вода за пиће и за друге домаће потребе употребљава се са бунара и са три безимена извора, која лети пресушују.

Земље и шуме[уреди | уреди извор]

Њиве и ливаде су наместима која се зову: Чик, Средњи Рт, Боблије, Милићево Брдо, Јазбине до Крушевице, Сечице, Грабље, Виногради, Караула, Кораћевац, Селиште, Велико Поље, Кусање, Белан, Рт, Шираковац, Парлози, Превоји, Раван, Златовац, Трудељско Поље, Дуги Поток, Рудовачки Забран, Маркова Пољана, Кратељи, Бучје, Мали Остењак, Велики Остењак, Слатина и Звонаре.

Сеоске утрине нема. Шума је по приватним забранима на Караули и на Црепинама код Карауле. Шуме има још у Чику, Рудовачком Забрану и у Тесном Рту, али је тамо знатно проређена.

Каменолом је у Јазбинама и у долини речице Трбушнице. Вади се црвени пешчар и кречњак. Мрку угаљ (лигнит) се вади у Великом Пољу и под Остењком.

Старине у селу[уреди | уреди извор]

На брду Звонари има старо гробље а у Букову Потоку је друго старо гробље, од којих данас нема никаквих трагова. Треће старо гробље је рудовачко у Селишту, до Пештана. Под брдом Боблијом једно место се зове Црквене Јаруге. Трагова од неке цркве на том месту нема.

На врху Остењка, на тромеђи између Рудоваца, Даросаве и Прогорелаца држало се раније „бденије“ у недељу по Петровдану а сада се држи у цркву у Даросави.

О постанку имена Остењка казује ово народно предање. У старо време пође неки ловац у цркву, да се причести, па понесе ловачку пушку и поведе ловачке керове. Успут керови крену на зеца а ловац потегне из пуше и убије га. Идући даље убије и другог зеца а на месту Остењку убије и трећег зеца. Али, чим је трећи зец убијен, онда се ловац, његови керови и убијени зечеви остене (окамене), па се и данас на том месту „могу“ видети стене, које имају људске и животињске облике.

Име селу[уреди | уреди извор]

У Златовцу и Кораћевцу вадило се олово. И данас се познају „рупе“, тј. рударска окна, из којих се вадило олово. У потоку Златовцу налазио се златан новац. По подацима Влад. Н. Караклајића у Златовцу има повелике гомиле шљаке, заостале од негдашњег топљења руда на том месту. У селу има на више места бакарне, гвоздене и оловне руде. По свој прилици је ово насеље добило име по рудама, која су се у њему вадиле.

Подаци о селу[уреди | уреди извор]

Народни састанак пред Други устанак био је у подруму попа Ранка у Милићевом Брду. Данашње гробље је украј села. Литија се носи на Спасовдан, а заветни дан је дан цара Константина и царице Јелене и Младенци, држе се поред школе.

По архивским подацима Рудовци се помињу као ссело 1723. године, као „рудовачка нурија“ 1730. године; а 1732. године помиње се сеоски „књаз“ Никодим. Године 1818 било је у Рудовцима 25 кућа а 1844. године у њему је било 39 кућа са 285 душа. Данас у Рудовцима има 20 родова са 146 кућа и један цигански род са две куће.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Рудовци живи 1395 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,0 година (38,0 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 566 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,16.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.112
1953. 1.537
1961. 2.276
1971. 1.909
1981. 1.883
1991. 1.804 1.792
2002. 1.787 1.799
Етнички састав према попису из 2002.‍[4]
Срби
  
1.690 94,57%
Роми
  
40 2,23%
Црногорци
  
14 0,78%
Југословени
  
7 0,39%
Хрвати
  
5 0,27%
Македонци
  
5 0,27%
Чеси
  
1 0,05%
Словенци
  
1 0,05%
Румуни
  
1 0,05%
Муслимани
  
1 0,05%
Мађари
  
1 0,05%
Албанци
  
1 0,05%
непознато
  
9 0,50%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Знамените личности[уреди | уреди извор]

Најпознатији рудовчанин је поп Ранко, код кога је био састанак пред Други устанак у подруму куће на Милићевом Брду. Академски сликар Милија Белић је рођен и одрастао у Рудовцима, као и академски сликар Миливоје Симић.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Подаци су узети из описа Рудовца од Влад. Караклаића. (рукопис се налази у Етнолошком семинару Београдског универзитета) и из дела наведених код села М. Црљенци.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“ (Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, подунавских места и обичаја, настанак села, ко су били досељеници, чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Монографија Подунавске области 1812-1927. објављено (1927 г.) „Напредак Панчево“
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од писаних трагова, летописа, по предању, места у Јужној Србији, места и обичаји, настанак села, ко су били досељеници, чиме се бавили мештани

Спољашње везе[уреди | уреди извор]