Подјела власти
Део серије о политици | ||||||||||
Основни облици владавине | ||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Структура моћи | ||||||||||
|
||||||||||
Извор моћи | ||||||||||
|
||||||||||
Идеологија моћи | ||||||||||
|
||||||||||
Политика | ||||||||||
Подјела власти је назив за начин организације државне власти у коме свака од грана власти има своје органе који власт врше независно од органа других грана власти. То значи да се ниједна грана власти не може мијешати у рад других грана власти у мјери у којој би то мијешање прерасло у доминацију једне власти над другом.
По Слободану Јовановићу, начело подјеле власти „значи да за три основне функције државне власти треба употребити различите органе: онај који издаје закон не треба у исто вријеме да суди и управља - и обрнуто“[1]
По Монтескјеу „владавина треба да буде таква да се грађанин не може бојати другог грађанина... Када су законодавна и извршна власт обједињене у истој особи или у правном тијелу, слободе нема, јер постоји бојазан да ће тај монарх или сенат доносити тиранске законе да би их извршавао на тирански начин. У праву нико не може бити ограничен својом властитом вољом, него туђом.“[2]
Данас је најчешћа подјела на законодавну, извршну и судску власт. Једна од првих модерних држава која је спровела овај модел су Сједињене Америчке Државе, гдје свака од три гране власти ограничава друге двије помоћу тзв. система „кочница и равнотежа“ (енгл. Checks and balances).
Историја
[уреди | уреди извор]Антика
[уреди | уреди извор]Аристотел је први пут поменуо идеју „мешовите владе“ или хибридне владе у свом делу Политика, где се ослањао на многе уставне облике у градовима-државама старе Грчке. У Римској републици, Римски сенат, конзули и скупштине имали су карактер пример мешовите владе према Полибију.[3] Полибије је био тај који је детаљно описао и објаснио систем контроле и равнотеже, приписујући заслуге Ликургу из Спарте као првој влади овог типа.[4]
Рано модерна мешовита влада у Енглеској и њеним колонијама
[уреди | уреди извор]Жан Калвин (1509–1564) фаворизовао је систем власти који је делио политичку моћ између демократије и аристократије (мешовита влада). Калвин је ценио предности демократије, наводећи: „То је непроцењиво вредан дар ако Бог дозволи народу да сам изабере владу и судије.“[5] Како би се смањила опасност од злоупотребе политичке моћи, калвин је предложио успостављање неколико политичких институције које треба да се међусобно допуњавале и контролисале у систему контроле и равнотеже.[6]
На овај начин, Калвин и његови следбеници су се опирали политичком апсолутизму и унапредили раст демократије. Калвин је имао за циљ заштиту права и благостања обичних људи.[7] Године 1620. група енглеских сепаратистичких конгрегационалиста и англиканаца (касније познатих као Ходочаснички очеви) основала је колонију Плимоут у Северној Америци. Уживајући у самоуправи, успоставили су двострани демократски систем власти. „Слободи људи” су бирани у Општи суд, који је функционисао као законодавно и судско тело, а који је заузврат бирао гувернера, који је заједно са својих седам „помоћника” служио у функционалној улози обезбеђивања извршне власти.[8] Колонија Масачусетског залива (основана 1628), Роуд Ајланд (1636), Конектикат (1636), Њу Џерзи и Пенсилванија имали су сличне уставе - сви су раздвајали политичке моћи. (Осим колоније Плимут и колоније Масачусетски залив, ове енглеске испоставе додале су верске слободе својим демократским системима, што је важан корак ка развоју људских права.[9][10])
Књиге попут Вилијам Брадфордове „Плимутске плантаже” (написане између 1630. и 1651) биле су увелико читане у Енглеској.[11][12] Стога да је облик владавине у колонијама био добро познат у матичној земљи, укључујући и филозофа Џона Лока (1632-1704). Он је из једне студије о енглеском уставном систему извео закључке о предностима поделе политичке власти на законодавну (која би требало да се подели између неколико тела, на пример, Дома лордова и Доњег дома), с једне стране, и извршне и федеративне власти, одговорних за заштиту земље и прерогатива монарха, с друге стране, пошто Краљевина Енглеска није имала писани устав.[13][14]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Јовановић, Слободан (1922). О држави - основи једне правне теорије. стр. 259.
- ^ Монтескје, Шарл (1989). О духу закона. стр. 175—176.
- ^ Histories, Book 6, 11–13
- ^ Polibius. (~150 B.C.). The Rise of the Roman Empire. Translated by Ian Scott-Kilvert (1979). Penguin Classics. London, England.
- ^ Quoted in Jan Weerda, Calvin, in Evangelisches Soziallexikon, Third Edition (1960), Stuttgart (Germany), col. 210
- ^ Ward, Lee (2014-12-04). Modern Democracy and the Theological-Political Problem in Spinoza, Rousseau, and Jefferson. Recovering Political Philosophy. Palgrave Macmillan (објављено 2014). стр. 25—26. ISBN 9781137475053. „Calvin's republican sympathies derived from his view of human nature as deeply flawed. Compound or mixed governments reflect the reality that human frailty justifies and necessitates institutional checks and balances to the magistrate's presumed propensity to abuse power. It was this commitment to checks and balances that became the basis of Calvin's resistance theory, according to which inferior magistrates have a duty to resist or restrain a tyrannical sovereign.”
- ^ Clifton E. Olmstead (1960), History of Religion in the United States, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N.J., pp. 9–10
- ^ Fennell, Christopher. „Plymouth Colony Legal Structure”. Histarch.uiuc.edu. Архивирано из оригинала 29. 04. 2012. г. Приступљено 09. 09. 2021.
- ^ Hanover Historical Texts Project Архивирано 12 јануар 2013 на сајту Wayback Machine
- ^ Clifton E. Olmstead, History of Religion in the United States, pp. 69–76, 99–105, 114–16
- ^ Wilberforce, Samuel (1844). A History of the Protestant Episcopal Church in America. London: James Burns. стр. 55–61. „a history of the protestant episcopal church in america.”
- ^ Bradford's History "Of Plymouth Plantation". Boston: Secretary of the Commonwealth. 1900. стр. 94—97.
- ^ Otto Heinrich von der Gablentz, Gewalt, Gewaltenteilung, In Evangelisches Soziallexikon, col. 420
- ^ Galdia, Marcus (2009). Legal Linguistics. Frankfurt am Main: Peter Lang. стр. 249. ISBN 9783631594636. „[...] in the absence of a written constitution in England it may at times be difficult to determine whether a particular text belongs to the constitutional law, i.e. forms the corpus of legal constitutional acts of England [...].”
Литература
[уреди | уреди извор]- Монтескје, Шарл (1989). О духу закона. стр. 175—176.
- Јовановић, Слободан (1922). О држави - основи једне правне теорије. стр. 259.
- Peter Barenboim, Biblical Roots of Separation of Powers, Moscow, Letny Sad, 2005. ISBN 5-94381-123-0, Permalink: LC Catalog - Item Information (Full Record)
- Biancamaria Fontana, ур. (2007). The Invention of the Modern Republic. ISBN 978-0-521-03376-3.
- W. B. Gwyn, The Meaning of the Separation of Powers (1965) (no ISBN)
- Bernard Manin, Principles of Representative Government (1995; English version 1997) ISBN 0-521-45258-9 (hbk), ISBN 0-521-45891-9 (pbk)
- José María Maravall and Adam Przeworski (eds), Democracy and the Rule of Law (2003) ISBN 0-521-82559-8 (hbk), ISBN 0-521-53266-3 (pbk)
- Paul A. Rahe, Montesquieu and the Logic of Liberty (2009) ISBN 978-0-300-14125-2 (hbk), ISBN 978-0-300-16808-2 (pbk)
- Iain Stewart, "Men of Class: Aristotle, Montesquieu and Dicey on 'Separation of Powers' and 'the Rule of Law'" 4 Macquarie Law Journal 187 (2004)
- Iain Stewart, "Montesquieu in England: his 'Notes on England', with Commentary and Translation" (2002)
- Sweet, Alec Stone (2000). Governing with Judges: Constitutional Politics in Europe. ISBN 978-0-19-829730-7.
- Reinhold Zippelius, Allgemeine Staatslehre/Politikwissenschaft (= Political Science), 16th edition, § 31, C.H. Beck, Munich. 2010. ISBN 978-3-406-60342-6.
- Evan C. Zoldan, Is the Federal Judiciary Independent of Congress?, 70 Stan. L. Rev. Online 135 (2018).
- „Flavius Josephus, The Wars of the Jews, Book I, section 159”. Perseus Project. Приступљено 2011-08-27.
- „Strabo, Geography, Book 8, chapter 7, section 1”. Perseus Project. Приступљено 2011-08-27.
- „Constitutional Government: James Madison to Thomas Jefferson”. Press-pubs.uchicago.edu. Приступљено 2011-08-27.
- „The Federalist #10”. constitution.org.
- „Immanuel Kant: Perpetual Peace: Appendix I”. Constitution.org. Приступљено 2011-08-27.
- Xypolia, Ilia (2016). „Divide et Impera: Vertical and Horizontal Dimensions of British Imperialism” (PDF). Critique: Journal of Socialist Theory. 44 (3): 221. S2CID 148118309. doi:10.1080/03017605.2016.1199629. hdl:2164/9956 .
- „Narcissistic Mothers Divide and Conquer | The Narcissist In Your Life” (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-26.
- Brown, Nina W. (2008). Children of the self-absorbed: a grown-up's guide to getting over narcissistic parents (2nd изд.). Oakland, CA. ISBN 978-1-57224-561-7. OCLC 191758324.
- McBride, Karyl (2008). Will I ever be good enough?: healing the daughters of narcissistic mothers (1st Free Press hbk изд.). New York: Free Press. ISBN 978-1-4165-5132-4. OCLC 180755960.
- Covert, Theresa J. Gaslighting The Narcissist's Favorite Tool Of Manipulation How To Avoid The Gaslight Effect and Recover from Emotional and Narcissistic Abuse. ISBN 978-1-0824-3937-7. OCLC 1176281612.
- Buell, Paul D. (1979). „Sino-Khitan Administration in Mongol Bukhara”. Journal of Asian History. Harrassowitz Verlag. 13 (2): 137—8. JSTOR 41930343.
- Katju, Markandey. „The truth about Pakistan” (на језику: енглески). The Nation. Архивирано из оригинала 10. 11. 2013. г. Приступљено 29. 1. 2019.
- Pernin, Christopher G.; et al. (2008). „Unfolding the Future of the Long War” (PDF). US Army Training and Doctrine Command's Army Capability Integration Center — преко RAND Arroyo.
- Cheterian, Vicken (2016). „Denial of violence. Ottoman past, Turkish present, and collective violence against the Armenians 1789–2009, Fatma Müge Göçek, New York, Oxford University Press, 2014, pp. 656, US$78.00 (hardback), HC 978-0199334209”. Nationalities Papers. 44 (4): 652—654. doi:10.1080/00905992.2016.1158006. „Yet, irony of history, instead of chasing the Armenians from the eastern provinces to make a new home for the Balkan Muslim refugees, they practically eliminated Armenians and consolidated an ethnic Kurdish presence in eastern Anatolia. Having lost the capacity to practice imperial policies of “divide and rule,” today Turkey finds itself face-to-face with Kurdish nationalism.”
- „France: The Roman conquest”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. Приступљено 6. 4. 2015. „"Because of chronic internal rivalries, Gallic resistance was easily broken, though Vercingetorix's Great Rebellion of 52 bce had notable successes."”
- „Julius Caesar: The first triumvirate and the conquest of Gaul”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 2. 2015. „"Indeed, the Gallic cavalry was probably superior to the Roman, horseman for horseman. Rome's military superiority lay in its mastery of strategy, tactics, discipline, and military engineering. In Gaul, Rome also had the advantage of being able to deal separately with dozens of relatively small, independent, and uncooperative states. Caesar conquered these piecemeal, and the concerted attempt made by a number of them in 52 bce to shake off the Roman yoke came too late."”
- Edmund Maurice, C. (11. 12. 2019). The Revolutionary Movement of 1848-9 in Italy, Austria-Hungary, and Germany: With Some Examination of the Previous Thirty-three Years.
- Magocsi, Paul Robert (18. 6. 2010). A History of Ukraine: The Land and Its Peoples, Second Edition. ISBN 9781442698796.
- Grob-Fitzgibbon, Benjamin (2011). Imperial Endgame: Britain's Dirty Wars and the End of Empire. Palgrave Macmillan. стр. 285. ISBN 978-0-230-30038-5.
- Jordan, Preston Lim (2018). The Evolution of British Counter-Insurgency during the Cyprus Revolt, 1955–1959. Springer. стр. 58. ISBN 9783319916200.
- „International Justice: The Case of Cyprus”. Washington, D.C.: The HuffPost. Приступљено 1. 11. 2017.