Георгиј Жуков

Из Википедије, слободне енциклопедије
ГЕОРГИЈ ЖУКОВ
Жуков држи говор 1941.
Жуков држи говор 1941.
Датум рођења 1. децембар 1896.
Место рођења Стрелковка, Калушка губернија,
Руска Империја Руска Империја
Датум смрти 18. јун 1974. (78. год)
Место смрти Москва, Руска СФСР,
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР
Професија војно лице

Члан КПСС од 1. марта 1919.
Учешће у ратовима Први светски рат
Руски грађански рат
Велики отаџбински рат
Служба Совјетска армија
Чин Маршал Совјетског Савеза

Функција министар одбране СССР
Мандат 19551957.
Претходник Николај Булгањин
Наследник Родион Малиновски
Херој СССР од 29. августа 1939.
29. јула 1944.
1. јуна 1945.
1. децембар 1956.
Одликовања
совјетска одликовања:
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Орден победе
Орден победе
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Октобарске револуције
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден Суворова првог степена
Орден Суворова првог степена
страна одликовања:
Херој Народне Републике Монголије
Орден Сухабатора
Орден Сухабатора
Орден Сухабатора
Орден црвене заставе (Монголија)
Орден слободе
Орден Легија заслуга-степена главнокомандујући

Георгиј Константинович Жуков (рус. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков; Стрелковка, Калушка губернија, 1. децембар 1896. — Москва, Руска СФСР , 18. јун 1974. (78. год)) је био совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза и министар одбране Совјетског Савеза од 1955. до 1957. године.

Један од најуспешнијих команданата у Другом светском рату. Под његовом командом, Црвена армија је извојевала важне победе у биткама за Москву, Стаљинград, Лењинград, Белорусију и Берлин. Четвороструки је Херој Совјетског Савеза, Херој Народне Републике Монголије, носилац Ордена победе и многих других совјетских и страних одликовања.

После Другог светског рата, запао је у Стаљинову немилост, а након његове смрти подржао је Никиту Хрушчова у обрачуну са антипартијском групом (Молотов, Маљенков и Каганович). Године 1957. због неслагања с Никитом Хрушчовим искључен је Централног комитета КПСС-а и смењен са свих војних функција, а 1958. је пребачен у резерву и пензионисан. После Хрушчова, 1964. године, ново руководство вратило га је у милост, али не и на власт. Остао је популарна личност у Совјерском Савезу све до смрти.


Биографија[уреди]

Предратна каријера[уреди]

Жуков 1923.

Рођен је у сеоској породици у Стрелковки, рејон Малојарославец, Калушка губернија (сада Жуково). Послат је у Москву да изучи занат, а 1915. бива регрутован у руску војску, где је служио у пуку као редов. Током Првог светског рата, Жуков је одликован Крстом Светог Ђорђа два пута и унапређен у чин подофицира за исказану храброст у бици. Приступа партији бољшевика после Октобарске револуције, и његово порекло из сиромашне породице тада му постаје предност. Када се опоравио од тифуса, борио се у грађанском рату (19181920).

До 1923. Жуков је био командант пука, а 1930. бригаде. Ватрено се залагао за бржу реформу војске и увођење и веће коришћење оклопних јединица јер је сматрао да ће тенкови имати одлучујућу улогу у будућим ратовима. Био је познат по својој строгости, детаљном планирању и гвозденој дисциплини. Преживео је Стаљинове чистке врха Црвене армије (1937-1938/39).

Године 1938. Жукову је предата дужност над командом Прве совјетско-монголске групе армија, како би спровео акцију против јапанских инвазионих снага на граници између Монголије и Манџуко коју су контролисали Јапанци у необјављеном рату који је трајао од 1938. до 1939. Оно што је почело као гранично пушкарање - јапански тест спремности Совјета да одбране своју територију - нагло је ескалирало у прави рат, који су Јапанци покренули, напредујући кроз Монголију са 80.000 војника, 180 тенкова и 450 борбених авиона.

То је довело до одлучујуће битке код Халхин Гола. Жуков је захтевао знатна појачања и 15. августа, 1939. издаје наређење за напад које је из прва изгледало као конвенционални фронтални напад. Међутим, Жуков је држао две тенковске бригаде у позадини, које је током успешног маневра, послао на оба крила фронта. Подржавани од стране моторизоване артиљерије и пешадије, две борбене групе опкољавају јапанску шесту армију и пресецају им везу са залихама. У току неколико наредних дана јапанске трупе бивају поражене.

За успех у овој операцији Жуков је награђен титулом Хероја Совјетског Савеза. Ван Совјетског Савеза, међутим, о овој бици се мало знало, и до тада је и Други светски рат почео. Жуковљево пионирско коришћење оклопних јединица је прошло незапажено од стране Запада, и последице немачког блицкрига на Француску у 1940. су дошле као велико изнанађење.

Унапређен у чин генерала 1940, Жуков је накратко био шеф Генералштаба пре него што је због неких несугласица са Стаљином смењен у јуну маршалом Шапошњиковим (кога је опет наследио Александар Васиљевски у новембру).

Други светски рат[уреди]

После немачке инвазије на Совјетски Савез у јуну 1941, Жуков је послат у Лењинград да организује одбрану града. Зауставио је немачко напредовање ка јужној периферији града у јесен 1941.

У октобру 1941, када су се Немци приближили Москви, Жуков замењује генерала Тимошенка на дужности команданта и бива задужен да управља одбраном Москве (види Московска битка). Такође је руководио пребацивањем трупа са Далеког истока, где је велики део совјетских копнених снага био стациониран на дан Хитлерове инвазије. Успешна совјетска противофанзива 1941. натерала је Немце да се повуку, ван домашаја совјетске престонице. Жуковљеви подвизи у закључивању о даљим непријатељевим потезима се сматрају једним од његових највећих достигнућа.

У 1942. Жуков је постао заменик врховног команданта и послат на југозападни фронт да би командовао одбраном Стаљинграда. Под свеобухватном командом Васиљевског, надгледао је опкољавање и заробљавање немачке шесте армије године 1943. по цени од око милион мртвих (види Стаљинградска битка). Током стаљинградских операција Жуков је провео највећи део времена у безуспешним нападима на правцу Ржев-Вјазма, позната као "Ржевска кланица" ("Ржевская мясорубка"), без обзира на све прогласио је победу код Стаљинграда као своју, што је натерало Стаљина да потпише објаву о Жуковљевом непрописном понашању: "Супротно Жуковљевим тврдњама, он нема никакве везе са планом ликвидације групе немачких трупа код Стаљинграда; познато је да је план развијан и покренут у јесен 1942, док је Жуков био на другом фронту, далеко од Стаљинграда".

У јануару 1943. организовао је први пробој немачке блокаде Лењинграда. После неуспеха Маршала Ворошилова, преузео је акцију и успешно је прекинуо опсаду Лењинграда у јануару 1944.

Жуков је предводио совјетску офанзиву 1944. и коначни напад на Немачку у 1945. као и окупацију Берлина у априлу. Постао је први командант совјетске окупационе зоне у Немачкој. Као најчувенији совјетски војни командант у Великом отаџбинском рату, Жуков је вршио инспекцију Победничке параде на Црвеном тргу у Москви године 1945.

Жуков са Монтгомеријем
у Берлину, 1945.

Жуков је затим командовао операцијом Августовска олуја, у кампањи против Јапана пред крај Другог светског рата.

Послератна каријера[уреди]

Ратни вођа и херој нарочито популаран у војсци, Жуков је представљао најозбиљнију потенцијалну претњу Стаљиновој диктатури. Као резултат тога, године 1947. бива постављен на дужност одеске војне области (која је далеко од Москве и без неког већег стратешког значаја). Али, после Стаљинове смрти, Жуков бива враћен у милост и постаје заменик министра одбране (1953), затим министар одбране (1955).

Године 1953. Жуков стаје на страну постстаљинистичког руководства комунистичке партије у извођењу хапшења (и касније смакнућа) Лаврентија Берије, шефа обавештајне службе (КГБ) када је овај покушао да дође на Стаљиново место.

Жуков, као совјетски министар одбране, је одговоран за инвазију на Мађарску у октобру, 1956. Он је то од Хрушчова и захтевао.

Године 1957. Жуков је подржао Хрушчова у борби против конзервативних струја унутар партије, такозване "антипартијска група" коју је предводио Вјачеслав Молотов. Жуковљев говор на пленуму централног комитета је био веома значајан - директно оптужујући неостаљинисте за њихово саучесништво у Стаљиновим злочинима.

У јуни исте године постао је пуноправни члан Президијума Централног комитета комунистичке партије. Имао је, међутим, значајне политичке несугласице са Хрушчовим по питањима војне политике. Хрушчов је смањивао број конвенционалних снага и морнарице, и у исто време развијао стратешко нуклеарно наоружање као примарну силу која је требала да одврати непријатеље од сукоба са Совјетским Савезом, стога ослобађајући људство и ресурсе који су могли служити развоју цивилне економије.

Жуков је подржао интересе војске и успротивио се Хрушчовљевој политици. Хрушчов, да би демонстрирао доминацију партије над војском, сменио је Жукова са министарске дужности и протерао га из Централног комитета (октобра 1957). У својим мемоарима, Хрушчов тврди да је веровао да Жуков планира државни удар против њега и оптужује Жукова за ово као основу за истеривање на састанку Централног комитета.

После Хрушчовљеве смене у октобру 1964. ново руководство Леонида Брежњева и Алексеја Косигина враћа Жукова у милост, али не и на власт. Остао је популарна личност у Совјерском Савезу све до смрти 1974. Сахрањен је са свим војним почастима.

Астероид 2132 Жуков је назван по њему. Године 1995, у знак сећања на Жуковљев стоти рођендан, Руска Федерација је усвојила ред Жукова и орден Жукова.

Амбасадорски звездани брод УСС Жуков (НЦЦ-62136) се помиње у америчкој научно-фантастичној телевизијској серији Звездане Стазе: Следећа генерација.

Одликовања[уреди]

Жуков је носилац бројних одликовања. Између осталог, четири пута је био проглашен херојем Совјетског Савеза; поред њега, само је још Леонид Брежњев био четири пута херој. Жуков је један од три носиоца дупла Ордена Победе.

Између осталога одликован је америчком Легијом за заслуге и југословенским Орденом слободе.

Фото галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]