Образовање у Србији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Образовање у Србији
Образовање у Србији
Карловачка гимназија, прва српска гимназија
Министарства
Министарство Министарство просвете, науке и технолошког развоја[1]
(Томислав Јовановић)
Буџет
Буџет 4,7% ГДП-а (2008)[2]
Општи подаци
Званич. језик српски
Систем државни
Писменост (2010)
Укупно 97,9%[2]
Мушкарци 99,2%[2]
Жене 96,7%[2]
Упис ()
Дипломирани ()

Образовање у Србији се одвија под надзором Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Датира још из 12. века, а данас се дели на предшколско (вртић), основно (основна школа), средње (средња школа) и високо образовање (факултети универзитета и академија уметности). Пре примене Болоњске декларације (до 2006), постојало је и постдипломско образовање, тренутно у склопу другог и трећег нивоа високог образовања.

Рана историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја школства у Србији и Образовање у средњовековној Србији

Школство у Србији датира од 17. века, а почиње оснивањем школа при католичким манастирима у Тителу и Бачу у данашњој Војводини, која је тад била део Угарске, и код приватних учитеља, код којих је настава била на српском и грчком језику.[3] Међутим, образовање датира још од раније, од 12. века, при манастирима које је, између осталих, покренуо Свети Сава.[3] После пада српске средњовековне државе и великих сеоба Срба у Аустрију, Срби су се нашли под притиском католичке цркве. У циљу одбране од покрштавања затражена је помоћ од Русије из које ће доћи учитељи Максим Суворов (отворио Славјанску школу) и после њега Емануел Козачински (који ће отворити Латинску школу).[3] Аврам Мразовић је 1. маја 1778. у Сомбору основао српску основну школу „Норму“, која је најстарија установа за образовање учитеља за словенско становништво на југу Европе.[4] Карловачки митрополит Стеван Стратимировић је 1791. у Сремским Карловцима основао Карловачку гимназију.[3] Током Првог српског устанка, у Београду је 1808. основана Велика школа заслугом Ивана Југовића и Доситеја Обрадовића.[5] У Крагујевцу је октобра 1838. основан Лицеум Књажества сербског, прва виша школа у Србији. Он је 1841. премештен у Београд. Лицеј је постојао до 1863. када прераста у Велику школу, која је имала три факултета: Филозофски, Технички и Правни.[6] Београдски универзитет је основан 1905. После Другог светског рата из Београдског универзитета су се издвојили Универзитет у Новом Саду (1960), Нишу (1965), Приштини (1970), Подгорици (1974) и Крагујевцу (1976).

Скора историја[уреди]

Образовни систем[уреди]

До примене Болоњске декларације, 2006, и свеобухватних измена образовног система, Србија је примењивала систем наслеђен из социјалистичке Југославије. Предшколско образовање било је изборно, а основно и средње овразовање идентични садашњим. Применом Болоњске декларације школске 2005/06. године, бивша Диплома високог образовања је изједначена са мастером, а магистратура са прве две године докторских студија (још једна година до доктората), обоје услед једнаких година учења. Постдипломско образовање је обухватало оно што данас обухватају други и трећи део високог — магистратуру и докторат.[7]

Стручна спрема[уреди]

Осим очигледних измена у образовном систему, историјски систем је рангирао уленике према стручној спреми. Ученици који су завршили прва четири разреда основне школе били су неквалификовани радници (НКВ), а они који су завршили свих осам полуквалификовани радници (ПКВ). За завршетак трогодишње занатске школе, посајало се квалификован радник (КВ, средња стручна спрема, ССС), као и за четворогодишњу стручну школу. Специјализацијом на основу стручног средњег образовања, постајало се висококвалификовани радник (ВКВ).[8] За завршетак више школе, добијала се виша стручна спрема (ВШ, ВШС). За основне факултетске студије, добијала се висока стручна спрема (ВСС), даљим студирањем магистар (МР) и доктор (ДР).[9]

Степен стручне спреме[уреди]

Сем саме стручне спреме, која је показивала одређену способност за рад и знање, постојао је и степен стручне спреме:[9]

  • I степен — нижи разреди основне школе (4 година за степен; 4 године укупно)[a]
  • II степен — виши разреди основне школе (4 година за степен; 8 година укупно)
  • III степен — трогодишња занатска школа (3 година за степен; 11 година укупно)
  • IV степен — четворогодишња стручна школа (4 година за степен; 12 година укупно)
  • V степен — четворогодишња занатска школа (4 година за степен; 12 година укупно)
  • VI-1 степен — двогодишња виша школа (2-3 године за степен; 14 година укупно)
  • VI-2 степен — трогодишња виша школа (3 године за степен; 15 година укупно)
  • VI-2 степен — трогодишње академске студије (3 године за степен; 15 година укупно)
  • VII-1 степен — четворогодишње основне студије (4 године за степен; 16 година укупно)
  • VII-1 степен — четворогодишње специјалистичке студије (4 године за степен; 16 година укупно)
  • VII-1 степен — петогодишње специјалистичке студије (5 година за степен; 17 година укупно)
  • VII-2 степен — шестогодишње специјалистичке студије (6 година за степен; 18 година укупно)
  • VII-2 степен — магистратура (магистар наука, МР) (2 године за степен; 19 година укупно)
  • VIII степен — докторат (доктор наука, ДР) (1 година за степен; 20 година укупно)

Школска година[уреди]

Предшколско се похађа у години уписа првог разреда основне школе. Траје бар четири сата дневно и бар шест месеци. Након њега, ученици похађају тест способности за упис у основну школу.[10] Школска година за основне и средње школе траје девет и по месеци, сем за ученике осмог разреда основне школе и завршног разреда (трећег или четвртог) средње школе, којима траје једну недељу краће. Она почиње првог понедељка септембра, а завршава се петка друге пуне недеље јуна.[11] Школска година је подељена на два полугодишта, а полугодишта на укупно четири тромесечја (класификациони период у средњој школи).[11]

Током школске године, ученици основних и средњих школа имају пет распуста, периода када не иду у школу, намењених за одмор: новембарски (тромесечје; траје два дана), јануарски (полугодиште/Нова година/Божић; траје 15 дана), фебруарски (Дан државности; траје два дана), априлски (тромесечје/Ускрс; траје 10 дана) и мајски распуст (Празник рада; траје два дана). Дешава се да се распусти поклопе, па је, на пример, школске 2012/13. године, априлски распуст потпуно асимиловао мајски.[11]

Између школских година, ђаци иду на летњи распуст, који траје два и по месеца, односно три за ученике који уписују средљу школу, а четири за оне који уписују факултет. Дакле, ученици непрелазних година имају 85 радних дана у првом полугодишту, а 95 у другом, тј. 180 радних дана током школске године.[11] Током школске године, у основним и средњим школама се одржавају два обавезна кроса — један јесењи,[12] а други пролећни.[13] Школска година студентима почиње месец дана касније, у октобру. Подељена је на два семестра, која почињу око месец дана касније него основношколска и средљошколска полугодишта, а подељена су на испитне рокове, који се одржавају у зависности од факултета.[14][15][16]

Општи принципи[уреди]

Организација школе[уреди]

Ученици су подељени у одељења од минимум петоро ђака за предшколско, а петнаест за основне и средње школе. Одређени број школа има ђачки парламент и/или вршњачки тим. Ђачки парламент предлаже побољшања и школске догађаје директору школе,[17] док вршњачки тим, уз помоћ школског психолога, помаже ученицима у решавању школских проблема, првенствено када је у питању насиље,[18] и то унутар Уницефовог програма Школа без насиља.[19] У школама без вршњачког тима, цео посао је на психологу и органима школе. Средње школе уместо психолога имају педагога. Родитељи се организују у савет родитеља, који предлаже екскурзије, надгледа радње у блиској вези са ученинчким финансијама, и разговара и доноси закључке о догађајима битним за школу.[20] Он такође преузима у одговорности ђачког парламента, ако он није присутан у одређеној школи.[17]

Школски уџбеници[уреди]

Сваки предмет, сем физичког, има свој уџбеник. Ђаци набављају уџбенике у складу са одабиром предметног наставника. Купују их у књижарама, мада је куповина половних књига од оних који су одређени разред завршили уобичајена. Од школске 2009/10. године, сви основци који полазе у први разред добијају бесплатне књиге које морају да врате на крају школске године.[21] Иако је првобитно планирано да се оштећене књиге наплаћују, министар Жарко Обрадовић је потврдио да се и такве књиге прихватају и не наплаћују.[21] Бесплатне књиге су у прошлости биле доступне само ученицима који нису били у могућности да их набаве. Међутим, од школске 2010/11. године, бесплатне књиге су добили и београдски другаци и петаци, а од школске 2011/12. године, сви ученици основних школа на територији Града Београда добијају бесплатне уџбенике под истим условима.[22]

Оцењивање ученика[уреди]

Систем оцењивања ученика у Србији је бројни, а садржи оцене од 1, за најмање знање, до 10, за највеће знање. У основним и средњим школама, оцене су од 1 до 5:[23]

  • Недовољан (1) — оцена која захтева поправљање, јер није пролазна
  • Довољан (2) — оцена за основно знање уз инструкције предавача
  • Добар (3) — оцена за исправно репродуковање наученог садржаја
  • Врлодобар (4) — оцена за јасно објашњавање и упоређивање градива
  • Одличан (5) — оцена за стварање система знања и логичко повезивање садржаја

Више школе и универзитети ученике оцењују оценама од 1 до 10, где је 6 најмања пролазна оцена, коју студенти морају добити за наставак школовања. Сем тога, оцене за први разред основне школе су описне — предавачи у ђачке књижице уписују своја запажања у вези са одређеним учеником, каи и предлоге за даљи напредак.

Завршетком образовног циклуса, ученик који на крају школске године има закључене највише оцене (петице) из свих предмета од петог до осмог разреда основне односно током трајања средње школе, као и учешће на макар једном такмичењу окружног нивоа, као награду добија диплому „Вук Стефановић Караџић“, краће Вукову диплому, која се додељује од 1966. године. Раније су постојала и друга признања, као што је диплома „Михаило Петровић Алас“ (Аласова диплома) за изузетна постигнућа из природних предмета.[24]

Страни држављани[уреди]

Страни држављани и лица без држављанства се уписују у школе на исти начин као и држављани Републике Србије. Једина разлика је, сем набављања одређених докумената, та да имају могућност похађања бесплатних часова српског језика пред полазак у школу, за случај да га већ не знају, како би могли да разумеју предавања у школи. Додатно, ако је ученик из европске земље, он има право да похађа часове свог матерњег језика и културе, бесплатно или уз доплату.[25]

Школски систем[уреди]

Предшколско[уреди]

Са образовањем деце се почиње у предшколским установама које се одржавају у локалном вртићу, те је оно први део образовања. Оно је обавезно од школске 2006/07. године. Траје бар 4 сата дневно бар 6 месеци у години уписа у први разред, за децу од пет или шест година, а циљ му је упознавање ученика са образовним системом и припрема за основну школу.[10]

Основна школа[уреди]

Деца се уписују у основну школу са шест или седам година. Као и предшколско, и основно образовање је обавезно. Основна школа траје осам година и подељена је на два периода:[26]

  • први циклус основног образовања (од 1. до 4. разреда)
  • други циклус основног образовања (од 5. до 8. разреда)

У нижим разредима, ђаци су насумично подељени у одељења, и имају само једног предавача — учитеља или учетељицу и једну учионицу за све предмете. Једини изузетак су часови енглеског језика и веронауке, за које ученици имају посевне наставнике. Крајем првог циклуса, ђаци добијају и наставника или наставницу физичког. Ђаци имају следеће предмете:

  1. математика
  2. матерњи језик (српски језик, мађарски језик, албански језик итд.)
  3. српски као нематерњи језик (за оне којима матерњи језик није српски)
  4. енглески језик (први обавезни страни језик)
  5. ликовна култура
  6. музичка култура
  7. физичко васпитање
  8. свет око нас (у првом и другом разреду)
  9. природа и друштво (у трећем и четвртом разреду)
  10. обавезни изборни (веронаука или грађанско васпитање)
  11. изборни по жељи (лепо писање за први, народна традиција за четврти и „Чувари природе“ за све разреде)

У вишим разредима, ђаци добијају посебне наставнике и наставнице за сваки предмет, а настава се одржава у предметним кабинетима. Добијају се и следећи нови предмети:

  1. од 5. разреда: биологија, географија, историја, техничко и информатичко образовање, други страни језик, спорт и други изборни предмет (информатика или цртање, сликање, вајање)
  2. од 6. разреда: физика
  3. од 7. разреда: хемија

Пријемни и завршни испит[уреди]

Када ученик заврши осми разред, може да бира да ли жели да настави образовање. Међутим, Национална стратегија развоја образовања до 2020. године (сачињена 2011) предвиђа обавезно средње образовање, а тадашњи министар образовања Жарко Обрадовић је рекао да, иако ће стратегија бити примењивана у будућности, њена примена захтева уставне промене.[27] Завршни испит за ученике основних школа је обавезан од школске 2011/12. године. Он се састоји од теста из математике и српског, од којих сваки носи по 20 бодова. Ученици добијају и бодове из основне школе, који се добијају тако што се саберу просечне оцене не крају шестог, седмог и осног разреда, а добијени збир подели са четири. Тако је могуће добити највише 60 бодова на основу успеха у основној школи.[28]

Ученици који су шести разред завршили у иностранству, аутоматски добијају 20 бодова за тај разред. Сем тих 100 бодова, ученици добијају и додатне бодове за остварени успех на такмичењима која организују стручна друштва призната од стране министарства. Тако ученици могу добити од четири бода за треће место на републичном, до 20 бодова за прво место на међународном такмичењу.[28] Од школске 2013/14. године уведен је трећи испит, такозвани комбиновани тест, који садржи питања из природног и друштвеног градива — биологија, историја, физика, географија и хемија.[29] Сем завршног, организује се и пријемни испит за ученике који желе да упишу посебне смерове — специјално образовање, Математичка гимназија, филолошка гимназија, двојезичка настава, балетска школа, музичка школа, ликовна школа.[28]

Средња школа[уреди]

Средња школа представља трећи део образовања уопштено и први део необавезног образовања у Србији.[30] Постоје две врсте средњих школа — гимназије и стручне школе. У оба случаја, ђаци добијају учионице у којима имају предмете за које није потребна наставна опрема, док за остала предмете имају кабинете и радне просторије — лабораторија из хемије, експериментална просторија из физике и радна просторија из биологије, на пример.[17]

  • Стручне школе специјализују ученике у одређењим пољима и награђују их стручном дипломом. Постоје две врсте стручних смерова — четворогодишњи (релативно широко образовање са могућношћу даљег наставка) и трогодишњи (скоро па сасвим усмерено образовање без великих могућности даљег наставка).

Ученици у реалним гимназијама бирају смер који одређује обим градива из одређених предмета. Већина гимназија има природно-математички[31] и друштвено-језички смер.[32] Међутим, постоји још смерова, као што су општи тип,[33] информатички смер,[34] филолошки смер,[35] и многи други. Нови предмет у гимназијама је трећи страни језик — латински језик традиционалног изговора западног стила, док филолошке гимназије нуде и старогрчки или кинески језик.[17]

У трогодишњим стручним школама, могућа је промена занимања. Наиме, ученици пред упис у средњу школу попуњавају листе жеља којима редом пишу шта желе да упишу (највише 20 различитих смерова). На основу броја бодова, ученици се распоређују у средње школе. У завршној години, они ученици трогодишњих стручних школа који желе да добију диплому различиту оној за коју су учили, могу то урадити преквалификацијом.[36][37][38] На пример, ако ученик положи завршни испит којим добија диплому аутомеханичара, а у међувремену нађе посао бравара у Русији, полагањем теста разлике смерова он добија диплому бравара уместо ауто-механичара.[39] Слични процес је и доквалификација — проширивање знања кроз разне обуке, која захвата већ запослене људе који су завршили средње стручне школе, али и оне који су завршили факултете.[36][38]

Висока школа[уреди]

Високошколске установе у Србији уписују студенте на основу успеха у средњој школи и резултатима пријемног испита за одређени факултет. Постоје три врсте високошколских установа.[40]

  • Виша школа[b] траје три године, а налик је занатским универзитетима пристуним у остатку света. Занатски универзитети трају 3-8 година, као и сви остали факултети, те нуде и уобичајене високошколске дипломе — бачелорат, магистратура и докторат. Разлика је та што српске више школе трају само три године и нуде посебне вишекошколске дипломе. Међутим, Србија је потписала Болоњску декларацију 2003, па би више школе требале бити реформисане у установе идентичне универзитетима.
  • Академија струковних студија у обављању делатности обједињује образовни, истраживачки, стручни и уметнички рад. Академија струковних студија може остваривати основне струковне студије и специјалистичке струковне студије. Високошколска установа има статус академије струковних студија ако остварује најмање пет акредитованих студијских програма струковних студија из најмање три поља.

Ваннаставне активности[уреди]

Основне школе могу имати и кухиње, које најјефтиније обезбеђују ђацима оброке. Обична понуда су пецива, обично са пуњењем, али неке школе имају и пљескавице, помфрит и слично. Неке школе нуде чак и куване оброке, али за већу цену.[41] Екскурзије су такође једне од ваннаставних садржаја које школе организују, и то су обично једнодвене или дводевне посете местима широм Србије, а у последњим разредима средње школе и у остатку Европе. Њих организује школа, и то искључиво основне и средње школе.[42] Додатна настава се организује за ученике са жељом да уче више о одређеној теми, учествују у такмичењима, добију стипендије, и спреме се за даље образовање.[43] Допунска настава се организује првенствено за ученике са лошим оценама. Њени циљеви су помагање ученицима у „сустизању“ градива, уз учење лекције не само за предтојећи тест, већ и памћење главног дела лекције за дуже време. На њу такође могу ићи и ученици са вишим оценама, посебна као припрема за тест или увежбавање градива.[43] Основне и средње школе организују и секције, првенствено новинарску, ликовну и драмску секцију, и хорове.[43]

Посебно образовање[уреди]

Посебно образовање у Србији укључује: специјално образовање (образовање особа са инвалидитетом, слабијег социјално-економског статуса, или децу са менталним поремећајима), двојезичко образовање (образовање на српском и још једном језику), целодневну наставу (наставу која, уз паузе, траје од ујутру до увече) и образовање одраслих. На територији делује и шездесетак приватних школа.

Двојезичка настава[уреди]

Од школске 2009/10. године, ученици виших разреда појединих основних школа и ученици појединих средњих школа могу бити организовани у посебна одељења, базирана на двојезичкој, односно билингвалној настави. Настава се највише одвија на српском, са 35-45%.[44] наставе на енглеском, француском или италијанском језику.[45][46]

Целодневна настава[уреди]

Од школске 2009/10. године, одржава се и целодневна настава. Осмишљена је за децу са родитељима који проводе доста времена на послу, или су на неки други начин заузети, али само за ученике нижих разреда основне школе. Организација наставе је следећа: преподневни часови, поподневни часови, као и одмори за игру, домаће задатке и пауза за ручак. Различити учитељи предају преподне и поподне. Циљ целодневне наставе је могућност ученика да остају у школи већи део дана са својим другарима, уз то завршавајући домаћи и остале школске обавезе у школи, као и растерећење родитеља.[47][48]

Целодневна настава је продужетак продуженог боравка већ присутног у српском школском систему, који омогућава ученицима који иду у преподневни смену (која се завршава око подне) да остају у школи до повратка њихових родитеља са посла (обично од 15 до 17 часова). Школе које нуде целодневну наставу, нуде и продужени боравак.[48][49]

Друга шанса[уреди]

Од школске 2011/12. године, пројекат под називом Дуга шанса покренут је с циљем увођења образовања одраслих у српске школе. Сврха пројекта је образовање људи који нису завршили основну школу, уз веће шансе за запошљавање. Чак половина полазника школске 2011/12. године били су Роми. Од полазника исте године, 72% било је незапослено.[50][51][52][53]

Приватне школе[уреди]

На територији Републике Србије у складу са законима о образовању, делује око шездесет приватних школа, од чега је петнаест основних. Похађа их неколико хиљада ђака. За разлику од државних школа са минимумом од петнаесторо деце, у приватнима одељења имају и по осморо, дупло мање. Ђаци у њих путују школским минибусом, књиге и прибор чувају у школи, имају већи број секција и ваннаставних активности и дуже остају у школи, јер сем часова имају и више пауза за оброке и израду домаћих задатака. Сведочанства и дипломе које ученици добијају акредитовани су од релевантног министарства.[54]

Услови рада су исти као и за државне школе, с тим што оснивач, да би добио потврдно решење, мора да напише елаборат и пошаље га уз банкарску гаранцију по циклусу школовања. Приватне школе, као и државне, морају имати наставни план и програм, библиотеку, фискултурну салу, кухињу, просторију за ручавање и двориште довољно просторно и опремљено за сву децу. Као мане оваквих школа наводи се висока цена (4000 до 9500 евра годишње), изолованост ђака од остатка генерације и „школовање под стакленим звоном“. Прва приватна основна школа почела је са радом школске 2005/06. године.[55] Неке од приватних високошколских институција у Србији јесу Мегатренд, Сингидунум, Алфа, Метрополитан, Унион.

Академске дипломе[уреди]

Нискошколске[уреди]

Немедицинске високошколске[уреди]

Медицинске високошколске[уреди]

Образовни систем[уреди]

Године Разред/звање Образовне установе
5-6 0 предшколско
обавезно образовање
6-7 1 основна школа
обавезно образовање
7-8 2
8-9 3
9-10 4
10-11 5
11-12 6
12-13 7
13-14 8
14-15 1 гимназија четворогодишња
стручна школа
трогодишња
стручна школа
15-16 2
16-17 3
17-18 4
18-19 медицински факултет (MD) универзитет виша школа
19-20
20-21 немедицински бачелор/
виша диплома
21-22
22-23 немедицински мастер
23-24 доктор медицине
24-25 специјалистички стаж
25-26 немедицински докторат
26-27
27-28 дупли докторат (MD/PhD) медицинска специјалност (MD/Spec)
28-29 специјалистичка диплома
29-30 MD/PhD

Међународни споразими[уреди]

  • Конвенција о признавању високообразовних студија, диплома и звања за арапске и европске земље (2001)[56]
  • Конвенција УНЕСКО-а о признавању високообразовних студија у региону Европе (2001)[57]

Напомене[уреди]

  1. ^ Данас је обавезно завршити свих осам разреда основне школе.
  2. ^ Званични називи су висока школа или висока школа струковних студија, у зависности од поља рада.
  3. ^ Медицинска специјализација се у Србији састоји из 3 године медицинског стажа и 2 године специјалистичких студија.
  4. ^ Докторска специјализација се у Србији састоји из 3 године медицинског стажа и 3 године дуплих докторских студија.

Извори[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

  1. ^ „Министарство просвете, науке и технолошког развоја“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  2. ^ а б в г „Serbia“. The World Factbook. Централна обавештајна агенција Приступљено 30. 8. 2013.. 
  3. ^ а б в г „Историјат школе“. Сремски Карловци: Карловачка гимназија Приступљено 30. 8. 2013.. 
  4. ^ Животопис Аврама Мразовића. Сомбор: Педагошки факултет. 2008. 
  5. ^ „Иван Јогувић — оснивач Велике школе“. Срспка православна црква Приступљено 30. 8. 2013.. 
  6. ^ „Лицеум Књажевства сербског“. Универзитет у Крагујевцу Приступљено 30. 8. 2013.. 
  7. ^ „Кратак водич кроз Болоњски процес“. Универзитет у Новом Саду Приступљено 30. 8. 2013.. 
  8. ^ „Оквир квалификација“. Центар за образовне политике Приступљено 30. 8. 2013.. 
  9. ^ а б „Формулар за пријаву кандидата“. Економски факултет у Суботици Приступљено 30. 8. 2013.. 
  10. ^ а б „Припремни предшколски програм“. МПНТР РС. Archived from the original on 21. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  11. ^ а б в г „Календар рада“. МПНТР РС. Archived from the original on 21. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  12. ^ „Јесењи крос 2011“. Београд: ОШ „Раде Драинац“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  13. ^ „Пролећни крос 2012“. Београд: Војна гимназија Приступљено 30. 8. 2013.. 
  14. ^ „Испитни рокови“. Јагодина: Педагошки факултет Приступљено 30. 8. 2013.. 
  15. ^ „Испитни рокови“. Ниш: Филозофски факултет Приступљено 30. 8. 2013.. 
  16. ^ „Испитни рокови“. Београд: Архитектонски факултет Приступљено 30. 8. 2013.. 
  17. ^ а б в г „Лична карта школе“. Информатор, 2012/2013. (Гимназија „Таковски устанак“) година четврта. 
  18. ^ „Вршњачки тим“. Нови Сад: ОШ „Коста Трифковић“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  19. ^ „Школа без насиља“. УНИЦЕФ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  20. ^ „Савет родитеља“. Зрењанин: ОШ „Вук Караџић“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  21. ^ а б „Бесплатне књиге за прваке стигле у школе“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  22. ^ „Савет родитеља“. Београд: Град Београд Приступљено 30. 8. 2013.. 
  23. ^ „Критеријуми за оцењивање“. Информатор, 2012/2013. (Гимназија „Таковски устанак“) година четврта: 28-30. 
  24. ^ „Povelja izuzetnosti ili parče papira“. Vreme Приступљено 11. 8. 2014.. 
  25. ^ „Упис страних држављана и лица без држављанства“. МПНТР РС. Archived from the original on 21. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  26. ^ „Основно образовање и васпитање“. МПНТР РС. Archived from the original on 21. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  27. ^ „Средња школа обавезна“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  28. ^ а б в „Конкурс 2012—2013“. Просветни преглед за упис у средњу школу: 4-14. 
  29. ^ „Пробно тестирање за ђаке шестог разреда“. Новости Приступљено 30. 8. 2013.. 
  30. ^ „Средње образовање и васпитање“. МПНТР РС. Archived from the original on 21. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  31. ^ „Природно-математички смер“. Гимназија „Стефан Немања“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  32. ^ „Друштвено-језички смер“. Гимназија „Стефан Немања“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  33. ^ „Општи тип“. Гимназија „Стефан Немања“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  34. ^ „Информатички смер“. Гимназија „Пожега“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  35. ^ „Филолошки смер“. Гимназија „Стефан Немања“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  36. ^ а б „Преквалификација“. Отворени уневерзитет „Знање“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  37. ^ „Преквалификација“. Центар за едукацију Приступљено 30. 8. 2013.. 
  38. ^ а б „Додатно образовање“. Национална служба за запошљавање. Archived from the original on 22. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  39. ^ О школи. Техничка школа „Јован Жујовић“. јун 2012. 
  40. ^ „Високо образовање“. МПНТР РС. Archived from the original on 21. 12. 2012. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  41. ^ „Влада нема пара за ђачке кухиње“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  42. ^ „Нема више екскурзија у иностранство“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  43. ^ а б в „Додатна, допунска, секције“. Рачунарска гимназија „Смарт“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  44. ^ „Гимназија Таковски устанак“. Школска управа Чачак Приступљено 30. 8. 2013.. 
  45. ^ „Гимназијалци у Пирору ће учити на француском и српском“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  46. ^ Обавештење о билингвалној настави, Горњи Милановац: ОШ „Момчило Настасијевић“, јун 2012. 
  47. ^ „Целодневна настава за ниже разреде“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  48. ^ а б Обавештење о целодневној настави, Горњи Милановац: ОШ „Момчило Настасијевић“, јун 2012. 
  49. ^ „Продужен боравак за основце“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  50. ^ „Друга шанса за основно образовање одраслих“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  51. ^ „Друга шанса“ у нашој школи, Горњи Милановац: Основна школа „Момчило Настасијевић“, јун 2012. 
  52. ^ „Основне информације о „Другој шанси““ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  53. ^ „У школу после 13 година паузе“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  54. ^ „Добро јутро, господине председниче“. Време Приступљено 30. 8. 2013.. 
  55. ^ „Приватне школе: Помодарство или најбоље место за образовање“. Блиц Онлајн Приступљено 30. 8. 2013.. 
  56. ^ „International Convention on the Recognition of Studies and Degrees“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  57. ^ „Unesco Convention On the Recognition of Studies and Degrees“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  58. ^ „Bologna Process“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  59. ^ „Болоњска декларација“. Archived from the original on 10. 4. 2011. Приступљено 30. 8. 2013.. 
  60. ^ „Convention on the Recognition of Qualifications“ Приступљено 30. 8. 2013.. 
  61. ^ „Лисабонска конвенција“ Приступљено 30. 8. 2013.. 

Литература[уреди]

  • Животопис Аврама Мразовића. Сомбор: Педагошки факултет. 2008.