Пређи на садржај

Резолуција Савета безбедности УН 1244

С Википедије, слободне енциклопедије
Резолуција
Савета безбедности
УН 1244
Савезна Република Југославија, 1999.
Датум10. јун 1999.
Бр. заседања4.011
КодS/RES/1244 (Документ)
Дневни редСитуација на Косову и Метохији
Преглед гласања
За: 14
Против: Нико
Уздржано: 1
Резултатусвојена
Састав Савета безбедности
Сталне чланице
Изабране чланице
Косово и Метохија
Овај чланак је дио серије о
политичком систему Косова и Метохије
Органи Републике Србије
Међународни правни акти и субјекти
Органи установљени од стране УНМИК
Органи самопроглашене Републике Косово
Политички систем Србије

Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244,[1] усвојена је 10. јуна 1999, након опозива резолуција 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) и 1239 (1999), којом је одобрено међународно војно и цивилно присуство у Савезној Републици Југославији (СРЈ)[2][3] и успостављање Мисије привремене управе Уједињених нација на Косову и Метохији (УНМИК).[4] Уследила је након сагласности председника СРЈ Слободана Милошевића на услове које су предложили председник Републике Финске Марти Ахтисари и председник Владе Руске Федерације Виктор Черномирдин, који подразумевају повлачење свих југословенских државних снага безбедности са Косова и Метохије (анекс 2).[5]

Усвојена је са 14 гласова за и ниједним против. Кина је остала уздржана због критиковања НАТО бомбардовања Југославије, нарочито због бомбардовања њене амбасаде. Залагала се да сукоб треба да реше Савезна влада СРЈ и њен народ, те се противила спољној интервенцији. Међутим, како је СРЈ прихватила мировни предлог, Кина није искористила право вета.[4]

У фебруару 2008. група Албанаца, под називом „демократски одабране вође наших људи”, једнострано је донела Декларацију о независности Косова на скупу у сали Скупштине Косова и тиме основала Републику Косово.[н. 1] Декларација крши Устав Србије и Резолуцију 1244, стога се према међународном праву сматра нелегалном. Међутим, бројне дужности за које је према Резолуцији 1244 задужена УНМИК преузеле су институције Републике Косово, коју је признало 88 од укупно 193 државе чланице УН.[6]

Резолуција

[уреди | уреди извор]

Запажања

[уреди | уреди извор]

У преамбули Резолуције 1244, Савет безбедности је изразио жаљење због непоштовања са претходним резолуцијама.[7] Одлучено је да се реши озбиљна хуманитарна ситуације и жеља да се све избеглице безбедно врате. Осуђује се насиље над цивилним становништвом, као и терористички акти, а подсећа на надлежност и мандат Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ). Такође подсећа на суверенитет и територијални интегритет СРЈ и других држава у региону и потврђује позив за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово и Метохију.[8]

Акти

[уреди | уреди извор]

Резолуција је усвојена у складу са поглављем VII Повеље Уједињених нација.

Савет безбедности је одлучио да се решење косовско-метохијске кризе заснива на договореним принципима садржаним у анексима Резолуције.[9] Поздравља се СРЈ због прихватања принципа и других елемената потребних за њихово спровођење. У исто време, Савет тражи од СРЈ да прекине са прогоном на Косову и Метохији и отпочне постепено повлачење.[10] Након повлачења, мањем броју припадника војске и полиције биће омогућен повратак, уколико добију одобрење међународних војних снага, како би спровеле функције садржане у анексу 2 Резолуције.

Резолуцијом је одобрено међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији. Од генералног секретара УН је затражено да именује специјалног представника који би координисао спровођењем међународног присуства. Савет је овластио земље и међународне организације како би се успоставило присуство снага безбедности, потврђујући потребу за непосредним ангажовањем међународног цивилног и војног присуства. Одговорност међународних безбедносних снага је, између осталог, одвраћање од нових непријатељстава, надгледање повлачења СРЈ, демилитаризацију Ослободилачке војске Косова и других албанских формације, као и обезбеђивање окружења у које се могу вратити избеглице.

Генерални секретар је добио овлашћење да успостави међународно цивилно присуство на Косову и Метохији, како би се омогућио рад привремене управе на Косову и Метохији — до решења коначног статуса — кроз успостављање привремених институција самоуправе. Главне одговорности међународног присуства чине и промоција аутономије за Косово и Метохију, вршење цивилних управних функција, надгледање развоја институција, одржавање избора, одржавање реда и мира, заштита људских права и сигуран повратак избеглица.

Савет је нагласио потребу за обезбеђивањем хуманитарне помоћи и подстицао све државе и међународне организације да допринесу привредном и друштвеном опоравку. Све стране, укључујући и међународно присуство, морале су сарађивати са МКСЈ. То је значило да се од оружаних албанских формације захтева да окончају своје нападе.

Одлучено је да се међународна цивилна и безбедносна присуства успоставе за почетни период од 12 месеци,[11] док је од генералног секретара затражено да обавештава Савет о дешавањима. Неуобичајено за мировне мисије УН, ова је требало да се настави након почетног периода од 12 месеци осим ако Савет безбедности не одреди другачије.

Преглед

[уреди | уреди извор]

У првом ставу Резолуције се позива на сврху и начела Повеље УН и првенствену одговорност Савета безбедности за очување међународног мира и безбедности.

У другом ставу Резолуција 1244 се позива на раније резолуције Савета безбедности и то: Резолуцију бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23. септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године којима се СРЈ признају пуни суверенитет и територијални интегритет рачунајући и територију Косова и Метохије.

Главни циљеви Резолуције 1244 су:

  • Смештање Косова и Метохије под привремену управу УН (тренутно ту дужност обавља УНМИК), док је Србији остављена могућност да врати своје институције када се за то буду стекли услови;
  • Овлашћене мировне снаге којима предводи НАТО (КФОР);
  • Управљање УНМИК да успостави привремене институције самоуправе;
  • Потврда територијалног интегритета СРЈ (данас Србије);
  • Овлашћивање УН да покрене политички процес како би се установио будући статус Косова и Метохије (овај процес је почео крајем 2005).

У резолуцији исто тако стоји да ће одређеном броју српског особља бити дозвољено да се врате и да одржавају присуство на:

  1. српским историјским локалитетима
  2. административним прелазима[5]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „S/RES/1244(1999) - E”. undocs.org (на језику: енглески). 1999. Приступљено 11. 8. 2018. 
  2. ^ „Profile: Serbia and Montenegro” (на језику: енглески). 5. 6. 2006. Приступљено 11. 8. 2018. 
  3. ^ „Member States | United Nations”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. „Serbia - date of admission 1 November 2000, The Federal Republic of Yugoslavia was admitted as a Member of the United Nations by General Assembly resolution A/RES/55/12 of 1 November 2000. On 4 February 2003, following the adoption and promulgation of the Constitutional Charter of Serbia and Montenegro by the Assembly of the Federal Republic of Yugoslavia, the official name of "Federal Republic of Yugoslavia" was changed to Serbia and Montenegro. In a letter dated 3 June 2006, the President of the Republic of Serbia informed the Secretary-General that the membership of Serbia and Montenegro was being continued by the Republic of Serbia, following Montenegro's declaration of independence.” 
  4. ^ а б „SECURITY COUNCIL, WELCOMING YUGOSLAVIA'S ACCEPTANCE OF PEACE PRINCIPLES, AUTHORIZES CIVIL, SECURITY PRESENCE IN KOSOVO | Meetings Coverage and Press Releases”. www.un.org (на језику: енглески). 10. 6. 1999. Приступљено 11. 8. 2018. 
  5. ^ а б „Milošević je u Dejtonu propustio poslednju priliku da sačuva Kosovo” (на језику: српски). 2024-03-23. Приступљено 2024-03-24. 
  6. ^ „General Assembly GA/10980”. United Nations. 9. 9. 2010. Приступљено 11. 8. 2018. 
  7. ^ Reka, Blerim (2003). UNMIK as an international governance in post-war Kosova: NATO's intervention, UN administration and Kosovar aspirations. Logos-A. стр. 167. ISBN 978-9989-58-096-3. 
  8. ^ Mitra, Saumya, ур. (2001). Kosovo : economic and social reforms for peace and reconciliation (на језику: енглески). Washington, DC: World Bank. стр. 7. ISBN 978-0-8213-4942-7. 
  9. ^ Buonomo, Giampiero (2002). „Non sempre la guerra "offre" giurisdizione extraterritoriale: l'occasione mancata del caso Bankovic”. Diritto&Giustizia edizione online. „The Security Council Resolution n. 1244/1999 could give pardon to NATO intervention - by reference to the armistice agreements between NATO and the Yugoslav government, made into paragraph 10 of its Annex 2 – only if the prohibition of the use of force (provided in Article 2 paragraph 4 UN Charter) is seen as a rule which can be waived with the consent of the international community.” [мртва веза]
  10. ^ „UN Security Council votes in favour of Kosovo peace plan”. RTE.ie (на језику: енглески). 10. 6. 1999. Приступљено 11. 8. 2018. 
  11. ^ Miller, Judith (11. 6. 1999). „Security Council backs peace plan and NATO-led force”. The New York Times. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резолуција_Савета_безбедности_УН_1244&oldid=28494080”