Шурјан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Шурјан
Surjan1.jpg
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ОпштинаСечањ
Становништво
 — 2011.Пад 253
 — густина7/км2
Географске карактеристике
Координате45°23′34″ СГШ; 20°52′16″ ИГД / 45.392833° СГШ; 20.871166° ИГД / 45.392833; 20.871166Координате: 45°23′34″ СГШ; 20°52′16″ ИГД / 45.392833° СГШ; 20.871166° ИГД / 45.392833; 20.871166
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина82 м
Површина45,0 км2
Шурјан на мапи Србије
Шурјан
Шурјан
Остали подаци
Поштански број23254
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Шурјан (мађ. Surján) је насеље у Србији у општини Сечањ у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 253 становника.

Шурјан је погранично место, на граници са Румунијом.

Историја[уреди]

Село Шурјан, у непосредној близини Јаше Томића, удаљено је од румунске границе непуна 2 km.

По први пут се помиње име Шерјен (Serjen) 1470. године име је добило по имену властелина Шерјена. Године 1717. добија име Шурјан, и пошто су становници напостили место Шурјан остало је само 32 куће. У половини тога века доселили су се српско становништво и 1783. године настанили су се у села Војне границе Самош, Шурјан и Боку.

Међутим, њихова места су заузели, доселили се Срби из (сада пограничног) села Чавоша на румунској страни. Тако да је тада повећано на 69 кућа. "Шуријан" је 1764. године био православна парохија Чаковачког протопрезвирата.[1] По аустријском царском ревизору Ерлеру место је 1774. године било у Чаковачком округу и дистрикту, а становништво већинско српско.[2] Када је 1797. године пописан православни клир у "Шуријану" је само један свештеник. Парох поп Никодим Лаушевић (рукоп. 1765) говорио је само српским језиком.[3]

У XVIII веку подигнута црква и била су 484 православних и 20 католичких становника. Парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1779. године. Године 1846. парох је поп Софроније Поповић, а капелан поп Јован Поповић. Село има тада 396 становника, а народну школу похађа 20 ученика које учи Недељко Жељски.[4]

По пуштању у саобраћај железничке пруге СечањПардањ (1889. год.) Шурјан је добио железничку станицу. А 1902. године подигнута је школа.[5]

Популација кроз историју .[6]

Година 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921.
Становника 646 539 633 618 563 759
Срба ? ? ? ? ? 603
Румуна - ? ? ? ? 13
Немаца - ? ? ? ? 62
Мађара - ? ? ? ? 277
Осталих - ? ? ? ? 0

Црква споменик културе[уреди]

Присилно католичење и помађаривање које су спроводиле локалне власти пограничног села на румунској страни, навело је српско становништво да 1783. пређе у села Војне границе Самош, Шурјан и Боку. Тада су становници Чавоша пренели иконе са свог иконостаса у Шурјан, чија је Вазнесењска црква у данашњем облику подигнута 1940. на месту старијих грађевина (прве из 1765. и друге из 1835). Све пренете иконе из румунског Чавоша (њих тридесетак) и два пара царских двери, настале у XVIII столећу, подељене су у три серије према стилским особеностима. Прва група припада кругу зографа око Недељка Поповића Шербана и све имају као оквир узану златну и црвену траку, а пресликане су делимично или потпуно. На њима је графицизам мање изражен, поједностављена је линија одеће, али чист колорит и солидна техника упућују на Шербана или његове сараднике. Другу серију чине иконе слабог сеоског мајстора, више етнографских него уметничких вредности. Целивајуће иконе чине трећу групу заједно са иконом св. Симеона и св. Саве Српског. Постоји још једна већа живописана дрвена плоча, вероватно део иконостаса, са фигурама пророка. Иако варирајући у квалитету, све иконе са иконостаса у Чавошу пренете у шурјановачку богомољу, остају у домену традиционалног зографског сликарства путујућих самоука.[7]

Нова католичка црква Свете Катарине Синајске године 2010. у изградњи.

Демографија[уреди]

Кретање броја становника:

У насељу Шурјан живи 266 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,6 година (39,5 код мушкараца и 44,2 код жена). У насељу има 121 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,73.

Становништво у овом насељу је мешовито са приближно истом заступљеношћу Срба и Мађара, а у последњих пет пописа примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[8]
Година Становника
1921. 759
1931. 821
1948. 682
1953. 807
1961. 734
1971. 483
1981. 406
1991. 377 377
2002. 330 333
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Срби
  
145 43,93 %
Мађари
  
140 42,42 %
Роми
  
9 2,72 %
Југословени
  
9 2,72 %
Словаци
  
2 0,60 %
Румуни
  
2 0,60 %
Македонци
  
2 0,60 %
Хрвати
  
1 0,30 %
непознато
  
0 0,0 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  2. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  3. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
  4. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  5. ^ Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999). :
  6. ^ Милекерови летописи Општина у јужном Банату Феликс Милекер ISBN 86-85075-04-1:
  7. ^ Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр.1910/49. од 21.11.1949. год, :
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Милекер, Феликс (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 86-85075-04-1.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927„Напредак Панчево,,
  • Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Феликс Милекер библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928.
  • Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани.

Спољашње везе[уреди]