Корисник:Pinki/Нови Портал
Добро дошли на
Портал Револуционарни раднички покрет Југославије
-
Насловна страна листа „Радничке новине“ из 1920. године -
Споменик „Тополивцу“ у Крагујевцу, испред зграде „Заставе“ -
Споменик на гробу Димитрија Туцовића на Новом гробљу -
Споменик рударима учесницима „Хусинске буне“ у Тузли -
Биста Ђуре Ђаковића на Гробници народних хероја на Калемегдану, у Београду -
Бисте седморице секретара СКОЈ-а у дворишту ОШ „Седам секретара СКОЈ-а“ у Новом Београду -
Споменик „Радник“ у Земунском парку
_-_panoramio.jpg)
Портал о Револуционарном радничком покрету Југославије настао је са жељом да се на Википедији на српском језику што боље презентује револуционарна борба радничке класе Југославије, предвођене Комунистичком партијом, за боље услове живота и рада и успостављање система социјалне правде.
Портал приказује чланке везане за личности и догађаје из историје револуционарног радничког покрета Југославије у периоду од 1919. до 1941. године, али се такође бави и личностима и догађајима из историје радничких покрета југословенских земаља у периоду од средине XIX века до 1919. године.
Уколико и ви желите да учествујете у писању чланака о револуционарном радничком покрету позивамо Вас да приступите Тиму за Револуционарни раднички покрет Југославије.
Филип Филиповић (Чачак, 21. јун 1878 — Москва, април 1938) био је југословенски политичар и револуционар, један од оснивача Комунистичке партије Југославије и њен први секретар.
Још као гимназијалац, под утицајем Светозара Марковића и Димитрија Туцовића заинтересовао се за социјализам. Студије математике је започео у Београду, а завршио у Петрограду, у Русији, где је 1902. године постао члан Руске социјалдемократске партије и прикључио се бољшевичкој фракцији унутар ње. Радио је као професор математике, али је учествовао и у револуционарном раду учествујући у борби руских радника, марксиситичким кружоцима и Руској револуцији 1905. године.
Године 1912. вратио се у Србију, где је постао члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске странке и секретар Радничке коморе. Током Првог светског рата био је ухапшен и од 1916. године је био у интернацији у Бечу, где се повезао са бољшевицима и политички деловао. Почетком 1919. вратио се у Југославију и радио на организовању Конгреса уједињења на коме је створена Социјалистичка радничка партија Југославије, а он секретар Извршног одбора Централног партијског већа.
На Вуковарском конгресу, одржаном 1920. године предводио је револуционарну струју у партији, која је однела превагу након чега је партија преименована у Комунистичку партију Југославије. Заједно са Симом Марковићем тада је био изабран за секретара Централног партијског већа. Активно је радио на пропагирању идеја социјализма и на популисању и одбрани револуција у Мађарској и Русији, због чега је више пута био хапшен и прогањан. Августа 1920. године био је изабран за председника Београдске општине, али је државна власт Краљевине СХС суспендовала његов избор за председника. Потом је био изабран за народног посланика Уставотворне скупштине.
Заједно са осталим члановима руководства КПЈ био је ухапшен и на Видовданском процесу, 1922. године осуђен на две године затвора, које је издржао у Пожаревцу. Године 1923. учествовао је у организовању Независне радничке партије Југославије, која је представљала легални облик рада тада илегалне КПЈ, али је након њене забране 1924. године морао да оде у емиграцију. Као представник КПЈ радио је у Балканској комунистичкој федерацији и Извршном комитету Коминтерне. Као представник Коминтерне учествовао је у раду Трећег и Четвртог конгреса КПЈ. Такође је био учесник неколико конгреса Коминтерне. Године 1929. у Бечу је био изабран у загранично руководство КПЈ. Живео је у Москви, где у време стаљинових чистки, фебруара 1938. године био ухапшен, а потом осуђен и погубљен.
