На Дрини ћуприја

Na Drini ćuprija
Prvo izdanje
Nastanak
Autor	Ivo Andrić
Zemlja	FNRJ
Jezik	srpski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	istorijski roman
Teme	prolaznost ljudskog života i večnost mosta
Lokalizacija	Višegrad, BiH; srednji vek, austrougarsko doba i savremeno doba
Izdavanje
Datum	1945.
Broj stranica	366
Tip medija	Meki povez

Na Drini ćuprija je roman srpskog književnika i nobelovca Ive Andrića. Roman pripoveda o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu. Građenje mosta naručio je Mehmed paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanskog carstva koji je bio rođeni Srbin iz Rudog. Još kao mali dečak, Bajica, odveden je sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad. Uprkos raširenom mišljenju, Andrić nije dobio Nobelovu nagradu za književnost za ovaj roman, već je, kao i svi drugi dobitnici, zvanično nagrađen za celokupno književno stvaralaštvo, a ne pojedinačno delo.

Radnja romana traje otprilike četiri veka i skup je više priča povezanih sa mostom na Drini, koji je tačka okosnica i glavni simbol naracije. Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u odnosu na kamenu građevinu, koja je večna. Oko njega se razvijaju priče o istorijskim ličnostima i bezimenim likovima koji su plod piščeve mašte. Roman Na Drini ćuprija, ponekad nazivan i Višegradska hronika u užim krugovima ljubitelja Andrićevog djela karakterišu vremenski i hronološki opisi života tadašnje višegradske kasabe, po mnogim kritičarima pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu, često nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovedaju o turskim vremenima u Bosni i na neki način bi se mogla povezati u trilogiju.

Andrić kao hroničar višegradske kasabe

Most na Drini u Višegradu (oko 1890)

Most na Drini u Višegrad 1977.g.

U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom.

U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:

• Vreme turskog feudalnog doba;
• Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);
• Godina 1914, bura novih vremena.

Prva epoha

Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se prva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrože je kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta. To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom gradnja počinje da napreduje. Međutim, nesreće su se i dalje dešavale, kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.

Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, na mermernoj ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo.

U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, i tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.

Početkom 19. veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak, gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice Jelisija iz Čajniča i mladića Mila sa Lijeske, a jednog jutra ispred čardaka je osvanula i glava popa Mihajla. Jedne večeri, pošto je buna utihnula, čardak se zapalio i izgoreo do temelja.

Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala nijednog udvarača. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obećala, da Velji Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočila u Drinu. Tako je ispunila data obećanja.

Druga epoha

U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom 1878. godine došla austrijska. U Višegrad dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić.

Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju. Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci koji tamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.

I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok – kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noći provedene u kockanju. Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo što je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga više se nikad nije kockao. Njegov porok je prešao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronašao „đavolji dukat“.

Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Malorusa koji je bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.

I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most.

Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola, jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.

Treća epoha

Treća epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1908—1909) do Balkanskih ratova (1912—1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik.

U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove. Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noći na mostu razgovaraju o politici i napretku. Među mnoštvom likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni predstavljaju Andrićevu generaciju — vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.

U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje dve banke — srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.

Četvrta epoha

Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentat na Franca Ferdinanda i kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba će morati da idu preko granice u Srbiju.

Za kasablije to leto je bilo izuzetno, jer je sve išlo na njihovu ruku. Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena. Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh. Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši. Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba.

Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno, verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.

Osnovna obeležja Andrićevog pripovedanja

Andrić je pisac snažne imaginacije. U svojim delima priča nam o prošlosti ljudi i o njihovim sudbinama. Pošto je bio izvanredan poznavalac prilika stare Bosne, radnja njegovih romana se uglavnom dešava na bosanskoj teritoriji kao mestu večitog sudara Istoka i Zapada. On sam kaže:

To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo, usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je junaštvo bez slave, mučeništvo bez nagrade.

Andrić je izraziti epski pripovedač. U svome delu je distanciran od likova i događaja. Ton njegovog pripovedanja podseća u mnogim njegovim pripovetkama na Šeherezadine priče iz 1001 noći. Pripoveda hronološki, kroz nekoliko epoha. Na početku romana daje tačne i precizne geografske podatke da bi zatim prešao u svet legende i narodnih predanja. Andrić posmatra sumu životnih zbivanja i u njima traži nekakav smisao i moguć putokaz u našem egzistiranju.

Njegovi junaci reaguju onako kako traži njihova priroda i opšta istorijska situacija. Pripoveda u trećem licu. Između sebe i tih događaja stavlja još jedno lice, pripovedača, a ponekad ne samo propovedača, već nekoliko lica odjednom, te na taj način dobijamo više viđenja jednog te istog događaja.

Andrićeva rečenica je harmonična, jasna i smirena. Dijalog u Andrićevoj prozi je razmena misli, otvaranje mogućnosti jednoj ličnosti da saopšti svoje misli drugoj, a pre svega čitaocu. Osnovne karakteristike Andrićeve pripovedačke veštine su prefinjena psihološka analiza, duboko poniranje u suštinske probleme egzistencije i moć da sugestivnom magijom poetske reči dočara ljudsku i društvenu panoramu proteklih vekova. Kao i svi epski pripovedači, Andrić u svetu vidi nekakvu iskonsku borbu između svetla i tame, dobra i zla, života i ništavila. Za čoveka u životu vidi tri oslonca: težnju ka dobru, stvaralačku aktivnost u skladu sa tom težnjom i umetnost. Prema Andriću umetnost je način čovekovog postojanja i njegove pobede nad zlom.

U nekoliko svojih dela on opisuje mostove i čvrste građevine od kamena, gde u obrađenom kamenu vidi „uhvaćenu i ovekovečenu čovekovu misao“, jer samo trajanjem svoje misli čovek produžuje svoj život. Most je glavni simbol romaneskne naracije. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Koristeći narodna predanja, a pre svega bogatstvo svoje mašte i osećanja sveta, Andrić je podigao monumentalnu umetničku građevinu u književnosti naše epohe.

Istorija i legenda u funkciji umetničkog dela

U Andrićevim delima prepliće se istorijsko i mitsko, java i san. Prema Andriću istorija je arena čovekove životne bitke i predstavlja okvir njegove sudbine. Legenda služi kako bi se čovekova stradanja i patnje upamtile. Treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

U romanu Na Drini ćuprija postoje elementi mita u potpuno realnim, društveno-istorijskim okvirima. Nakon geografskog prikaza kasabe, pisac odmah prelazi u legendu. Dok most nije ni postojao, Andrić oslikava kako je izgledalo prelaženje preko mosta prilikom sakupljanja danka u krvi. Istorijski je to bilo odvođenje hrišćanske dece u janjičare - tursku vojsku, za kojima su, okamenjene u bolu, na obali ostajale majke. Ovde se kao legenda javlja „crna pruga“, simbol bola i presecanja u grudima. Kroz svest dece koja odrastaju uz most paralelno se prepliću java i san kroz dva lika: Mehmed-pašu Sokolovića i Neimara Rada, koji su zaslužni za podizanje mosta. Prvi je istorijska ličnost, dok je drugi lik iz narodnog predanja, zaslužan za sve velike građevine. Legende nažalost traže žrtve da bi opstale. Zidanje mosta na Drini je kao druga varijanta pesme Zidanje Skadra, gde je u temelje uzidana mlada Gojkovica, dok su ovde to blizanci Stoja i Ostoja. Otvori koji su ostavljeni da bi deca bila hranjena mlečnim tragom simbolišu trajnost i večnost života.

Dok je trajala gradnja mosta barem jedan lik je morao da se iskristališe u legendu, koji bi oslikao protest protiv građevina koje traže takve žrtve. To je Radisav sa Uništa. Da bi se opravdao, on pribegava legendi o vili-brodarici koja preko noći ruši što se sagradi. Njegova kazna liči na mit o Hristovom stradanju. Most je nastao kao beo, gladak i vitak u oštrom, mrkom i rastrganom predelu, surovom i divljem, ali nalikuje beloj ptici koja se za trenutak spustila na taj krš, da predahne. Ovo veoma podseća na legendu koju u romanu „Na Drini ćuprija“ priča Alihodža, prema kojoj je Zemlja bila glatka površina dok je „šejtan“ nije noktima izgrebao, stvarajući nepremostive jazove. Onda je Alah poslao svoje „meleće“ – anđele koji su raširili krila da bi ljudi mogli da prelaze preko provalija. Prema ovoj legendi, ljudi su od anđela naučili da grade mostove.

U petom poglavlju se govori o povlačenju Turaka iz Mađarske krajem 17. veka gde Andrić progovara kao istinski hroničar kojem je stalo do autentičnosti istorijskog podatka. Upliće i pojedince kako bi celoj istorijskoj situaciji dao živopisan kolorit, jer je istorija samo osnova da se progovori o hanu, Mutevelićima i ostalim događajima opisanim u tom delu romana.

Tri veka je smestio u sedam poglavlja i istorijski se zaustavlja u osmom da bi nam ispričao legendu o lepoj Fati Avdaginoj. U legendu prerasta i priča o kockanju Milana Glasinčanina sa đavolom, koja podseća na mit o prodanoj duši, isti motiv koji se javlja i kod Getea u delu Faust. Iz đavolje igre Bukus Gaon pronalazi „đavolji dukat“ i postaje kockar. Iako je roman pisan na istorijskoj osnovi, pojedini likovi prikazani potpuno nerealno, kao da je Andrić želeo prikazati različite ljudske mogućnosti i, preko tih likova, sabrati što šira iskustva o čoveku. Andrić je zabeležio:

Materijal koji je meni služio za pisanje te knjige bile su legende koje su sačuvane u narodnim pričanjima iz tog vremena, a zatim istorija i pisani dokumenti, ukoliko su sačuvani u turskim, austrijskim ili venecijanskim arhivima.

Mitovi u funkciji slikanja vremenskih epoha

Andrić je bio svestan nerealnih konstrukcija, naivnosti i izneveravanja istine u legendama, ali je istovremeno polazio od uverenja da se u legendama i mitovima nalaze prareči i prasvest predaka koji su nas posadili na zemlju. Poreklo legende je u narodnom mitu i epskoj viziji sveta.

U ovoj hronici legende su kao prema nekom pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Tako u obliku mita Andrić slika i raznolikost naroda u višegradskoj kasabi. Srpska deca za džinovske tragove na mostu veruju da su tragovi Šarca Kraljevića Marka, a turska deca da je to trag Đerzeleza Alije. Za most se vezuje i legenda o crnom Arapinu koji je tragično stradao, i sada živi u središnjem stubu mosta, koja je ista za svu decu. Deca su najpodložnija verovanju u legende, ali u njih veruju i ljudi. Tako Srbi veruju da je humka blizu mosta Radisavljev grob, a Turci da je grob nekog derviša. Kroz epohe, kako se vremena u ovom romanu budu približavala savremenosti, smanjivaće se legendarno i mitsko pred istorijskim događajima i okolnostima koje su uslovljavale karaktere likova.

Filozofski aspekti dela: O slobodi, sudbini i moći

Osnovni elementi Andrićeve vizije života svode se na pitanja o čovekovoj sudbini, na problem i iskušenje moći i na viziju slobode. Čovek u svom trajanju stalno nastoji da osvoji veći životni prostor od onog koji ima, želi da uveća svoju moć ili da svojim umom pomeri granice svoje slobode. Život je svetlost nad kojom stalno vreba mrak. Mrak nekad poklopi svetlost i tada kasablije polako uče da ne žale za onim što je prošlo, što je i glavni lajtmotiv romana: život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini.

Sudbina mosta vezuje se za višegradsku kasabu, kao što se i sudbina kasablija vezuje za most. Andrić preko nekoliko likova opisuje susret sa smrću. Kod nekih je smrt oblik oslobođenja od nekih neprihvatljivih ograničenja koja čoveku nameće život. Alihodžin život završava se kada je neuništiv i nepromenljiv most porušen. Njegov kraj je prirodan i tu se smrt opisuje kao krajnja granica i patnja od koje ne možemo pobeći. Za razliku od njega, drugi likovi su imali nasilne krajeve: mučenje Radisava, ubijanje nevinih, Jelisija i Mila, vešanje Vaje Ličanina. Čovek se u ovom romanu susreće i sa prirodom koja ima sudbinsku moć nad njim. „Veliki povodanj“, iako su kasablije očekivale poplavu, sve je iznenadio i da nije bilo konja Suljage Osmanagića, koji je bio u dosluhu sa prirodom, ne bi bilo spašeno ništa, jer je on pre nego što se Drina potpuno izlila probudio sve kasablije. Žrtva prirodne volje bio je Kosta Baranac koji je najmanje vodio računa o prirodnom zakonu, jer je želeo da proširi svoj životni prostor.

U čovekov život se sudbinski meša i istorija, u obliku političke vlasti, koja u kritičnim trenucima pokazuje svoju sudbinsku moć „mrkog zida“. Svoju moć vlast pokazuje za vreme Karađorđevog ustanka, tokom austrijske vlasti i u Prvom svetskom ratu. Vlast je umešana u nasilne smrti likova. Ali, vlast se uvek poziva na neke više ciljeve. Abidaga se poziva na Boga i naredbe velikog vezira, na oglasima koji su kačeni na kapiji vladar dodaje da je tako zaključeno na Veću naroda. Tragična sudbina mladog vojnika Feduna se ogleda u činjenici da je naišao na gnev ugrožene vlasti.

Postoje i granice koje čovek sam sebi postavlja. To su moralne i kulturne norme, različiti oblici i navike. U životu čovek ovakve granice stalno sam sebi postavlja. Žrtve tih normi u romanu su Fata i Šemsibeg. Šemsibeg jer nije mogao da se prilagodi novim vremenima, a Fata je bila žrtva unutrašnjeg sukoba između sopstvenih želja i osećaja dužnosti i poslušnosti prema ocu čije je rešenje ona videla samo u sopstvenoj smrti.

Moć je kod Andrića pokušaj čovekovog nasilja nad sudbinom, koje završava nasiljem nad samim sobom. Moć odvaja čoveka od sveta i sebe tako što mu obećava veću slobodu. Da bi došao do moći čovek dolazi do iskušenja, uvek se kocka sa onim što ima i što mu je dato. Ovaj oblik Andrić opisuje u poroku Milana Glasinčanina, koji je, kao i većina moćnika, stranac u kasabi. Kockarska strast je kao neka opsena koja mami svojom nepoznatom, nadzemaljskom lepotom. Milan gubi, ali igra sve dok ne izgubi i dušu. Isti slučaj je i sa Abidaginim pomoćnikom Pljevljakom. Pljevljak je na moćništvo prisiljen, jer mu ona ne pripada, ni ne oseća nikakvo iskušenje prema njoj. Kada je pronašao krivca i video šta ga je čekalo, on je kao opijen moći, bio presrećan što je živ, toliko da u ludilu gubi dušu. Mehmed-paša takođe ima sudbinu moćnika. Ali, u trenutku kada mu se nož zarije u grudi nestaje sva moć koja je oko njega kružila.

Veliko civilizacijsko iskušenje moći predstavlja austrijsko doba. Austrijanci menjaju celokupan oblik kasabe, misleći da imaju punu moć nad celom Bosnom. Ovo iskušenje se završava ratom. Lotika je takođe pala u iskušenje moći – novac joj je postao opsesija. Ona ga čuva, i svima pomaže kada je potrebno, kako rođacima tako i kasablijama.

Sledeći oblik moći je čovekovo uzdizanje nad životom, koji preko smrti vodi u slobodu. To je moć žrtve, koju Andrić predstavlja kao jedini oblik ljudske moći, koji vodi ka duhovnom uzvisivanju po cenu ličnog stradanja i propasti. Radisav se kocka sa svojim životom da bi sprečio ono što se dešavalo. U njegovom stradanju se javlja jedinstven oblik duhovne moći. Njegova patnja i stradanje se uzdižu iznad njega stvarajući mu herojski oreol mučenika koji dobija tek kasnije, preko naroda.

Mrki zid je granica koju čovek ne može da pređe. U prethodno navedenim vidovima Andrić nam otkriva čovekovo iskušenje moći, kojim čovek pokušava da nasilnim putem dođe do što veće slobode. Kao što je rečeno, svaki oblik slobode se plaća većom ili manjom žrtvom.

Svojom vizijom života Andrić je obuhvatio i vidove čovekovog postojanja koji dolaze iz njegovog „utopijskog sna“. Oblici slobode se pojavljuju u čovekovoj mašti, bez volje za moći ili kršenja prirodnih zakona, a za Andrića mašta je jedini prirodno dat prostor u kojoj čovek ima bezgraničnu slobodu gde može da oblikuje svet po svojoj volji. Slobodu mašte kod Ćorkana dok korača ogradom mosta Andrić prikazuje kao slobodu igre, koja čoveku daje snagu. Isto tako, sa slobodom mašte se srećemo u diskusijama mladih generacija na mostu. Drugačiji oblik su priče iz mašte – legende. Ali, ovaj oblik slobode nije večan, jer se pre ili kasnije mora suočiti sa stvarnošću. Neke priče nisu legende, ali se uobličavaju maštom tako što tokom pričanja kasablije sebi daju slobodu da u njih dodaju neke elemente koje će ih malo odvojiti od stvarnosti i teške istine koja ih je zatekla. Legende i priče se grade kao što se grade mostovi. Sloboda mašte prerasta u graditeljsku slobodu.

Kompozicija i struktura dela

Ovaj roman – hronika se sastoji od dvadeset četiri poglavlja. Prvih osam obuhvata doba turske vladavine. Druga epoha je opisana od devetog do šesnaestog poglavlja, aneksiona kriza i balkanski ratovi su opisani u naredna četiri - od sedamnaestog do dvadesetog poglavlja - dok je za poslednje stranice ostavio poslednja četiri poglavlja.

U prvom poglavlju opisan je skladno oblikovan most od kamena ispod kojeg protiče zelena i penušava reka Drina. Kasaba koju je ovaj most delio, Višegrad, živela je od mosta i rasla iz njega kao iz svog neuništivog korena. U drugom poglavlju je prikazana vizija mosta, da bi u trećem poglavlju otpočela njegova izgradnja. Izgradnja mosta koja traje pet godina, smeštena je u dva poglavlja. U petoj glavi se opisuje most, građevina od kamena koja simbolizuje nepromenljivost, postojanost i čvrstina, koji ima simboličnu funkciju - da spaja ono što je razdvojeno i premošćava ono što je nepremostivo. Most koji polako uranja u život kasabe i njenih žitelja na veoma specifičan način vezuje se ne samo za pojedinca, već za porodice i njihove generacije. Šesto poglavlje obeležava Karađorđeva buna, 1804. godina, kada na mostu postavljaju čardak. Osma glava sadrži priču o Fati Avdaginoj. Sa devetim poglavljem dolaze nova vremena., Sedamdesetak godina posle Karađorđeve bune, 1876. godine, izbija novi rat. Godine 1878. Turci polako napuštaju kasabu, da bi na njihovo mesto došla nova vlast. Svečan i zvaničan ulazak austrijskih trupa je opisan u desetoj glavi, u kojoj nije bilo velikih žrtava osim stradanja Alihodže. Dolaskom nove vlasti kasabu naseljava prvo vojska, posle stranci koji donose novine. Život na kapiji je bio življi, šareniji i veseliji (jedanaesto i dvanaesto poglavlje). Četiri godine od okupacije u Bosni počela je regrutacija, kojoj se stanovnici uporno protive i skrivaju se. Na mostu se ponovo pojavila vojska. U poslednjoj četvrtini XIX veka, u četrnaestom i petnaestom poglavlju, sledi retko i kratko zatišje, kada se otvara hotel i pisac opisuje Ćorkana i njegove nesrećne ljubavi. Dvadesetak godina od okupacije, kada naraštaji ulaze u punoletstvo, na kapiji mosta zakačen je oglas koji je nosio crnu prugu, o atentatu carice Jelisavete. U šesnaestoj glavi je opisan početak XX veka, kada sa građenjem železničke pruge opada važnost mosta. Most nije ono što je nekada bio – veza između Istoka i Zapada. Sledeće poglavlje nosi promenu na prestolu i režima u Turskoj 1903. godine. Došla je i 1908. godina, a sa njom i veliko uznemirenje i zategnutost, jer je navedene godine bila „aneksiona kriza“. U osamnaestom poglavlju pisac stiže do 1912, odnosno 1913. godine – Balkanskih ratova. Most se „na mesečini julskih noći belasao, čist, mlad i nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jači od svega što vreme može da donese i ljudi da smisle i učine“. Na njemu se okupljaju mlade generacije, Andrićeva generacija. Godina 1914. smeštena je u četiri poglavlja, kada most ostaje bez sedmog stuba. To je i poslednja godina hronike.

Opšti osvrt na mišljenja o književno-umetničkoj vrednosti dela

Kao glavni lik za svoj roman Andrić je uzeo most. Njega je verovatno ova građevina veoma zainteresovala. U svojoj mladosti on je često viđao ovaj most, prelazio preko njega, sedeo na njegovoj kapiji. Ipak nije samo u ovom romanu spominjan most, već se on spominje i u više Andrićevih pripovedaka. Dakle, nije Andrića privukla lepota višegradskog mosta, nego sam most - čvrst, veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote.

Kroz četiri veka Andrić nam ukazuje kako se vremena brzo menjaju, kako se uvek nešto staro zamenjuje novim, dolaze nove generacije. Samo jedna stvar se nije izmenila: to je bio most koji je stajao na istom mestu, bez ikakve promene dok su se oko njega smenjivale generacije kasablija i stranaca, prolazile godine. Na kraju svake glave se javlja most koji govori da mu ne smeta prolaznost, da je on još uvek tu i da će još dugo tamo stajati, onakav kakav je oduvek bio.

A most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom večitom mladošću savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, na dele sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta.

Prevodi

Prvo izdanje knjige na kineskom jeziku. Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu

Knjiga je 2018. godine objavljena u prevodu na esperanto. Na objavljivanje ovog prevoda se čekalo 55 godina.

Galerija

• 
• 

Literatura

• Reich-Ranicki, Marcel (19. März 1960). „Was kümmert uns Wischegrad”. Die Welt. D : unabhängige Tageszeitung für Deutschland. Berlin: Springer.  COBISS.SR 247286279

Spoljašnje veze

• Marcel Reich-Ranicki : Što je nas briga za Višegrad? : (Preveo s njemačkog Jozo Džambo) na ivanlovrenovic.com
• The Bridge's entry on the 2006 Endangered Sites List
• Odlomci romana
• Roman u .pdf formatu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. januar 2018)
• Fotogalerija višegradske ćuprije