Историја Азербејџана

Položaj Azerbејdžana na Kavkazu

Azerbејdžan (azer. Azərbaycan) је држава смештена на истоку кавкаске регије евроазијског контитента. Источне обале му запљускује Каспијско језеро, док се на континенталном делу граничи са Русијом на северу, Грузијом на северозападу, Јерменијом и Турском на југозападу, те Ираном на југу. Дом је различитих етничких група. Већину њих чине Азери, туркијска етничка група која броји 9 милиона припадника у независној републици Азербејџану.

Подручје Азербејџана су у 8. веку п. н. е. насељавала племена Медијаца. У 7. веку наше ере, док је ово подручје било под влашћу Перзије, освајају га Арапи, који са собом доносе исламску културу. У 11. веку га освајају Селџуци. У својим походима напали су га и Монголи (1231), те Тимур Ленк (поткрај 14. века). Од 15. до 18. века овим подручјем прожимају се османски и персијски утицаји. Од 17. века накратко је под влашћу Персије, која је владали све до Персијско-руског рата (1804—1813), након којег је мировним уговором ово подручје предато Русији. Граница која је тада настала одржала се до данас. Након Октобарске револуције 1917. године, у Азербејџану делују раднички совјети. Совјетску су власт уз помоћ Британаца 1. јуна 1918. године срушили мусаватисти, припадници азербајџанске муслиманске демократске партије „Мусават” (Једнакост), који су прогласили независност државе. Од маја 1920. поново је под влашћу Совјета, а Азербејџан постаје Совјетска Социјалистичка Република Азербејџан. Године 1922, уједињен је с Грузијском и Јерменском совјетском социјалистичком републиком, те су заједно чиниле Закавкаску СФСР, која се распала 1936. године, када Азербејџан постаје конститутивна република у саставу Совјетског Савеза. Дана 30. августа 1991. године Азербејџан проглашава независност од Совјетског Савеза. Нешто раније, Азери су ушли у сукобе због азербајџанске регије Горски Карабах, која је претежно насељена Јерменима, и до данас тај спор није решен.

Праисторија

Палеолит

Пећина Азик на територији Физулинског дистрикта сматра се местом једне од најстаријих прото-људских насеобина у Евроазији. Остатци пра-алешке културе нађени су у најнижим слојевима пећине Азик и стари су најмање 700.000 година. Године 1968, Мамадали Хусеинов открио је чељуст прачовека од пре 300.000 година, што се сматра најстаријим људским остатцима на подручју бившег Совјетског Савеза.

Енеолит

Енеолит или раздобље бакарног доба (6. - 4. миленијум п. н. е.) је раздобље транзиције из каменог доба у бронзано доба. У Азербејџану су откривена многа енеолитска насеља, а артефакти датирани угљеником показују да су људи у то доба изградили домове, израђивали алат од бакра и шиљасте стрелице.

Од бронзаног до гвозденог доба

Утицај старих народа и цивилизација, укључујући Сумере и Еламите, одразио се и на подручје Азербејџана. Многи кавкаски народи појавили су се као најранији становници Јужног Кавказа, а међу њима су најзначајнији представници били Кавкаски Албанци.

У 8. веку п. н. е. полуномадски Кимеријци и Скити населили су подручје краљевства Манејаца. Асирци су такођер имали цивилизацију која је имала процват на подручју западно од језера Урмије, у векима прије стварања Медије и Кавкаске Албаније. Већина старих докумената и натписа кориштених у повијесним анализама овог подручја долази од Асираца и краљевства Урарту. Већина западних учењака који се баве повијешћу Азербејџана, реферира се на грчке, арапске, персијске, арменске и римске изворе.

Из времена палеолита, на подручју Азербејџана, присутни су трагови у Авејдагу, Таглару, Дамјилију, Даш Салахлију и осталим подручјима. Резбарени цртежи урезани су на стенама у Гобустану, јужно од Бакуа, а на њима су представљени призори лова, риболова, рада и плеса. Датирају се у раздобље мезолита.

Медијско царство

За Кавкаске Албанце се сматра да су најстарији становници Азербејџана. Рани освајачи, укључујући и Ските, појавили су се у 9. веку п. н. е. Јужни Кавказ су освојили Ахемениди око 550. године п. н. е. За време тог раздобља, Азербејџаном се шири зороастризам. Ахемениде је поразио Александар Велики 330. године п. н. е. Након пада Селеукида у Персији 247. године п. н. е., Јерменско краљевство успоставља контролу над деловима модерног Азербејџана, између 190. године п. н. е. и 428. године наше ере. Арменским краљевством је владала династија Арасакида, која је била огранак истоимене династије у Партском Царству. Под Партским царством Азербејџан се налазио дуго времена Кавкаски Албанци основали су своје краљевство у 1. веку п. н. е., које је у великој мери било независно, додуше као вазална држава, све док Партско царство нису свргнули Сасаниди и учинили Какваску Албанију провинцијом 252. године. Владар Кавкаске Албаније, краљ Урнаир, службено је прихватио хришћанство као државну религију у 4. веку, а Албанија ће остати хришћанска држава све до 8. века. Кавкаска Албанија задржала је своју монархију све док је била у потпуности подређена Сасанидској Персији. Сасанидска контрола завршила је њиховим поразом од муслимана Арапа 642. године, па је цело царство, укључујући и Азербејџан, освојено у њиховом походу на Персију.

Сукцесивне миграције и насељавања евроазијских и централноазијских номада су се наставила, а провлаче се кроз историју Кавказа од Сасанидског царства до појаве Азерских Турака у 20. веку. Међу иранским номадима који су упадали у Азербејџан били су Скити, Алани и Кимеријци. Алтајски номади, попут Хазара и Хуна, упали су током Хунске и Хазарске ере. Зидови и утврђења Дарбанда изграђени су током Сасанидске ере како би блокирали номаде који су долазили са северног Кавказа. Међутим, таква насеља нису била сталног типа.

Антика

Владавина Ахеменида и Селеукида

Након рушења Медијског царства, у Азербејџан проваљује персијски велики краљ Кир Велики из династије Ахеменида (6. веке п.н.е). Ово најраније Персијско царство имало је снажан утицај на локално становништво. Шири се религија зороастризам, као и различити културни персијски утицаји. Већина становништва Кавкаске Албаније постају су поштоваоци ватре, што би могао бити знак њихове вере у зороастризам, јер поштовање бога те вере, Ахуру Мазду представља поштовање симбола ватре. Ово царство је трајало више од 250 година, а касније га је освојио Александар Велики, што је довело до пораста хеленистичке културе широм Персијског царства. Након смрти Александа Великог, подручјем Кавказа влада грчка династија Селеукида, све до 3. века п. н. е., када кавкаска племена успостављају независно царство, по први пут од инвазије Медијаца.

Кавкаска Албанија, Партско царство и Сасанидска освајања

Албанско краљевство је настојало окупити народе с израженим кавкаским идентитетом у велико царство. Међутим, у 2. или 1. веку п. н. е., Арменци су знатно смањили албанска подручја освајањем подручја Карабакха и Утика, која су била насељена разним албанским племенима попут Удина, Гаргарина и Каспијцима. До тог времена, граница Јерменије и Кавкаске Албаније била је на реци Кури.

Натпис на стени у Гобустану

Подручје је постало поприште ратова када су Римљани и Парти ширили своја подручја деловања. Велик део Албаније се накратко нашао под доминацијом римских легија Помпеја Великог. Парти су контролисали југ Албаније. До данас је очуван исклесан натпис на једној стени, за који се верује да је најстарији очувани источно-римски натпис, а налази се у Гобустану, југозападно од Бакуа. Запис је оставила XII „Згромљена легија” (Legio XII Fulminata), у време цара Домицијана. Поступно, Кавкаска Албанија долази под контролу Парта.

Након поделе Албаније између Персије и Византије 387. године, албански краљеви вратили су контролу над провинцијама Ути и Артсакх, јер су их Сасанидски краљеви наградили због њихове оданости Персији.

Средњевековни јерменски историчари, као што су Мовсес Коренатси и Мовсес Кагханкатватси пишу да су се Албанци преобратили на хришћанство у 4. веку, понајвише напорима Григорија Просветитеља. Албански краљ Урнаир прихватио је хришћанство, а крстио га је сам Гргур. Прогласио је хришћанство као службену религију свог краљевства. Међутим, хришћанство се ширили Албанијом поступно. Многи су наставили да поштују зороастризам, све до персијских освајања.

Средњи век

Кад су ступили у какваску регију, муслимански Арапи су поразили Сасаниде и Византијце. Арапи су учинили Кавкаску Албанију вазалном државом 667. године, иако су хришћани предвођени кнезом Џаванширом пружали отпор годинама. У 9. и 10. веку Арапи насељавају подручје између река Кура и Аран. То су били Арапи из Басре и Куфе, а населили су подручје које су аутохтони народи напустили.

Селџуци и државе наследнице

Године калифата

  Мухаммад, 622.–632.

  Рашидунски калифат, 632.–661.

  Омејидски калифат, 661.–750.

Селџучко раздобље азербејџанске историје можда је и значајније од арапског освајања, јер је помогло да се обликује етно-лингвистичка националност модерних азерских Турака.

Након пада Абасидског калифата, територија Азербејџана била је под утицајем бројних династија попут иранских Саларида, Саџида, Шедадида, Равадида и Бујида. Међутим, почетком 11. века територију полако освајају Огуз Турци, племе из Централне Азије. Први од тих туркијских династија су били Газнавиди из северног Авганистана, који су заузели део Азербејџана 1030. године. Затим су уследили Селџуци, западни огранак Огуза, који су покорили цели Иран и Кавказ и вршили нападе на Ирак, где су свргнули Бујиде у Багдаду 1055. године. Селџуци тако постају владари огромног царства, које је укључивало цели Иран и Азербејџан, све до краја 12. века. Током владавине Селџука, утицајни селџучки везир Низам ал-Мулк увео је бројне бирократске и образовне реформе. Његова смрт 1092. године била је почетак краја некад добро организоване селџучке државе, а стање се додатно погоршало након смрти султана Ахмада Санџара 1153. године.

Локално, селџучким поседима владали су Атабези, који су били султанови технички вазали. Назив атабег био је уобичајен током селџучке владавине на Блиском истоку, с почетком у 12. веку. Под њиховом влашћу, од краја 12. до почетка 13. века, Азербејџан је важно културно средиште туркијских људи. Палате атабегова Елдениза и Ширваншаха угостиле су многе значајне људе тога доба, од којих су многи били изврсни муслимански трговци и научници. Најпознатији од тих атабегова је био Шамсадин Илдениз.

Идлигузиди

Илдигузиди (перс. ایلدگزیان - Илдегозиди; азер. Елдəгəзлəр), познати и као атабегови Азербејџана (перс. اتابکان آذربایجان - Атāбакāн-е Āḏарбāyјāн; азер. Азəрбаyцан Атабəyлəр Дöвлəти), били су припадници локалне династије куманског (туркијског) порекла. Као селџучки вазали од 1135. до 1225. године владали су подручјима која обухватају данашњи северозапад Ирана (регија Азарбејџана), готово читав Азербејџан и Арменију, те мање делове Турске и Ирака. Њихова династија именована је према оснивачу Шамсудину Илдигузу чија је моћ расла пропорционално са децентрализацијом односно опадањем снаге Селџука. Године 1209. Илдигузиди шире политички утицај и на ахмадилску Марагу чиме досежу свој врхунац, али петнаестак година касније династија се гаси под навалом Груза и Хорезмијца.

Под Селџуцима, велик напредак постигнут је у различитим наукама и филозофији од Иранаца, као што су Бахмањар, Кхатиб Табризи, Шихабудин Сухраварди и други. Персијски песници попут Низамија Генџевија и Хаканија Ширванија, који су живели на овом подручју, у својим делима сажимају сву оплемењену персијску књижевност. Поред тога, ова регија доживљава процват изградње јединствене архитектуре, коју утеловљују бедеми, џамије, школе, маузолеји, мостови Бакуа, Генџе и Абшерона, који су изграђени у 12. веку. Године 1225. Џалаледин Менгуберди и Хорезмијско царство окончавају владавину атабегова.

Сафавиди и успон шита

Сафавиди су били суфијски верски ред са седиштем у Ирану, који је основао шеик Сафадин Ардабили током 1330-их година, по чијем су епониму и добили име.

Сафавиди, предвођени Исмаилом I, проширили су своју базу у Ардабилу, освојили су Кавказ, делове Анадолије, Месопотамије, средишње Азије и западне делове јужне Азије. У истом раздобљу, Исмаил пљачка Баку (1501) и протерује сунитског Ширваншаха. Територију данашњег Азербејџана, уз Јерменију и Дагестан, освајају иранских Сафавиди између 1500. и 1502. године.

За време владавине Исмаила I и његовог сина Тахмаспа, шиитски ислам наметнут је некад сунитском становништву Ирана и Азербејџана. Наметање шиитског ислама посебно је било јако у Ширвану, где је масакриран знатан део сунитске популације. У том раздобљу, Сафавидски Иран постаје феудална теокрација, а шах се сматра божански одређеним да буде шеф државе и религије. Током тог раздобља, поглавари Кизилбаша су именовани правним администраторима са уредима надлежним за покрајинске управе.

Ратови са Сунитима Османлијског царства настављени су и за време шаха Тахмаспа. Османлије су 1580-их године заузеле важне сафавидске градове Генџе, Баку и градове у Шемахинском дистрикту.

Под владавином шаха Абаса I Великог (1587—1630), монархија достиже свој врхунац. Поприма изразито персијски национални идентитет, који се стапа са шијитским исламом. Наставља политику својих претходника и настоји да потпуно интегрише Кавказ у персијско друштво. Верски утицај Сафавида се и дан-данас се може осетити у савременом Ирану и Азербејџану, јер подручје данашњег Азербејџана има највећи удео шиита у муслиманском становништву, одмах после Ирана. То су једине две државе где су муслимани већински Шиити.

Канати 18. и 19. века и присилно прикључење Русији

Слика из каџарске ере, Муле на иранском двору

Док је грађански сукоб захваћао Иран, већину Азербејџана су окупирали Турци (1722—1736). У међувремену, за време владавине Петра Великог, приморски појас дуж Каспијског језера, накратко долази под руску власт. Након распада Сафавидског царства на власт долази Надир шах Афшар (Надир Гули Беј), ирански војни стручњак туркијског порекла. Он је преотео контролу над Ираном, 1729. године је протерао Авганистанце и наставио је даље са амбициозним војним походима, освајајући подручја на истоку до Делхија, имајући жељу да оснује још једно велико Персијско царство. Међутим јачање његове персијске базе озбиљно исцрпљује његову војску. Надир је имао ефективну контролу над шахом Тахмаспом II, а потом је владао као регент Абаса III, све до 1736. године, када је и сам окруњен као шах. Његова крунидба одржала се у Муганској низији, садашњој територији Азербејџана. Надер је био војни геније. Освојио је голема подручја: Кавказ, Месопотамију, делове Анадолије, велике делове централне Азије, а у свом походу на Могулско царство потпуно је опустошио и опљачкао њихову престолницу Делхи, те однео велико благо са собом у Персију. Мада је његово царство било краткотрајно, он се сматра посљедњим великим владарем Азије.

Надир Шах је убијен 1747. године, а након његове смрти Персијско царство под влашћу Афшарида се распада. Неколико муслиманских каната, који су установљени током Сафавида и Афшарида, стичу различите облике независности. Бивши еунух Агха Мухамад, краљ Каџара, могао је сада да се окренути ка обнови удаљених провинција Сафависког и Афшаридског царства. Враћајући се у Техеран у прољеће 1795. године, окупио је снагу од око 60.000 коњаника и пешадије, те у месецу мају (Зу-л-ка'де по исламском календару), кренуо на Азербејџан, с намером да поврати сва изгубљена подручја од Османлија и Руса, укључујући и земље између река Куре и Араса, које је некад било под иранском контролом. Ово подручје обухватало је низ независних каната, међу којима су најважнији били Карабах са главним градом Шушом, Ганџа с главним градом Генџе, Ширваном преко Куре са главним градом Шамахијем, те на северозападу хришћанска Грузија (Гурџистан) са главним градом Тбилисијем, те преостали под номиналном персијском влашћу. Канати су непрестано учествовали у међусобним борбама, али су им претиле и опасности споља. Најмоћнији међу северним кановима је био Фатех Али-шах Каџар (умро 1783), који је успео да уједини већину суседних каната под своју власт.

Литература

• Алтстадт, Аудреy. Тхе Азербаијани Туркс: Поwер анд Идентитy Ундер Руссиан Руле (Азербаијан: Хоовер Институтион Пресс, 1992).
• Асхурбеyли, С. "Хисторy оф Схирвансхахс" Елм 1983, 408 (ин Азери)
• де Wаал, Тхомас. Блацк Гарден. НYУ. . 2003. ИСБН 978-0-8147-1945-9. 
• Голтз, Тхомас. "Азербаијан Диарy: А Рогуе Репортер`с Адвентурес ин ан Оил-Рицх, Wар-Торн, Пост-Совиет Републиц".M.Е. Схарпе. . 1998. ИСБН 978-0-7656-0244-2. 
• Гасимов, Заур: Тхе Цауцасус, Еуропеан Хисторy Онлине, Маинз: Институте оф Еуропеан Хисторy, 2011, ретриевед: Новембер 18, 2011.
• Каланкату, Моисеy (Мовсес). Тхе Хисторy оф Цауцасиан Албанианс. трансл бy C. Доwсетт. Лондон ориентал сериес, вол 8, 1961 (Сцхоол оф Ориентал анд Африцан Студиес, Университy оф Лондон)
• Ат Табари, Ибн ал-Асир (транс бy З. Бунyадов), Баку, Елм, 1983?
• Јамил Хасанли. Ат тхе Даwн оф тхе Цолд Wар: Тхе Совиет-Америцан Црисис Овер Ираниан Азербаијан, 1941–1946, (Роwман & Литтлефиелд; 409 пагес; $75). Дисцуссес тхе Совиет-бацкед индепенденце мовемент ин тхе регион анд аргуес тхат тхе црисис ин 1945–46 wас тхе фирст евент то бринг тхе Совиет Унион ин цонфлицт wитх тхе Унитед Статес анд Бритаин афтер тхе аллианце оф Wорлд Wар II
• Момен, M. Ан Интродуцтион то Схии Ислам, 1985, Yале Университy Пресс 400 п
• Схаффер, Б. Бордерс анд Бретхрен: Иран анд тхе Цхалленге оф Азербаијани Идентитy (Цамбридге: МИТ Пресс, 2002).
• Сwиетоцхоwски, Тадеусз. Руссиа анд Азербаијан: Бордерланд ин Транситион (Неw Yорк: Цолумбиа Университy Пресс, 1995).
• Ван дер Лееw, Цх. Азербаијан: А Qуест фор Идентитy: А Схорт Хисторy (Неw Yорк: Ст. Мартин'с Пресс, 2000).
• Хисторy оф Азербаијан Вол I-III, 1960 Баку (ин Руссиан)

Спољашње везе

• Timeline starting in 1828 from BBC News
• A Country Study: Azerbaijan March 1994 report from the U.S. Library of Congress
• History of Azerbaijan: Primary Documents
• List of rulers from Rulers.org
• Gasimov, Zaur:"A Short Sketch of One Century of Azerbaijani Historical Writing" in the Caucasus Analytical Digest No. 8
• History of Azerbaijan. Part 1.
• History of Azerbaijan. Part 2.
• History of Azerbaijan. Part 3.