Biljke

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Biljke
Vremenski raspon:
Mesoproterozoic—present
Diversity of plants image version 5.png
Biljke
Taksonomija
Domen: Eukaryota
(nerangirano): Archaeplastida
Carstvo: Plantae
sensu Copeland, 1956
Podela
Sinonimi
  • Viridiplantae Cavalier-Smith 1981[1]
  • Chlorobionta Jeffrey 1982, emend. Bremer 1985, emend. Lewis and McCourt 2004[2]
  • Chlorobiota Kenrick & Crane 1997[3]
  • Chloroplastida Adl et al., 2005 [4]
  • Phyta Barkley 1939 emed. Holt & Uidica 2007
  • Cormophyta Endlicher, 1836
  • Cormobionta Rothmaler, 1948
  • Euplanta Barkley, 1949
  • Telomobionta Takhtajan, 1964
  • Embryobionta Cronquist et al., 1966
  • Metaphyta Whittaker, 1969

Biljke su uglavnom multićelijske, predominantno fotosintetički eukariote iz carstva Plantae.

Ovaj termin je danas generalno ograničen na zelene biljke, koje formiraju nerangirani kladus Viridiplantae (latinski za „zelene biljke“). Njime su obuhvaćene cvetajuće biljke, četinari i druge golosemenice, paprati, Lycopodiopsida, Anthocerotophyta, Hepaticae, mahovine i zelene alge, a nisu obuhvaćene crvene i smeđe alge. Istorijski, biljke su formirale jedno od dva carstva koja su pokrivala sva živa bića koja nisu životinje, i alge i gljive su tretirane kao biljke; međutim sve sadašnje definicije biljki isključuju gljive i neke algi, kao i prokariote (arheje i bakterije).

Zelena boja nije taksonomski karakter za razlikovanje biljaka od ostalih organizama - postoje i životinje zelene boje (npr. Sunđeri, koji su pritom i sesilni), a isto tako postoje i biljni organizmi drugih boja, ili bezbojni. Osnovnim karakteristikama biljaka smatrane su nepokretnost, prisustvo ćelijskog zida i mogućnost autotrofije. Sa razvojem biologije, polako se odustaje od ovako širokog shvatanja pojma biljka. Pod zelenim biljkama podrazumevamo monofiletsku grupu biljaka sa hlorofilima a i b, u okviru koje možemo izdvojiti dve velike skupine: primarno vodenu grupu zelenih algi, i iz njih evoluiralu grupu kopnenih biljaka.

Najvažnije grupe vaskularnih biljaka

Zelene biljke imaju ćelijske zidove koji sadrže celulozu i dobijaju veće deo svoje energije od sunčeve svetlosti putem fotosinteze u primarnim hloroplastima, izvedenim putem endosimbioze sa cijanobakterijama. Njigovi hloroplasti sadrže hlorofile a i b, koji im daju zelenu boju. Neke biljke su parazitske i stoga su izgubile sposobnost da proizvode normalne količine hlorofila ili da vrše fotosintezu. Ovakva transformacija energije olakšava vezivanje neorganskog ugljenik(IV)-oksida u organska jedinjenja - ugljene hidrate, koji predstavljaju osnovnu hranu organizama (tj, biljke su autotrofni organizmi). Moguće je, dakle, biljke definisati i kao fotoautotrofne organizme. Za biljke je karakteristična seksualna reprodukcija i izmena generacija, mada je aseksualna reprodukcija takođe rasprostranjena.

Postoji oko 300–315 hiljada vrsta biljki, od kojih velika većina, nekih 260–290 hiljada, su semenjače (pogledajte tabelu ispod).[5] Zelene biljke proizvode najveći deo svetskog molekularnog kiseonika[6] i osnova su najvećeg dela Zeljine ekologije, posebno na kopnu. Biljke proizvode žitarice, voće i povrće koji su osnovna hrana čovečanstva, i bile su domestikovane milenijumima. Biljke izgraju mnoštvo uloga u kulturi. One se koriste kao ornamenti i do nedavno su na mnoštvo načina služile koa izvor najvećeg dela lekova. Nauka koja izučava biljke se zove botanika, i grana je biologije.

Definicija[uredi]

Biljke su jedna od dve grupe u koje su sva živa bića do nedavno deljena; druga grupa su životinje. Ova podela datira još iz vremena Aristotela (384 p. n. e. – 322 p. n. e.), u čijem radu su pominje razlika između biljaka, koje se generalno ne kreću, i životinja, koje su obično mobilne da bimogle da nađu hranu. Znatno kasnije, kad je Karl fon Line (1707–1778) kreirao osnovu modernog sistema naučne klasifikacije, te dve grupe su postale carstva Vegetabilia (kasnije Metaphyta ili Plantae) i Animalia (takođe zvana Metazoa). Od tog vremena je postalo jasno da biljno carstvo koko je originalno definisano obuhvata nekolino nevezanih grupa, i gljive i nekoliko grupa algi su premešteni u nova carstva. Međutim, ti organizmi se još uvek često smatraju biljkama, posebno u popularnim kontekstima.

Izvan formalmoj naučnih konteksta, termin biljka podrazumeva acocijaciju sa određenim svojstvima, kao što su višećelijska građa, posedovanje celuloze, i sposobnosti izvođenja fotosinteze.[7][8]

Sadašnje definicije carstva Plantae[uredi]

Kad se ime Plantae ili biljka primeni to specifičnu grupu organizama ili takson, ono se obično odnosi jedan od četiri koncepta. Od najmanje do najviše sveobuhvatnog, to su ove četiri grupe:

Ime(na) Polje Opis
Kopnene biljke, takođe poznate kao Embryophyta Plantae sensu strictissimo Biljke u najstrožijem smislu obuhvataju Hepaticae, Anthocerotophyta, mahovine, i vaskularne biljke, kao i fosilne biljke slične tim preživelim grupama (e.g., Metaphyta Whittaker, 1969,[9] Plantae Margulis, 1971[10]).
Zelene biljke, takođe poznate kao Viridiplantae, Viridiphyta ili Chlorobionta Plantae sensu stricto Biljke u striktnom smislu obuhvataju zelene alge, i kopnene biljke koje su proistekle iz njih, uključujući Characeae. Imena tih grupa znatno variraju ažurirano: jul 2011. g. Viridiplantae obuhvata grupu organizama koji sadrže celulozu u svojim ćelijskim zidovima, poseduju hlorofile a i b i imaju plastide koji su vezani sa samo dve membrane koji imaju sposobnost skladištenja skroba. Ovim kladusom se ovaj članak prevashodno bavi (e.g., Plantae Copeland, 1956[11]).
Archaeplastida, isto tako poznate kao Plastida ili Primoplantae Plantae sensu lato Biljke u širokom smislu obuhvataju zelene biljke naveden gore plus Rhodophyta (crvene alge) i Glaucophyta (glaucophyte alge). Ovaj kladus obuhvata organizme koji su pre više eona stekli svoje hloroplaste direktno putem zahvatanjen cijanobakterija (e.g., Plantae Cavalier-Smith, 1981[12]).
Stare definicije biljki (zastarele) Plantae sensu amplo Biljke u najširem smislu se odnosi na starije, zastarele klasifikacije koje su stavljale raznovrsne alge, gljive ili bakterije u Plantae (e.g., Plantae ili Vegetabilia Linnaeus,[13] Plantae Haeckel 1866,[14] Metaphyta Haeckel, 1894,[15] Plantae Whittaker, 1969[9]).

Drugi način gledanja na odnose između različitih grupa koje su bile nazivane biljkama je putem kladograma, koji prikazuje njihove evolucione odnose. Evoluciona istorija biljki nije u potpunosti rešena, ali je prihvaćeni odnos između tri grupe prikazan ispod.[16][17][18][19] Grupe koje su bile zvane „biljkama“ su napisane zadebljanim slovima.

Archaeplastida

 Glaucophyta (glaucophyte alge) 




 Rhodophyta (crvene alge) 



Zelene biljke

 Chlorophyta (deo zelenih algi) 


Streptophyta

 streptophyte alge (deo zelenih algi) 




 Charales (obično uključeni
u zelene alge) 



 kopnene biljke ili Embryophyte








grupe tradicionalno
uključene u „alge“

Način na koji ss grupe zelenih algi kominuju i imenuju znatno varira među autorima.

Alge[uredi]

Glavni članak: Alge

Alge obuhvataju nekoliko različitih grupa organizama koji proizvode energiju putem fotosinteze i iz tog razloga su bile uključene u biljno carstvo u prošlosti. Najzraženije među algama su morske trave, multicelularne alge koje grubo nalikuju na kopnene biljke, ali se klasifikuju među smeđe, crvene i zelene alge. Svako od grupa algi takođe obuhvata razne mikroskopske i jednoćelijske organizme. Postoje čvrsti dokazi da su se neke od tih grupa algi javile nezavisno polazeći od zasebnih nefotosintetičkih predaka, rezultat čega je da se smeđe alge, na primer, više ne klasifikuju u biljno carstvo kao što je to definisano ovde.[20][21]

Viridiplantae, zelene biljke – zelene alge i zelene biljke – formiraju kladus, grupu koja se sastoji od svih naslednika zajedničkog pretka. Uz nekoliko izuzetaka među zelenim algama, zelene biljke imaju sledeća zajednička svojstva; ćelijske zidove koji sadrže celulozu, hloroplaste koji sadrže hlorofile a i b, i zalihe hrane u vidu skroba sadržane unutar plastida. One podležu zatvorenoj mitozi bez centriola, i tipično imaju mitohondrije sa ravnim kritama. Hloroplasti zelenih biljki su okruženi sa dve membrane, što sugeriše da su oni nastali direktno iz endosimbiotskih cijanobakterija.

Dve dodatne grupe, Rhodophyta (crvene alge) i Glaucophyta (glaukofitne alge), takođe imaju hloroplaste koji su direktno izvedeni iz endosimbiotskih cijanobakterija, mada se one razlikuju po pigmentima koji se koriste u fotosintezi od onih od onih kod Viridiplantae i stoga imaju različite boje. U tim grupama, uskladišteni polisaharid je floridejski skrob koji se nakuplja u citoplazmi umesto u plastidima. Postoje indikacije da su te grupe imala zajedničko poreklo sa Viridiplantae i stoga ove tri grupe formiraju kladus Archaeplastida, čije ime implicira da su njihovi hloroplasti izvedeni iz zajedničkog drevnog endosimbiotičkog događaja. To je najšira moderna definicija termina biljka. U kontrastu s tim, većina drugih algi (e.g. smeđe alge/diatomi, Haptophyte, dinoflagelate, i euglenoide) ne samo da imaju različite pigmente nego isto tako imaju hloroplaste sa tri ili četiri okružujuće membrane. One su isto tako bliski relativi Archaeplastida, koji su verovatno nezavisno stekli hloroplaste putem spajanja ili simbioze sa zelenim i crvenim algama. One se ne uključuju čak ni u najširu modernu definiciju biljnog carstva, mada je to bio slučaj u prošlosti.

Zelene biljke ili Viridiplantae su se tradicionalno delile u zelene alge (uključujući Charales) i zelene biljke. Međutim, danas je poznato da su kopnene biljke evoluirale iz grupe zelenih algi, tako da su same zelene alge parafiletička grupa, i.e. grupa koja isključuje neke od potomaka zajedničkog pretka. Parafiletičke grupe se generalno izbegavaju u modernim klasifikacijama, tako da se po sadašnjoj definiciji Viridiplantae dele u dva kladusa, Chlorophyta i Streptophyta (uključujući kopnene biljke i Charophyta).[22][23]

Chlorophyta (ime koje je takođe korišteno za sve zelene alge) su sestrinska grupa grupe iz koje su kopnene biljke evoluirale. Poznato je oko 4.300 vrsta[24] uglavnom morskih organizama, uključujući unicelularne i multicelularne vrste. Među ljima su morske salate, Ulva.

Druga grupa u okviru Viridiplantae su uglavnom slatkovodne i kopnene Streptophyta, čime su obuhvaćene kopnene biljke zajedno sa Charophyta, koja se sama sastoji od nekoliko grupa zelenih algi kao što su Desmidiales i Charales. Streptophyte alge su bilo jednoćelijske ili formiraju multićelijske filamente, razgranate ili nerazgranate.[23] Rod Spirogyra obuhvata filamentozne streptofitne alge koje su široko poznate, šošto se često koriste u nastavi i one su organizmi koji su odgovorni za algalni „skram“ koji zadaje probleme vlasnicima bazena. Slatkovodne biljke reda Charales u znatnoj meri nalikuju na kopnene biljke i smatra se da su njihovi najbliži srodnici. Rastući u neslanoj vodi, one se sastoje od centralne stabljike sa zavojima grančica, što im daje površnu sličnost sa vrstama roda Equisetum, koje su u popunosti kopnene biljke.

Gljive[uredi]

Glavni članak: Gljive

Klasifikacija gljiva je tokom istorije biologije bila kontroverzna, i takva situacija je postojala sve do nedavno. Linesova originalna klasifikacija je uršatavala gljive u carstvo Plantae, pošto one nesumljivo nisu životinje, niti minerali, a to su bile jedine alternative. Sa kasnijim razvojem mikrobiologije, u 19. veku Ernst Hekel je smatrao da je neophodno da se definiše još jedno carstvo da bi se klasifikovali novootkriveni mikroorganizmi. Uvođenje novog carstva Protista pored Plantae i Animalia, dovelo je do neizvesnosti da li su gljive zaista adekvatno locirane u carstvu Plantae ili je neophodno da se one reklasifikuju kao protiste. Hekel je imao poteškoća u donošelju te odluke, te je situacija ostala nerešena do 1969, kad je rešenje našao Robert Vitaker koji je predložio kreiranje carstva Fungi. Molekularna evidencija je u međuvremenu pokazala da je najbliži drevni zajednički predak (koncestor) gljiva verovatno sličniji pretku carstva Animalia, nego pretku carstva Plantae, ili nekog drugog carstva.[25]

Vitakerova originalna reklasifikacija je bila bazirana na fundamentalnim razlikama u ishrani između pripadnika carstava Fungi i Plantae. Za razliku od biljki, koje generalno dobijaju ugljenik putem fotosinteze, i stoga se nazivaju autotrofima, gljive generalno dobijaju ugljenik putem razgradnje i apsorbovanja materijala i okoline, i stoga se nazivaju heterotrofnim saprotrofima. Dodatno, podstruktura multićelijskih gljiva se razlikuje od biljnog tkiva, poprimajući formu mnoštva hitinskih mikroskopskih niti zvanih hife, koje se mogu dalje podeliti u ćelije ili mogu da formiraju sincicijum koji sadrži mnoštvo eukariotskih jedara. Plodovi, među kojima su pečurke najpoznatiji primer, su reproduktivne strukture gljiva, i razlikuju se od bilo koje strukture koju formiraju biljke.

Raznovrsnost[uredi]

Donja tabela prikazuje procenjenu zastupljenost dela biljnih vrsta različitih zelenih biljki iz Viridiplantae kladusa. Iz ovih podataka sledi da postoji oko 300,000 živućih vrsta u Viridiplantae kladusu, od kojih su 85–90% svetajuće biljke. (Napomena: ovi podaci potiču iz različitih izvora sa različitim datumima, i stoga u izvesnoj meri nisu uporedivi, i poput svih brojeva vrsta donekle su neizvesni u pojedinim slučajevima)

Raznovrsnost živućih zelenih biljki Viridiplantae kladusa
Neformalna grupa Ime podele Zajedničko ime Broj živućih vrsta Aproksimativni broj u neformalnoj grupi
Zelene alge Chlorophyta zelene alge (hlorofite) 3,800–4,300 [26][27] 8,500

(6,600–10,300)

Charophyta zelene alge (e.g. Desmidiales & Charales) 2,800–6,000 [28][29]
Bryophytes Marchantiophyta jetrenjače 6,000–8,000 [30] 19,000

(18,100–20,200)

Anthocerotophyta 100–200 [31]
Bryophyta mahovine 12,000 [32]
Pteridophyte Lycopodiophyta prutaste mahovine 1,200 [21] 12,000

(12,200)

Pteridophyta paprat, Psilotum & Equisetum 11,000 [21]
Spermatophyte Cycadopsida Cycadophyta 160 [33] 260,000

(259,511)

Ginkgophyta ginko 1 [34]
Pinophyta četinari 630 [21]
Gnetophyta' gnetofite 70 [21]
Magnoliophyta cvetajuće biljke 258,650 [35]

Imenovanjem biljki rukovodi Međunarodni kodeks nomenklature algi, gljiva i biljaka i Međnarodni kodeks nomenklature gajenih biljaka (vidi taksonomiju kultiviranih biljki).

Galerija slika[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Cavalier-Smith, T. (1981). „Eukaryote kingdoms: Seven or nine?”. BioSystems. 14 (3–4): 461—481. doi:10.1016/0303-2647(81)90050-2. PMID 7337818. 
  2. Lewis, L.A.; McCourt, R.M. (2004). „Green algae and the origin of land plants”. American Journal of Botany. 91: 1535—1556. doi:10.3732/ajb.91.10.1535. PMID 21652308. 
  3. Kenrick, Paul; Crane, Peter R. (1997). The origin and early diversification of land plants: A cladistic study. Washington, D. C.: Smithsonian Institution Press. ISBN 1-56098-730-8. 
  4. Adl, S.M.; et al. (2005). „The new higher level classification of eukaryotes with emphasis on the taxonomy of protists”. Journal of Eukaryote Microbiology. 52: 399—451. doi:10.1111/j.1550-7408.2005.00053.x. PMID 16248873. 
  5. „Numbers of threatened species by major groups of organisms (1996–2010)” (PDF). International Union for Conservation of Nature. 11. 3. 2010. 
  6. Field, C.B.; Behrenfeld, M.J.; Randerson, J.T.; Falkowski, P. (1998). „Primary production of the biosphere: Integrating terrestrial and oceanic components”. Science. 281 (5374): 237—240. Bibcode:1998Sci...281..237F. doi:10.1126/science.281.5374.237. PMID 9657713. 
  7. „plant[2] – Definition from the Merriam-Webster Online Dictionary”. Pristupljeno 25. 03. 2009. 
  8. „plant (life form) -- Britannica Online Encyclopedia”. Pristupljeno 25. 03. 2009. 
  9. 9,0 9,1 Whittaker, R. H. (1969). „New concepts of kingdoms or organisms” (PDF). Science. 163 (3863): 150—160. doi:10.1126/science.163.3863.150. PMID 5762760. 
  10. Margulis, L (1971). „Whittaker's five kingdoms of organisms: minor revisions suggested by considerations of the origin of mitosis”. Evolution. 25: 242—245. doi:10.2307/2406516. 
  11. Copeland, H. F. . The Classification of Lower Organisms. Palo Alto: Pacific Books.. . 1956. стр. 6., [1].
  12. Cavalier-Smith, T. (1981). „Eukaryote Kingdoms: Seven or Nine?".”. BioSystems. 14 (3–4): 461—481. doi:10.1016/0303-2647(81)90050-2. PMID 7337818. 
  13. Linnaeus, C. (1751). Philosophia botanica, 1st ed.. стр. 37.
  14. Haeckel, E. (1866). Generale Morphologie der Organismen. Berlin: Verlag von Georg Reimer. str. vol.1: i—xxxii, 1—574, pls I—II; vol. 2: i—clx, 1—462, pls I—VIII. 
  15. Haeckel, E. (1894). Die systematische Phylogenie.
  16. На бази Rogozin, I.B.; Basu, M.K.; Csürös, M. & Koonin, E.V. (2009), „Analysis of Rare Genomic Changes Does Not Support the Unikont–Bikont Phylogeny and Suggests Cyanobacterial Symbiosis as the Point of Primary Radiation of Eukaryotes”, Genome Biology and Evolution, 1: 99—113, doi:10.1093/gbe/evp011, PMC 2817406Слободан приступ, PMID 20333181  и Becker, B. & Marin, B. (2009), „Streptophyte algae and the origin of embryophytes”, Annals of Botany, 103 (7): 999—1004, doi:10.1093/aob/mcp044, PMC 2707909Слободан приступ, PMID 19273476 ; погледајте и донекле различити кладограм у Lewis, Louise A. & McCourt, R.M. (2004), „Green algae and the origin of land plants”, Am. J. Bot., 91 (10): 1535—1556, doi:10.3732/ajb.91.10.1535, PMID 21652308 
  17. Parfrey, Laura Wegener; Lahr, Daniel J. G.; Knoll, Andrew H.; Katz, Laura A. (16. 8. 2011). „Estimating the timing of early eukaryotic diversification with multigene molecular clocks”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 108 (33): 13624—13629. doi:10.1073/pnas.1110633108. ISSN 0027-8424. PMC 3158185Слободан приступ. PMID 21810989. 
  18. Derelle, Romain; Torruella, Guifré; Klimeš, Vladimír; Brinkmann, Henner; Kim, Eunsoo; Vlček, Čestmír; Lang, B. Franz; Eliáš, Marek (17. 2. 2015). „Bacterial proteins pinpoint a single eukaryotic root”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 112 (7): E693—E699. doi:10.1073/pnas.1420657112. ISSN 0027-8424. PMC 4343179Слободан приступ. PMID 25646484. 
  19. Jackson, Christopher; Clayden, Susan; Reyes-Prieto, Adrian (1. 1. 2015). „The Glaucophyta: the blue-green plants in a nutshell”. Acta Societatis Botanicorum Poloniae. 84 (2): 149—165. doi:10.5586/asbp.2015.020. 
  20. Margulis, L. (1974). „Five-kingdom classification and the origin and evolution of cells”. Evolutionary Biology. 7: 45—78. doi:10.1007/978-1-4615-6944-2_2. 
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 Raven, Peter H.; Evert, Ray F.; Eichhorn, Susan E. (2005). Biology of Plants (7th изд.). New York: W. H. Freeman and Company. ISBN 0-7167-1007-2. 
  22. Lewis, Louise A. & McCourt, R.M. (2004), „Green algae and the origin of land plants”, Am. J. Bot., 91 (10): 1535—1556, doi:10.3732/ajb.91.10.1535, PMID 21652308 
  23. 23,0 23,1 Becker, B. & Marin, B. (2009), „Streptophyte algae and the origin of embryophytes”, Annals of Botany, 103 (7): 999—1004, doi:10.1093/aob/mcp044, PMC 2707909Слободан приступ, PMID 19273476 
  24. Guiry, M.D. & Guiry, G.M. (2007). „Phylum: Chlorophyta taxonomy browser”. AlgaeBase version 4.2 World-wide electronic publication, National University of Ireland, Galway. Приступљено 23. 09. 2007. 
  25. Deacon, J.W. (2005). Fungal Biology. Wiley. ISBN 978-1-4051-3066-0. 
  26. Van den Hoek, C., D. G. Mann, & H. M. Jahns, 1995. Algae: An Introduction to Phycology. pages 343, 350, 392, 413, 425, 439, & 448 (Cambridge: Cambridge University Press). ISBN 0-521-30419-9.
  27. Guiry, M.D. & Guiry, G.M. (2011), AlgaeBase : Chlorophyta, World-wide electronic publication, National University of Ireland, Galway, Приступљено 26. 07. 2011 
  28. Guiry, M.D. & Guiry, G.M. (2011), AlgaeBase : Charophyta, World-wide electronic publication, National University of Ireland, Galway, Приступљено 26. 07. 2011 
  29. Van den Hoek, C., D. G. Mann, & H. M. Jahns, 1995. Algae: An Introduction to Phycology. pages 457, 463, & 476. (Cambridge: Cambridge University Press). ISBN 0-521-30419-9.
  30. Crandall-Stotler, Barbara. & Stotler, Raymond E., 2000. "Morphology and classification of the Marchantiophyta". in A. Jonathan Shaw & Bernard Goffinet (Eds.), Bryophyte Biology. (Cambridge: Cambridge University Press). ISBN 0-521-66097-1. стр. 21.
  31. Schuster, Rudolf M., The Hepaticae and Anthocerotae of North America, volume VI, (Chicago: Field Museum of Natural History). 1992. ISBN 0-914868-21-7. стр. 712–713.
  32. Goffinet, Bernard; Buck, William R. (2004). „Systematics of the Bryophyta (Mosses): From molecules to a revised classification”. Monographs in Systematic Botany. Missouri Botanical Garden Press. 98: 205—239. 
  33. Gifford, Ernest M.; Foster, Adriance S. (1988). Morphology and Evolution of Vascular Plants (3rd изд.). New York: W. H. Freeman and Company. стр. 358. ISBN 0-7167-1946-0. 
  34. Taylor, Thomas N.; Taylor, Edith L. (1993). The Biology and Evolution of Fossil Plants. New Jersey: Prentice-Hall. стр. 636. ISBN 0-13-651589-4. 
  35. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources, 2006. IUCN Red List of Threatened Species:Summary Statistics

Литература[uredi]

  • Kenrick, Paul; Crane, Peter R. (1997). The origin and early diversification of land plants: A cladistic study. Washington, D. C.: Smithsonian Institution Press. ISBN 1-56098-730-8. 
Опште
Процене броја врста
  • International Union for Conservation of Nature and Natural Resources (IUCN) Species Survival Commission (2004). IUCN Red List [2].
  • T, Prance G. (2001). „Discovering the Plant World”. Taxon. International Association for Plant Taxonomy. 50 (2, Golden Jubilee Part 4): 345—359. doi:10.2307/1223885. ISSN 0040-0262. JSTOR 1223885. 

Spoljašnje veze[uredi]

Baze podataka[uredi]