Хулио Кортасар
| Хулио Кортасар | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 26. август 1914. |
| Место рођења | Иксел (Белгија) |
| Датум смрти | 12. фебруар 1984. |
| Место смрти | Париз (Француска) |
| Дела | |
| Потпис | |
Хулио Кортасар (шп. Julio Cortázar; Иксел, 26. август 1914 — Париз, 12. фебруар 1984) је био аргентински песник, приповедач, романописац и есејист.
Садржај |
Биографија [уреди]
Хулио Кортасар је рођен 1914. године, у Бриселу, Белгија, где му је отац радио у дипломатској служби. Много година касније, Кортасар ће рећи "моје рођење је било последица туризма и дипломатије."
Пошто су Кортасарови родитељи били држављани земље која је била неутрална у Првом светском рату, могли су да пређу у Швајцарску одакле су стигли до Барселоне, где су живели годину и по дана. Кортасар се често играо у парку Гуељ чији су керамички мозаици остали у његовом сећању дуги низ година.
Као четворогодишњак, Кортасар се вратио са породицом у Аргентину где је провео остатак свог детињства у месту Банфилд, у околини Буенос Ајреса, са мајком и сестром, која је била годину дана млађа. Кортасаров отац је напустио породицу док је Хулио био дечак, и никада се није вратио. У Банфилду, Кортасар је живео у кући са двориштем које му касније је често служило као инспирација.
Кортасар је био болешљиво дете због чега је пуно времена провео у кревету, уз књиге. Књиге за читање му је бирала мајка, упознајући га највише са делима Жила Верна, коме се Кортасар дивио до краја свог живота. Касније ће рећи, у интервјуу за часопис Plural (број 44, Мексико Сити, 5/1975) „Провео сам своје детињство у измаглици препуној духова и патуљака, са другачијим осећајем за време и простор“.
Иако никад није дипломирао на Универзитету у Буенос Ајресу где је студирао на Филозсофском факултету, пет година је радио као наставник у неколико средњих школа у провинцији. Под псеудонимом Хулио Денис је 1938. објавио збирку сонета на коју је касније гледао са потцењивањем. 1944. постао је професор француске књижевности на Националном универзитету у Мендози. Пет година касније објавио је драму Краљеви (Los Reyes), која је била заснована на миту о Тезеју и Минотауру.
Као противник владе Хуана Перона, 1951. је емигрирао у Француску, где је живео до краја живота. Од 1952. године радио је као преводилац за УНЕСКО. Између осталог, превео је шпанско издање Робинзона Крусоа Данијела Дефоа, Хадријанове мемоаре Маргерит Јурсенар и приче Едгара Алана Поа. Пресудан утицај на његова дела имали су и Алфред Жари и Лотреамон.
У позним годинама доживео је политичку трансформацију, активно се борећи на страни левице у Латинској Америци и отворено подржавајући кубанску револуцију, Аљендеов режим у Чилеу и сандинистички покрет у Никарагви.
Женио се три пута - са Аурором Бернандез (1953.), Уње Карвелис и Керол Данлоп.
Према званичном саопштењу, Хулио Кортасар је умро од леукемије, 1984. године у Паризу, где је и сахрањен.
Кристина Пери Роси, књижевница из Уругваја, је тврдила да је Кортасар умро од последица Сиде којом се заразио преко трансфузије крви; извори блиски писцу су оповргли њену изјаву.
Дела [уреди]
Поезија [уреди]
- Presencia (Присутност), 1938.
- Los reyes (Краљеви), 1949.
- Pameos y meopas (Пемое и меопе), 1971.
- Salvo el crepúsculo (Изузев сумрака), 1984.
Приповетке [уреди]
- Bestiario (Бестијариј), 1951.
- Final de juego (Крај игре), 1956.
- Las armas secretas (Тајно оружје), 1959.
- Historias de cronopios y de famas (Повести о хронопијима и фамама), 1962.
- Todos los fuegos el fuego (Све ватре ватра), 1966.
- Relatos (Приповетке), 1970.
- Octaedro (Октаедар), 1974.
- Alguien anda por ahí (Неко ко се овде мува), 1977.
- Un tal Lucas (Извесни Лука), 1979.
- Queremos tanto a Glenda (Толико волимо Гленду), 1980.
- Deshoras (Раскорак), 1983.
Романи [уреди]
- El examen (Испит), написан 1950. посмтрно је штампан 1986. а до тада необјављен;
- Los premios (Награде), 1960.
- Rayuela (Школице), 1963.
- 62. Modelo para armar (62. Модел за састављање), 1968.
- Libro de Manuel (Мануелова књига), 1973.
Есеји [уреди]
- Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Књижевност у револуцији и револуција у књижевности), 1970. са Оскаром Кољасосом и Мариом Варгас Љосом;
- Viaje alrededor de una mesa (Путовање око стола), 1970.
- Prosa del observatorio (Проза са опсерваторије), 1972. есеји илустровани фотографијама које је снимио сам Кортасар;
Хронике [уреди]
- Nicaragua tan violentamente dulce (Никарагва тако жестоко блага), 1983.
Остало [уреди]
- La vuelta al día en ochenta mundos (Пут око дана за осамдесет светова), 1967.
- Último round (Последња рунда), 1969.
- Fantomas contra los vampiros multinacionales (Фантоми против мултинационалних вампира), 1975. текст полемичког карактера;
- Los autonautas de la cosmopista (Аутонаути космодрома), 1983. путописи и фотографије у сарадњи са Керол Данлоп.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
- Клубкултура ((es))
- Хулио Кортасар ((es))