Diplomatska špijunaža

Obaveštajna aktivnost je stara koliko i ljudska civilizacija i prve društvene zajednice, ali tek sa nastankom moderne države obaveštajna aktivnost zauzela je važno mesto u hijerarhiji poslova koji su značajni za njen opstanak i razvoj. Obaveštajnom aktivnošću prikupljaju se podaci o svim pitanjima koja su važna za jednu državu. Obaveštajna aktivnost je specifična društvena i politička delatnost, a odlikuje je tajnost kao osnovni princip rada. Za predmet svog rada, pre svega, ima tajne u međuljudskim odnosima, odnosno tajne država, organizacija i pojedinaca koje nastoji da otkrije primenjujući specifične metode rada.

Obaveštajni rad oduvek je predstavljao jedan od najbitnijih faktora stabilnosti i uspešnosti zemlje na međunarodnom planu, a sa druge strane i jednu od najospasnijih pretnji za zemlju prema kojoj je upravljen. Mnogi ga smatraju preventivom i pravom na odbranu. Kao takav je jedan od najstarijih "zanata", koji u najširem smislu predstavlja instrument, i osnovni deo ponašanja i delovanja unutar bezbednosne kulture.

Sa druge strane, diplomatija, kao takođe složena društvena kategorija čiji se nastanak vezuje za pojavljivanje prvih država i regulisanje njihovih međusobnih odnosa, je u uskoj korelaciji sa delovanjem obaveštajnih službi, u ofanzivnom i u defanzivnom smislu. To njihovo, često isprepleteno, delovanje je posebno interesantno i često izlazi iz nacionalnim zakonodavstvom, kao i Bečkom konvencijom propisanih okvira. Uzajamna povezanost i dobar odnos između diplomatskog i obaveštajnog rada predstavljaju uspešno ostvarivanje ciljeva i zadataka države akreditacije nasuprot države prijema. Diplomatija ima brojne koristi od obaveštajnih službi, a takođe se i obaveštajne službe koriste diplomatskim saznanjima da ostvare neke svoje ciljeve.

Pojam i istorijski razvoj obaveštajnog rada

Obaveštajni rad oduvek je predstavljao jedan od najbitnijih faktora stabilnosti i uspešnosti zemlje na međunarodnom planu, a sa druge strane i jednu od najospasnijih pretnji za zemlju prema kojoj je upravljen. Mnogi ga smatraju preventivom i pravom na odbranu. Kao takav je jedan od najstarijih "zanata", koji u najširem smislu predstavlja instrument, i osnovni deo ponašanja i delovanja unutar bezbednosne kulture. Obaveštajna delatnost (obaveštajni rad) je skup planskih, organizovanih i neprekidnih mera i postupaka koje preduzimaju njeni nosioci, radi ostvarivanja uvida u stanje, mogućnosti i namere pojedinih država u pojave koje su objekt obaveštajnog istraživanja. Na osnovu tih saznanja preduzimaju se odgovarajuće aktivnosti na političkom, vojnom i ekonomskom planu.

Obaveštajne aktivnosti nastaju u preddržavnom društvu tj. u rodovsko-plemenskim zajednicama, uporedo sa pojavom socijalne nejednakosti na unutrašnjem i ratnih sukoba na spoljnom planu. Nastanak ovih aktivnosti neposredno je uslovljen pojavom tajne kao društvene kategorije i sukoba koji su rezultat različitih interesa. Od izviđanja i osmatranja koji postoje u najprimitivnijim kolektivima, obaveštajna aktivnost se kvalitativno razlikuje, jer se njome otkrivaju tajne koje protivnik namerno skriva (organizovanom i svrsishodnom delatnošću). Prema tome, obaveštajna aktivnost je nastala na određenom stepenu razvitka prvobitne zajednice, kroz dugotrajni evolutivni proces. Smatra se da je prikupljanje tajnih podataka vojne i političke prirode bilo prisutno i u najstarijim državnim zajednicama, a istorija potvrđuje da su se obaveštajnim aktivnostima intenzivno bavili Hetiti, Feničani i drugi narodi Dalekog, ali i bliskog i srednjeg istoka.

U doba ranog feudalizma evropski vladari bili su slabo informisani o Vizantiji, istočnim Slovenima i državama Srednjeg i Dalekog istoka. Nasuprot tome, Vizantija je svestrano razvila obaveštajne aktivnosti i značajno obogatila ukupnu istoriju obaveštajnog rada i obaveštajne službe. U organizaciji vizantijske diplomatije i špijunaže posebno se istkakao car Justinijan, koji je uspeo da protiv Bugara podigne Hune, protiv Huna Avare, Vandale je sukobio sa Istočnim Gotima, a ove poslednje je pobedio uz pomoć Franaka.

Sveta stolica (Vatikan), odnosno Katolička crkva, imala je posebno mesto u istoriji obaveštajnih aktivnosti u eri feudalizma. Radi širenja katolicizma, vezivanja seljaka za crkvene posede, potčinjavanja mnogih vladara papskoj vlasti i borbe protiv najljućih suparnika, Katolička crkva stvorila je moćnu obaveštajnu organizaciju, obuhvatajući sve slojeve stanovništva. Katolička crkva razvila je za to vreme najjaču obaveštajnu službu i diplomatsku aktivnost, primenjujući razna sredstva, počev od politike veledržavnog Rima do anatemisanja i isključenja iz crkve, podmićivanja, špijunaže i tajnih ubistava i nasilja, obmane, izdaje, falsifikata i surovosti- postajući uzor mnogim tadašnjim vladarima u Evropi.

Prerastanje obaveštajne aktivnosti u obaveštajnu službu kao poseban, stalan i profesionalni organ državne uprave sa obaveštajnom funkcijom započinje u XIII i traje do 19. veka. Snažan podstrek ovom procesu predstavljaju velika geografska otkrića i prva kolonijalna osvajanja u XV i XVI veku, koja su proširila i ojačala robno-novčane i trgovinske veze u zemljama zapadne Evrope, posebno u Holandiji, Španiji, Portugalu, Francuskoj i Engleskoj. Na stvaranje obaveštajne službe, međutim, presudno je uticalo uspostavljanje apsolutističkih monarhija koje su se odlikovale mnogo modernijim, profesionalnim i centralizovanim državnim aparatom.

Prvi svetski rat i događaji koji su mu prethodili doveli su do ogromnog porasta kadrovskih i tehničkih resursa obaveštajnih službi zaraćenih strana. Vodeće zapadnoevropske demokratske zemlje izašle su iz Prvog svetskog rata sa potpuno očuvanom strukturom vojnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi i bez ikakvih restrikcija u međunarodnom pogledu.

U periodu između dva svetska rata, u uslovima daljeg zaoštravanja suprotnosti imeđu vodećih svetskih sila i pobede Oktobarske revolucije u Rusiji, obaveštajne aktivnosti ubrzano se razvijaju, a obaveštajne službe specijalizuju i uvećavaju. U novim uslovima pojavila se potreba da se za sopstvenu politiku u protivničkoj zemlji pridobiju pojedine političke grupe, partije, organizacije i pokreti, pa i čitave klase. Pored toga, stvaraju se ogromne kartoteke i evidencije, a primena tehnike i drugih naučnik dostignuća iziskuje stvaranje raznih tehničkih i naučnih laboratorija, što još više uvečava obaveštajni aparat. Službe bezbednosti skoro svih zemalja u potpunosti su se organizacijski oformile, a kadrovski i tehnički osposobile i opremile za aktivnosti najširih razmera.

Moderna obaveštajna aktivnost uslovljena je postojanjem obaveštajne službe kao dela državnog aparata u sistemu bezbednosti države. Mesto obaveštajnih službi u aparatu državne vlasti i u sistemu nacionalne bezbednosti je tačno određeno i kod uređenih stabilnih država sve funkcioniše harmonično. Generalno gledajući, službe prate važne događaje i procese u zemlji i inostranstvu, i drže na kursu političke nosioce na vlasti, analziraju prošle i aktuelne događaje, i procenjuju budući razvoj sličnih procesa kako bi se preventivno i adekvatno reagovalo i smanjili rizici po vitalne interese, prate i analiziraju efekte koje su izazvale političke odluke i njihove primene na spoljnopolitičkom i unutrašnjem planu i vrše druge poslove po nalogu poslodavca u šta spadaju neobaveštajne aktivnosti odnosno ofanzivna dejstva (na primer likvidacije, diverzije, sabotaže itd.). Krajnji ciljevi obaveštajnih službi su aktivni uticaji na tokove događaja u procese u stranim državama i institucijama koji se ostvaruju u interesu sopstvene države ili drugog nalogodavca.

Obaveštajne službe

Obaveštajna služba predstavlja složen oblik društvenog organizovanja i delovanja. Ona postoji u svim poznatim društvenim zajednicama koje tvore državni sistem. U svetu deluje mnogo raznorodnih službi, agencija i biroa koji se bave obaveštajnom delatnošću.

Termin obaveštajna služba ima dvostruko značenje:

• To je delatnost usmerena na prikupljanje posebno čuvanih podataka o drugim zemljama ili unutrašnjim protivnicima koji deluju tajno i
• To je državna organizacija koja prikuplja ove podatke.

Pojam obaveštajna služba podjednako se odnosi na delatnost i organizaciju koja se tom delatnosti bavi. Služba je grupa ljudi koji obavljaju poslove u ime zajednice.

Postoji nekoliko definicija obaveštajne službe, ali se danas definiše kao "specijalizovana, relativno samostalna institucija državnog aparata, ovlašćena da legalnim, ali i tajnim sredstvima i metodama, prikuplja značajne obaveštajne podatke i informacije o drugim državama ili njenim institucijama i mogućim unutrašnjim protivnicima sopstvene države, potrebne za vođenje politike zemlje i preduzimanje drugih postupaka u miru i ratu i da sopstvenom aktivnošću, samostalno, ili u saradnji sa drugim državnim organizacijama, sprovodi deo državnih i političkih ciljeva zemlje."

Nastanak

Obaveštajne službe javljaju se u vreme pojave država, kao osnovnog oblika klasnog organizovanja društva. Međutim, prvi pisani izvor o obaveštajnoj delatnosti seže oko 4000 godina unazad, budući da su arheolozi, otkopavajući ostatke grada države Mari na reci Eufrat, pronašli glinenu pločicu na kojoj je zabeležen najstariji špijunski izveštaj na svetu.

Od kada postoji čovek, postoji i potreba čoveka i njegovih organizacija da saznaje tajne drugih ljudi i da prikriva podatke o sebi ili organizaciji kojoj pripada. Od te potrebe da se informacije saznaju i zaštite pa do formiranja obaveštajnih službi kao organa države, pređen je veoma dug put. U starom i srednjem veku, ličnosti od posebnog vladarevog poverenja obavljale su obaveštajnu delatnost kao povremenu delatnost u skladu sa ukazanom potrebom. Prve stalne obaveštajce imale su italijasnki gradovi-države, koji su slali svoje stalne trgovačke predstavnike po drugim delovima Evrope. Oni su se, pored trgovačkih poslova, bavili i prikupljanjem podataka o privrednoj situaciji i konkurenciji a potom i o političkim pitanjima.

Nastanku obaveštajne službe kao posebne organizacije države prethodila je obaveštajna delatnost koju su realizovali neprofesionalni pojedinci ili neformalne grupe ljudi jedne ljudske zajednice. Oni su, po nalogu vođe ili rukovodstva dotične zajednice, kao uhode ili izviđači prvenstveno nastojali da prikupe podatke o vojnoj moći susednih ljudskih zajednica... Dakle, nastanku obaveštajne službe kao institucije prethodila je potreba za otkrivanjem vojnih mogućnosti suseda (protivnik, neprijatelj), a taj zadatak su izvršavali posebno talentovani pojedinci i grupe."

Pre nastanka kapitalističkog načina proizvodnje i stvaranja velikih nacionalnih država, obaveštajna delatnost u ratu svodila se na izviđanje i prikupljanje podataka važnih za donošenje odluka u borbi. "Međutim, novi načini proizvodnje, velika tehnička otkrića i usložnjavanje državnih aparata, nametnuli su složenije odnose među državama, a oni su iziskivali mnogo kompleksnije i sveobuhvatnije informacije.

Savremene obaveštajne službe su tvorevine i dostignuća kapitalizma. U to vreme, dolazi do usavršavanja i proširenja ciljeva obaveštajnih službi. Zemlje kao što su Japan, Nemačka i Italija, razvile su obaveštajne službe do maksimuma. Njihova delatnost poznata kao "totalna špijunaža" i primena načela "cilj opravdava sredstva", ostaće neprevaziđena u modernom društvu.

Nastanak i razvoj obaeštajnih službi ubrzalo je:

• Često vođenje ratova među državama (složeni odnosi među njima nameću potrebu za više informacija o drugim zemljama);
• Unutrašnje i klasne protivrečnosti (posebno kontraobaveštajne službe) i
• Razvoj državnog aparata (prvo je to bila povremena funkcija u toku rata, ali stvaranjem centralizovanih država prerasta u stalnu delatnost).

Vrste

Postoji više kriterijuma prema kojima se klasifikuju obaveštajne službe, a neki od njih su sledeći:

• Prema mestu u državnoj organizaciji tj. položaju u obaveštajno-bezbednosnom sistemu (centralne i resorne);
• Prema nazivu (vojne i civilne);
• Prema vrsti delatnosti (opšte i specijalizovane);
• Prema blokovskoj podeljenosti (nacionalne i nadnacionalne);
• Prema karakteru spoljne politike (odbrambene i ofanzivne).

U mnogim zemljama, danas, postoji sledeća podela obaveštajnih službi:

• Centralna obaveštajna služba - vrši obaveštajnu obradu drugih zemalja i sprovodi tajne akcije na najvišem nivou iz domena političke, vojne, ekonomske i diplomatske strategije. Vojnoobaveštajne službe namenjene su prikupljanju obaveštajnih podataka o oružanim snagama drugih zemalja, i da najvišem vojnom i političkom rukovodstvu obezbede podatke, analize i procene o eventualnim namerama stranih armija radi vođenja politike opšteg ratnog planiranja i konkretne upotrebe oružanih snaga u ratu.
• Vojnoobaveštajna služba - je resorna obaveštajna služba koja ima zadatak da istražuje jednu oblast društvenog života ili jedan bezbednosni problem najpre iz vojne oblasti. Resorna obaveštajna služba uglavnom se nalazi u okviru nekoh ministarstva ili druge državne institucije, i ima zadatak da obaveštajno obezbeđuje državni resor kojem pripada.
• Obaveštajna služba Ministarstva inostranih poslova - ima zadatak da obaveštajno obezbedi delatnost Ministarstva inostranih poslova u smislu obrade pitanja inostrane problematike i da rukovodstvu zemlje obezbedi podatke, analize i procene za vođenje unutrašnje i spoljne politike zemlje.
• Ekonomska obaveštajna služba - obrađuje ekonomiku drugih zemalja i daje resornim službama spoljne trgovine, podatke, analize i procene o ekonomskom stanju i mogućnostima drugih zemalja da sprovedu svoje akcije i postignu optimalne rezultate.
• Nuklearna obaveštajna služba - obrađuje institucije za nuklearno istraživanje u drugim zemljama i industrijska postrojenja koja se bave proizvodnjom nuklearnog naoružanja, te pribavlja podatke, analize i procene o količinama nuklearnih borbenih sredstava, tehnologija i mogućnostima daljeg usavršavanja i proizvodnje.
• Nadnacionalna obaveštajna služba - obezbeđuje podatke, analizu i procenu o oružanim snagama i drugim prilikama na teritoriji protivnika.

Karakteristike

Bez obzira na različite definicije obaveštajnih službi, koje se mogu sresti u različitim literaturama, postoje neke opšte karakteristike obaveštajnih službi. To su sledeće:

• Obaveštajne službe predstavljaju instrument u funkciji realizacije vitalnih interesa nosilaca vlasti;
• Imaju obeležja tajnosti;
• Preventivnost se javlja kao osnovna funkcija;
• Deluju kroz obaveštajnu, subverzivnu i kontraobaveštajnu aktivnost kao tri osnovne oblasti rada;
• Primenjuju specifične metode i sredstva;
• Koriste dostignuća nauke i tehnologije u procesu rada;
• Obaveštajne službe su specijalizovane i profesionalne.

Obaveštajne službe jesu državne organizacije koje predstavljaju deo izvršne vlasti, odnosno državne uprave. Njihova osnovna delatnost je prikupljanje, obrada i dostavljanje obaveštajnih podataka nadležnim državnim organima. One su specijalizovane državne institucije i relativno samostalne od drugih struktura državnog aparata, a njihova delatnost je u funkciji definisanja državne politike. Obaveštajna služba omogućava državnom aparatu da svoju aktivnost usmerava na pouzdanim, verodostojnim i tačnim podacima. Obaveštajne službe velikih sila imaju ofanzivni karakter, a malih zemalja odbrambeni karakter i usmerene su na otkrivanje i suzbijanje tajnog subverzivnog delovanja koji ugrožava bezbednost date zemlje.

Principi rada

Obaveštajne službe se u svom radu pridržavaju nekih osnovnih principa. Principi rada utvrđuju se na osnovu opšte političke koncepcije države, političkih, vojnih i drugih ciljeva jedne države prema drugim državama, uloge obaveštajne službe u njihovoj realizaciji, kao i karakteristika obaveštajne i subverzivne delatnosti. Neki principi rada odnose se se na sve obaveštajne službe, a postoje i neki principi koji su specifični za za svaku obaveštajnu službu. Međutim, postoje neki osnovni principi rada koji se odnose na rad savremenih obaveštajnih službi.

To su:

1. Sveobuhvatnost u radu - princip gde obaveštajne službe pokušavaju obaveštajno da obuhvate sva područja života i rada drugih zemalja, bez obzira na tekuće i trenutne potrebe. Sveobuhvatnost se primenjuje kako po ciljevima obaveštajnog interesa tako i po prostoru koji se obaveštajno obrađuje. Ovim principom prikupljaju se podaci o stanju, položaju i prilikama u drugim zemljama.
2. Neprekidnost i intenzitet delovanja - je princip koji se odnosi na neprekidnost delovanja i kontinuitet rada koji se uvek održava. U zavisnosti od odnosa stanja između pojedinih država, u intenzitetu delovanja može doći do promena. Primer je zategnuta međunarodna situacija gde dolazi do vrlo intenzivnog obaveštajnog delovanja.
3. Cilj opravdava sredstvo - je princip koji se najviše primenjuje u obaveštajnim službama velikih sila, međutim, treba napomenuti da i se i u ostalim službama ovaj princip primenjuje. Ovaj princip predstavlja jedan vid agresije, jer da bi ove službe ostvarile svoje ciljeve spremn su na sve uključivši i: ucenjivanje građana drugih zemalja, isceniranje raznih situacija kao što su sudski procesi, povrede tuđih teritorija, ubistva i kidnapovanje i tako sve do provociranja oružanih intervencija.
4. Infiltracija i agresivnost pri izvršavanju zadataka - često se dešava da službe neke zemlje imaju pretenzije prema drugoj zemlji, pa pokušavaju na svaki način da se inflitriraju u njihove redove. U mirnodopskim uslovima, infliltracija se vrši u dva pravca: nastoje se infiltrirati u obaveštajni i bezbednosni sistem drugih zemalja; nastoje se infiltrirati i obezbediti pozicije u svim ostalim političkim, vojnim, privrednim, naučnim, kulturnim i drugim sredinama tog društva. Ove službe takođe teže i masovnoj inflitraciji odakle proističe agresivnost u izvršavanju zadataka. Drsko i energično prodiru u institucije drugih zemalja (protivnika), koje donose značajne odluke, kako bi se izbeglo pasivno iščekivanje događaja.
5. Objektivnost, verodostojnost i provera - je princip koji zahteva od obaveštajnih službi da prikupe sve verodostojne i objektivne podatke o stanju za koje postoji određeni interes. Da bi se ovaj princip primenjivao, mora da postoji provera svih podataka od tri strane. Ovaj princip zavisi od pojedinaca koji često subjektivno gledaju na određena pitanja.
6. Pravovremenost u radu - je veoma bitan princip jer svi podaci moraju biti prikupljeni na vreme i dostavljeni obaveštajnim službama, u suprotnom zakasneli podaci gube svoju vrednost.
7. Originalnost u postupcima - tj. originalno rešenje je ono čemu teže sve službe. Da ne bi došlo do preuzimanja akcije od druge strane, svaki korak svoje aktivnosti obaveštajna služba detaljno priprema, ne prepuštajući ništa slučaju niti improvizaciji.
8. Tajnost rada - odnosi se na tajno čuvanje podataka, ali pod tajnim se podrazumeva samo ako druga strana ne zna gde se nalaze ti podaci, u suprotnom se ne smatra tajnom. Zato obaveštajne službe, pored mera bezbednosti, koriste se i dezinformacijama da obmanu suprotne strane, što doprinosi većem stepenu tajnosti obavljanja zadataka.
9. Planiranje zadataka - je princip po kojem se zadaci planiraju na osnovu odluka, naređenja ili zapovesti nadležnih državnih organa. Takođe se vrši i na osnovu procene obaveštajne situacije. Nisu dozvoljeni samoinicijativni postupci, ako unapred nisu planirani jer se mora predvideti svaki mogući korak i dobro analizirati dalja akcija.
10. Gradiranje-razvrstavanje zadataka - je princip po kojem se zadaci razvrstavaju prema značaju i karakteru, dok se gradiranje zadataka vrši na strategijske, oparetivne i taktičke po jednoj, i na političke, vojne, ekonomske i druge zadatke po drugoj osnovi.
11. Centralizacija rada i rukovođenje - zavisno od karaktera organizacije državne uprave, centralizacija je kod jednih zemalja više, a kod drugih manje prisutna. To je nužnost koja izvire iz prirode obaveštajnog rada, mada može biti i smetnja, naročito u ratnim uslovima. Upravo zbog tog razgloga, princip centralizacije, iako je nužan, nije uvek i svugde do kraja primenjen.
12. Relativna samostalnost u delovanju - se primenjuje u situaciji delovanja određenih obaveštajnih službi i organa čija uloga i namena zahtevaju takav status. Svaka resorna obaveštajna služba i vojno obaveštajna služba su relativno samostalne u svom radu.
13. Specijalizacija u radu - nastala je na osnovu sveobuhvatnosti u radu. Takođe, obaveštajno praćenje i istraživanje velikog broja pitanja stručnog karaktera zahteva uže stručni prilaz pojedinim problemima. Zato se specijalizacija u radu primenjuje u svim aktivnostima obaveštajnih službi, sa ciljem maksimalno kvalifikovanih rezultata rada za najkraće vreme.
14. Timski rad - nastaje zbog potrebe specijalizacije u radu obaveštajnih službi. Cilj je da se za kraće vreme reše mnoga obaveštajna pitanja uz minimalni rizik.

Pojam diplomatije

Reč diplomatija ima koren u grčkoj reči diploma (grč. δίπλoω) koja je označavala, u bukvalnom prevodu, dvostruko savijen akt izdat od suverena. Kasnije se ovaj pojam odnosi i na druga dokumenta - u doba Rimskog carstva diploma je podrazumevala i zvanične putne isprave za kretanje putevima koje su kontrolisale rimske vlasti, a u Srednjem veku je reč diploma označavala i sve vrste službenih dokumenata koji su posle uspešnih pregovora i na svečan način, razmenjivali carevi i kraljevi preko svojih poslanika ili direktno. Učesnici navedenih pregovora nazivani su diplomatama, upravo po krajnjem produktu njihove delatnosti- diplomi, a čitav taj proces dobio je naziv diplomatija.

U najopštijem smislu, u svakodnevnom govoru, pod diplomatijom se podrazumeva sposobnost, spretnost ili umešnost u vođenju nekog posla. Sa druge strane, stručnije određenje diplomatije nije moguće bez njenog povezivanja sa pojmom spoljne politike države, koju ona vodi kao subjekat međunarodnih odnosa i međunarodnog prava.

Postoje brojne definicije diplomatije, koje se mogu sresti u naučnim i stručnim radovima. Tako, neki teoretičari diplomatiju suštinski vide kao instrument spoljne politike jedne države, a ključnim elementom diplomatije smatraju organizaciju koja se njome bavi i lica koja je realizuju. Dakle, pod diplomatijom se podrazumeva onaj državni aparat, odnosno organizacija, koja realizuje spoljnu politiku, odnosno koja je odgovorna za formulisanje i sprovođenje spoljne politike.

Drugi smatraju da se diplomatija može izjednačiti sa tehnikama spoljne politike- diplomatija je tehnički instrument sprovođenja spoljne politike. Oni smatraju da je ključni element diplomatije metod odnosno postupak za ostvarivanje ciljeva spoljne politike, a ne ljudi koji ih realizuju. Istina je da se postupci i metode ne mogu zamisliti bez lica koji ih relaizuju, ali pristalice ove definicije diplomatije smatraju da će svaki diplomata realizovati naloge svoje države bez obzira na sopstveno mišljenje.

Treća grupa teoretičara ističe značaj diplomatije kao veštine i umeća vođenja međunarodnih poslova, naročito pregovaranja, koji zahtevaju visok stepen profesionalnosti, ali i ličnih svojstava kao što su: pronicljivost, oštroumnost, snalažljivost i moć zapažanja.

Četvrti ističu da je diplomatija nauka koja uči kako treba zastupati, braniti i promovisati spoljnopolitičke interese države. Dakle, ovi + teoretičari smatraju da je za uspešno realizovanje diplomatije neophodan veliki fond raznovrsnih znanja iz oblasti politike, prava, ekonomije, istorije, geografije i drugih oblasti.

Odnos diplomatije i obaveštajnih službi

Savremene obaveštajne i diplomatske aktivnosti vezuju se za nastanak modernih država, najpre 15. vek. U tom periodu, među italijanskim državicama, u sklopu trgovačkih poslova, počinje veoma ozbiljno da se razvija ova vrsta delatnosti. Bogate italijanske gradske republike imale su zbog svojih razgranatih trgovačkih interesa potrebu da putem svojih predstavnika održavaju veze sa drugim državama, a isto tako i da prikupljaju preko poverljivih ljudi i dobro čuvane informacije o protivničkoj strani. Italijanske srednjovekovne državice u svojim trgovačkim poslovima prikupljale su preko svojih javnih i tajnih kanala i obaveštajne podatke, koji su, uglavnom, bili političko-ekonomskog karaktera i koji su imali izuzetnu važnost za dalji razvoj trgovačkih poslova.

Uporedo sa tim aktivnostima, počev od 15. veka, razvijala se i obaveštajna i kontraobaveštajna delatnost. Nasuprot spoljnoj obaveštajnoj funkciji diplomata, unutrašnja obaveštajna služba osavremenjuje se tek u drugoj polovini 18. veka, sa uobličavanjem organa policije javne bezbednosti u Francuskoj, Austriji i drugim evropskim zemljama. U kasnijem periodu, diplomatija je predstavljala obaveštajni faktor u tolikoj meri da se u 16. i 17. veku za diplomatu ustalio termin časni špijun (espion honorable). U to vreme se u Evropi javljaju i prvi kvalifikovani stručnjaci za špijunažu i kontrašpijunažu, od kojih su neki imali rang državnih savetnika i ministara.

Rodonačelnikom diplomatije smatra se francuski kardinal Rišelje (Armand Jean du Plessis de Richelieu, 1585-1642), koji je 1626. godine osnovao prvo ministarstvo spoljnih poslova. Njemu se, takođe, pripisuju i zasluge da je, istovremeno, organizovao i veoma efikasnu obaveštajnu službu.

U najužem shvatanju diplomatije, vođenje međunarodnih pregovora i mirno rešavanje sporova, predstavlja njenu najvažniju komponentu. Uz to, diplomatija je i umeće pregovaranja, što je jedna od glavnih aktivnosti diplomatije. U procesu stvaranja i realizacije spoljne politike zemlje, pa i diplomatije, značajna je uloga obaveštajnih službi. Još u godinama Hladnog rata bilo je evidentno da su se obe strane koristile obaveštajnim službama i u spoljnopolitičkoj delatnosti, te da su u pojedinim situacijama šefovi tih službi uveliko uticali na ukupnost spoljne politike, te diplomatije.

Umetnost diplomatije umnogome zavisi od aktivnosti obaveštajnih službi. Obaveštajne službe pomažu diplomatiji da:

• Predvidi međunarodne krize;
• Precizno proceni sposobnosti i nemere i saveznika i protivnika;
• Proceni granice mogućeg usklađivanja sa saveznicima i pristalicama ili suprotsavljanja međunarodnim protivnicima;
• Da otkrije, ako je moguće unapred, diplomatske pregovaračke pozicije "kolega";
• Čak i da proveri da li protivnici ili saveznici poštuju međunarodne obaveze.

Diplomatija zavisi od rada obaveštajnih službi u mnogim slučajevima, ali isto tako diplomatija može da doprinese radu obaveštajnih službi. Naime, dok su vojni atašei u inostranstvu prisutni radi olakšavanja glatkog funkcionisanja međusobnih vojnih odnosa, oni takođe, vrše prikupljanje obaveštajnih podataka. Oficiri i njihovi zaposleni u tim vojnim atašeima su primarni izvor obaveštajnih podataka o vojnoj moći nacije, o borbenoj spremnosti jedinica, rezultata njihovih vojnih vežbi, o važnim ličnostima zemlje u kojoj su smešteni itd.

Pored toga, diplomatsko izveštavanje - iako se ne smatra obaveštajnim, obezbeđuje vrednu pozadinu za obaveštajne analitičare i to:

• O liderstvu zemlje domaćina;
• O politici i političkim borbama za vlast;
• O vladinim namerama i orijentaciji zemlje domaćina;
• O trendovima i strujama u društvu i kulturi zemlje domaćina;
• O ekonomskim performansama itd.

Diplomate kao obaveštajci

Diplomatsko pravo je kodifikovano Bečkom konvencijom iz 1961. godine, u kojoj se navodi da su funkcije diplomatske misije, između ostalog i obaveštavanje svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvoju događaja u državi kod koje se akredituje i podnošenje izveštaja o tome Vladi države koja akredituje.

Cilj obaveštavanja, pre svega, trebalo bi da ima za cilj istraživanje i izučavanje svih oblasti koje su bitne za razvoj zemlje u kojoj deluju diplomatski predstavnici druge zemlje, a što bi dovelo o razvijanja dobrih odnosa i saradnje između zemalja. Zasigurno je da svaka zemlja, ponekad, istražujući što tačnije i istinitije podatke, ipak ne bira sredstva kojim će to uraditi.

Diplomate se ne mogu proglasiti špijunima jer su poznate vlastima države prijema i njihova delatnost pripada nekoj poznatoj insituciji, a ne stranoj, nedozvoljenoj organizaciji. Obaveštajna aktivnost diplomata je jedna od funkcija koju diplomate ostvaruju. Međutim, kada se prekorače utvrđene granice obaveštavanja, reč je obaveštajnom radu.

Granice diplomatske aktivnosti često se zloupotrebljavaju za obaveštajnoinformativnu aktivnost koja je određena praktičnim potrebama spoljne politike i obaveštajne službe zemlje akreditacije; propagandno- subverzivnu delatnost usmerenu prema građanima zemlje domaćina; političke, ekonomske i vojne pritiske i pretnje i sl. Brojni su primeri u kojima se zapaža da vlade nalažu diplomatskim predstavnicima obavljanje određenih zadataka iako se to suprotstavlja sa opštim pravilima postupanja diplomatskih predstavnika.

I diplomata, poput obaveštajca, mora biti sposoban da zapaža, prati i ocenjuje u zemlji u kojoj je akreditovan, sve bitne promene koje mogu uticati i na matičnu zemlju, a da istovremeno i sam nalazi načine kako dobiti određene podatke i iste prosledi matičnoj državi na upotrebu. Ukoliko se otkrije ovakva aktivnost diplomata, kazniće se pojedinac ili više njih. Stvarni organizator je uglavnom država iako to ne priznaje prilikom otkrivanja obaveštajnih afera.

Javna je tajna da mnoge zemlje koriste diplomatiju u obaveštajne svrhe- tajno postavljanje obaveštajnih operativaca za izvršavanje diplomatskih zadataka i za prikupljanje podataka za obaveštajnu službu. Zbog značaja posla koji obavljaju diplomate kao obaveštajci ili obaveštajci kao diplomate, mnoge države imaju svoje diplomatske obaveštajne službe. Takvu službu imala je i Republika Srbija ali je novim Zakonom o službama bezbednosti iz 2007. godine izostavljena i ukinuta.

Naime, u okviru Ministarstva spoljnih poslova, od 1949. godine delovala je Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID), kao služba koja se bavi obaveštajnom aktivnošću u svrhu realizacije ciljeva spoljne politike. Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) predstavljala je spoljnu obaveštajnu službu resornog ministarstva, zaduženu za prikupljanje, analizu, procenjivanje i dostavljanje podataka političke, ekonomske i bezbednosne prirode o stranim državama, međunarodnim organizacijama, grupama i pojedincima, od značaja za utvrđivanje i vođenje spoljne politike Republike Srbije. Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) naročito je prikupljala informacije o namerama, aktivnostima, prikrivenom i tajnom delovanju koje je usmereno na ugrožavanje ustavnog uređenja, bezbednosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, kao i njenih nacionalnih i državnih interesa.

Bez diplomatsko-obaveštajne službe nema ozbiljne države, jer ona pruža nezamenljive informacije o svim važnim diplomatskim pitanjima. Cilj ove službe je da državni vrh bude što bolje i blagovremenije informisan. Unutar diplomatskih službi mnogih država postoje posebne organizacione jedinice sa kadrom koji je osposobljen za obaveštajno najdelikatnije zadatke i poslove. Ali, ma koliko bile osposobljene, postojeće obaveštajne službe nisu u stanju, zbog faktora rizika i posledica koje on sa sobom nosi, da dopru dokle mogu pripadnici posebne diplomatsko-obaveštajne službe.

Pravovremena saznanja važna su da se ispune spoljnopolitički ciljevi jedne države i sva Ministarstva spoljnih poslova imaju i obaveštajni deo diplomatskog posla. Obaveštajni rad je svakako sastavni deo spoljne politike svake zemlje i on može biti uspešan, manje uspešan, odnosno neuspešan, što zavisi od spobnosti njegovih izvršilaca. Postojanje diplomatsko-obaveštajne službe sa profesionalnim i dobro obučenim kadrom, umnogome pomaže vođenju i kreiranju spoljne politike svake zemlje.

Obaveštajna delatnost u diplomatiji

Opšta bezbednosna uloga diplomatije u državi je zaštita i ostvarenje njenih nacionalnih interesa na spoljnopolitičkom planu, odnosno, doprinos njenoj spoljnoj bezbednosti. Njena posebna bezbednosna uloga bi, u tom smislu, bila obezbeđenje informacija i iskustava za razvoj sistema bezbednosti, ali i njegovo afirmisanje u međunarodnim okvirima, kao sistema koji je sposoban da obezbedi sigurnost i ekonomski prosperitet svojim građanima. Obe navedene uloge se realizuju kroz izvršenje funkcija i zadataka diplomatije, koje, da bi potpuno bile svrsishodne, kao krajnji produkt moraju imati pouzdanu i proverenu informaciju, o svim pitanjima značajnim za bezbednost države. Državno rukovodstvo u svakom momentu mora biti pravovremeno podržano sa potrebnim informacijama, analizama i procenama radi donošenja celishodnih odluka u vođenju državne politike. Time se produktivnost rada svakog vojno-diplomatskog predstavnika ogleda u broju kvalitetnih informacija, na čije se prikupljanje, obradu, i njihovo oblikovanje u sadržajan izveštaj usmerava najveći deo radnog vremena i energije. Stoga za većinu aktivnosti vojno-diplomatskih predstavnika možemo reći da su manje ili više obaveštajnog karaktera.

Prikupljanje podataka, njihova obrada i dostavljanje korisnicima na dalju upotrebu je klasičan obaveštajni proces, karakterističan za rad savremenih obaveštajnih službi, koji je na odgovarajući način primenjen i praktikovan u vojnodiplomatskoj praksi. U tom smislu, rad vojno-diplomatskog predstavništva na prikupljanju informacija je u skladu sa osnovnim načelima organizacije i metodologije rada savremenih obaveštajnih službi. Zbog toga savremenu vojnodiplomatsku praksu jednako determinišu zahtevi i zadaci za obaveštajnu podršku odluka političkih i vojnih rukovodstava, Pripadnici vojno-diplomatskog predstavništva se u izvršavanju obaveštajnih zadataka kotiste različitim metodama i sredstvima, a u zavisnosti od postavljenih zadataka, materijalnih mogućnosti koja su im na raspolaganju i sveukupnih okolnosti sredine u kojoj deluju.

Diplomatsko pravo kodifikovano je Bečkom konvencijom iz 1961. godine, koja uopšteno navodi funkcije diplomatske misije pa između ostalog u članu 3., tačka d) kaže da je pored ostalih, funkcija i „obaveštavanje svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvoju događaja u državi kod koje se akredituje, i podnošenje izveštaja o tome državi koja akredituje“.

Možemo zaključiti da konvencija međunarodnog prava zabranjuje špijunažu kao i ostale nedozvoljene metode ali zato ne utiče na dozvoljene metode obaveštavanja niti ih posebno navodi. Treba znati da obaveštavanje nije samo usmereno na zemlju prijema već se ono proteže i na one zemlje u kojima ne postoji zvanična diplomatska misija a može biti upućeno i na ostale zemlje ili međunarodne subjekte. Obaveštavanje treba pre svega da bude tačno i pravovremeno, a izvori mogu da budu javni, u vidu knjiga, stručnih časopisa i biltena, radio, televizijskih i internet medija, a posebni i jako bitni izvori su oni iz službenih i ličnih kontakata gde se mogu saznati elitističke (ne dostupne svima, visokog nivoa) informacije. Diplomatski agenti su u svakodnevnom kontaktu sa ljudima iz parlamentarnog života, privredem diplomatije, političkih stranaka, kulturno-umetničkog života pa i naučnih krugova države prijema i odatle crpe svoje informacije a koje su širokog opsega i mogu biti iskorišćene od strane države akreditacije. Oni su tu radi prikupljanja informacije bitnih za svoju Vladu, a o tome su upoznati i Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih posova kao i ostali organi države prijema.

Operativni principi

Prekoračenje utvrđenih granica u normalnom funkcionisanju diplomatsko-konzularnih predstavnika države, odnosno prelaženje granice obaveštavanja predstavlja obaveštajni rad. Iako su propisane privilegije i imuniteti namenjeni garantovanju i obezbeđivanju normalnog obavljanja funkcija diplomatske misije a i sa druge strane zaštiti integriteta države prijema, kroz istoriju, a i danas, dolazi fo česte zloupotrebe istih. Pomenute zloupotrebe ogledaju se u:

1. Obaveštajno-informativnoj aktivnosti koja je određena praktičnim potrebama spoljne politike i obaveštajne službe zemlje akreditacije;
2. Propagandno-subverzivnoj delatnosti, usmerenoj prema građanima zemlje domaćina;
3. Političkim, ekonomskim i vojnim pritiscima i pretnjama;
4. Povezivanju sa određenim grupama ljudi koje pružaju pomoć u delovanju protiv postojećeg poretka zemlje kod koje su akreditovani.

Što se tiče odgovornosti jedne države za rad njenih organizacija u inostranstvu, ona je posebno mala i nemerljiva kada je u pitanju obaveštajni rad i praktično se ne iskazuje.

Aktivnosti odbrambene diplomatije bi trebalo da budu vođene na osnovu operativnih principa, koji su važni u procesu planiranja i posebno realizacije. Osnovni operativni principi bili bi jedinstvo akcija u spoljnoj politici, poštovanje sporazuma i obaveza prema međunarodnim organizacijama, integracija i koordinacija aktivnosti, efektivnost i ekonomičnost sredstava:

1. Jedinstvo akcija u spoljnoj politici – sve aktivnosti moraju biti usaglašene ili ograničene opštim okvirom spoljne politike, te primenjene u koordinaciji sa ministarstvom spoljnih poslova po principu zajedničke spoljnopolitičke akcije.
2. Poštovanje međunarodnih sporazuma i obaveza – bilateralne aktivnosti ministarstva odbrane i spoljnih poslova države moraju biti usaglašene sa osnovnim principima i zahtevima UN i OEBS, kao i u kontekstu posvećenosti rezultata od članstva u drugim međunarodnim organizacijama koje su relevantne za odbranu i bezbednost, naročito vojne i druge političke organizacije.
3. Integracija i koordinacija aktivnosti – sve aktivnosti moraju biti u skladu sa opštim smernicama, ciljevima i prioritetima ministarstva odbrane i spoljnih poslova. U tom smislu je potreban visok nivo integracije u koordinacije aktivnosti, zbog čega država mora imati posebno telo (biro, komisija sekretarijat ili direkcija) koje bi se isključilo bavilo koordinacijom međunarodne aktivnosti.
4. Efektivnost i ekonomičnost sredstava – u okolnostima gde su resursi uvek ograničeni, finansijska sredstva moraju biti dodeljena najvažnijim aktivnostima ili prioritetizovanim ciljevima, što uključuje optimizaciju menadžmenta i evaluaciju rezultata. Ovde je efektivnost i postignuti rezultati nešto što primarno utiče na dobijanje finansijskih sredstava.

Legitimne aktivnosti

Već je pomenuto da se zadaci prikupljanja obaveštajnih podataka u savremenoj vojnodiplomatskoj praksi izvršavaju isključivo na legitiman način. Međutim, takođe je istaknuto da je linija između legitimnog i nelegitimnog načina rada u diplomatiji veoma tanka. Da li će rad vojno-diplomatskog predstavništva u nekoj zemlji biti okarakterisan kao legitiman ili nelegitiman, zavisiće, pre svega od toga da li ono u radu poštuje međunarodno prihvaćene principe i zakone, ali i od naklonosti zemlje domaćina. U svakom slučaju, vojno-diplomatsko predstavništvo se na zadacima obaveštajnog karaktera (prikupljanju informacija) može angažovati na poželjan legitiman ili nepoželjan nelegitiman način.

Legitimne aktivnosti na prikupljanju informacija su, donekle, uokvirene Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima, ali su, najpre, regulisane pozitivnim zakonskim propisima i običajima zemlje domaćina. Bitnu ulogu u određivanju legitimnosti rada vojno-diplomatskog predstavništva igra i politička naklonost zemlje domaćina, koja će u slučaju dobro razvijenih bilateralnih odnosa, mnogo šire tumačiti pojam legitimnosti i tolerisati većinu odstupanja u radu.

Mnoge države pod legitimnim načinima prikupljanja informacija podrazumevaju one aktivnosti članova vojno-diplomatskog predstavništva, koje su međunarodnim i njenim unutrašnjim zakonodavstvima dozvoljene, a to su:

1. Praćenje i analiza sredstava javnog informisanja i stručne publicistike;
2. Prisustvo na organizovanim aktivnostima za vojno-diplomatski kor;
3. Samostalne posete vojnim jedinicama i ustanovama;
4. Službeni i neformalni razgovori sa predstavnicima oružanih snaga i drugim organima državne uprave zemlje domaćina, i
5. Kontakti sa ostalim pripadnicima vojno-diplomatskog kora.

Realnost pokazuje da esencijalne podatke može prikupiti samo čovek, preko izvora koji su u neposrednom kontaktu sa poverljivim podacima. Oni prilikom saopštavanja tih podataka čine inkriminisanu delatnost koja je poznata kao krivično delo špijunaže. Sa druge strane, suvoparno korišćenje legalih izvora podataka poput knjiga, časopisa, interneta, vesti i dr. može poprimiti karakter kancelarijskog posla, što nije svojstveno poslu vojno-diplomatskog predstavnika. Aktivno učešće u prikazanim aktivnostimapodrazumeva da vojno-diplomatski predstavnik poseduje visokostručne kvalitete vojnoobaveštajnog oficira i osnovna znanja dobrog analitičara.

Intencija svakog vojno-diplomatskog predstavnika treba da bude stvaranje što više društvenih veza, odnosno upražnjavanje što više društvenih aktivnosti sa licima u državi prijema. Dušan Vilić u svom delu navodi „Smatra se da obaveštajni organi više rezultata postižu preko društvenih veza nego drugim metodama delovanja, jer prikupe niz korisnih podataka, a ne izlažu se većim opasnostima da budu kompromitovani. Svaki kontakt oni pripremaju i proračunato nastupaju, nastojeći da pri tome prodru u sve slojeve društva. Na prvi pogled te društvene veze izgledaju spontane, neorganizovane, a u suštini predstavljaju značajnu formu rada obaveštajnih službi“.

Opšta karakteristika legalnog načina prikupljanja podataka jeste „da se sve manje-više zna, uglavnom se prezentuje već viđeno i poznato“ Naravno, treba očekivati i plasiranje dezinformacija u čitavom spektru različitih informacija. Kvaltitet informacije obezbeđuje i čin (zvanje) i funkcija sagovornika. Ponekad legalni rad može biti i u funkciji stvaranja podloge za ilegalno delovanje, odnosno stvaranje mreže poverljivih saradnika u objektima interesovanja države prijema.

Legalne forme rada ne smeju biti prioritet delovanja vojno-diplomatskog predstavništva u državi prijema, jer su međunarodni odnosi promenljiva kategorija. U pogoršanim međudržavim uslovima, legalne forme rada mogu biti izuzetno otežane ili u potpunosti eliminisane, pa zabranjene forme rada ostaju jedina alternativa.

Nelegitimne aktivnosti

Međutim, nelegitimni načini prikupljanja informacija svakako su alternativa legitimnim načinima u takvom radu. Vojnodiplomatski predstavnici ih primenjuju obično onda kada su iscrpili sve dostupne legalne načine, a u cilju izvršavanja hitnih i važnih obaveštajnih zadataka. To obično podrazumeva njihovo angažovanje mimo uobičajenih normi diplomatskog ponašanja, ali i, po potrebi, aktivno delovanje na izgradnji ilegalne obaveštajne mreže.

S tim u vezi, postoje određene aktivnosti u radu diplomatsko-konzularnog predstavništva koje većina država prijema, blago rečeno, ne gleda sa simpatijama i ne toleriše njihovo odvijanje na sopstvenoj teritoriji. Najčešće se radi o sledećim aktivnostima:

1. Nenajavljeno putovanje po teritoriji države prijema;
2. Tajno osmatranje vojnih objekata i aktivnosti;
3. Kontakti sa disidentima i opozicionim strukturama;
4. Kretanje u subsocijalnim strukturama društva;
5. Kupovina informacija od građana države prijema;
6. Pravljene ilegalne informativne mreže u državi prijema.

Naročito nepoželjnim (nelegitimnim) aktivnostima vojno-diplomatskog predstavništva na prikupljanju informacija se smatraju one koje bi gotovo svaka država okarakterisala kao neprijateljske. Te aktivnosti su uspostavljanje ilegalne obaveštajne mreže i vrbovanje građana države prijema, kupovanje informacija o njenim tajnama, organizovanje subverzivnih i drugih neprijateljskih radnji. Angažovanje pripadnika vojno-diplomatskog predstavništva na ovakvim aktivnostima je krajnji metod, koji se primenjuje na teritoriji države prijema i pretpostavlja zategnute diplomatske odnose, neprijateljske namere jedne prema drugoj, neposrednu ugroženost njihovih nacionalnih interesa i drugo. Takvim aktivnostima se rizikuje ugled sopstvene države, zbog čega se angažovanje pripadnika vojno-diplomatskog predstavništva u njima danas retko primenjuje. Delatnost vojno-diplomatskih predstavnika je uglavnom analitičkog i organizacionog karaktera, te su vojne diplomate, shodno tome, pre svega odlični analitičari i organizatori prikupljanja informacija legitimnim metodama.

Bez obzira na činjenicu da je obaveštajni rad prerastao u delatnost organizovanog i specijalizovanog karaktera, on je i danas ostao prisutan u velikoj meri u diplomatskoj praksi. Potreba za obaveštajnim radom u okviru vojnodiplomatske prakse proistekla je iz potrebe za dobrim poznavanjem protivnika, njegovih bojnih potencijala, slabosti i namera, i iz nemogućnosti država i njihovih vojski da ostvare svoje ciljeve, pre svega agresivne, jer je takva namera izložena međunarodnoj kompromitaciji i posledicama koje iz nje proističu.

Zabranjeni metod rada sa svim formama njegovog sprovođenja predstavlja primena postojećih oblika tajne obaveštajne aktivnosti radi obezbeđenja korisnih informacija i materijala za obaveštajno obezbeđenje pretpostavljene komande (ustanove), osnosno pravovremeno informisanje najvišeg vojnog i političkog vrha. Primenom zabranjenih metoda rada nastoje se formirati dugoročni izvori obaveštajnih podataka. Stvaranje saradnika i saradničke mreže predstavlja vrhunac primene zabranjenih oblika rada pojedinca, odnosno obaveštajnog centra neke zemlje u državi prijema. Posao stvaranja saradničke mreže je prilično zahtevan i kompleksan, i podrazumeva adekvatnu obuku i instruisanje, a prvenstvena angažovanje saradničkih veza, čijim bi se osposobljavanjem stvorili optimalni uslobi za uspešnu obaveštajnu aktivnost, kako u miru, tako i u kriznim situacijama. Upravo zbog toga primena zabranjenih metoda rada, tj. rad sa saradnicima predstavlja najveću vrednost svake vojnoobaveštajne i obaveštajne službe.

Iskustvo je pokazalo da se dobro organizovanom mrežom saradnika može doći do tajnih informacija do kojih se inače ne bi ni jednom drugom metodom došlo. No, primena zabranjenih metoda obaveštajnih službi na stranoj teritoriji je zakonom zabranjena, pa joj kao takvoj treba obezbediti punu tajnost, kako organa obaveštajne delatnosti, tako i izvora, radi izbegavanja kompromitacije, zakonskih sankcija itd., koje bi usledile kao posledica špijunske delatnosti, jer to i jeste tipična špijunska delatnost. Radi toga se u primeni ove metode oslonci traže u diplomatiji, kao jednom od najstarijih paravana obaveštajne delatnosti. U svojoj dugogodišnjoj tradiciji, diplomatija je zadržala dve važne prednosti. sigurnost da u slučaju otkrivanja nedozvoljenog rada diplomata (obaveštajac) neće odgovarati, i koliko-toliko opravdanje za njegovo prisustvo na određenom području sa razložnim interesovanjem za određene probleme života države u kojoj obavlja diplomatsku dužnost.

Posledice nelegitimnih aktivnosti

Država prijema može u izvesnoj meri da toleriše primenu zabranjenih metoda rada, odnosno prikupljanje podataka od strane vojno-diplomatskoj predstavnika na pomenuti način, ali samo ako se radi o veoma retkim i pojedinačnim slučajevima. Međutim, ukoliko je primena zabranjenih metoda rada od strane vojno-diplomatskog predstavnika očigledna i dokumentovana od strane kontraobaveštajne službe države prijema, dotični vojno-diplomatski predstavnik će istog trenutka biti proglašen za „persona non grata“ u toj državi. Nakon toga, sledi povlačenje vojno-diplomatskog predstavnika od strane države odašiljanja (ukoliko se države usaglase da slučaj ne izađe u javnost), ili vojno-diplomatski predstavnik biva proteran iz diplomatskog predstavništva, bez obzira koja ga je država uputila na dužnost. Posledica ima više, kako po Ministarstvo odbrane, koje je vršilo izbor, pripremu i obuku dotičnog vojnodiplomatskog predstavnika, tako i po ličnost dotičnog vojno-diplomatskog predstavnika. Dotični vojno-diplomatski predstavnik dobija etiketu špijuna, koja će ga pratiti tokom karijere, što se karakteriše kao negativna osobina, bez obzira što svi vojno-diplomatski predstavnici, bilo koje države, obavljaju u okviru svojih mnogobrojnih dužnosti upravo i tu obaveštajno-špijunsku dužnost. No, diplomatski predstavnici se ni u međunarodnom pravu ni u zakonodavstvima država ne tretiraju kao obaveštajni organi, a pravo na izveštavanje je jedna od obaveza vojno-diplomatskog predstavnika, zbog koje je akreditovan u nekoj zemlji. Vojno-diplomatski predstavnici u državi prijema mogu prikupljati i poverljive podatke, a da se ne mogu smatrati odgovornim za delo špijunaže, jer je sasvim uobičajena pojava da vojno-diplomatski predstavnik održava i razvija zvanične i nezvanične kontakte sa civilnim i vojnim licima države prijema, koji po bilo kom osnovu obavljaju u njihovoj strukturi veoma odgovorne dužnosti, ali sve dok ga obaveštajna ili kontraobaveštajna služba države prijema ne okarakteriše kao špijuna.

Razvijene diplomatske obaveštajne službe

Velika Britanija

MI6 (Secret Intelligence Service) se nalazi u sastavu Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije. Ona je pre svega spoljna obaveštajna služba, ali vrlo često izvršava obaveštajne zadatke i na teritoriji države. Bez obzira što se formalno nalazi u sastavu ministarstva spoljnih poslova, oni nije tipična diplomatska obaveštajna služba samo u okviru resora svog ministarstva, već je više u faktičkom smislu nezavisna, autonomna centralno obaveštajna služba i njen direktor komunicira direktno sa premijerom ili koordinatorom.

Postojanje MI6 je dugo držano u tajnosti. Premijer Ujedinjenog Kraljevstva Džon Mejdžor tek je 6. maja 1992. godine pred Donjim domom Parlamenta priznao postojanje Tajne obaveštajne službe. Do usvajanja Zakona o obaveštajnim službama 26. maja 1994. godine, delatnost obe službe bila je ilegalna.

Devedesetih godina 20. veka rad Tajne službe se i institucionalno uređuje. Pomenuti Zakon o obaveštajnim službama je donet 1994. godine i u njegovom prvom paragrafu se kaže da „Tajna obaveštajna služba (SIS ili MI6) deluje pod nadležnošću državnog sekretara i njene funkcije su prikupljanje i pružanje informacija u vezi sa delima i namerama lica van Ujedinjenog Kraljevstva i obavljanje drugih zadataka u vezi sa delima i namerama takvih lica“.

Prema istom paragrafu, MI6 mora delovati samo u interesu nacionalne bezbednosti, sa posebnim naglaskom na odbranu i međunarodnu politiku njenog kraljevskog visočanstva u Ujedinjenom Kraljevstvu, ili u interesu ekonomskog blagostanja Ujedinjenog Kraljevstva i u cilju otkrivanja ozbiljnih krivičnih dela.

Na čelu se nalazi direktor koji je za rad službe direktno odgovoran premijeru. Njegove obaveze su da u skladu sa zakonom:

• Osigura metode koje će garantovati da služba ne prikuplja nikakve informacije osim onih koje su neophodne za odgovarajuće obavljanje neophodnih funkcija i da ne otkriva više informacija nego što je to neophodno za funkcionisanje službe.
• Da služba ne preduzima nikakve akcije u interesu bilo koje političke partije u državi.

Zvanični logo obaveštajno-bezbednosne službe Velike Britanije - MI6

On podnosi obavezni godišnji izveštaj o radu službe premijeru i državnom sekretaru, a u slučaju da su nastupile određene značajne okolnosti izveštaj se može podnositi u bilo koje vreme u toku godine.

MI6 je tokom godina menjala prioritete, ali i organizacionu strukturu. Od 2001. organizacija ove službe je racionalizovana na:

1. Direktorat za operacije;
2. Direktorat za operativnu podršku;
3. Odeljenje za opštu podršku;
4. Direktorat za kontraobaveštajni rad i bezbednost;
5. Direktorat za kadrove i administraciju;
6. Grupa savetnika za oblast međunarodnih odnosa;
7. Jedinica za vezu sa stranim obaveštajnim službama.

MI6 je najstarija obaveštajna organizacija u savremenom svetu. Ima bogatu istoriju, decenijama prikupljano iskustvo i kontinuitet u radu. Veoma je uspešna u sprovođenju obaveštajnih i neobaveštajnih zadataka (subeverzivne aktivnosti). Raspolaže veoma kvalitetnim, obrazovanim, dobro motivisanim i pouzdanim kadrom. Pre odlaska u neku zemlju, obaveštajci je prvo dobro upoznaju kao novinari, putnici, diplomatsko-konzularni predstavnici i slično, pa tek onda odlaze u svojstvu agenta koji razvija svoje obaveštajne aktivnosti. Njihovi obaveštajci se tradicionalno specijalizuju za pojedine oblasti ili određene države, i tu obavljaju svoje zadatake sve do penzije. Nakon toga rade u firmama i raznim udruženjima čiji je rad usmeren na inostranstvo. Tako se osigurava da ceo život ostaju u vezi sa svojim obaveštajcima i u slučaju potrebe u mogućnosti su da se ponovo bave obaveštajnim radom.

Prilikom selektovanja kadrova MI6 ne žali ni vreme ni novac. Zbog toga je klasična agentura ove službe visokokvalitetna. Način na koji vrbuje agente je posebnog karatkera, zbog toga se često za njihove agente kaže da su pre svega odani prijatelji zemlje, ljudi koji iskreno cene i slede sistem vrednosti koji propagira Velika Britanija. Za stvaranje ovakvog odnosa nekada su potrebne i godine, najčešće se prvi kontakt ostvaruje još za vreme školovanja. Vrlo je često da se agenturni odnos prenosi u porodici "sa oca na sina". Agenti nekad nisu ni svesni da rade za obaveštajnu službu, već misle da samo deluju u najboljem interesu države. Jedan od načina pribavljanja kadrova jeste i "stvaranje agenata od uticaja". To su lica koja uz pomoć službe zauzimaju visoke pozicije u društvenoj lestvici zemlje od interesa za službu. Kada jednom uspsotavi agenturni odnos, služba ga retko prekida, jedino je moguće da dođe do "konzerviranja" na određeno vreme.

Rad MI6 se dugoročno planira i nije kampanjskog karaktera. To je u saglasnosti sa ciljevima službe, oni su strateški i sugerišu da se "razmišlja na duže staze" i u neposrednoj su vezi sa spoljnopolitičkim interesima Velike Britanije. U svom radu služba ima pomoć od državnih organa, ali i privatnih institucija, banaka, multinacionalnih kompanija i slično.

Obaveštajna delatnost se najčešće sprovodi iz diplomatsko-konzularnih predstavništava, i ona su rukovodeća institucija za sve britanske institucije političkog, ekonomskog i drugog karaktera u zemlji domaćina. Služba nastoji da svoje zadatke obavlja tajno i da se ne kompromituje ishitrenim potezima.

Francuska

Francuska vlada je Službu za spoljnu dokumentaciju i kontrašpijunažu (SDECE) formirala 1945. godine, koja je bila direktno potčinjena premijeru. Šarl de Gol je za vreme svoje vladavine ovu službu potčinio ministru odbrane, a 1982. je donet Dekret o osnivanju Generalne direkcije za spoljnu bezbednost koja je preuzela organizacione, kadrovske i materijalne potencijale SDECE.

Služba ima sledeće ogranke i odseke:

• kabinet direktora,
• odeljenje za prikupljanje obaveštajnih podataka,
• odeljenje za kontrašpijunažu,
• služba za strance,
• služba za organizaciju i realizaciju akcija,
• diplomatski savetnik,
• odeljak za infrastrukturu i sredstva,
• odeljak za obuku,
• odeljak za vezu sa Službom za bezbednost i kontrolu teritorije (DST),
• savetnik za psihologiju,
• administracija.

Praksa u ovoj službi je da se šefovi odseka i službi sastaju svakoga dana i sastavljaju „Obaveštajni izveštaj“, u koji ulaze informacije prikupljene za poslednja 24 časa. Najznačajnije se prekucavaju na belom papiru i to su „informacije u koje ne treba sumnjati“. Drugi deo biltena (informacije iz drugih izvora) kuca se na papiru zelene boje, a treći na papiru roze boje. Treći deo se šalje isključivo Direkciji za bezbednost i kontrolu teritorije (DST) i odnosi se na delatnost stranih obaveštajnih službi na teritoriji Francuske. Beli listovi izveštaja se dostavljaju predsedniku Republike redovno, a ostali deo izveštaja na njegov lični zahtev, koji postavlja na osnovu kratke informacije o sadržaju tog dela izveštaja.

Prikupljeni podaci se klasifikuju prema izvorima po sledećem:

• Sa „A“ označavaju se podaci dobijeni iz javnih publikacija i drugih materijala stranih zemalja. Svi ovi materijali se slivaju u centralu Službe, gde se vrši njihova trijaža i interesantni tekstovi prevode. Rad se odvija po sekcijama, koje se formiraju prema geografskom položaju zemalja iz kojih materijali potiču. Geografske sekcije se grupišu u „studijske oblasti“. Sekcijom rukovodi niži oficir, a studijskom oblašću viši oficir – analitičar, koji na osnovu obrađenih podataka izrađuje „regionalne sinteze“ o određenim pitanjima.
• Sa „B“ se označavaju podaci koji se prikupljaju prisluškivanjem žičanih i radio veza u zemlji (diplomatsko konzularne misije, strana idnustijsko-trgovinska predstavništva, novinske agencije i slično) i u inostranstvu, kao i vojnih i državnih veza stranih zemalja među sobom. Tom delatnošću se bavi Grupa za radio elektonsku kontrolu (GSR) i Međuresorska grupa za kontrolu (GIC) o prikupljenim podacima, čiji najzačajniji delovi ulaze u „Obaveštajni izveštaj“ (zeleni i roze deo).
• Sa „C“ se označavaju podaci prikupljeni isključivo u inostranstvu, od strane mreže sardnika, špijuna, osmatrača i drugih. Za organizaciju prikupljanja podataka na ovaj način, zadužena je služba za organzaciju i realizaciju akcija. U domen rada te službe, između ostalog, spadaju i otkrivanje, praćenje i kontrola rada stranih agenata u stranim zemljama i prevrbovanje „dvostrukih agenata“. Veza i korespondencija sa agenturom obavlja se diplomatskim kanalima, preko rezidenata, specijalnih kurira, šifrovanim radio porukama i oglasima u dnevnoj štampi.

SDECE je raspolagala izvesnim brojem konspirativnih objekata u kojima su se održavali kontakti sa strancima. To su jedina mesta gde je saradnik mogao da se sretne sa oficirom koji ga drži na vezi, jer je saradnicima najstrožije zabranjeno da dolaze u Službe.

Objekti koji služe za prikrivanje delatnosti Službe najčešće su u formi raznih trgovinskih društava i firmi, ili prevozničkih agencija. Međutim, postoji i veliki broj konspirativnih vila, stanova, kao i hotela i slično u kojima se susreti odvijaju neometano. Svi ti objekti se nalaze na teritoriji Francuske, a najveći broj u Parizu i okolini. Zbog toga, Odeljenje za prikupljanje obaveštajnih podataka službe (SR) dolazi često u sukob sa DST, u čijoj je nadležnosti obaveštajni i kontraobaveštajni rad na nacionalnoj teritoriji.

Trenutno u okviru Ministarstva spoljnih poslova deluju Centar za analize i prognoze i Nacionalna komisija za obezbeđenje informacionih sistema, ali one nemaju karakter posebno izdvojene službe.

Izrael

Jedna od glavnih obaveštajnih službi u Izraelu, koja se u domenu svojih akcija bavi i diplomatskim obaveštajnim radom jeste Centar za istraživanje i političko planiranje Ministarstva inostranih poslova Izraela. U vreme obrazovanja države Izrael, organ koji se bavio obaveštajnim poslovima bilo je Političko odeljenje. Ono je nastavilo sa radom sve do reorganizacije 1952. godine kada je rasformirano, a stvoren novi Mosad u koji je deo ljudstva tog odeljenja bio uključen, a deo otpušten. Na čelu odeljenja u vreme stvaranja države bio obaveštajac Boris Guriel, poreklom litvanski Jevrej, on je bio vrlo uspešan u obaveštajnom radu. Svoje obaveštajce je razmestio po mnogim prestonicama Evrope, a najvažniji centar se nalazio u Parizu. Kao najvažnije dostignuće u borbi za nezavisnost ove službe navodi se da je jedan od operativaca uspeo da se dokopa ratnog plana Sirije. Ovaj plan u rukama Izrelaca je u ratnim okolnostima značio mnogo i zahvaljujući njemu na sirijskom frontu su postignuti veliki uspesi u odbrani. Nakon ovoga služba nastavlja i dalje da deluje, ali uz konflikte i sporenja sa drugim službama.

Služba je nakon prve reoranizacije Ministarstva spoljnih poslova bila potčinjena generalnom sekretaru ministarstva. Posle konačnog uspostavljanja bezbednosnog sistema u novoj državi ova služba ostaje marginalizovana i skrajnuta, funkcioniše u senci drugih službi. Međutim, dešavanja za vreme Oktobarskog rata koji se vodio između Izraela i koalicije arapskih zemalja pod vođstvom Egipta i Sirije su uticala da se ova služba ponovo afirmiše. Tada je došlo do neuspeha u prvoj fazi rata i za to je okrivljena vojna služba AMAN. Nakon toga su usledile analize da bi se ustanovilo gde je greška. To je pružilo mogućnost da se kritikuje minimalno učešće ove službe, da se reafirmiše njena uloga i da se kritikuje monopol na donošenje odluka i analiza koji su do tada imale druge službe. Tom prilikom donete su nove odluke, i promenjen je naziv službe, dobila je novi koji je i danas važeći. Ona bi trebalo da bude analitički centar kada se radi o spoljnopolitičkim pitanjima. Centar se bavi samostalnim prikupljanjem podataka u inostranstvu, analiziranjem i procenom tih podataka i na osnovu toga izradom svojih procena i zaključaka koju dostavljaju direktno premijeru i vladi. U ovom poslu ona je nezavisna u odnosu na druge službe. Zamišljena je kao analitički vrh u kome se vrši političko planiranje za potrebe ministarstva, a sve druge službe koje sačinjavaju sistem, dužne su da dostave svoje podatke i procene. U svakodnevnoj politici dužnost centra je da ukaže na korake koje treba preduzeti na međunarodnom planu, u odnosima sa drugim državama, ali i da ukaže na potencijalne opasnosti koje mogu da ugroze Izrael. Ovo su teorijske funkcije centra, ali u praksi je često situacija mnogo drugačija, Mosad je u pojedinim fazama gotovo preuzeo ulogu ministarstva, a čak su i neki političari zloupotrebljavali svoju poziciju i vodili politiku mimo ministarstva i centra.