Džavaharlal Nehru

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Džavaharlal Nehru
Bundesarchiv Bild 183-61849-0001, Indien, Otto Grotewohl bei Ministerpräsident Nehru cropped.jpg
Indijski državnik i političar
Biografija
Datum rođenja(1889-11-14)14. novembar 1889.
Mesto rođenjaAlahabad
 Britanska Indija
Datum smrti27. maj 1964.(1964-05-27) (74 god.)
Mesto smrtiNju Delhi
 Indija
ReligijaAgnostik
DecaIndira Gandi
UniverzitetTriniti koledž, Univerzitet u Kembridžu
Politička
partija
Indijski nacionalni kongres (1951—1954)
PotpisJawaharlal Nehru Signature.svg
15. avgust 1947 — 27. maj 1964.
Prethodnikfunkcija ustanovljena
NaslednikGulzarilal Nanda (vd)

Džavaharlal Nehru (hind. जवाहरलाल नेहरू, /ˈnr, ˈnɛr/;[1] Javāharlāl Nehrū; Alahabad, 14. novembar 1889Nju Delhi, 27. maj 1964) je bio prvi premijer Indije državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva.[2][3] On se pojavio kao eminentni vođa Indijskog pokreta za nezavisnost pod mentorstvom Mahatme Gandija, i služio je kao indijski premijer od njenog uspostavljanja kao nezavisna nacija 1947. godine do svoje smrti 1964. godine. On se smatra arhitektom moderne indijske nacije-države: suverene, socijalističke, svetovne, i demokratske republike. On je takođe poznat kao Pandit Nehru zbog toga što vodi poreklo iz Kašmirsko Panditske zajednice, dok ga indijska deca znaju kao čača Nehru (hindi, doslovno „čika Nehru”).[4][5]

Kao sin Motilala Nehrua, prominentnog advokata i nacionalističkog državnika i Svarup Rani, Nehru je diplomirao na Triniti koledžu u Kembridžu i Unutrašnjem hramu, gde je obučavan da bude barister. Po povratku u Indiju, počeo je da radi pri visokom sudu u Alahabadu i interesovao se za nacionalnu politiku, koja je na kraju zamenila njegovu pravnu praksu. Posvećeni nacionalista od tinejdžerskih godina, postao je rastuća figura u indijskoj politici u toku nereda 1910-ih godina. Postao je prominentni lider levičarskih frakcija Indijskog nacionalnog kongresa tokom 1920-ih, i na kraju celog Kongresa, sa prećutnim odobrenjem njegovog mentora, Gandija. Kao predsednik Kongresa Nehru je 1929. godine pozvao na potpunu nezavisnost od Britanske Indije i podstakao je odlučujući pomak Kongresa prema levoj strani.

Nehru i Kongres dominirali su indijskom politikom tridesetih godina prošlog veka, dok se zemlja kretala ka nezavisnosti. Njegova ideja o sekularnoj naciji-državi je naizgled potvrđena kada je Kongres, pod njegovim rukovodstvom, pobedio na pokrajinskim izborima 1937. godine i formirao vladu u nekoliko provincija. S druge strane, separatistička Muslimanska liga dobila je znatno manju podršku. Ali ova dostignuća su bila ozbiljno kompromitovana nakon posledica Avgustovskog indijskog pokreta 1942. godine, kad su Britanci efektivno slomili Kongres kao političku organizaciju. Nehru, koji se nerado obazirao na Gandijev poziv za neposrednu nezavisnost, jer je želeo da podrži saveznički ratni napor tokom Drugog svetskog rata, izašao je iz dugog zatvorskog roka u mnogo izmenjen politički pejzaž. Muslimanska liga pod njegovim starim kolegom iz Kongresa i sada protivnikom, Muhamedom Ali Džinom, dominirala je muslimansku politiku u Indiji. Pregovori između Kongresa i Muslimanske lige za podelu vlasti nisu uspeli, i ustupili su mesto nezavisnosti i krvavoj podeli Indije 1947. godine.

Biografija[uredi]

Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira.

U dobi od 16 godina otišao je u Englesku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kembridžu[6]. Na Kembridžu je studirao pravne nauke.

U Indiju se vratio 1912. godine. Politikom je počeo da se bavi došavši u dodir s učenjima Gandija 1919. godine kada počinje i njegovo aktivno učešće u oslobodilačkom pokretu[6]. Iako Gandijev sledbenik, nije delio njegovo uverenje u pasivan otpor, već je smatrao kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina.

Pri rešavanju unutrašnjih problema imao je velikih poteškoća, kako u opoziciji tako i u sopstvenoj stranci. Stoga je odložio pitanje nacionalizacije i agrarne reforme koju je želeo da sprovede mirno, polako i zakonskim putem. Istakao se i kao borac protiv kastinskog sistema.

Bio je jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine.

Preminuo je u Nju Delhiju 27. maja 1964. godine od srčanog udara[6].

Njegovi potomci, kćerka Indira Gandi i unuk Radživ Gandi su takođe ostavili značajan trag u indijskoj politici.

Unutrašnja politika[uredi]

Od 1912. član je Indijskog nacionalnog kongresa, a 1918. izabran je u Sveindijski nacionalni komitet.

Od 1926. do 1928. generalni bio je sekretar Sveindijskog kongresnog komiteta. 1929. godine biva izabran za predsednika Kongresne stranke[6]. Istu funkciju je obavljao i 1936, 1937, 1946.

Godine 1946. kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za prvog predsednika vlade[6] i ministra spoljnih poslova.

U nekoliko narednih godina Nehru je bezuspešno pokušavao da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan.

Ostao je na mestu predsednika vlade i nakon što je status britanskog dominiona ukinut i Indija 26. januara 1950. godine donošenjem ustava postala republika[6]. Tu funkciju je obavljao do svoje smrti. Pored premijerske funkcije i funkcije ministra inostranih poslova u par navrata je, takođe, bio na čelu indijskog ministarstva finansija i ministarstva odbrane.

Spoljna politika[uredi]

Predsednik NR Kine Mao Cedung i Džavaharalal Nehru (1954)

Javno se suprotstavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan.

Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprotstavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom.

U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u Hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti.

Borba za indijsku nezavisnost (1912–1947)[uredi]

U Britaniji[uredi]

Nehru je razvio interesovanje za indijsku politiku tokom svog boravka u Britaniji kao student i advokat.[7]

Rani doprinos po povratku u Indiju[uredi]

U roku od nekoliko meseci od povratka u Indiju 1912. godine, Nehru je prisustvovao godišnjoj sednici Indijskog nacionalnog kongresa u Patni.[8] Kongres 1912. bio je stranka umerenih i elite,[8] i Nehru je bio uznemiren zbog onoga što je doživeo kao u „velikoj meri afera više klase koja poznaje engleski jezik”.[9] Nehru je imao sumnje u pogledu efikasnosti Kongresa, ali se složio da radi za partiju u znak podrške za Indijski pokret za građanska prava koji je predvodio Mahatma Gandi u Južnoj Africi,[10] prikupljajući sredstava za pokret 1913. godine.[8] Kasnije je vodio kampanju protiv rada po ugovoru i druge takve diskriminacije sa kojom su se suočili Indijci u britanskim kolonijama.[11]

Prvi svetski rat[uredi]

Kad je izbio Prvi svetski rat, saosećaj je bio podeljen u Indiji. Iako su obrazovani Indijci „u velikoj meri nalazili posredno zadovoljstvo” u svedočenju ponižavanja svojih britanskih vladara, vladajuće više klase su podržale saveznike. Nehru je priznao da je na rat gledao sa mešovitim osećajima. Frank Moraes je napisao: "Ako je [Nehruova] simpatija bila za bilo koju zemlju ona je bila za Francusku, čijoj kulturi se u velikoj meri divio."[12] Tokom rata, Nehru je volontirao za Sent Džonovu ambulantu i radio je kao jedan od provincijalnih sekretara te organizacije u Alahabadu.[8] Takođe je govorio protiv cenzorskih akata koje je britanska vlada preuzela u Indiji.[13]

Nehru sa ženom Kamalom i ćerkom Indirom 1919. godine

Nehru je izašao iz ratnih godina kao vođa čiji su politički stavovi smatrani radikalnim. Iako je politički diskurs u to vreme dominirao Gopal Krišna Gokale,[10] umerenjak koji je smatrao da je „ludilo razmišljati o nezavisnosti”,[8] Nehru je govorio „otvoreno o politici nesaradnje, potrebi da se podnese ostavka sa počasnih funkcija pod vladom i da ne nastavi besplodna politika reprezentacije”.[14] On je ismevao Indijsku građansku službu zbog njene podrške britanskoj politici. Napomenuo je da je neko jednom definisao Indijsku građansku službu „sa kojom smo nažalost još uvek unesrećeni u ovoj zemlji, kao ni indijsku, ni građansku, niti službu”.[15] Motilal Nehru, prominentni umereni vođa, priznavao je ograničenja ustavne agitacije, ali je savetovao svog sina da nije postojala druga „praktična alternativa”. Nehru, međutim, nije bio zadovoljan tempom nacionalnog pokreta. Uspostavio je saradnju sa agresivnim nacionalističkim liderima koji su zahtevali domaću upravu za Indijce.[16]

Uticaj umerenih na kongresnu politiku počeo je da opada nakon što je Gokale umro 1915. godine.[8] Anti-umereni lideri kao što su Anija Besant i Bal Gangadar Tilak iskoristili su priliku da zahtevaju nacionalni pokret za domaću vladavinu. Međutim 1915. godine, predlog je odbijen zbog nevoljnosti umerenih da se obavežu na takav radikalan tok akcije. Besant je uprkos toga formirala ligu za zagovaranje domaće vladavine 1916. godine; i Tilak, po puštanju iz zatvora, u aprilu 1916. je formirao svoju ligu.[8] Nehru se uključio u rad u obe lige, ali je radio posebno za prvu.[17] On je kasnije napomenuo: „[Besant] je imala veoma moćan uticaj na mene u mom detinjstvu... čak i kasnije kad sam se uključio u politički život, njen uticaj se nastavio.”[17] Još jedan razvoj koji je doveo do radikalne promene u indijskoj politici je bilo venčanje hindu-muslimanskog jedinstva putem Laknau pakta na godišnjem sastanku Kongresa u decembru 1916. Pakt je iniciran ranije te godine u Alahabadu na sastanku Sveindijskog kongresnog odbora koji je održan u Nehruovoj rezidenciji u Anand Bavanu. Nehru je pozdravio i ohrabrio zbližavanje dve indijske zajednice.[17]

Pokret za domaću vladavinu[uredi]

Nekoliko nacionalističkih lidera okupilo se 1916. godine pod rukovodstvom Anije Besant da bi izrazili zahtev za samoupravom, i za ostvarivanjem statusa dominiona unutar Britanske imperije koji su već imale Australija, Kanada, Južna Afrika, Novi Zeland i Njufaundland, u to vreme. Nehru se pridružio pokretu i postao je sekretar Besantove Lige za domaću vladavinu.[17][18] Juna 1917. Besant je bila uhapšena i internirana od strane britanske vlade. Kongres i razne druge indijske organizacije zapretile su da će pokrenuti proteste ukoliko nije oslobođena. Britanska vlada je kasnije bila primorana da oslobodi Besant i napravi značajne ustupke nakon perioda intenzivnog protesta.

Nesaradnja[uredi]

Prvi veliki nacionalni angažman Nehrua došao je na početku Pokreta nesaradnje 1920. godine. On je predvodio pokret u Ujedinjenim provincijama (sad Utar Pradeš). Nehru je bio uhapšen po optužbama delovanja protiv vladinih aktivnosti 1921. godine i pušten je nekoliko meseci kasnije.[19] U razdoru koji je nastao unutar Kongresa nakon iznenadnog zatvaranja Pokreta nesaradnje nakon Čauri Čaura incidenta, Nehru je ostao lojalan Gandiju i nije se pridružio Svaraž stranci koju su formirali njegov otac Motilal Nehru i CR Das.

Internacionalizacija borbe za indijsku nezavisnost[uredi]

Nehru i njegova ćerka Indira u Britaniji, 1930-ih

Nehru je igrao vodeću ulogu u razvoju internacionalističke perspektive borbe za nezavisnost Indije. Tražio je inostrane saveznike za Indiju i formirao veze sa pokretima za nezavisnost i demokratiju širom sveta. Godine 1927. njegovi napori su se isplatili i Kongres je pozvan da prisustvuje kongresu potlačenih nacionalnosti u Briselu u Belgiji. Sastanak je sazvan radi koordiniranja i planiranja zajedničke borbe protiv imperijalizma. Nehru je predstavljao Indiju i izabran je u izvršni savet Lige protiv imperijalizma koja je formirana na tom sastanku.[20]

Sve više, Nehru je video borbu za nezavisnost od britanskog imperijalizma kao multinacionalni napor raznih kolonija i dominiona imperije. Međutim, neke njegove izjave po ovom pitanju tumače se kao saučesništvo sa usponom Hitlera i njegovih usaglašenih namera. Suočen sa ovim tvrdnjama, Nehru je odgovorio: „Mi imamo simpatije za nacionalni pokret Arapa u Palestini, jer je usmeren protiv britanskog imperijalizma. Naše simpatije ne mogu biti oslabljene činjenicom da se naš nacionalni pokret poklapa sa Hitlerovim interesima.”[21]

Knjige[uredi]

Najpoznatija Nehruova dela su: Autobiografija (1941, u originalu: Toward Freedom), Откриће Индије (1941), Осврти на светску историју (1936), Писма министрима (5 томова, 19871990, постхумно).

Види још[uredi]

Референце[uredi]

  1. ^ "Nehru" Archived 2016-03-05 at the Wayback Machine. Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ „Indian National Congress”. inc.in. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2016. Приступљено 20. 6. 2017. 
  3. ^ „Nation pays tribute to Pandit Jawaharlal Nehru on his 124th birth anniversary | Latest News & Updates at Daily News & Analysis”. dna (на језику: енглески). 14. 11. 2013. Приступљено 18. 5. 2017. 
  4. ^ „Indian National Congress”. inc.in. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2016. 
  5. ^ „Nation pays tribute to Pandit Jawaharlal Nehru on his 124th birth anniversary | Latest News & Updates at Daily News & Analysis”. dna (на језику: енглески). 14. 11. 2013. Архивирано из оригинала на датум 1. 7. 2017. Приступљено 18. 5. 2017. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Jawahar Lal Nehru (14 Nov 1889 - 27 May 1964), Приступљено 30. априла 2011. (на језику: енглески)
  7. ^ Moraes 2008, стр. 37.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 Ghose 1993, стр. 25.
  9. ^ Moraes 2008, стр. 49.
  10. 10,0 10,1 Moraes 2008, стр. 50.
  11. ^ In Jawaharlal Nehru's autobiography, An Autobiography (1936) p. 33.
  12. ^ Moraes 2008, стр. 52.
  13. ^ Moraes 2008, стр. 53.
  14. ^ Ghose 1993, стр. 26.
  15. ^ Nehru, Jawaharlal Glimpses of world history: being further letters to his daughter (Lindsay Drummond Ltd., 1949), p. 94
  16. ^ Moraes 2008, стр. 56.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Moraes 2008, стр. 55.
  18. ^ „Jawaharlal Nehru – a chronological account”. Архивирано из оригинала на датум 4. 6. 2012. Приступљено 23. 6. 2012. 
  19. ^ Pratiyogita Darpan Editorial Board. Indian National Movement & Constitutional Development. Pratiyogita Darpan Extra Issue Series, Volume 12. Upkar Prakashan. Приступљено 2. 10. 2018. 
  20. ^ Moraes 2008, стр. 115.
  21. ^ Roland, Joan G. (1998). The Jewish Communities of India: Identity in a Colonial Era (Second изд.). Routledge. стр. 193. ISBN 978-0-7658-0439-6. 

Литература[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]