Нуклеарна технологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Стамбени детектор дима је један од најпознатијих исхода нуклеарне технологије

Нуклеарна технологија примењује нуклеарне реакције атомских језгара. Међу запаженим нуклеарним технологијама су нуклеарни реактори, нуклеарна медицина и нуклеарно оружје. Ова технологија се такође користи, између осталог, у детекторима дима и пушчаним нишанима.

Историја и научна позадина[уреди | уреди извор]

Откриће[уреди | уреди извор]

Велика већина уобичајених, природних појава на Земљи укључује само гравитацију и електромагнетизам, а не нуклеарне реакције. То је зато што се атомска језгра углавном држе одвојено, јер садрже позитивне електричне набоје и стога се одбијају.

Године 1896, Анри Бекерел је истраживао фосфоресцентност уранијумових соли када је открио нови феномен који је назван радиоактивност.[1] Он, Пјер Кири и Марија Кири започели су са истраживањем феномена. У процесу су изоловали елемент радијум, који је високо радиоактиван. Они су открили да радиоактивни материјали производе интензивне, продорне зраке три различита типа које су означили са алфа, бета и гама по прва три грчка слова. Нека од ових врста зрачења могу проћи кроз обичну материју, а сва могу бити штетна у великим количинама. Сви рани истраживачи добили су разне радијационе опекотине, налик на опекотине од сунчања, мада нису обраћали пуно пажње на то.

Нови феномен радиоактивности преузели су произвођачи надрилекарских препарата (као што су раније чинили са открићима струје и магнетизма), а представљени су и бројни патентни лекови и лекови који укључују радиоактивност. Постепено се схватило да је радијација произведена радиоактивним распадом јонизујуће зрачење и да чак и количине које су премале да изазову опекотине могу представљати озбиљну дугорочну опасност. Многи научници који су радили на радиоактивности умрли су од рака услед изложености. Радиоактивни патентни лекови су углавном нестали, али низ других примена радиоактивних материјала се задржао, попут примене радијумових соли за производњу светлећих бројчаника на бројилима.

Како се повећавало познавање атома, природа радиоактивности постала је јаснија. Нека већа атомска језгра су нестабилна и стога се распадају (ослобађајућу материју или енергију) након рандомног интервала. Три облика зрачења које су Бекерел и Киријеви открили такође су потпуније схваћени. Алфа распад се јавља када језгро ослобађа алфа честицу, која се састоји од два протона и два неутрона, што је еквивалентно хелијумском језгру. Бета распад представља ослобађање бета честица, високо-енергетског електрона. Гама распадом се ослобађа гама зрачење, које за разлику од алфа и бета зрачења није материја, већ електромагнетно зрачење веома високе фреквенције, а самим тим и енергије. Ова врста зрачења је најопаснија и најтеже се блокира. Све три врсте зрачења јављају се природно у извесним елементима.

Такође је постало јасно да је крајњи извор већине земаљске енергије нуклеаран, било зрачењем са Сунца изазваним звезданим термонуклеарним реакцијама или радиоактивним распадањем уранијума у Земљи, главном извору геотермалне енергије.

Нуклеарна фисија[уреди | уреди извор]

У природном нуклеарном зрачењу нуспродукти су веома мали у поређењу са језграма из којих потичу. Нуклеарна фисија је процес цепања језгра у приближно једнаке делове и ослобађање енергије и неутрона у том процесу. Ако ове неутроне зароби неко друго нестабилно језгро, оно се такође може расцепити, што доводи до ланчане реакције. Просечан број неутрона који се ослобађа по језгру који учествује у дељењу другог језгра означава се са k. Вредности k веће од 1 значе да реакција фисије ослобађа више неутрона него што их апсорбује, те се стога назива самоодрживом ланчаном реакцијом. Маса физибилног материјала која је довољно велика (и у одговарајућој конфигурацији) да индукује самоодржавајућу ланчану реакцију назива се критичном масом.

Када је неутрон заробљен одговарајућим нуклеусом, може се догодити фисија одмах или ће језгро кратко време постојати у нестабилном стању. Ако постоји довољно тренутних распада да се настави ланчана реакција, каже да је маса брзо критична, а ослобађање енергије ће расти брзо и неконтролисано, што обично доводи до експлозије. Када је то откривено уочи Другог светског рата, овај увид је подстакао више земаља да покрену програме истраживања могућности конструкције атомске бомбе - оружја које користи реакције фисије да би ослободило далеко више енергије него што би се могло ослободити хемијским експлозивима. Пројекат Менхетн, који су САД водиле уз помоћ Уједињеног Краљевства и Канаде, развио је вишеструка фисиона оружја која су кориштена против Јапана 1945. у Хирошими и Нагасакију. Током пројекта су развијени и први фисиони реактори, иако су они првенствено били за производњу оружја и нису производили електричну енергију.

Године 1951. прва нуклеарна фисиона електрана је произвела електричну струју у Експерименталном узгајивачком реактору бр. 1 (ЕБР-1), у Арку, Ајдахо, чиме је започело „атомско доба”, карактерисано интензивнијом употребом нуклеарне енергије.[2] Ако је маса критична само када су укључени задржани неутрони, тада се реакција може контролисати, на пример увођењем или уклањањем неутронских апсорбера. То омогућава изградњу нуклеарних реактора. Брзи неутрони се не могу лако заробити језграма. Они се морају успорити (спори неутрони), углавном сударањем са језгрима неутронског модератора, пре него што могу да буду лако заробљени. Данас се ова врста фисије широко користи за производњу електричне енергије.

Нуклеарна фузија[уреди | уреди извор]

Ако су језгра присиљена да се сударају, она могу подлећи нуклеарној фузији. Овај процес може да ослободи или апсорбује енергију. Када је добијено језгро лакше од гвожђа, енергија се нормално ослобађа; када је језгро теже од гвожђа, енергија се генерално апсорбује. Процес фузије се одвија у звездама, које своју енергију добијају из водоника и хелијума. Оне формирају, путем звездане нуклеосинтезе, лаке елементе (литијум до калцијума), као и неке од тешких елемената (изван гвожђа и никла, путем С-процеса). Преостало изобиље тешких елемената, од никла до уранијума и изван, настаје путем нуклеосинтезе супернове, Р-процеса.

Ови природни процеси астрофизике нису примери нуклеарне „технологије”. Због врло јаког одбијања језгара, фузију је тешко постићи на контролисан начин. Водоничне бомбе добијају своју огромну деструктивну снагу од фузије, али њихову енергију није могуће контролисати. Контролирана фузија се постиже у акцелераторима честица, који су кориштени за формирање синтетичких елемената. Фузор такође може да производи контролисану фузију и користан је извор неутрона. Међутим, оба ова уређаја раде са нето губитком енергије. Контролирана, одржива фузијска снага показала се недосежном, упркос повременим преварама. Техничке и теоријске потешкоће омеле су развој функционалне цивилне технологије фузије, мада се истраживања и данас настављају широм света.

Нуклеарна фузија је иницијално истраживана само у теоријском оквиру током Другог светског рата, када су је научници на Пројекту Менхетн (који је водио Едвард Телер) истраживали као методу за изградњу бомбе. Тај пројект је напустио фузију након што се дошло до закључка да ће за детонацију бити потребна реакција фисије. До 1952. године, детонирана је прва потпуна водонична бомба, тако названа јер је користила реакције између деутеријума и трицијума. Фузијске реакције су много енергичније по јединици масе горива од реакција фисије, али је покретање фузијске ланчане реакције много теже.

Нуклеарна оружја[уреди | уреди извор]

Нуклеарно оружје је експлозивна направа која своју деструктивну силу изводи из нуклеарних реакција, било од фисије, било од комбинације фисије и фузије. Обе реакције ослобађају огромне количине енергије из релативно мале количине материје. Чак и мали нуклеарни уређаји могу девастирати град експлозијом, ватром и зрачењем. Нуклеарно оружје се сматра оружјем за масовно уништење, и његова употреба и контрола били су главни аспект међународне политике од њиховог настанка.

Дизајн нуклеарног оружја је сложенији него што се можда чини. Такво оружје мора да садржи једну или више поткритичних физибилних маса стабилним за примену, а затим да индукује критичност (креира критичну масу) за детонацију. Такође је прилично тешко да се осигура да таква ланчана реакција потроши значајан део горива пре него што се уређај распрсне. Набавка нуцлеар фуелнуклеарног горива је такође тежа него што се можда чини, јер се довољно нестабилне материје за овај процес тренутно не налазе природно на Земљи у одговарајућим количинама.

Један изотоп уранијума, уранијум-235, је природно и довољно нестабилан, али се увек налази помешан са стабилнијим изотопом урана-238. Последњи чини више од 99% масе природног уранијума. Због тога се мора применити неки облик раздвајања изотопа заснован на тежини три неутрона како би се обогатио (изоловао) уранијум-235.

Алтернативно, елемент плутонијум поседује изотоп који је довољно нестабилан за овај процесс да буде употребљив. Земаљски плутонијум тренутно се природно не појављује у довољним количинама за такву употребу,[3] те се мора произвести у нуклеарном реактору.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Хенри Бецqуерел - Биограпхицал”. нобелпризе.орг. Архивирано из оригинала 4. 9. 2017. г. Приступљено 9. 5. 2018. 
  2. ^ „А Бриеф Хисторy оф Тецхнологy”. футурисм.цом. Архивирано из оригинала 23. 4. 2018. г. Приступљено 9. 5. 2018. 
  3. ^ "Окло Фоссил Реацторс". „Арцхивед цопy”. Архивирано из оригинала 18. 12. 2007. г. Приступљено 15. 1. 2008.  Цуртин Университy оф Тецхнологy. Арцхивед фром тхе оригинал он 18 Децембер 2007. Ретриевед 15 Јануарy 2008.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]