Pređi na sadržaj

Arhiva planete

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Velika piramida u Gizi i Sfinga, 1914.

Arhiva planete (fr. Les archives de la planète) je bio projekat realizovan od 1908. do 1931. Projekat je uključivao fotografisanje ljudskih kultura širom sveta. Sponzor poduhvata je bio francuski bankar Alber Kan. Rezultat projekta Arhiv planete bio je183.000 metara filma i 72.000 fotografija u boji iz 50 zemalja. Počevši od putovanja oko sveta na koje je Kan krenuo sa svojim šoferom, projekat se proširio na ekspedicije u Brazil, ruralnu Skandinaviju, Balkan, Severnu Ameriku, Srednji istok, Aziju i Zapadnu Afriku, između ostalih destinacija, i dokumentovano istorijski događaji kao što su posledice Drugog balkanskog rata, Prvog svetskog rata u Francuskoj i Turskog rata za nezavisnost. Prikazivanje ovih tema bilo je inspirisano Kanovim internacionalističkim i pacifističkim uverenjima. Projekat je zaustavljen 1931. nakon što je Kan izgubio većinu svog bogatstva u krahu berze 1929. godine. Od 1990. godine, kolekcijom upravlja muzej Musée Albert Kahn, a većina fotografija je dostupna na internetu.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Budistički lama (Peking, Kina, 1913)

Bankar francusko-jevrejskog porekla Alber Kan, koji je zaradio bogatstvo špekulišući na tržištima u razvoju,[1] je novembra 1908. krenuo je na put oko sveta sa svojim šoferom Alfredom Dutertreom.[2] Dutertr je fotografisao mesta koja su posetili koristeći tehniku zvanu stereografija, koja je bila popularna među putnicima jer su fotografske ploče bile male i zahtevale su kratko vreme ekspozicije.[1] Takođe je doneo Pate filmsku kameru i nekoliko stotina ploča u boji.[2] Prvo su se zaustavili u Njujorku, zatim na Nijagarinim vodopadima i u Čikagu. Nakon kratkog boravka u Omahi, Nebraski, Dutertr i Kan su otišli u Kaliforniju, gde je Dutertr snimio slike ruševina nastalivh kao posledica zemljotresa u San Francisku 1906. godine.[3] Prvog decembra su se ukrcali na parobrod za Jokohamu u Japanu. Na putu su proveli devetnaest sati na odmoru u Honolulu na Havajima.[4] Prešli su međunarodnu datumsku granicu 12. decembra i stigli su u Jokohamu šest dana kasnije.[5] Posle Japana, na putovanju po Aziji proputovali su Kinu, Singapur i Šri Lanku.[6]

Kada se vratio u Francusku, Kan je angažovao dva profesionalna fotografa, Stefana Pasea i Ogista Leona, koji je verovatno[7] pošao sa Kanom na put u Južnu Ameriku 1909.[1] na kome su fotografisani Rio de Žaneiro i Petropolis u boji.[7] Druge rane ekspedicije uključivale su posete seoskim predelima Norveške i Švedskoj 1910.[8]

Arhiv planete je zvanično pokrenut 1912. godine, kada je Kan imenovao geografa Žana Brunhesa da rukovodi projektom, u zamenu za profesuru na Koledžu de Frans (Collège de France) čiji je Kan bio veliki mecena. Stereografsija je zamenjena autohromskim procesom, koji je za rezultat imao fotografije u boji, ali je bilo potrebno duže vreme ekspozicije. U okviru projekta su realizovali i filmove.[9] Kan je zamiislio projekat kao „inventar površine zemaljske kugle koju je nastanjivao i razvijao čovek onako kakva je na početku 20. stoleća“,[10] i nadao se da će projekat proširiti njegove internacionalističke i pacifističke ideale, tj. kao i dokument o kulturama koje nestaju.[11] Filozof Anri Bergson, blizak Kanov prijatelj, imao je snažan uticaj na razvoj projekta.[12]

Tokom1912. Pase je poslat u Kinu (prva zvanična misija projekta)[13] i Maroko, dok je Brunhes sa Leonom otišao u Bosnu i Hercegovinu, a zatim u Makedoniju 1913. godine. Ekspediciju je prekinuo Drugi balkanski rat; kada se rat završio, Pase je otputovao na Balkan da dokumentuje posledice Drugog balkanskog rata.[14]

Leon je bio fotograf sa najdužim stažom na projektu. Išao je na dva putovanja u Veliku Britaniju 1913. godine, gde je fotografisao znamenitosti Londona kao što su Bakingemska palata i Katedrala Svetog Pavla, kao i scene u ruralnom Kornvolu. Iste godine, Margerit Mespule, jedina fotografkinja deo foto tima Arhiva, otputovala je na zapad Irske.[15] Nakon Britanije, Leon je otišao u Italiju, u pratnji Brunhesa.[16] Iste godine, Pase se vratio u Aziju. Prvo je otišao u Mongoliju, a zatim u Indiju, gde su mu u januaru 1914. britanske vlasti uskratile prolaz kroz Hajberski klanac koji je vodio do Avganistana, gde je želeo da fotografiše narod Afridi.[17] Kasnije te godine, vojni oficir i fotograf dobrovoljac Leon Busi stigao je u Francusku Indokinu, gde će boraviti do 1917.[18]

Izbijanje Prvog svetskog rata diktiralo je promenu fokusa projekta. Kan je biofrancuski patriota ali pored svojih kosmopolitiskih pogleda, poslao je fotografe da snime posledice rata na Francusku i dozvolio je da se fotografije koriste kao propaganda,[19] iako je većina fotografa držana podalje od linije fronta.[20] Kan je 1917. sklopio dogovor sa vojskom da dva njihova fotografa pomognu u snimanju slika za njegovu arhivu. Fotografije iz rata su na kraju činile 20% ukupne kolekcije.[21]

Tokom 1920-ih, fotografi su poslati u Liban, Palestinu i Tursku na Bliskom istoku, gde su dokumentovali francusku okupaciju Libana i Turski rat za nezavisnost.[22] Frederik Gadmer je poslan u Vajmarsku Nemačku 1923; među scenama koje je dokumentovao bile su posledice neuspele separatističke pobune u Krefeldu.[23] Poslednje putovanje u Indiju u sklopu projekta realzovano je 1927. godine. Tada je fotograf Rodžer Dima zabeležio zlatni jubilej Jagatdžita Singa, vladara države Kapurthala. Prošlog decembra, Dumas je bio u Japanu na sahrani cara Jošihita.[24]

Kanovi fotografi su se tokom 1920-ih nekoliko puta vraćali u Ameriku. Lusijen Le Sen je 1923. snimio filmove o francuskim ribarima u severnom Atlantiku, a Brunhes i Gadmer su 1926. putovali tri meseca po Kanadi, gde su posetili i zabeležili katrove u gradovima: Montreal, Vinipeg, Kalgari, Edmonton i Vankuver.[25] Tokom 1930. Gadmer je organizovao prvu i jedinu veliku afričkku ekspediciju u okviru projekta. Posetili su francusku koloniju Dahomej (današnji Benin).[26]

Do trenutka kada je projekat zaustavljen 1931. godine, nakon pada berze 1929. koji je prouzrokovao bankrot finansijera projekta Kana, njegovi fotografi su posetili 50 zemalja i prikupili 183.000 metara filmske trake, 72.000 autohromiranih fotografija u boji, 4.000 stereografa i 4.000 crno-belih fotografija.[10][27]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Mulen ruž (Pariz, 1914)

Producent i pisac Dejvid Okuefuna opisuje Arhiv kao „monumentalno ambiciozan pokušaj da se stvori fotografski zapis ljudskog života na Zemlji“,[28] a sadržaj Arhiva je veoma raznolik po temama.[15] Na ranim ekspedicijama u Evropi, Brunhes je uputio fotografe da snime geografiju, arhitekturu i lokalnu kulturu mesta koje su povećivali, ali im je dao i slobodu da fotografišu druge stvari koje su im zapele za oko.[29] Slike u Arhivu prikazuju znamenitosti poput Ajfelove kule,[30] Velike piramide u Gizi,[31] Angkor Vata[32] i Tadž Mahala[33] kao i brojne portrete ljudi iz radničke klase u Evropi[34] i članova tradicionalnih društava u Aziji i Africi.[35] U mnogim slučajevima, Kanovi operateri su zabeležili neke od najranijih fotografija u boji sa ovih destinacija.[36] Zbog dugog vremena ekspozicije neophodne za autohromski proces (rani način kreiranja fotografija u boji nastao 1903), fotografi su uglavnom bili ograničeni na beleženje statičnih subjekata ili subjekata koji poziraju.[37]

Oko petine fotografija u Arhivu bile su iz Prvog svetskog rata.[21] Među njima su fotografije sa fronta, vojne tehnologije poput artiljerijskih topova i brodova, portreta pojedinačnih vojnika (uključujući neke iz francuskog kolonijalnog carstva) i zgrada oštećenih granatiranjem.[38] Samo nekoliko slika eksplicitno prikazuje mrtve vojnike.[39]

Pojedini sadržaji Arhiva bili su kontroverzni, posebno film Leona Busija koji prikazuje vijetnamsku adolescentkinju dok skida odeću.[40] Busi je dao instrukcije devojci da obavi svoj svakodnevni ritual oblačenja; snimio je film van fokusa da bi prikrio njenu golotinju.[41] Na drugim snimcima nastalim u Kazablanci 1926. godine prikazane su prostitutke golih grudi.[42]

Arhiv takođe obuhvata na hiljade portreta, uglavnom snimljenih na Kanovom imanju u Bulonj Bilankuru. Portreti obuhvataju državnike kao što su britanski premijer Remzi Makdonald i francuski premijer Leon Buržoa, britanski fizičar Džozef Džon Tomson, francuske pisce Koleta i Anatola Fransa, bengalskog pesnika Rabindranata Tagorea i američke avijatičare braću Rajt, kao i mnoge druge.[43]

Kolekcijom od 1990. godine upravlja Musée Albert-Kahn, koji je većinu slika učinio dostupnim javnosti na internetu.[44]

Fotografi[uredi | uredi izvor]

  • Leon Busi (1874–1950) je bio oficir francuske vojske koji se dobrovoljno prijavio u Arhiv zahvaljujući osvajanju prve nagrade na fotografskom konkursu fracunskog društva fotografa (Société française de photographi).[45]
  • Pol Kastelno (1880–1944) i Fernand Kavil (1887–1927) bili su francuski vojnici, fotografi tokom Prvog svetskog rata.[46] Kastelno je kasnije postao član Francuskog geografskog društva.[47]
  • Rodžer Dima (1891–1972) je pravio fotografije i filmove u Japanu i Indiji 1926. i 1927.[48]
  • Alfred Dutertr je bio Kanov šofer koji ga je pratio na prvom putovanju oko sveta 1908. godine i napravio je najranije fotografije za Arhiv.[2]
  • Frederik Gadmer (1878–1954) je poslat u Nemačku 1923.[23] i u Kanadu 1926.[49] i na kraju je postao jedan od najiskusnijih fotografa na projektu Arhiva.[50]
  • Lisjen Le Sen (1881–1931) bio je snimatelj koji je snimao filmove za projekat.[49]
  • Ogist Leon (1857–1942) bio je fotograf sa najdužim stažom na projektu.[29] Bio je iz Bordoa i prethodno je radio kao fotograf za razglednice.[7] Takođe je nadgledao rad u fotokinematografskoj laboratoriji na projektu.[51]
  • Margerit Mespule (1880–1965) je bila akademik i amaterski fotograf. Ona je bila jedina fotografkinja koja je radila na Arhivu.[52]
  • Stefan Pase (1875 – oko 1943)[53] je bio jedan od prvih fotografa koje je angažovao Kan,[1] i predvodio je deo ekspedicije na Balkanu.[54]
  • Kamij Suvažo je bio snimatelj filmova koji je radio između 1919. i 1932. Kasnije je radio na filmu Jour de fête objaveljenog 1949.[55]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Eiffel Tower and the Trocadéro (Paris, 1912)
    Ajfelova kula i Trokadero (Pariz, 1912)
  • Porte Saint-Denis (Paris, 1914)
    Porte Saint-Denis (Pariz, 1914)
  • Family (Paris, 1914)
    Porodica (Pariz, 1914)
  • Senegalese sniper (Fez, Morocco, 1913)
    Senegalski snajperista (Fez, Maroko, 1913)
  • Market scene (Sarajevo, Bosnia-Herzegovina, 1912)
    Pijačna scena (Sarajevo, Bosna i Hercegovina, 1912)
  • Market scene (Krusevac, Serbia, 1913)
    Pijačna scena (Kruševac, Srbija, 1913)
  • Wooden houses in Beyoğlu (Istanbul, Turkey, 1912)
    Drvene kuće u Bejoglu (Istanbul, Turska, 1912)
  • Inner Mongolia, 1912
    Unutrašnja Mongolija (1912)
  • Buddhist lama (Mongolia, 1913)
    Budistički lama (Mongolija, 1913)
  • Prisoner (Ulaanbaatar, Mongolia, 1913)
    Zatvorenik (Ulan Bator, Mongolija, 1913)
  • Sadhus (Bombay, India, 1913)
    Sadhus (Bombaj, Indija, 1913)
  • Sadhu and brahmin (Lahore, Pakistan, 1914)
    Sadhu ibraman (Lahor, Pakistan, 1914)
  • Temple officiant (Ahmedabad, India, 1913)
    Službenih u Hramu (Ahmedabad, Indija, 1913)
  • Bull statue (Varanasi, India, 1914)
    Statua bika (Varanasi, Indija, 1914)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g de Luca 2022, str. 265–267.
  2. ^ a b v Okuefuna 2008, str. 81.
  3. ^ Okuefuna 2008, str. 82–83.
  4. ^ Okuefuna 2008, str. 84.
  5. ^ Okuefuna 2008, str. 185.
  6. ^ de Luca 2022, str. 267.
  7. ^ a b v Okuefuna 2008, str. 85.
  8. ^ de Luca 2022, str. 273.
  9. ^ de Luca 2022, str. 267–268.
  10. ^ a b Lundemo 2017, str. 218–219.
  11. ^ de Luca 2022, str. 261.
  12. ^ Amad 2010, str. 99–101.
  13. ^ Amad 2010, str. 51.
  14. ^ de Luca 2022, str. 275–276.
  15. ^ a b Okuefuna 2008, str. 20–21.
  16. ^ Okuefuna 2008, str. 24–25.
  17. ^ Okuefuna 2008, str. 191–194.
  18. ^ Okuefuna 2008, str. 229–233.
  19. ^ de Luca 2022, str. 262–263.
  20. ^ Okuefuna 2008, str. 131.
  21. ^ a b de Luca 2022, str. 276–277.
  22. ^ Johnson 2012, str. 92.
  23. ^ a b Okuefuna 2008, str. 26–27.
  24. ^ Okuefuna 2008, str. 194–195.
  25. ^ Okuefuna 2008, str. 87–87.
  26. ^ Okuefuna 2008, str. 286–287.
  27. ^ de la Bretèque 2001, str. 156.
  28. ^ Okuefuna 2008, str. 13.
  29. ^ a b Okuefuna 2008, str. 20.
  30. ^ Okuefuna 2008, str. 29.
  31. ^ Okuefuna 2008, str. 300.
  32. ^ Okuefuna 2008, str. 258.
  33. ^ Okuefuna 2008, str. 222.
  34. ^ Okuefuna 2008, str. 28–80.
  35. ^ Okuefuna 2008, str. 208–211, 242–253, 306–309.
  36. ^ Okuefuna 2008, str. 222, 287, 300.
  37. ^ Amad 2010, str. 55.
  38. ^ Okuefuna 2008, str. 140–179.
  39. ^ Okuefuna 2008, str. 175.
  40. ^ Okuefuna 2008, str. 232.
  41. ^ Amad 2010, str. 283–284.
  42. ^ Okuefuna 2008, str. 283–284.
  43. ^ Okuefuna 2008, str. 310–319.
  44. ^ de Luca 2022, str. 263.
  45. ^ Okuefuna 2008, str. 229.
  46. ^ Okuefuna 2008, str. 134.
  47. ^ Bloom 2008, str. 169.
  48. ^ Okuefuna 2008, str. 194.
  49. ^ a b Okuefuna 2008, str. 86.
  50. ^ Okuefuna 2008, str. 286.
  51. ^ Bloom 2008, str. 168.
  52. ^ Okuefuna 2008, str. 21.
  53. ^ Okuefuna 2008, str. 99.
  54. ^ Okuefuna 2008, str. 99–101.
  55. ^ Amad 2010, str. 307.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Amad, Paula (2010). Counter-Archive: Film, the Everyday, and Albert Kahn's Archives de la Planète. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13500-9. 
  • de la Bretèque, François (2001). „Les archives de la planète d'Albert Kahn”. Vingtième Siècle. Revue d'histoire (70): 156—158. JSTOR 3771719. doi:10.2307/3771719. 
  • Bloom, Peter J. (2008). French Colonial Documentary: Mythologies of Humanitarianism. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-4628-9. 
  • Johnson, Brian (leto 2012). „Review: Middle East: the Birth of Nations—Albert Kahn's Archive of the Planet”. Review of Middle East Studies. 46 (1): 92—93. JSTOR 41762489. doi:10.1017/S2151348100003062. 
  • de Luca, Tiago (2022). „A Disappearing Planet”. Planetary Cinema: Film, Media and the Earth. Amsterdam University Press. str. 259—298. JSTOR j.ctv25wxbjs.11. S2CID 245373654. doi:10.2307/j.ctv25wxbjs.11. 
  • Lundemo, Trond (2017). „Mapping the World: Les Archives de la Planète and the Mobilization of Memory”. Memory in Motion: Archives, Technology and the Social. Amsterdam University Press. str. 213—236. ISBN 9789462982147. JSTOR j.ctt1jd94f0.12. doi:10.2307/j.ctt1jd94f0.12. 
  • Okuefuna, David (2008). The Dawn of the Color Photograph: Albert Kahn's Archives of the Planet. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13907-4. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Архива_планете&oldid=27770554”