Савиндан

Свети Сава српски

Савиндан је празник Српске православне цркве који се слави 27. јануара (тј. 14. јануара по старом календару), којим се обележава успомена на Светог Саву, принца династије Немањића, српског просветитеља и првог архиепоскопа српског.

Празник Савиндан је у црквеном календару уписан црвеним словима: Свети Сава, први архиепископ српски. Празник Светог Саве је један од највећих храмовних и породичних празника у српском народу, светкују га многе занатлије а проглашен је и за школску славу.

Порекло празника

На овај дан, Свети Сава је окончао свој живот и црква је установила да се овог дана обележава успомена на живот и дело Светог Саве. Умро је у понедељак 14. јануара 1236. године, у граду Трнову у Бугарској.

До процвата светосавског култа је дошло стварањем нове српске државе. Још почетком XIX века је спевана позната Химна светом Сави, а законом из 1840. године његов празник постаје општа школска слава у Србији.

Народни обичаји и симболика

Нарочито ревносно Светог Саву празнују сточари из разних крајева. Попут светог Мрате и светог Аранђела, свети Сава се сматра вучјим пастиром.

Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова. Пред Савиндан се није смела стока терати у шуму, из страха од вукова, јер би то за њу било погубно. Ових дана се ништа није смело радити са сечивом. Бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. А жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би клали стоку.

Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, у многим крајевима се овај празник прославља врло свечано и пре њега се постило седам дана.

Постоји много српских народних веровања везаних за Савиндан, међу којима и то да ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји у земљи.

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима гдје живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извјесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља. (С. Марковић)

Празник светог Саве

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Црна Гора га уводи 1856. године, под књазом Данилом. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве као школског патрона.

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други.

Празничне песме за Савиндан:

• Химна светом Сави

Литература

• Мирјана Кандић: Свети Сава, Српске славе и обичаји, 10. део, Смедеревска седмица бр. 243, 24.1.2003.
• Миле Недељковић: Српски обичајни календар просте 1998. године, Српско наслеђе бр. 1
• Ђорђе Рандељ: Светачник: славе и верски обичаји код Срба, Љубитељи књиге, Нови Сад, 2006.
• Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985.
• Живица Туцић: Славио се и у време ратова („Глас јавности“, 27. јануар 2002.)