Хулио Кортасар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хулио Кортасар

Cortázar.jpg
Хулио Кортасар

Информације
Датум рођења 26. август 1914.
Место рођења Иксел (Белгија)
Датум смрти 12. фебруар 1984.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Потпис

Хулио Кортасар (шп. Julio Cortázar; Иксел, 26. август 1914Париз, 12. фебруар 1984) је био аргентински песник, приповедач, романописац и есејист.

Биографија[уреди]

Хулио Кортасар је рођен 1914. године, у Бриселу, Белгија, где му је отац радио у дипломатској служби. Много година касније, Кортасар ће рећи "моје рођење је било последица туризма и дипломатије."

Пошто су Кортасарови родитељи били држављани земље која је била неутрална у Првом светском рату, могли су да пређу у Швајцарску одакле су стигли до Барселоне, где су живели годину и по дана. Кортасар се често играо у парку Гуељ чији су керамички мозаици остали у његовом сећању дуги низ година.

Као четворогодишњак, Кортасар се вратио са породицом у Аргентину где је провео остатак свог детињства у месту Банфилд, у околини Буенос Ајреса, са мајком и сестром, која је била годину дана млађа. Кортасаров отац је напустио породицу док је Хулио био дечак, и никада се није вратио. У Банфилду, Кортасар је живео у кући са двориштем које му касније је често служило као инспирација.

Кортасар је био болешљиво дете због чега је пуно времена провео у кревету, уз књиге. Књиге за читање му је бирала мајка, упознајући га највише са делима Жила Верна, коме се Кортасар дивио до краја свог живота. Касније ће рећи, у интервјуу за часопис Plural (број 44, Мексико Сити, 5/1975) „Провео сам своје детињство у измаглици препуној духова и патуљака, са другачијим осећајем за време и простор“.

Иако никад није дипломирао на Универзитету у Буенос Ајресу где је студирао на Филозсофском факултету, пет година је радио као наставник у неколико средњих школа у провинцији. Под псеудонимом Хулио Денис је 1938. објавио збирку сонета на коју је касније гледао са потцењивањем. 1944. постао је професор француске књижевности на Националном универзитету у Мендози. Пет година касније објавио је драму Краљеви (Los Reyes), која је била заснована на миту о Тезеју и Минотауру.

Као противник владе Хуана Перона, 1951. је емигрирао у Француску, где је живео до краја живота. Од 1952. године радио је као преводилац за УНЕСКО. Између осталог, превео је шпанско издање Робинзона Крусоа Данијела Дефоа, Хадријанове мемоаре Маргерит Јурсенар и приче Едгара Алана Поа. Пресудан утицај на његова дела имали су и Алфред Жари и Лотреамон.

У позним годинама доживео је политичку трансформацију, активно се борећи на страни левице у Латинској Америци и отворено подржавајући кубанску револуцију, Аљендеов режим у Чилеу и сандинистички покрет у Никарагви.

Женио се три пута - са Аурором Бернандез (1953.), Уње Карвелис и Керол Данлоп.

Према званичном саопштењу, Хулио Кортасар је умро од леукемије, 1984. године у Паризу, где је и сахрањен.

Кристина Пери Роси, књижевница из Уругваја, је тврдила да је Кортасар умро од последица Сиде којом се заразио преко трансфузије крви; извори блиски писцу су оповргли њену изјаву.

Дела[уреди]

Поезија[уреди]

  • Presencia (Присутност), 1938.
  • Los reyes (Краљеви), 1949.
  • Pameos y meopas (Пемое и меопе), 1971.
  • Salvo el crepúsculo (Изузев сумрака), 1984.

Приповетке[уреди]

  • Bestiario (Бестијариј), 1951.
  • Final de juego (Крај игре), 1956.
  • Las armas secretas (Тајно оружје), 1959.
  • Historias de cronopios y de famas (Повести о хронопијима и фамама), 1962.
  • Todos los fuegos el fuego (Све ватре ватра), 1966.
  • Relatos (Приповетке), 1970.
  • Octaedro (Октаедар), 1974.
  • Alguien anda por ahí (Неко ко се овде мува), 1977.
  • Un tal Lucas (Извесни Лука), 1979.
  • Queremos tanto a Glenda (Толико волимо Гленду), 1980.
  • Deshoras (Раскорак), 1983.

Романи[уреди]

  • El examen (Испит), написан 1950. посмтрно је штампан 1986. а до тада необјављен;
  • Los premios (Награде), 1960.
  • Rayuela (Школице), 1963.[1]
  • 62. Modelo para armar (62. Модел за састављање), 1968.
  • Libro de Manuel (Мануелова књига), 1973.

Есеји[уреди]

  • Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Књижевност у револуцији и револуција у књижевности), 1970. са Оскаром Кољасосом и Мариом Варгас Љосом;
  • Viaje alrededor de una mesa (Путовање око стола), 1970.
  • Prosa del observatorio (Проза са опсерваторије), 1972. есеји илустровани фотографијама које је снимио сам Кортасар;

Хронике[уреди]

  • Nicaragua tan violentamente dulce (Никарагва тако жестоко блага), 1983.

Остало[уреди]

  • La vuelta al día en ochenta mundos (Пут око дана за осамдесет светова), 1967.
  • Último round (Последња рунда), 1969.
  • Fantomas contra los vampiros multinacionales (Фантоми против мултинационалних вампира), 1975. текст полемичког карактера;
  • Los autonautas de la cosmopista (Аутонаути космодрома), 1983. путописи и фотографије у сарадњи са Керол Данлоп.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хулио Кортасар