Бошњакизација
Бошњакизација или бошњачење је политиколошки и етниколошки појам којим се означава процес асимилације, односно превођења појединаца или група из њиховог матичног етничког корпуса у бошњачки етнички, односно национални корпус. Као комплексна и слојевита друштвена појава, бошњакизација се испољава у неколико различитих видова, првенствено у облику етничке асимилације, односно етничке акултурације.[1][2]
Процес бошњакизације је првобитно покренут крајем 19. века, у склопу ширих етнополитичких пројеката аустроугарских власти у окупираној Босни и Херцеговини. Бошњакизација је била усмерена првенствено према муслиманском делу становнишва Босне, а спровођена је путем претварања регионалног босанског, односно бошњачког идентитета у посебан бошњачки "етнички" идентитет. У исто време, бошњакизација се одликовала негирањем етничке самобитности Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини.[3] Први талас бошњакизације је окончан са пропашћу аустроугарске власти у Босни и Херцеговини (1918). Крајем 20. века, у време распада Југославије, покренут је нови талас бошњакизације, која је била усмерена првенствено према тадашњим југословенским Муслиманима. Кључни корак у правцу званичног приватања бошњакизације као националне идеологије учињен је 1993. године на Првом бошњачком сабору у Сарајеву, када је одлучено да се дотадашњи југословенски Муслимани преименују у етничке Бошњаке. Тиме је отпочео нови процес бошњакизације, који представља окосницу савременог бошњачког национализма.[1][4] На Косову и Метохији и даље је активан процес бошњакизације Горанаца и Торбеша.[5]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Процес бошњакизације је зачет у Босни и Херцеговини, првобитно за време аустроугарске управе (1878—1918), када су осмишљени први политички пројекти у циљу стварања интегралне „босанске”, а потом и посебне „бошњачке” нације. Интегрални „босански” пројекат се показао неостваривим још за време аустроугарске управе, пошто су не само босански Срби, већ и босански Хрвати пружили одлучан отпор стварању интегралне „босанске” нације. Стога је тежиште пренето на посебан „бошњачки” пројекат, који је стекао извесно упориште у босанско-херцеговачком беговату. Кључну улогу у осмишљавању и спровођењу поменутих пројеката одиграо је аустроугарски министар Бенјамин Калај, који је од 1882. до 1903. године био надлежан за Босну и Херцеговину.[6][3][7]
Један од првих идеолога бошњакизације био је Сафвет Башагић, који је припадао екстремном крилу бошњачког националног покрета, чија се идеологија огледала у отвореном и агресивном порицању нацоналне посебности босанско-херцеговачких Срба и Хрвата. О размерама таквог екстремизма и шовинизма сведоче Башагићеви стихови, које је испевао 1891. године, а који су објављени у сарајевском листу "Бошњак", под покровитељством тадашњих аустроугарских окупационих власти у Босни и Херцеговини:[8]
Znaš Bošnjače, nije davno bilo,
Sveg mi sv'jeta! nema petnaest ljeta,
Kad u našoj Bosni ponositoj
I junačkoj zemlji Hercegovoj,
Od Trebinja do brodskijeh vrata
Nije bilo Srba ni Hrvata.
A danas se kroza svoje hire
Oba stranca ko u svome šire.
Бошњачки пројекат је поново покренут у време распада Југославије, када су поједини прваци босанских Муслимана, међу којима су били Адил Зулфикарпашић, Мухамед Филиповић и Алија Изетбеговић, започели акцију у циљу преименовања етничких Муслимана у "Бошњаке". Почетком 1993. године, међу муслиманским првацима још увек није била постигнута општа сагласност о том питању, тако да је приликом тадашње ревизије Устава "Републике Босне и Херцеговине" задржана дотадашња народна одредница "Муслимани".[9]
Међутим, након ескалације муслиманско-хрватског рата током лета исте године, дошло је до даље радикализације међу муслиманским челницима. Кључни корак у правцу званичног прихватања новог бошњачког имена учињен је у септембру 1993. године на Првом бошњачком сабору у Сарајеву, када је донета коначна политичка одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке. Та одлука је потом и формално озваничена у марту 1994. године, када је донет Уставни закон о измјенама и допунама Устава Републике Босне и Херцеговине, чији је 7. члан гласио: "U Ustavu Republike Bosne i Hercegovine - Prečišćeni tekst, riječ ‘Muslimani’, u različitim padežima, zamjenjuje se riječju ‘Bošnjaci’, u odgovarajućem padežu".[10]
Покренут из Сарајева, процес бошњачења је првобитно захватио Босну и Херцеговину, а потом се током наредних година проширио на североисточну Црну Гору и југозападну Србију,[11] укључујући Рашку област, као и делове Косова и Метохије. Инсистирање на наметању бошњаштва и ширењу бошњачког пројекта изван саме Босне, наишло је на противљење код дела југословенских Муслимана првенствено у Србији и Црној Гори.[12] Првобитни покушаји бошњачења нису били општеприхваћени међу етничким Муслиманима у Србији, тако да су први званични кораци ка усвајању бошњачких одредница учињени тек 1998. године, када је путем прегласавања донета одлука да се дотадашње Муслиманско национално вијеће Санџака преименује у Бошњачко национално вијеће Санџака.[13]
Слични процеси су у исто време отпочели и на подручју Црне Горе, услед чега је међу тамошњим етничким Муслиманима дошло до озбиљних подела између присталица бошњакизације и поборника очувања традиционалног муслиманског имена.[2] Успротививши се наметању бошњаштва, председник Матице муслиманске у Црној Гори, др Авдул Курпејовић је 2014. године изричито нагласио да се "великобошњачки националистички, исламски асимилаторски програм" темељи управо на Исламској декларацији Алије Изетбеговића.[14]
Почевши од 1999. године, етнички Горанци се такође суочавају са притисцима у циљу бошњакизације,[15] а политику вештачког претварања Горанаца у етничке "Бошњаке" отворено подржавају и Привремене институције самоуправе у Приштини. Претходно је муслимански живаљ Средачке жупе успешно побошњачен.[16] Са сличним притисцима су се суочили и етнички Муслимани у Хрватској, којима се од стране заговорника бошњакизације оспорава употреба појма "Муслимани" као етничке одреднице, уз истовремено форсирање њиховог превођења у бошњачки национални корпус.[17]
Терминологија
[уреди | уреди извор]У литератури и публицистици на српском језику, поред појма бошњакизација у истоветном значењу се употребљавају и појмови бошњачење, односно побошњавање или побошњачење, а такође и бошњакизовање. У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма bosniakisation (односно bosniakization),[18] такође се уоптребљавају: немачки појам bosniakisierung,[19][20] француском појам bosniaquisation,[21] италијански појам bosniacizzazione,[22] руски појам бошнякизация,[23] хрватски појам bošnjakiziranje,[24] као и слични појмови на другим језицима.
Види још
[уреди | уреди извор]- Бошњаци (народ)
- Бошњаци (архаизам)
- Бошњачки национализам
- Бошњачки интегрализам
- Бошњачки унитаризам
- Свјетски бошњачки конгрес
- Први бошњачки сабор
- Велика Босна
- Бошњаци у Србији
- Бошњаци у Црној Гори
- Бошњаци у Северној Македонији
- Муслимани (народ)
- Етнички Муслимани у Србији
- Етнички Муслимани у Црној Гори
- Етнички Муслимани у Босни и Херцеговини
- Етнички Муслимани у Северној Македонији
- Етнички Муслимани у Хрватској
- Срби муслимани
- Десрбизација
- Србофобија
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Танасковић 1995, стр. 47-56.
- ^ а б Kurpejović 2014.
- ^ а б Kraljačić 1987.
- ^ Ковачевић 2008, стр. 77-83.
- ^ „Goranci i Torbeši bez zaštite statusa na Kosovu: Može li da "prođe“ pokušaj bugarizacije?”. Kosovo Online. Приступљено 3. 3. 2024.
- ^ Краљачић 1984, стр. 139-165.
- ^ Деспотовић 2019, стр. 327-340.
- ^ "Bošnjak" (Sarajevo), br. 2 od 9. jula 1891. godine, str. 2.
- ^ Ustav Republike Bosne i Hercegovine: Prečišćeni tekst (1993)
- ^ Službene list Republike Bosne i Hercegovine, god. 3, br. 8 (1994), str. 114.
- ^ Антић, Чедомир. „Савремени српско-хрватски односи”. www.napredniklub.org. Приступљено 28. 7. 2017.
- ^ Avdul Kurpejović (2008): Bošnjaci su politička tvorevina
- ^ „Sandžak (Region, Serbia, Montenegro)”. Архивирано из оригинала 14. 09. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2018.
- ^ Авдул Курпејовић (2014): Муслимани су национална мањина
- ^ Рељић 2011, стр. 165-173.
- ^ Милена Марковић (2016): Горанцима прети асимилација
- ^ Pokos & Hasanbegović 2014, стр. 427-448.
- ^ Atlantic Council of the United States 1996.
- ^ Lehfeldt 1999, стр. 89.
- ^ Džaja 2002, стр. 245.
- ^ Bénédicte Tratnjek (2005): Sarajevo, de la ville multiculturelle à la ville divisée
- ^ Alberto Prioli (2013): Sarajevo, mutamenti urbani tra l’assedio e la ricostruzione
- ^ Рељић 2011, стр. 173.
- ^ Džaja 2004, стр. 270, 281.
Литература
[уреди | уреди извор]- Atlantic Council of the United States (1996). Bosnia's Security and US Policy in the Next Phase: A Policy Paper. Washington: International Research and Exchanges Board.
- Деспотовић, Љубиша М. (2019). „Срби Мухамедове вере: Од Калајевих Бошњака до Алијиних Новобошњака” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 16 (38): 327—340. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 05. 2019. г. Приступљено 07. 05. 2019.
- Dimitrova, Bohdana (2001). „Bosniak or Muslim? Dilemma of one Nation with two Names” (PDF). Southeast European Politics. 2 (2): 94—108.
- Đečević, Mehmed; Vuković-Ćalasan, Danijela; Knežević, Saša (2017). „Re-designation of Ethnic Muslims as Bosniaks in Montenegro: Local Specificities and Dynamics of This Process”. East European Politics and Societies and Cultures. 31 (1): 137—157.
- Jović, Dejan (2013). „Identitet Bošnjaka/Muslimana”. Politička misao: Časopis za politologiju. 50 (4): 132—159.
- Ковачевић, Милош (2008). „Повампирена Калајева језичка и национална политика у БиХ”. Нова Зора. Билећа. 15-16 (2007-2008): 77—83.
- Краљачић, Томислав (1984). „Функција државних школа у националној политици Калајевог режима”. Историјски часопис. 31: 139—165.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Kurpejović, Avdul (2014). Analiza nacionalne diskriminacije i asimilacije Muslimana Crne Gore. Podgorica: Matica muslimanska Crne Gore.
- Kurpejović, Avdul (2018). Ko smo mi Muslimani Crne Gore (PDF). Podgorica: Matica muslimanska Crne Gore.
- Lehfeldt, Werner (1999). „Zur gegenwärtigen Situation des Bosnischen”. Wiener Slavistisches Jahrbuch. 45: 83—90.
- Pokos, Nenad; Hasanbegović, Zlatko (2014). „(Tro)jedan narod: Bošnjaci, Muslimani i Hrvati muslimani u Hrvatskoj u popisima stanovništva 2001. i 2011. godine”. Društvena istraživanja. 23 (3): 427—448.
- Рељић, Митра (2009). „О националном имену и преименовању језика Бошњака/Муслимана (Српски језик као босански у Призренско-шарпланинској области)” (PDF). Зборник Матице српске за славистику. 75: 39—52.
- Рељић, Митра (2011). „Горанци - од географске одреднице до етнонима” (PDF). Октоих: Часопис Одјељења за српски језик и књижевност Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори. 1 (1-2): 165—173.
- Redžić, Enver (2000). Sto godina muslimanske politike u tezama i kontraverzama istorijske nauke: Geneza ideje bosanske, bošnjačke nacije. Sarajevo: Institut za istoriju.
- Селимовић, Салих (2001). „Срби муслимани и њихова денационализација” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 2: 163—181.
- Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138.
- Танасковић, Дарко (1995). „Противречности необошњаштва”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 47—56.
- Tanasković, Darko (2000). Islam i mi (1. изд.). Beograd: Partenon.
- Filipović, Muhamed (2007). Ko smo mi Bošnjaci: Ko smo mi Bošnjaci muslimanske vjere i šta mi želimo u našoj domovini Bosni i Hercegovini, u regiji s kojom smo svojim porijeklom i historijom povezani, i u Europi kojoj geopolitički i kulturno pripadamo?. Sarajevo: Prosperitet.
- Hadžijahić, Muhamed (1970). „Formiranje nacionalnih ideologija u Bosni i Hercegovini u XIX vijeku”. Jugoslovenski istorijski časopis. 9 (1-2): 55—70.
- Hadžijahić, Muhamed (1974). Od tradicije do identiteta (Geneza nacionalnog pitanja bosanskih Muslimana) (1. изд.). Sarajevo: Svjetlost.
- Храбак, Богумил (1997). „Муслимани или Бошњаци у Старој Рашкој (Новопазарском санџаку)”. Новопазарски зборник. 21: 265—273. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 10. 04. 2019.
- Džaja, Srećko M. (2002). Die politische Realität des Jugoslawismus (1918-1991): Mit besonderer Berücksichtigung Bosnien-Herzegowinas. München: R. Oldenbourg Verlag.
- Džaja, Srećko M. (2004). Politička realnost jugoslavenstva (1918-1991): S posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu. Sarajevo-Zagreb: Svjetlo riječi.
- Шаљић, Јована (2017). „Књижевност, вера и рађање нације: Стварање књижевног босанства”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 164: 665—680.