Crvena ribizla

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Crvena ribizla
Ribes rubrum 1.jpg
Kultivirana crvena ribizla
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Plantae
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Red: Saxifragales
Porodica: Grossulariaceae
Rod: Ribes
Vrsta:
R. rubrum
Binomno ime
Ribes rubrum
L. 1753 not Torr. & A. Gray 1840 nor Hook. f. & Thomson 1858
Sinonimi[1]

Crvena ribizla (Ribes rubrum) je član roda Ribes u familiji ogrozda. Ona vodi poreklo iz Evrope.[2][3] Vrste su široko kultivisane a odbegle su i u divljinu u mnogim regijama.[4][5]

Ribes rubrum je listopadni žbun koji normalno raste do 1—15 m (3—49 ft) visine, ponekad i do 2 m (7 ft), sa petokrakim listovima spiralno uređenim na stabljici. Cvetovi su neupadljivo žuto-zeleni, u klatnu 4—8 cm (1 123 14 in) grozda, koji sazrevaju u svetlo crvene prozirne jestive bobice sa 8—12 mm (0,31—0,47 in) u prečniku, sa 3–10 bobica u svakom grozdu. Jedan uspostavljeni grm može da proizvede 3—4 kg (7—9 lb) bobica od sredine do kraja leta.[5]

Kultivacija[уреди]

Bobice crvene ribizle

Postoji još nekoliko sličnih vrsta koje su poreklom iz u Evrope, Azije i Severne Amerike, koje su takođe jestivo voće. Time su obuhvaćeni Ribes spicatum (severna Evropa i severna Azija), Ribes alpinum (severna Evropa), R. schlechtendalii (severoistočna Evropa), R. multiflorum (jugoistočna Evropa), R. petraeum (jugozapadna Evropa) i R. triste (Severna Amerika; Njufaundland do Aljaske i južno u planinama).

Dok su Ribes rubrum i R. nigrum poreklom iz severne i istočne Evrope, krupni kultivari crvene ribizle prvi put su proizvedeni u Belgiji i severnoj Francuskoj u 17. veku. U moderno doba odabrani su brojni kultivari; neki od njih su odbegli iz vrtova i mogu se naći u divljini širom Evrope i šire se u Aziju.[6]

Bela ribizla je isto tako kultivar Ribes rubrum.[7] Mada je to slađa i albino varijanta crvene ribizle, a ne zasebna botanička vrsta, ona se pokekad prodaje pod imenima kao što su Ribes sativum ili Ribes silvestre, ili je u prodaji kao različito voće.

Pogled na cvet izbliza

Grmovi ribizle preferiraju delimičnu do potpune sunčanosti, i mogu da rastu na većini vrsta tla.[7] To su biljke koje zahtevaju relativno malo održavanja i mogu se koristiti kao ukras.

Kultivari[уреди]

Mnogi kultivari crvene i bele ribizle su dostupni za uzgoj od specijalizovanih uzgajivača. Sledeći su dobili Nagradu za baštenske zasluge Kraljevskog hortikulturnog društva:[8]

  • ‘Džonkir van Tets’[9]
  • ‘Crveno jezero’[10]
  • ‘Stanca’[11]
  • ’Beli grozd’[12] (bela ribizla)

Kulinarska upotreba[уреди]

Grm crvene ribizle s plodom u blizini napuštene kuće u polunapuštenom selu u Jaroslavskoj oblasti, Rusija na 59 stepeni severne latitude

Sa zrelošću, pikantan ukus voća crvenе ribizlе postaje nešto veći od njegovog srodnika crne ribizle, mada sa približno istom slatkoćom. Varijanta sa belim plodovima, koja se često naziva i bela ribizla, ima isti ukus, ali je slađa. Iako se često uzgaja za džemove i kuvana jela, slično beloj ribizli, često se poslužuje sirovo ili kao jednostavan dodatak u salatama, garnišima, ili sezonskim pićima.

Pelceri crvene ribizle

U Ujedinjenom Kraljevstvu, crvena ribizla je začin koji se često služi uz jagnjetinu, divljač, uključujući jelensko meso, ćuretinu i guščetinu u prazničnom ili nedeljnom pečenju. To je u osnovi džem i pravi se na isti način dodavanjem crvene ribezle u šećer, i ključanjem.[13]

U Francuskoj se priprema visoko razređeni i ručno izrađena Bar-le-dik ili Lorenski žele, koji je namazani preparat koji se tradicionalno pravi od bele ribizle ili alternativno crvene ribizle. Semenke se ručno vade s gusjim perom, pre kuvanja.

U Skandinaviji i Šlezvig-Holštajnu često se koristi u voćnim supama i letnjim pudinzima. U Nemačkoj se takođe koristi u kombinaciji sa kremom ili melanžom kao nadev za pogačice. U Lincu u Austriji se najčešće koristi kao punjenje za Lincer torte.[14] Može se konzumirati u svom svežem stanju bez dodavanja šećera.

Ishrana i fitohemikalije[уреди]

Crvena ribizla, crvena i bela, sirova
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija234 kJ (56 kcal)
13,8 g
Šećeri7,37 g
Prehrambena vlakna4,3 g
0,2 g
1,4 g
Vitamini
Tiamin (B1)
(3%)
0,04 mg
Riboflavin (B2)
(4%)
0,05 mg
Niacin (B3)
(1%)
0,1 mg
Vitamin B5
(1%)
0,064 mg
Vitamin B6
(5%)
0,07 mg
Folat (B9)
(2%)
8 μg
Holin
(2%)
7,6 mg
Vitamin C
(49%)
41 mg
Vitamin E
(1%)
0,1 mg
Vitamin K
(10%)
11 μg
Minerali
Kalcijum
(3%)
33 mg
Gvožđe
(8%)
1 mg
Magnezijum
(4%)
13 mg
Mangan
(9%)
0,186 mg
Fosfor
(6%)
44 mg
Kalijum
(6%)
275 mg
Natrijum
(0%)
1 mg
Cink
(2%)
0,23 mg

Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

U posluženju od 100 grama, crvene ribizle (ili bele) pružaju 56 kalorija i bogat su izvor vitamina C, dajući 49% dnevne vrednosti (DV u tabeli). Vitamin K je jedini drugi esencijalni nutrijent sa znatnim sadržajem od 10% DV (tabela).

Fitohemikalije[уреди]

Plodovi crvene ribizle poznati su po pikantnom ukusu, što je karakteristika koju pruža relativno visok sadržaj organskih kiselina i mešovitih polifenola.[15] Čak 65 različitih fenolnih jedinjenja mogu doprineti adstrigentnim svojstvima crvene ribezle, pri čemu se ovi sadržaji povećavaju tokom poslednjeg meseca zrenja.[16] Dvadeset i pet pojedinačnih polifenola i drugih fitokemikalija koje sadrže azot sa adstrigentnim profilom ukusa izolovano je iz soka crvene ribizle.[17]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Ribes rubrum. World Checklist of Selected Plant Families (WCSP). Royal Botanic Gardens, Kew — преко The Plant List. 
  2. ^ Brennan, Rex M. (1996). „Currants and Gooseberries”. Ур.: Jules Janick; James N. Moore. Fruit Breeding. Vol. II - Vine and Small Fruits. John Wiley & Sons. стр. 196. ISBN 0471126756. 
  3. ^ Ribes rubrum L.”. Altervista Flora Italiana; includes photos and European distribution map. 
  4. ^ Morin, Nancy R. Ribes rubrum . Flora of North America (FNA). Missouri Botanical Garden. 8 — преко eFloras.org. 
  5. 5,0 5,1 Lu, Lingdi; Alexander, Crinan. Ribes rubrum . Flora of China. Missouri Botanical Garden — преко eFloras.org. 
  6. ^ Verlag, Orbis "Orbis Naturführer", 2000,
  7. 7,0 7,1 „REDCURRANT (Ribes rubrum) and Whitecurrant & Pinkcurrant”. Grow Your Own. Приступљено 2009-08-28. 
  8. ^ „AGM Plants - Crops” (PDF). Royal Horticultural Society. јул 2017. Приступљено 9. 10. 2018. 
  9. ^ „RHS Plantfinder - Ribes rubrum ‘Jonkheer van Tets. Приступљено 9. 10. 2018. 
  10. ^ „RHS Plantfinder - Ribes rubrum ‘Red Lake. Приступљено 9. 10. 2018. 
  11. ^ „RHS Plantfinder - Ribes rubrum ‘Stanza. Приступљено 9. 10. 2018. 
  12. ^ „RHS Plantfinder - Ribes rubrum ‘White Grape. Приступљено 9. 10. 2018. 
  13. ^ „Homemade Redcurrant Jelly recipe”. www.cookitsimply.com. 
  14. ^ Haywood, A and Walker, K "Upper Austria - Linz", Lonely Planet - Austria p. 207
  15. ^ Mikulic-Petkovsek, M.; Schmitzer, V.; Slatnar, A.; Stampar, F.; Veberic, R. (2012). „Composition of sugars, organic acids, and total phenolics in 25 wild or cultivated berry species”. J Food Sci. 77 (10): 1064—70. PMID 22924969. doi:10.1111/j.1750-3841.2012.02896.x. 
  16. ^ Mikulic-Petkovsek, M.; et al. (2015). „Changes in fruit quality parameters of four Ribes species during ripening”. Food Chem. 173: 363—74. PMID 25466034. doi:10.1016/j.foodchem.2014.10.011. 
  17. ^ Schwarz, B.; Hofmann, T. (2007). „Sensory-guided decomposition of red currant juice (Ribes rubrum) and structure determination of key astringent compounds”. J Agric Food Chem. 55 (4): 1394—1404. PMID 17261016. doi:10.1021/jf0629078. 

Spoljašnje veze[уреди]

  • Mediji vezani za članak Ribes rubrum na Vikimedijinoj ostavi