F-14 томкет

Из Википедије, слободне енциклопедије
F-14 Томкет
F-14A Tomcat over Iraq during Southern Watch.jpg

F-14 томкет

Опште
Намена Пресретач
Посада два члана
Произвођач Граман
Први лет 21. децембар 1970.
Почетак производње септембар 1974.
Димензије
Дужина 19,1 m
Размах крила 19 / 11,7 m
Висина 4,9 m
Маса
Празан 18.036 kg
Нормална полетна 31.139 kg
Макс. тежина при узлетању 33.730 kg
Макс. спољни терет 6.577 kg
Погон
Турбо-млазни мотор Прат енд Витни

2хTF30-414A

Потисак ТММ 95 / 56 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 2.485 km/h
Тактички радијус кретања 927 km
Плафон лета 15.700 m
Брзина пењања 9.145 m/min
Портал:Ваздухопловство

Граман F-14 томкет (енгл. Grumman F-14 Tomcat) је амерички надзвучни, борбени, морнарички, двомоторни авион, двосед с променљивом геометријом крила. Геометрија крила се мења, с атоматском изменом угла стреле, од 20 до 68 степени.

Томкет је био у оперативној употреби, у Америчкој морнарици , у временском периоду од 1974. до 2006. године. Коришћен је за превласт у ваздушном простору, заштиту флоте, тактичко извиђање и дејство ваздух—тло. Званични датум престанка оператвне употребе Томкета, у САД, је био 22. септембар 2006. године. Наследио га је F/A-18 Хорнет и F/A-18E/F Супер Хорнет.

После престанка оперативне употребе у САД, Томкет је остао у употреби једино још у Ирану.

Томкет је настао из ратних искустава у Вијетнаму. У ваздушном простору, тога ратишта, су били међусобно супростављени амерички борбени авиони са совјетским. Посебно су значајна искуства из борби, између ловачких авиона F-4 Фантом и МиГ-21.

Произведено је укупно 712 авиона Томкет.[1][2][3]

Захтеви и развој[уреди]

Крајем 1960-их година двадесетог века, Ратна морнарица је тражила обнову своје борбене авијације. Пошто су брзине полетања и слетања F-111Б (F-111Б) биле велике, за дужину расположиве полетно-слетне стазе на носачима авиона, Граман је добио задатак да предложи одговарајући свој пројекат.

Конгрес САД је 1968. одобрио буџет за финансирање развоја и производње тога авиона за Ратну морнарицу, те је отпочела кампања за његову дефиницију, у циљу обезбеђења супериорности над новим совјетским Су-24, МиГ-23 и МиГ-25.

У борби против совјетских ловаца, Фантом је показивао недостатке у маневарским способностима и у борбеним карактеристикама. Код Фантома су уочени и пропусти у концепцији. Посебно је карактеристична заблуда минимизације улоге ватреног оружја у блиској борби и његовог изостављања из сталног наоружања. Прецењена је улога ракета с инфра-црвеним (ИЦ) навођењем у блиској борби. Испоставило се у Вијетнаму, у борби с миговима, као велики недостатак Фантома што нема топ у завршној фази борбе, после преживљавања ракетног двобоја. Тај недостатак није сасвим отклоњен ни с ношењем топа у подвесном контејнеру.

Захтевима за наредни авион је и тражено значајно смањивање минималне а повећање максималне брзине лета. Затим је тражено померање границе стабилног лета на великим нападним угловима. Посебно су били високи захтеви за перформансе радара и домета ракета с полуактивним радарским вођењем.

При дефинисању захтева и концепције Томкета, пренета су добра решења и доказане технологије, с одбаченог пројекта F-111Б (F-111Б).

Изглед авиона у три пројекције.

Задржана је концепција промењиве стреле крила, нека решења за наоружање и електронику. Пренета је микроцесорска технологија и примењена је у серијској производњи авиона, први пут на Томкету. Почетком 1969. је одлучено да се изгради 6 прототипова. Касније је уговор допуњен, због расподеле и убрзања укупног испитивања у лету, за производњу 12 прототипова. Први лет прототипа је обављен 21. децембра 1970. године, на минималном углу стреле крила (20°), без измене истог у целом току лета.

Испитивања су се одвијала отежано, уз високу цену, с неколико губитака авиона и пилота. Карактеристичан случај се десио, да је десети прототип изгубљен због природне смрти пилота, у току лета.

Први серијски авиони су почели излазити из производње и предавати су на оперативну употребу, од октобра 1972. године.

До краја серијске производње је укупно изграђено 712 авиона Томкет.[4][5]

Томкет при слетању.

Опис[уреди]

Томкет је морао испунити услове морнаричког авиона, да безбедно слеће и полеће с палубе, а да уједно има и потпуну превласт у ваздушном простору. То су веома тешки, а у одређеним сегментима и контрадиторни услови. Полетање и слетање, на палуби брода, условљава мале минималне брзине лета. То значи велики коефицијенат узгона и мало специфично оптерећење крила (мало kg масе авиона по 1 m² површине крила). Таква решења је тешко реализовати за надзвучни авион, великих брзина. Изабрано је крило променљиве геометрије, у току лета, преко измене угла стреле од 20 до 68 степени. Угао стреле крила се аутоматски мења, са управљањем преко CP-1166B/A, централног рачунара, користећи податке са давача (сензора) о режиму лета.

За полетање и слетање, као и за мале брзине лета, полукрила се постављају на минималну вредност угла стреле од 20 степени. На режиму надзвучног лета полукрила се закрећу уназад, на 68 степени. Током измене брзина, при маневрисању и промени режима лета, аутоматски се полукрила постављају на оптималан угао стреле. У хитним случајевима и при квару аутоматике, пилот може и ручно управљати са системом за измену угла стреле крила. Посебно би било критично да полукрила остану на великој вредноси угла стреле при слетању авиона.

Целокупна нападна и излазна ивица, дуж целог размаха крила, је искоришћена за механизацију, за повећање узгона. Пошто целу излазну ивицу заузимају закрилца, није преостало место за крилца. Изабрано је решење, да се уместо с крилцима, управља с авионом око уздужме осе, са спојлерима. На великим, надзвучним брзинама, при великим угловима стреле крила (изнад 57°), спојлери се аутоматски искључују. Тада се управљање, око уздужне осе, реализује с диференцијалним отклањањем полуповршина хоризонталног репа. На стајанци и у бродском спремишту се крила склапају (око осе у правцу тетиве), због скученог смештајног простора на броду носачу.

Стабилан лет и квалитетно управљање је обезбеђено и на великим нападним угловима са целообртним хоризонтлним репом и с два верикална репа с крмама.

У кабини су смештена два пилотска седишта, постављена једно иза другог. Кабина је уграђена на узвишеном делу трупа, тако да је из ње прегледно цело окружење, у кругу од 360°.

Илустрација изгледа простора између мотора, на завршном делу трупа. Види се и кука за хватање зауставног конопа на палуби.

У централном, а продужено и у стражњем делу трупа Томкета, су обезбеђена два одвојена моторска простора, који су обликовали тај део у тело које асоцира на палачинку. На крајњем задњем делу авиона, односно дела трупа облика „палачинка“, оформљен је дубоки тунел између мотора, који ствара штетни отпор. Међутим, тако добијени део трупа авиона ствара додатни простор за смештај горива, опреме и за подкачињање наоружања. На стражњем делу простора, између мотора, то јест завршни део „палачинке“ је благо закривљен према горе, због поништавања момента пропињања, на нултом узгону при надзвучном лету. Слично решење је и код совјетских ловачких авиона МиГ-29 и Су-27, који су пројектовани и развијени много касније. Оваква размакнута уградња мотора је изведена због повећања вероватноће преживљавања авиона, при погодку једног од мотора, с ИЦ ракетом. Недостатак оваквог решења, што је оса потиска мотора на великом краку од осе авиона и при престанку рада једног од мотора се јавља велики момент скретања. Пилот је приморан, у томе случају, да брзо реагује и да тај момент, с командама вертикалног крмила, поништава, а трајније да га с тримовањем уравнотежи.

Изглед усисника Томкета, с чеоне стране.

Мотори се напајају с ваздухом преко два велика, правоугаоног облика, оштрих усана, усисника. Усисници су постављени на боковима трупа Томкета, испод кореног дела крила. Рубови усана усисника, у попречној равни, су под оштрим углом уназад, од врха до дна, како би се обезбедила довољна количине ваздуха за моторе и на великим нападним угловима лета авиона. Улази у усиснике су довољно одмакнути од бокова трупа, тако да узимају чисту ваздушну струју, без вртлога. Из истих разлога су спуштени, испод кореног дела крила, изван аеродинамичког утицаја истог. Канали усисника су скоро прави, без скретања ваздуха, што смањује губитке у њима. Горња усна усисника, аутоматски мења свој нагиб око шарнира, помоћу рачунара и тако се мења пресек за улаз ваздуха, у функцији режима лета авиона. На тај начин су изведени усисници с променљивом геометријом, то јест оптимизираном регулацијом протока ваздуха према мотору.

Стајни трап је трицикл, с носном ногом. Главне ноге се увлаче у гондоле у кореном делу крила. Носна нога има два точка и увлачи се уназад, у гондолу у предњем делу трупа.

Гориво је смештено у интегралним резервоарима у оба спољња дела кила, по 1.116 литара. У задњем делу трупа стаје 2.453 литара, а 2.615 литара носи у централном делу трупа, иза кабине. Поред тога постоје још два резервоара у структури трупа, с укупним горивом од 1.726 литара. Укупно унутрашње гориво је запремине 9.026 литара, а спољње, у два подвесна резервора испод усисника, су 2 х 1.011 литара. Томкет је опремљен и с уређајем за напајање горива у лету.

Поглед на инструменталну таблу предње кабине Томкета.

Наливна сонда, за пуњење авиона у лету с горивом, је уграђена с десне стране предњег дела трупа.

Ваздушне кочнице се налазе на завршном делу трупа, на завршетку палачинка. Састоје се из две плоче које се заједно отклањају с хидрауличким покретачима. Једна плоча је згорње а друга с доње стране палачинка, тако када се отклоне, не мењају момент пропињања авиона.

Испод палачинка је постављена и кука за хватање зауставног конопа на броду носачу.

На самом репном делу трупа је уграђен уређај за против-електронску заштиту.

Томкет има хибридне команде лета, са хидрауличким покретачима на које се преноси жеља пилота преко кинематских полуга. У серво-вентилу се интегрише тај сигнал у јединствен, са електронским из пригушивача и аутопилота. На основу резултујућег сигнала се позиционира покретач односно командна површина. Једино се спојлери управљају с електричним системом. Отпор (супростављање) пилоту на померање палице се симулира у циљу стварања осећаја о учињеном, помоћу опружног система.

Томкет је врло комплесан авион, за један временски час лета је неопходно средње време рада на његовом одржавању од 50 часова.[5] [6]

Опрема[уреди]

Пилотска кабина је опремљена с два седишта, типа Мартин-Бејкер GRU-7A, а покривена је са заједничким, провидним поклопцем. На предњем седишту седи пилот авиона, а на задњем је оператор с радаром и осталом опремом. Седишта су опремљена с ракетним моторима, за лансирање приликом њиховог избацивања, у случају присилног напуштања авиона, при свима брзинама лета авиона до 830 km/h, укључујући и услове мировања на земљи („нула-нула“ тип седишта).

У предњој кабини је инструментална табла с потпуним садржајем приказивачких и управњачких уређаја. Пилоту су на располагању три приказивачка екрана за очитавање навигације и тактичких података и системи за управљање с наоружањем, с командама лета и показивачким системом.

У задњој кабини је само најнеопходније понављање управљачких и показивачких уређаја и то само за најнужније потребе извршавања задатка оператора с радаром и с другим сензорима и системима. Међу њима је и екран, с подацима с радара AN/APG-71 и с других система, и уређаји с којима оператор управља. Оператор помаже пилоту у откривању и праћењу циља, а при потреби може и да лансира један пројектил. Томкет је, за свој примарни задатак прислушкивања и откривања противника, опремљен с нападно-навигацијским системом на бази Хјузовог радара AN/APG-71. Овај систем има способност да истовремено гађа са шест пројектила, већег домета, а да истовремено прати 24 циља. Антена радара је тањираста, величине 40,64 sm. ИФФ антена се директно монтира на тањир, с излазном снагом од 10,2 kW. Радар је доплерски, има способност откривања и праћења циљева према горе и према доле (према тлу) и на малим висинама. Базиран је на аналогној технологији, домет му је 230 km.

Тактичка ситуација на показивачу радара F-14A.

Прве серије Томкета су биле опремљене с уређајем за детекцију инфра-црвеног (ИЦ) зрачења. Тај систем је замењен са системом ТВ камера, преко којих се визуелно уочава непријатељ. Слика се преноси у обе кабине ради раног откривања циља и предузимање мера за његово уништење. Рачунар података о лету, користи даваче (сензоре), за статички и динамички притисак и температуру ваздуха и нападни угао крила. На основу обрађених података, рачунар шаље сигнал командама лета за одговарајуће, оптимално позиционирање командних површина. Томкет је још опремљен с опремом: ИФФ транспондер, испитивач, радио уређаји за везу, радио-фар, радио и радарски висиномер и компас.

Томкет је опремљен с уређајима за против електронске мере и са системима радарских и ИЦ мамака, за пасивну противрадарску и ИЦ заштиту.

Погон[уреди]

Томкет на старту пред полетање. Укључено је допунско сагоревање (СДС) мотора.

На F-14А Томкету су интегрисана два мотора Прат енд Витни TF30-P-412 са аксијалном комором сагоревања, турбовентилатор, с потиском, без допунског сагоревања (БДС), од 2 х 56 kN, а с допунским сагоревањем (СДС), од 2 х 95 kN. Овај мотор је настао од TF30-P-12, који је коришћен на F-111B.

Мотор TF30 има 16 степени компресије, три вентилаторска су на једном вратилу, шест ниског притиска су на другом вратилу, а седам високог притиска су на трећем вратилу.

Комора сагоревања је прстенаста.

Лопатице једностепеног кола турбине високог притиска су од легура кобалта и подноси високе температуре. Три кола ниског притиска су од легуре никл-алуминијума.

Мотори TF30 су, у експлоатацији, испољили недостатак. На меким режимима рада се појављивало загушење компресора ваздуха, што је угрожавало његову поузданост.

На варијантама »B« и »D« су интегрисана два економичнија, савременија и поузданија мотора General Electric GE F110-400, потиска БДС од 2 х 56 kN, а СДС 2 х 122 kN.

Оба типа мотора поседују систем за допунско сагоревање, са подсистемом за промену протока издува.

Наоружање [6][7][уреди]

Цртеж Феникса, са означењем секција.

Томкет је концепиран за надмоћ у ваздушном простору, у периоду хладно-ратовске трке у наоружању и директних претњи противничкој страни. Пројективан је да преживљава нападе совјетских ракета и авиона. и да опасније запрети од њих. Изабран је да одговори овој намени, у улози платформе, за тешку ракету ваздух-ваздух AIM-54 Феникс (AIM-54 Феникс). Ова ракета је подразумевала и интеграцију одговарајућег радара, а то је AN/APG-71. Са спрегнутим овим системима, Томкет открива циљеве удаљене до 230 km, радаром забрави циљ на 130 km, а лансира ракету на 100 km.

Тражена супериорност у ваздушном простору у свима приликама, је диктирала интеграцију, у структуру авиона, моћног топа М61 Вулкан (М61 Вулкан), с бојевим комлетом (БК) од 676 граната. Све остало наоружање, укупне масе до 6.700 kg, Томкет носи на 10 спољњих носача:

  • 6 испод трупа,
  • 2 испод усисника и
  • 2 испод кореног дела крила.

Срества интегрисана на Томкету[уреди]

  • Подвесни контејнери
    • Гориво 2 Х 1 011 литара
    • Опрема за извиђање
    • Електронско ратовање
Томкет са ракетама AIM-54 Феникс.

Типичне варијанте подвешавања ракета ваздух-ваздух[уреди]

  • 2× AIM-9 + 6× AIM-54
  • 2× AIM-9 + 2× AIM-54 + 3× AIM-7
  • 2× AIM-9 + 4× AIM-54 + 2× AIM-7
  • 2× AIM-9 + 6× AIM-7
  • 4× AIM-9 + 4× AIM-54
  • 4× AIM-9 + 4× AIM-7
  • 4× AIM-9 + 4× AIM-120
  • 2× AIM-9 + 6× AIM-120

Варијанте[уреди]

У периоду од 1969. до 1991. године, укупно је произведено 712 авиона Томкет. Ту производњу сачињавају авиони у варијантама:

YF-14[уреди]

YF-14 је прототип, произведен је у 12 примерака. На овим авионима прототиповима је расподељен укупни садржај испитивања у лету. У току реализације тих задатака је било неколико губитака тих авиона и с катастрофалним последицима по пилоте. То је последица натегнутих амбиција, изнад нивоа тренутно расположивих технологија.

F-14A[уреди]

F-14A је серијски авион, произведено је за америчку морнарицу 545 и 79 + 1 (један није испоручен) за Иран. Последњих 102 авиона, из ове серије, је с побољшаним мотором TF30-P-414A. Један, не испоручени авион Ирану, је предат морнарици САД.

F-14B[уреди]

F-14A + Плус или F-14B с побољшаним мотором GE F110-400, је произведен у 38 примерака. Унапређено је 48 авиона F-14A у варијанту »B«. Поред замене мотора, ово унапређење је обухватило и уградњу радара за навођење и уозорење ALR-67 (ALR-67). Радар AWG-9 (AWG-9) је задржан. Крајем 1990-их година је 67 авиона F-14B модификовано, с циљем повећања њиховог рока употребе, у модел F-14B Побољшан.

Мотор ТФ30, од почетка своје употребе на Томкету, је имао проблема са осетљивим компресором, што му је смањивало поузданост. На брзим прелазним режимима је долазило до гушења комресора.

F-14D Супер Томкет[уреди]

F-14D Супер Томкет је настао заменом мотора TF-30, с побољшаним GE F110-400 и заменом система авиоопреме на претходним варијантама. На овом стандарду Томкета је интегрисан нови радар и нова авиоопрема. Укупно је произведено 38 нових авиона у овом стандарду, а ретроактивно је преправљено 18 стандардних F-14A.

За разлику од авиоелектронике на F-14A (где су у већој мери били аналогни системи), F-14D има дигиталну обраду, засновану на магистрали података стандарда МИЛ-СТД-1553Г, која мултипроцесорски интегрише авионске системе. Ваздухопловним стручним језком речено, на авиону F-14D је извршена интеграција система на бази магистрале података стандардизоване по стандарду МИЛ-СТД-1553Г (МИЛ-СТД-1553Г).[8]

F-14D користи АСН-130 (АСН-130) дигитални инерцијални навигациони систем, који се користи и на F/A-18 Хорнету. АСН-139 (АСН-139) је ласерски инерцијални навигациони систем, пројектован је тако да буде компатибилан са АСН-130 (АСН-130).

На F-14D је удвојен стандардни рачунар лета (Рачунар Томкета; Рачунар Томкета). F-14D има побољшану детекцију и мерење удањености до циља. Дигитални процесори обрађују радарске податке, одређују приоритете циљева и врше избор употребе оружја. На F-14A, интеграција пројектила је извршена директно с радаром AWG-9 (AWG-9), а на F-14D је то програмирано у бази података дигиталног управљачког система.

Авиоелектроника, уграђена у F-14D, је подешена за Хјузов радар AN/APG-71 (AN/APG-71). Тај радар је базиран на примени дигиталног процесора и строго усмереној антени, с каналом за смањење сметњи с праћењем угла, што има намену умањења рањивости на ометање. Има излазну снагу од 5 киловата, упоређујући то у односу на 2,8 киловата за F/A-18 Хорнет добија се представа о његовој моћи. Хорнетов радар је исто супериоран, великог домета и високих способности. Радар AN/APG-71 има и ниске и високе фреквенције понављања импулса. Ниско фреквентни опсег се користи за издвојен циљ, праћење и картирање конфигурације терена, а високо фреквентни се користи за претраге на великим удаљеностима. Хјузов радар AN/APG-71 (AN/APG-71) може истовремено пратити више од 24 циљева, а има домет аквизиције и до 740 km. Користећи везу између ловачких авиона, радар у једном авиону се може ручно искључити, а тада онај из другог авина, представља заједничке "очи" и он снабдева све системе с подацима, у оба авиона. F-14D. Томкет »D«, са својим системима, је компатибилан са заједничким тактичким информационим дистрибутивним системом, који интегрише комуникације, оријентацију и идентификацију кодова у јединствену базу података за заједничке услуге корисника.

F-14D је опремљен, испод носног дела трупа, са системом ТВ камера и са ИЦ детектором. Претходне верзије Томкета (»A« и »B«) су имале једно или друго од ових система, али не обоје. Са овим системима се, заједно с радаром, идентификују, прате и приказују циљеви.[2][7][3][9]

Карактеристике[уреди]

Упоредне карактеристике варијанти авиона: F-14 томкет [2][9][10][11]
Варијанте F-14A F-14B F-14D
Опште карактеристике
Намена Пресретач Пресретач Пресретач
Први лет прототипа 21. децембар 1970. септембар 1986. март 1990.
Бр. чланова посаде 2 2 2
Геометрија - димензије
Дужина авиона 19,1 m 19,1 m 19,1 m
Висина авиона 4,88 m 4,88 m 4,88 m
Угао стреле 20 ° 20 ° 20 °
Распон крила 19,55 m 19,55 m 19,55 m
Површина крила 52,49 m2 52,49 m2 52,49 m2
Виткост крила 7,28 7,28 7,28
Промењен угао стреле 68 ° 68 ° 68 °
Распон крила (68 °) 11,65 m 11,65 m 11,65 m
Виткост крила (68 °) 2,58 2,58 2,58
Масе и оптерећења
Празног авиона (нето) 18 186 kg 19 047 kg 18 947 kg
Нормална полетна 27 215 kg 27 766 kg 27 766 kg
Максимална полетна 32 805 kg 33 061 kg 33 718 kg
Макс. унутрашњег горива 7 348 kg 7 348 kg 7 348 kg
Макс. спољашњег горива 1 723 kg 1 723 kg 1 723 kg
Мин. специфично оптерећење 347 kg/m² 361 kg/m² 378 kg/m²
Ном. специфично оптерећење 518 kg/m² 528 kg/m² 528 kg/m²
Макс. специфично оптерећење 625 kg/m² 642 kg/m² 642 kg/m²
Погон
Погонска група 2 х Прат енд Витни 2 х Џенерал електрик 2 х Џенерал електрик
Бр. и ознака мотора TF30P-412A F110-GE-400 F110-GE-400
Сила потиска (максимал) 2 x 68 kN 2 x 73,9 kN 2 x 73,9 kN
Сила потиска (допунско) 2 x 92,9 kN 2 x 120,49 kN 2 x 120,49 kN
Перформансе
Брзина крстарења 982 km/h 890 km/h — km/h
Брзина пењања 229 m/s 244 m/s 244 m/s
Долет 3 204 km 3 800 km 3 800 km
Радијус дејства 1 167 km 1 300 km 1 300 km
Оперативни плафон 15 250 m 16 160 m 16 160 m


Борбена употреба[уреди]

Томкет полеће с носача авиона.

Томкет је имао прво ватрено крштење с Либијским ловцима МиГ-23, 19 августа 1981. године, у инциденту у заливу Сидра. У сукобу су учествовала два Томкета и два авиона МиГ-23. С ракетама кратког домета, испаљеним с Томкета, су оборена оба МиГ-23. У поновљеном инциденту у заливу Сидра, 4. јануара 1989. године, су опет два америчка Томкета оборила два Либијска авиона МиГ-23.

За разлику у односу на море, над копном се Томкет показао далеко угроженији с дејством ракета земља-ваздух совјетске производње. То се показало у Иранско-ирачком рату у односу на претње ракетама Стрела 2 и у Сомалији у односу на ракете Двина. Рањивост, у односу на земаљске ракетне системе, проистиче из разлога што су Томкети масивни циљеви. Из тога искуства је проистекло да су се Томкети више оријентисали на операције изнад мора. Оправданост те предострожности је доказана с губитком Томкета 21. јануара 1991. године с бројем 161430, код Ал Асад-а, у Ираку. Тада је Томкет оборен с ракетом земља-ваздух Двина.[12]

Томкет је учествовао у рату у Авганистану и прво обарање, са земље, му се десило 11. марта 2002. године.

У оквиру НАТО снага, Томкет је учествовао у нападима на Савезну Републику Југославију. У оквиру те мисије је први пут коришћен за прецизна дејства ваздух-земља, с ласерски вођеним бомбама. Те задатке је могао лако реализовати у ситуацији крајње неравноправног односа снага и слабо брањених циљева на земљи. Ови авиони су били стационирани на носачима у Јадранском мору. Поред овог прецизног дејства с ласерским бомбама, Томкетова улога је била за евентуално супроствљање југословенским малобројним ловцима, праћење НАТО авиона и за извиђање. Као извиђач је Томкет био једини задужен, у оквиру НАТО снага, за аеро-фото снимање територије СРЈ. По доласку КФОРа на Косово, Томкет је имао мисију ваздушног кишобрана изнад њих.[13]

Већ пред пензију, Томкет је коришћен у рату против Ирака у мисијама извиђања, с носача авиона. Патролирајући изнад војишта, преносио је ситуациону слику у реалном времену.

Борбена искуства с Томкетом су показала да је био неприкосновен као ловац-пресретач. Испоставило се да је лако уочљив и велики циљ, те је као такав и доста осетљив на дејство земаљске против-ваздухопловне одбране. Због те чињенице и због високе цене коштања, на његовим искуствима је развијен мањи и економичнији наследник F/A-18 Хорнет.[5][14] [15][16]

Поређење и медијска популарност[уреди]

Томкет, са интегрисаним радаром AN/APG-71, с моћном ракетом Феникс и у комбинацији с осталим наоружањем, је моћно оружје и у садашње време, када је већ повучен у САД. Његове борбене карактеристике су још увек респективне, чак и у поређењу са савременим ловачким авионима четврте и пете генерације.

У своје време, оперативне употребе, Томкет је важио за супериорног ловца. То се често фигуративно, боксерски дефинисало као предност боксера с више пари, дугачких и брзих руку. Противници му се не могу ни приближити, на дистанцу свога дејства.

У времену развоја Томкета, технологија је била на нивоу, испод тих захтева, тако да су се та решења скупо пеналисала са трошковима развоја и производње, а понајвише с бројем сати потребног рада на одржвању за један час ефективног лета.

Везано за Томкет, забележена је и историјска чињеница прве погибије жене Каре Калтгрин, професионалног пилота на ловачком авиону. Она је погинула у катастрофи Томкета 25. октобра 1994. године.

Толико је Томкет био карактеристичан са својом суперирношћу, у времену своје оперативне употребе, да је с њим снимљен и акциони филм Топ ган. Коришћен је и у другим акционим филмовима и у видео-играма.[17][18]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Морнарица САД“. Navy.mil Приступљено 20. 4. 2012.. 
  2. ^ а б в „Спецификације Томкета“. Anft.net Приступљено 20. 4. 2012.. 
  3. ^ а б „Број Томкета“. Anft.net Приступљено 20. 4. 2012.. 
  4. ^ Jenkins (2002).
  5. ^ а б в „Стварање Томкета“. Vectorsite.net Приступљено 20. 4. 2012.. 
  6. ^ а б F-14A Томкет
  7. ^ а б Граманов Томкет »Д«
  8. ^ Minicy Catom Software Engineering Ltd. www.catom.com. „Магистрала података“. Mil-1553.com Приступљено 20. 4. 2012.. 
  9. ^ а б F-14B[мртва веза од April 2012]
  10. ^ „F-14A“. Marchfield.org. 21. 12. 1970. Приступљено 20. 4. 2012.. 
  11. ^ -{„Историја и спецификације F-14D}“. Topedge.com Приступљено 20. 4. 2012.. 
  12. ^ Регистар Томкета
  13. ^ „Томкет у бомбардовању СРЈ“. Anft.net Приступљено 20. 4. 2012.. 
  14. ^ „Томкет у борбеним дејствима“. Anft.net Приступљено 20. 4. 2012.. 
  15. ^ Donald 2004, pp. 13, 15.
  16. ^ „Томкет извиђач у Ираку“. Anft.net. 20. 10. 2003. Приступљено 20. 4. 2012.. 
  17. ^ „Топ Ган“. Allocine.fr. 17. 9. 1986. Приступљено 20. 4. 2012.. 
  18. ^ Michael Robert Patterson. „Кара Калтгрин“. Arlingtoncemetery.net Приступљено 20. 4. 2012.. 

Литература[уреди]

Коришћена издања[уреди]

Спољашње везе[уреди]