Персонализам

С Википедије, слободне енциклопедије

“Почни свој рад тамо одакле живиш, са малим потребама око тебе. Помози да се смањи напетост на твом радном месту. Помози и нахрани особу испред себе. Персонализам сматра да свако од нас има дубоку личну потребу да живи једноставно, да брине о потребама своје браће и сестара, и да дели срећу и тугу кроз коју они пролазе.”

Дејвид Брукс, Пут до карактера. 2015. 

Персонализам је филозофска школа мишљења која је у потрази за описивањем јединствености 1) Бога као Особе или 2) људске особе у свету природе, посебно у односу са животињама. Један од главних интереса персонализма је људски субјективитет или самосвест, доживљен у сопственим актима неке особе и унутрашњим дешавањима–у „све у људском бићу што је интризично, при чему је свако људско биће сведок самог себе“.[1]

Остали принципи:

  1. Особе имају јединствену вредност, и
  2. Само особе имају слободну вољу

Према идеализму постоји још један принцип

  1. Само особе су стварне (у онтолошком смислу).

Историја персонализма у филозофији[уреди | уреди извор]

Беркли[уреди | уреди извор]

Џорџ Беркли (1685-1753) је био први филозофски идеалиста личности. Он је у потпуности негирао значајну реалност материјалног света, смањујући га на низ делова произведених у граничном уму бесконачности. Богу и душама приписује метафизичку реалност. Целокупна реалност се састоји од активних душа и њихове перцепције или пасивних идеја. Нема несвесних материјалних супстанци (esse est percipi). Материјалне супстанце се не могу проверити. Природа постоји само у душама, пре свега у Божанском духу и лицу, а затим се преноси као „”божански језик“ људским душама. Описијући материјални свет као божански језик Џ. Беркли комбинује хришћанску теологију са метафизичким идеализмом. Његов систем је, у строгом смислу те речи, идеализам личности.

Кант[уреди | уреди извор]

Имануел Кант (1724-1804) је утицао на амерички персонализам помоћу три правца: теорије знања, етичке теорије, и примат практичног разлога. Персонализам дугује много Кантовој теорији знања. Централни аспект његове теорије је активност ума. По овој доктрини, која говори о разноликом деловању мисли, Кант је допринео духовном индивидуализму Лајбница и Берклија и успоставио коначни садржај који је недостајао и учврстио га епистемолошком основом.

Берђајев[уреди | уреди извор]

Николај Александрович Берђајев (1874-1948) био је руски религијски и политички филозоф који је наглашавао људске слободе, субјективност и креативност.

Могући прото-персонализам у филозофији[уреди | уреди извор]

Сократ[уреди | уреди извор]

Сократ (469-399. п. н. е.) је величан због тога што је филозофију узео као озбиљно трагање за истином по којој треба живети, што га је коштало сопственог живота, и уз помоћ критичког и рационалног метода, који представља комбинацију етике задовољства и етичких разлога, негирао је морални релативизам. Он је открио душу или сопство, као центар из којег проистиче свеукупно људско деловање.

Платон[уреди | уреди извор]

За Платона (427-347. п. н. е.) је настанак персонализма филозофски најзначајнији. Он је навео да само логика, идеал и самоактивност представљају истину. Његова доктрина вечне идеје произвела је јасну потврду објективности вредносних норми независног људског мишљења. У свом методу, Платон је допринео ономе што је назвао „синопис“, промишљен преглед искустава у својим већим и значајнијим целинама. У етици, он је заступао доктрину самоспознаје, тежње да постигне складну целину у којој би сваки аспект душе преузимао улогу која је у највећој сагласности са смисленим јединством целине.

Анаксагора[уреди | уреди извор]

Анаксагора (500-430. п. н. е.) је персоналистичком теизму пришао са својом доктрином да је божански Разум или Ум управљач сваког кретања.

Аристотел[уреди | уреди извор]

Аристотел (384-322. п. н. е.) је истакао стварност као нешто што је конкретно и индивидуално, а самим тим се не слаже са Платоновим ставом апстрактне метафизичке универзалности. Он је заменио Платонов Светски Дух за једно самосвесно Биће, „Главни“ или „Непокренути покретач“. Аристотелу амерички персоналисти приписују повећан утицај емпиријским методама и побољшавање логичких инструмената, настављање етичке традиције самоспознаје и естетске теорије којима је наговестио позитивне односе између естетских доживљаја и других потреба људи.

Григорије Ниски[уреди | уреди извор]

Григорије Ниски (око 335 – после 394) је истакао појам човечанства створеног по Божјем лику. Он је био међу првима који су експлицитно тврдили да је Бог квалитативно бесконачан и тако несхватљив. Из овога следи да је човечанство, будући да је одраз Бога, такође у извесној мери неразумљиво и да свака особа има бескрајну вредност. То га је довело до његове познате критике ропства:

Бог је рекао: Да начинимо човека по соственој слици и прилици. Ако је он прилика Бога, и влада целом земљом, и добија гарантовану власт над свим на земљи од Бога, ко је његов купац, реци ми? Ко је његов продавац? Само Богу припада та моћ; односно чак ни самом Богу. За његове благодетне поклоне, каже, да су неопозиви. Бог стога не би смањивао људску расу ропством, јер је и сам, кад смо били поробљени у греху, спонтано нас подсетио на слободу. Али, ако Бог не пороби, шта је онда слобода, ко је човек да одређује своју моћ изнад Божје? (Homilies on Ecclesiastes)

Августин[уреди | уреди извор]

Августин Хипонски (354-430) је развио концепцију јединства менталног живота, значаја воље у животу Бога и људи, формулисао је и истине да је самоизвезсност непосреднија од нашег знања о спољашњем свету и да важи да метафизика мора да се заснива на самосазнању коначне личности. Не само да је ставио мисао изнад ствари, него је и вредновао мислиоца изнад мисли. Августин је утврдио постајање душе као разумног и мислећег бића. У својим делима Исповести и Тројство он је користио аналогију између посматраних аспеката људске душе и разлика унутар Светог Тројства , показујући много пута своју веру у дубоко сродство између људске душе и Бога, упркос мистерији и превазилажењу које је истакао.

Боетије[уреди | уреди извор]

Аниције Манлије Северин Боетије (480-524) дефинише особу као појединачну супстанцу рационалне природе. (Personae est definitio: naturae rationabilis individua substantia).

Авицена и Тома Аквински[уреди | уреди извор]

Авицена (980-1037) у исламском истоку и Тома Аквински (1225-1274) у западном хришћанству извукли су од Аристотела и персоналиста интерпретацију и на тај начин сачували особену генијалност источне и западне културе. Свети Тома ефикасно приписује коначну каузалност Богу и тако ствара свет који директно зависи од божанске воље и по свом пореклу и по свом очувању (creatio et conservatio mundi). Он приписује изразито лични карактер Богу као креатору свих бића и успоставља веровање у личну бесмртност, бранећи систем филозофске етике и приписијући људима највише вредности које је могуће поседовати.

Декарт[уреди | уреди извор]

Рене Декарт (1596-1650) је оживео Августинову доктрину примарности самоизвесности и направио основе за његов систем: Cogito, ergo sum (или тачније Cogito sum што је једноставније). У исто време он је разбио Аристотелову разлику између материје и форме које су преовладавале у западном уму скоро две хиљаде година, а на његово место је ставио радикалну разлику између мисли и надоградње или ума и тела. Тврдио је да је ум независтан од тела и на основу сопственог јединственог самоидентитета способан за бесмртну судбину.

Лајбниц[уреди | уреди извор]

Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716) прецизније дефинише природу индивидуалности и приписује појединцу велики степен метафизичке независности. Он схвата супстанцу реализовану у бесконачним и у коначним монадама као физичке и активне. Лајбницова монадологија представља реалност састављену од активних индивидуа, укључујући људска бића али и разноврсне друге психичке јединице, рангиране од највише слабо свесних или несвесних неактивних монада до узвишене свесности Бога. Свака монада је активна („бити значи деловати“) у свемиру који се састоји од једноставних психичких монада, али монаде немају интеракцију (само изгледају тако) захваљујући претходно успостављеној хармонији. Као што је Декарт поново увео примат самоизвесности, тако је Лајбниц реформулисао принцип индивидуалности.

Персонализам као разнолика категорија мисли[уреди | уреди извор]

Део серије о популизму
Популизам
Варијанте
Концепти
Људи
Националне варијанте
Повезане теме

Пишући у Станфорд Енциклопедији филозофије,[2] значајан научник Томас Д. Вилијамс наводи мноштво „школа“ које се заснивају на „персоналистичкој“ етици и „погледу на свет“, тврдећи:

„Персонализам постоји у многим различитим верзијама, а то се чини помало тешко дефинисати, као филозофски и теолошки покрет. Многе филозофске школе имају у основи једног одређеног мислиоца, или чак један централни рад који служи као камен темељац. Персонализам је више дифузан и еклектички покрет и нема такву универзалну референтну тачку. У суштини, правилније је говорити о постојању многих персонализама него о једном. Године 1947. Жак Маритен је могао написати да постоји барем десетак доктрина персонализма, које с времена на време немају ништа заједничко осим речи „персона“. Осим тога, због нагласка на субјективност лица и његових веза са феноменологијом и егзистенцијализмом, неки доминантни облици персонализма се нису пренели у системске расправе.
Можда је правилније говорити о персонализму као о „струји“ или ширем „погледу на свет“, јер представља више од једне школе или једне доктрине, док у исто време најзначајнији облици персонализма приказују неке централне и основне сличности. Најважније од свега је генерална афирмација централности особе за филозофску мисао. Персонализам поставља коначну реалност и вредност у личности – људских као и (барем за већину персоналиста) божанских. Он наглашава значај, јединственост и неповредивост особе, као и суштински релациону или комунитаристичку димензију. Наслов „персонализам“ се може применити на било коју школу мишљења која се фокусира на реалност лица и њиховог јединственог статуса уопште, а персоналисти обично признају доприносе широког спектра мислилаца који се у историји филозофије нису сматрали персоналистима. Персоналисти верују да људско биће треба да буде онтолошки и епистемолошки полазна тачка филозофске рефлексије. Они су забринути за истраживање искуства, статуса и достојанства људског бића као особе и схватају то као полазну тачку за све наредне филозофске анализе” [Williams, 2009].

Према Вилијамсу једну ствар треба имати у виду, да иако могу да постоје десетине теоретичара и друштвених активиста на западу који се везују за „персонализам“, њихова посебна жаришта у ствари могу бити асимптотска, па чак и разиличитост у материјалном стању ствари.

Персонализам Емануела Мунијеа[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Неконформисти 1930-их

У Француској, филозоф Емануел Муније (1905-1950) је био водећи заговорник персонализма, у оквиру којег је основао часопис Espirit, који постоји и данас. Према директиви Жан-Мари Доменака, критикован је да служи тортури за време Алжирског рата. Персонализам је виђен као алтернатива либерализма и маркзизма, који поштују људска права и људску личност без препуштања прекомерном колективизму. Мунијеов персонализам је имао значајан утицај у Француској, укључујући и политичке покрете, као што је Марк Сангријеова Ligue de la jeune République (Млада Републичка Лига) основана 1912. године.

Јеврејски антифашиста, Зеев Стернел, индетификовао је персонализам са фашизмом на веома контроверзан начин, тврдећи да Мунијеов покрет персонализма „дели идеје и политичке рефлексе са фашизмом“. Он је тврдио да „побуна против Мунијеовог индивидуализма и материјализма“ је могла да га доведе до тога да дели идеологију фашизма.[3]

Католички персонализам[уреди | уреди извор]

Пратећи списе Дороти Деј, изразити хришћански персонализам се развија у 20. веку. Његов главни теоретичар био је пољски филозоф Карол Војтила (касније папа Јован Павле II). У свом раду, Љубав и Одговорности, који је први пут објављен 1960. године Војтила је предложио оно што је назвао „персоналистичка норма“. Ова норма у свом негативном аспекту наводи да је особа нешто добро, не допушта употребу и не може бити третирана као објекат употребе и као таква остаје до краја. У свом позитивном аспекту персоналистичка норма потврђује следеће: „Особа је добра уколико је њено основно и адекватно понашање љубав“.[4] Овај аспект персонализма је постао познат као „Томистичан“ због својих напора да се уобличе модерни појмови који се односе на особе које следе учења Томе Аквинског.[5] Ово је први принцип хришћанског персонализма: особу не треба искоришћавати, већ је поштовати и волети. У делу Gaudium et spes, Други Ватикански Сабор је формулисао оно што се сматра кључним изразом овог персонализма: „Човек је једино створење на земљи које је Бог хтео за себе и не може у потпуности да се пронађе осим кроз искрено поклањање себе“.[6]

Ова формула за самоиспуњење нуди кључ за превазилажење дихотомије која се често осећа између личне „реализације“ и потреба и захтева друштвеног живота. Персонализам такође подразумева међусобни персонализам како истиче папа Бенедикт XVI у делу Caritas in Veritate: „Као духовно биће људски створ је дефинисан кроз међуљудске односе. Што више аутентично он или она проживљава ове односе, то више њихов лични идентитет сазрева. Изолацијом човек не успоставља своју вредност, него постављањем себе у односу са другима и са Богом“.[7]

Бостонски персонализам[уреди | уреди извор]

Персонализам се развија у раном 20. веку на Бостонском универзитету у покрету познатом као Бостонски персонализам који предводи теолог Борден Паркер Баун. Баун је истакао особу као фундаменталну категорију за објашњавање реалности и тврди да су само особе стварне. Он се налазио у супротности са појединим облицима материјализма које описију особе као пуке честице материје. На пример, против аргумента да су особе безначајне честице прашине у огромном универзуму, Баун би рекао да је немогуће да читав универзум постоји одвојено од особе која га доживљава. Онтолошки говорећи, та особа је „већа“ од универзума, јер је универзум само један мали аспект особе која га доживљава. Персонализам потврђује постојање душе. Већина персоналиста тврди да је Бог реалан и да је он особа (или као у хришћанском Тројству, три „лица“, иако је важно напоменути да се нестандардно значење речи „особе“ у овом теолошком контексту значајно разликује од Баунове употребе).

Баун такође сматра да особе имају вредност (видети аксиологија, теорија вредности и етика). Објављивањем апсолутне вредности личности, он је чврсто стајао против одређених облика филозофског натурализма (укључујући социјалдарвинизам) који је покушавао да смањи вредност особе. Он је такође био против одређених облика позитивизма који захтева да се донесе етички и теолошки дискурс и одбацује бесмислене приче о Богу a priori.

Калифорнијски персонализам[уреди | уреди извор]

Џорџ Холмс Ховисонје проучавао метафизичку теорију која се назива лични идеализам[8] и која је такође названа „калифорнијски персонализам” да би се разликовала од бостонског. Ховисон тврди да су безлични монистички идеализам и материјализам у супротности са моралним слободама које доживљавају особе. Спречавање слободе да настави са идеалима истине, лепоте и „доброћудне љубави“ је чисто покопање сваког дубоког људског подухвата, укључујући науку, морал и филозофију. Стога, чак и персоналистички идеализам Борден Паркера Бауна и Едгара С. Брајтмана и реални лични теизам Томе Аквинског су неадекватни, јер би коначно постојање особа зависило од њиховог постојања у бескрајној Особи и подржавају став о неразумљивој доктрини стварања ни из чега.[9]

Лични идеализам Ховисон је објаснио у својој књизи The Limits of Evolution and Other Essays Illustrating the Metaphysical Theory of Personal Idealism. Ховисон је створио радикално демократски појам личног идеализма, који се протеже све до Бога, који је највиши крајњи владар, не само валадар и творац универзума, већ и крајњи демократа у вечном односу на друге вечне особе. Ховисон је наишао на неколико ученика међу верницима, за које је његова мисао била јеретичка, нерелигијска, док с друге стране, сматрају да су његови предлози религиозни. Само идеалистични атеизам Ј. М. Е. Мектагарта или апирионизам Томаса Дејвидсона изгледа да подсећа на Ховисонов лични идеализам.[10]

Узроци и утицаји[уреди | уреди извор]

Филозоф Имануел Кант иако се формално не сматра персоналистом дао је важан допринос узроку персонализма, изјављујући да лице не треба да се вреднује само као средство од стране других људи и као такво треба да остане до краја, јер оно има достојанство (апсолутну унутрашњу вредност) и треба да се вреднује као добро по себи.

Католички филозоф и теолог Џон Хенри Њуман је позициониран као главни заговорник персонализма, по Џону Крозбију са Фрањевачког универзитета у својој књизи Personalist Papers. Крозби наводи да лични приступ Њумана вери, како је наведено у Граматици Сагласности, представља главни извор Њумановог персонализма.[11]

Мартин Лутер Кинг је у великој мери утицао на персонализам на својим студијама на Бостонском универзитету. Кинг се сложио са ставом да је само личност стварна. То је учврстило његово схватање Бога као личног Бога. То му је такође дало метафизички основ за уверење да свака људска личност има достојанство и вредност. (видети његов есеј“Pilgrimage to Nonviolence” Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2008)).

Папа Јован Павле II је такође под утицајем персонализма заговарао хришћанску егзистенцицијалну филозофију Серена Киркегора. Пре него што је изабран за римског папу написао је Особа и Понашање, филозофски рад испуњен персонализмом.[12] Иако је остао у оквиру традиционалног тока католичке социјалне и индивидуалне моралности, његово објашњење порекла моралних норми, као што је наведено у његовим енцикликама (папска писма која су упућена бискупима али и свим верницима) о економији и сексуалном моралу је у великој мери извучено из персоналистичке перспективе.[13] Његови списи као римског папе су наравно утицали на генерације католичких теолога од кога су преузели персоналистичку перспективу засновану на теологији породице и друштвеном поретку.

Познати персоналисти[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ K. Wojtyła, Subjectivity and Irreducible in: Idem Person and Community. Selected Essays, Th. Sandok OSM, P. Lang (trans.), New York (1993). стр. 214; Cf. P. Bristow, Christian Ethics and the Human Person, Family Publications Maryvale Institute. . Oxford. 2009. pp. 102-103. ISBN 978-1-871217-98-8. 
  2. ^ *Williams, Thomas D. „Personalism”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  3. ^ Zeev Sternhell, "Sur le fascisme et sa variante française", in Le Débat , November 1984, "Emmanuel Mounier et la contestation de la démocratie libérale dans la France des années 30", in Revue française de science politique, December 1984, and also John Hellman's book, on which he takes a lot of his sources, Emmanuel Mounier and the New Catholic Left, 1930-1950 (University of Torento Press, 1981). See also Denis de Rougemont, Mme Mounier et Jean-Marie Domenach dans Le personnalisme d’Emmanuel Mounier hier et demain, Seuil, Paris, 1985.
  4. ^ Love and Responsibility (Ignatius Press, 1993). стр. 41.
  5. ^ Williams, Thomas D. „What Is Thomistic Personalism?” (PDF). Alpha Omega. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 04. 2013. г. Приступљено 20. 6. 2014. 
  6. ^ Gaudium et spes, no. 24. This apparently paradoxical idea - if you seek your life selfishly, you will lose it; if you are generous in giving it, you will find it - is rooted in the gospel: cf. Mt. 16:25; Mk 8:35; Lk 17:33.
  7. ^ Caritas in veritate, #53
  8. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 07. 07. 2012. г. Приступљено 25. 05. 2017. 
  9. ^ Research Howison, George Holmes (1834-1916) | Encyclopedia of Philosophy
  10. ^ http://muse.jhu.edu/login?uri=/journals/journal_of_speculative_philosophy/v020/20.3mclachlan.html
  11. ^ Crosby 2003, стр. 280.
  12. ^ ISBN 978-90-277-0985-1.
  13. ^ see Doran, Kevin P. Solidarity: A Synthesis of Personalism and Communalism in the Thought of Karol Wojtyła/John Paul II. New York: Peter Lang. 1996. ISBN 978-0-8204-3071-3.
  14. ^ *Dorothy Day interviews on YouTube: with Christopher Closeup (1971) and Hubert Jessup/WCVB-TV Boston (1974) where she discusses her personalist views
  15. ^ Kolko, Gabriel (1994). Anatomy of a War. стр. 83-84. ISBN 978-1-56584-218-2. 
  16. ^ Karnow, Stanley, Vietnam: A History pp. 259.
  17. ^ English, John (2006-10-06). Citizen of the World. Knopf Canada. стр. 147. ISBN 978-0-676-97521-5. 
  18. ^ „X CONGRESSO da TSD - Trabalhadores Social Democratas (Social Democratic Workers)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 10. 2004. г. Приступљено 7. 1. 2008.  (Portuguese). стр. 7.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Персонализам&oldid=26972722”