Guang-sji (dinastija Ćing)

U kineskoj tradiciji prezime (Aisin-gjoro) prethodi imenu.

Car Guang-sji iz dinastije Ćing
Car Guang-sji iz dinastije Ćing
Lični podaci
Puno ime	Aisin-gjoro Cai-tijen
Datum rođenja	(1871-08-14)14. avgust 1871.
Mesto rođenja	Đingši, Kinesko carstvo
Datum smrti	14. novembar 1908.(1908-11-14) (37 god.)
Mesto smrti	Đingši, Kinesko carstvo
Grob	Zapadna grobnica Đinga
Porodica
Supružnik	Empress Dowager Longyu, Consort Jin, Consort Zhen
Roditelji	Isijuan Jehenara Vandžen
Dinastija	Dinastija Ćing
Kineski car
Period	1875−1908
Prethodnik	Car Tung-dž’ iz dinastije Đing
Naslednik	Car Sjuen-tung iz dinastije Ćing
Savladar	Cisi

Car Guang-sji iz dinastije Ćing (kin: Guāngxù (光绪); oko 1874/14. avgust 1871, Đingši - 14. novembar 1908, Đingši) je bio kineski (kitajski) car (1875—1908).

Car Guang-sji je tokom cele svoje vladavine bio samo figura. Stvarnu vlast je držala njegova maćeha Cisi. Ona je potpuno dominirala vladom i time sprečila mladog cara da modernizuje i reformiše zaostalu Kinu.

Za vreme njegove vladavine Kina je bila naseljenija od svih evropskih država. Kinezi sačinjavahu jednu masu od 350 do 400 miliona duša, s jednim jezikom i jednakim običajima. To je bila jedna trezvena i vredna narodnost, kojoj nema ravna u veštini da stvori pogodne prilike, da na malom prostoru može živeti mnogo ljudi; oko velikih kineskih reka stanovništvo je bilo najgušće naseljeno na celom svetu. Zemljište je obrađeno najmarljivije što može biti, i to većinom ljudskom rukom: Kina je ličila na kakav prostrani vrt. — Kinezi su vešti i strpljivi radnici; njihova je industrija mnogo nadmašavala zapadnjačku industriju, sve dok mašine nisu evropljanima dale prevagu. Isto tako u Kini je imalo i mnogo velikih gradova; računa se da ih je imalo 42 koji prebacuju preko 100.000 stanovnika, a neki ih imaju i po milion. — Kina ima svoju dobro uređenu upravu; mandarini, koji zemljom upravljaju, učeni su ljudi, koji su prelazili iz čina u čin i tako prolazili čitav niz utakmica.

Kad su se evropska i kineska civilizacija susrele, mislilo se u početku, da će se one izmiriti i utvrditi prijateljske odnose.

No izgledalo je, kao da ima između Kineza i evropljana neka nesavladljiva prirodna odvratnost. Sve ono što sačinjava stvarnu veličinu evropske civilizacije, nauke, umetnosti, vera itd., sve to ostaje za Kineze nepristupačno, zatvoreno, ili pak oni sve to drukčije razumeju nego oni. Izgleda kao da oni preziru i samo napredovanje i da se pre svega trude da sačuvaju običaje svojih predaka. Oni su s nepoverenjem gledali dolazak evropljana, kao opakih i lažljivih varvara. Evropljani su im se predstavili kao trgovci i kao vojnici; i u evropskoj kulturi Kinezi su videli kao nešto najuočljivije, najrazgovetnije —vatreno oružje kao oruđe za ubijanje, i opijum, kojim su engleski trgovci trovali kineske pušače.

Za vreme Guang-sjia su gotovo sve evropske države sklopile s vladom ugovore, kojima im je dato pravo, da trguju sa izvesnim pristaništima. Na kraju njegove vladavine u Kini je imalo 19 pristaništa, koja su ugovorima otvorena. Ali Kinezi nikako ne primaju evropske navike; samo su se rešili da prime železnicu i telegraf, ali je bilo vrlo mučno sagraditi pruge zbog neprijateljstva samoga stanovništva.

Poreklo

Car Guang-sji sa ocem

Otac mu je bio princ Čun, Isijuan (zvanično: princ Čun iz prvog reda), a majka Jehenara Vandžen. Deda po ocu mu je bio kineski car Dao-guang. Pripadao je dinanstiji Đing, koju su osnovali njegovi preci, Tatari iz Mandžurije, još 1664. godine. Tada su Tatari iz Mandžurije prodrli u Kinu i njihov je poglavica zauzeo presto. Oni nisu dirali kineskih običaja i ovi su se glavni predstavnici žute rase širili i na kopnu i po ostrvima.

Dolazak na presto

Prethodni car Tung-dž’ iz dinastije Đing je umro 1875. godine i njegova majka, Cisi, bira za cara Cai-tijena, Tungovog petogodišnjeg nećaka. Ona je usvojila dečaka kao sina da bi mogla da bude regent i da nastavi sa dominacijom nad vladom, koja je počela 1861. godine. Iako je ova akcija prekršila sveti dinastički zakon o sukcesiji, protivljenja nije bilo, i 25. februara 1875. godine, mladi princ je došao na presto, uzevši vladarsko ime Guang-sji.

Iako je car došao na presto godine 1875, on je morao da čeka još dve godine pre preuzimanja vlasti od Cisi, koja je nastavila da utiče na politiku.

Imena

• Lično ime: Aisin-gjoro Cai-tijen (kin: 愛新覺羅載湉)
• Vladarsko ime: Guang-sji (kin: Guāngxù (光绪))
• Posthumno ime: Car Tongtijen Čongjun Dadžong Džidženg Jingven Veivu Rensjao Ruidži Duanjian Kuanđin Đing (kin: 同天崇運大中至正經文緯武仁孝睿智端儉寬勤景皇帝) (skraćeno Car Đing (kin: 景帝 (Jǐngdì)))
• Hramovno ime: D’-cung (kin: 德宗 (Dézōng))

Napomene

Pošto dinastija Đing nije pripadala nacionalnosti Han, njihov klan je bio Aisin-gjoro (kin: Àixīnjuéluò 爱新觉罗). Ime klana može se pisati ispred njihovih ličnih imena kao prezime, ali oni to, po tradiciji, nisu primenjivali.

Opadanje privrede

Srebrnjak

Kada je smanjen uvoz srebra - odnosno izvoz srebra povećan - počev od XIX veka, mali bakarni novčić ("gotovina") pretrpeo amortizaciju: fatalnu situaciju za niže slojeve. Korupcija, favorizovanje, a nepotizam u okviru kineske službenosti ima dva izvora. Prvi se može videti u preteranom centralizmu administracije dinastije Đing. Vladine poruke teritorijalnj administraciji su okupirale zvaničnike koji je došli ne iz stvarnih pokrajina, ali su sudije morale da se oslone na pomoć lokalnih sekretara i lokalne vlastele i sa njima imali lične odnose sa ovim ljudima. Drugi razlog za pljačke i nepotizam mentaliteta je činjenica da - nakon prolaska teških državnih ispita i dobijanja mesta lokalnog guvernera - novo-postavljeni zvaničnik morao je da nagradi svoje sponzore i njegovu porodicu dok je sedeo na svojoj poziciji. Pored toga, svakodnevna poplava papirologije u centralizovanom državnom aparatu dovodi do teških opreznosti i nefleksibilnosti službenosti. Paralizovani uputstvima i administratorskom kontrolom cenzoratskog inspektora, lokalni zvaničnici nisu mogli da se nose sa novim izazovima u promenljivom okruženju. Država sama naiđe na finansijsku krizu nakon decenija prosperiteta, a zahtevi za finansijsku stabilnost unutar nestabilne ekonomije verovatno su bili veliki početkom 19. veka. Dok su male zemalja Evrope mogle razviti industrijsku i kapitalističku privrede, agronomska pozadina i gubitak monetarnih investicija nije moglo pomoći Kini u njenoj zaostalosti koja je postala tako očigledna kada su agresivni evropski trgovci pokušali da uđu u kinesko tržište.

Kriza

Tokom njegove vladavine problemi su progonili Kinu. Monetarna inflacija i raširena korupcija među službenicima dovela je do brojnih seljačkih pobuna. Dug period mira i novi ustavi su doprineli naglom povećanju rasta stanovništva, sa sve više ljudi nisu u stanju da se hrani. Većina Kineza se bavila poljoprivredom, a nije bilo tehničkog napretka. Još jedan problem bila je centralizovana vlast, koja nije punila državnu riznicu.

Sa sve većim brojem stanovnika, postojala je potreba za rasprostranjenu trgovinu i trgovinske mreže koje pokrivaju celu Kinu, posebno duž puteva od velikih reka i kanala. Trgovcima su bile potrebne banke za svoje fondove i za finansiranje svog poslovanja.

Vlada je pokušala da industrijalzuje Kinu pokušavajući da izveze čaj i pamuk. Trgovci i proizvođači potom formiraju nevladine saveze. I pored siromaštva, neke društvene grupe žive u bogatstvu i konzumiraju so sa donje doline Jangce umesto da svoj luksuz investiraju u tešku industriju. Sve ovo olakšalo je prodor zapadnik trgovaca.

Vlada je bila uzdržana u pitanju trgovine sa strancima, ali je dozvolila da stranci kupuju čaj i u jednoj luci, Kantonu, ali je odbila da otvori još luka sa britanskim i drugim prekomorskim trgovcima. Pitanje krijumčarenja opijuma izazvalo je da izbiju ratovi u kojima je kina pretvorena u polu-koloniju zapadnih sila.

Postojali su i drugi problemi; u ogromnoj imperiji dinastije Đing živeli su različiti narodi i kada je nastupila kriza oni su se pobunili, posebno muslimani iz Turkestana, koji su ustali u Gansuu i Ksinjiangu. Za muslimanima pobunili su se i Aboridžini u Junanu, Guejdžou, Sičuanu i na Tajvanu. Još veća opasnost bio je prodor Rusije u centralnu Aziju, ali sa Rusima je došlo do sporazuma, a pobune Aboridžina su ugušene.

Pokušaj obnove

Car Guang-sji na početku svoje vladavine

Ekonomskom uticajem Opijumskih ratova i prodorom zapadnih sila u kineskom sistemu trgovine se uglavnom vidi problem u valuti. Ogromna količina uvoznog opijuma ne može biti uravnotežena sa količinom izvoza kineske robe. Prema ugovorima, Kina je morala da plati desetine miliona srebrnih dolara kao ratnu odštetu zapadnim silama. Kineski trgovinski balans je kritično ugrožen ovim činjenicama, a osim toga od inflacije srebrne valute u odnosu na zlatni standard koji je usvojen od strane zapadnih zemalja. Posebno je niža klasa kineskog društva osetila inflaciju srebrnog novca i kovanica od bakra i cinka. Zbog Taipingove pobune (1850—1864) obnova države u vreme Guang-sjia je bila još teža, a i zbog prisutnosti nacionalizma, koji su pomagale strane sile.

Najvažnije osobe ovoga vremena su Li Hongdžang (kin: 李鴻章), Zuo Zongtang (kin: 左宗棠), i Džang Džidong (kin: 張之洞); samo su oni učestvovali u otvorenoj reformskoj politici, među njima je bio i princ Gong (Jisjin) (kin: 恭 親王 奕訢). Tokom ratova protiv mnogih pobunjenika, ovi novi ljudi su razvili modernu vojsku koja je zamenila Mandžurijsku armijsku organizaciju. Njihov cilj je bio, da kontroliše varvare pored varvara (kin: Yi yi zhi yi (以 夷 治 夷)). Ali mnogo važnije su bile ekonomske investicije reformatora: fabrike, arsenali, brodogradilišta, železare, pruge, telegrafske linije, radionice za tkanje i finansijske institute. Osnovane su Akademije, a kineski studenti odlaze u inostranstvo da studiraju zapadnu tehniku i nauku. Nažalost, glavni fokus investicija bila vojna industrija, a ne proizvodi industrija koja bi pomogla da skupi malo novca u državnoj kasi. Ali postoje i uspešni primeri privatnih preduzetnika kao što Tang Tingšu ili studenata koji su postigli mnogo toga u inostranstvu kao Jong Ving. Od 1900. godine, nakon što je Kina izgubila potencijal za sopstvenu investiciju, zapadni i japanski preduzetnici osnovali su fabrike, banke i rudnike na kineskoj teritoriji. Oni nisu samo iskorišćavali kinesku zemlju, resurse i ljudstvo, takođe su pomogli da se stvori moderna industrija sa potrebom za radnom snagom, u velikim gradovima Hanjang (Vuhan), Šangaj, ili Tjencin počeo je da se razvija industrijski urbani karakter. Pokrajine na obali gde je uloženo mnogo stranog kapitala, profitirale su mnogo za to vreme nego unutrašnji delovi Kine. Strane kompanije su mogle da prodaju svoje industrijske proizvode mnogo jeftinije od tradicionalnih kineskih poljoprivrednih proizvođača; isto tako, strane brodske kompanije mogle su transportovati robu za mnogo jeftiniju cenu nego kineski prevoznici. Mnoge pobune i ratovi koji su odnosili mnogo iz državnog budžeta izazvali su propast kineske ekonomije. Poreski sistem nije bio dovoljno moderan da puni državnu kasu, a inostrani krediti nisu mogli pomoći vladi da reši problem bankrota države. Većina ljudi u Kineskom sudu nije videlo da bi modernizacija cele državne i ekonomske strukture biti od pomoći - da li bi bilo pomoći u tako velikom carstvu! Umesto toga, konzervativni krugovi u Pekingu uzdržali su se od odobrenja strane politike i dali oblasti moćnim guvernerima i stranim privrednicima i inastitucijama. Iako Kina nije bila strana kolonija, XIX vek je doba kolonizacije sa svim lošim aspektima ove vrste eksploatacije. U srcima Kineza, arogantni stav zapadnih sila i zapadnih stanovnika stvorio mešovito osećanje mržnje i kompleksa inferiornosti.

Dalji upadi stranih sila

Stranci u zemljama pod Kineskim sizerenstvom

Car Guang-sji kao dete

Dok su Opijumski ratovi bili akti avanturista i trgovaca, dalje prodiranje stranaca u Kinu je bilo vođeno sa sve više i više država i stajalo je neposredno pod uticajem imperijalizma. Rasa da dobije najbolja mesta u ostatku sveta stajala je rame uz rame sa potrebom zapadnih sila da zaštite svoje podanike u Kini: trgovce, misionare, diplomate, vojnike i njihove porodice. Strane sile koriste najsitnije incidente kao izgovor za njihove zahteve posle reparacije i naknada. U mnogim slučajevima, ubistva misionara služila su kao sredstvo za dalje širenje prava stranih sila u Kini. Kongresom u Džifuu u 1876. godine je otvoreno pet novih luka Britancima. Od 1878. do 1881. godine, Kina je morala da prekine kontakt s nekim teritorijama u Ili (kin: 伊犁) u Rusiji ugovorom iz Livadije na Krimu, ali novim ugovorom 1882. godine Kina mogla vratiti neke od predatih teritorija. Japan, ojačan reformama cara Mucuhita, osvojio je ostrva Rjukju 1881. godine i počeo da traži otvorenu trgovinu u Koreji. Koreja (korej. Chosŏn kin: Chaoxian 朝鮮), kojom je upravljala Ji dinastija (kin: 李朝), bila je zavisna država u odnosu na Kinu, kao Burma (kin: Miandian 緬甸; Konebaung dinastija) i Vijetnamu (kin: Yuenan vij. Việt Nam 越南); Nguen dinastija, (kin: Vietn.: Nguyễn Triêu 阮 朝). Dok su Francuzi pokušali da okupiraju Vijetnam korak po korak i već od 1867. držali Južni Vijetnam, Britanska imperija proširila se na Burmi. Godine 1885. Francuzi su pobedili Kinesku vojsku i pošto su dobili odrešene ruke oni osvajaju i Severni Vijetnam i formira se kolonija Francuska Indokina. U istom periodu, britanske trupe okupirale su Gornju Burmu, koja je 1886. godine postala deo Britanske imperije.

Stranci u Kini

Krajem XIX veka, strane sile su počele osnovati svoje kolonijalne teritorije u samoj Kini. Godine 1898, Velika Britanija zahtevala je za novim teritorijama severno od Hong Konga (kin: Xianggang 香港). Britanci su tada uzeli pod zakup grad Šangaj u kome se nalazila jedna od najvažnijih luka u Aziji. Francuska, koja je takođe žudela za teritorijama, dobila je Guangdžouvan (danas Džanđang) kao koloniju. Nemačka je, potom, za ubistvo svojih dvaju misionara, okupirala Cadžouvan i osnovala koloniju Đingdao (kin: 青島). Britanija ponovo mogla dobiti Vejhajvej (kin: 威海 衛). Ali najdublji uticaj na kineski suverenitet bio je rat sa Japanom (1894—1895). Tokom reforme Mejdži Japan je postao moćan i počela se razvijati industrija. Za razliku od Kine, Japan nije pokušavao da izdrži pritisak evropskih sila, ali umesto toga usvojio je njihove tehnike i administraciju i pridružio se njihovim redovima. Od 1870. Japan je pokušavao da otvori nove trgovačke luke u Koreji, zbog čega je kineska vojska 1881. i 1884. godine morala da interveniše. Od tada se Japan spremao da zada presudni udarac Kini, ali i Korejci su pokušavali da ojačaju svoju odbranu. Za to vreme i Rusi počinju da se interesuju za Koreju. Zbog toga je bombardovana kineska flota u Inčonu. Ovo je preststavljalo ozbiljan poraz kineske vojske. Sporazum iz Šimonosekija iz proleća 1895. godine bio je još jedan sporazum sramote za kinesku vladu. Kine se time odrekla sizerenstva nad Korejom, koja postaje nezavisna, i Kina je morala da plati ratnu štetu. Pored toga posedi Japanaca u Kini bili su izuzeti iz kineskog prava i poreza unutar Kine, ali najvažnije je bilo ustupanje Tajvana, ostrva Penhu (kin: 澎湖群島), južni deo pokrajine Fentan (kin: 奉天) u Mandžuriji, ostrvo Formozu, poluostrvo Ljaodong, sa tvrđavom Port-Artur, kao i pristanište Niu-Čuang u južnoj Mandžuriji Japanu. Ovaj sporazum je još više bio štetan za Kinu jer su Japanu data poluostrva, koja zatvaraju ulaz u Žuto more. Još neka traženja Japana su onemogućena usred velikog straha od zapadnih sila da bi on postao previše moćan u istočnoj Aziji. Čak Rusija, Francuska i Nemačka traže protestuju protiv teritorijalnih prisvajanja Japana na azijskom kontinentu i u isto vreme kada traže vraćanje Kini poluostrva Ljaodong, Port-Artura i Niu-Čuanga, one koncentrišu znatne pomorske snage u zalivu Čili. Japan je primoran da popusti, i ako dobija, kao odštetu, povećanje ratne štete koju ima Kina da mu plati, on je ipak lišen glavnog ploda svoje pobede. 1905. kada je u Rusiji izbila revolucija Japanci su konačno osvojili Koreju.

Kina i Rusija

Karikatura o „podeli“ Kine

Još osamdesetih godina počela je da se opaža izvesna aktivnost ruske vlade u pitanjima Dalekog istoka. Kada je godine 1891. početo građenje velike sibirske železnice, ovo nije samo oživelo beskrajne sibirske prostore i, posle 1896. godine, jako povećalo broj ruskih doseljenika iz veliko-ruskih i ukrajinskih gubernija u Sibir, nego je otvaralo i ogromne mogućnosti za rusko širenje na Daleki istok. Baš za vreme te gradnje došlo je do rata između Japana i Kine, i Kina je poražena. Rusija se žuri da izvuče koristi, za svoju intervenciju, u korist Kine. Ona vidi mogućnost da izmeni trasu, sa Transsibirske pruge. Puštajući liniju kroz severnu Mandžuriju ona ne bi samo smanjila za 514 vrsti rastojanje od Irkutska do Vladivostoka, već bi uštedila većom lakoćom radova velike troškove za građenje. Zato joj treba pristanak. Rusija je posredovala u korist Kine, pa je Japan pristao da ova poluostrva napusti, pod uslovom da mu se plati 400 miliona franaka oštete. Pošto Kina nije raspolagala tolikom gotovinom, bila je prinuđena da zaključi zajam. Da bi stekao prijateljstvo Đingšia, ministar saobraćaja Vite pomaže Kinu da u Francuskoj pozajmi novac koji joj je potreban da plati ratni dug Japanu. Zatim stvara Rusko-kinesku banku i izdejstvuje za Francusku i Rusiju veće učestvovanje u administraciji kineskih carina. Sve ovo omogućuje Rusiji da se meša u pitanja kineske politike. 1896. Guang-sji šalje Li-hu-Čang, vice kralja Pe-čili-a, koji vodi kinesku politiku da ga prestavi na krunisanju cara Nikolaja II Romanova. Ruska vlada to iskorišćuje da bi sa Kinom ugovorila odbrambeni savez protiv Japana, i da bi se Rusko-kineskoj banci dala koncesija za građenje Transmandžurske ili Istočnokineske železnice. Konvencija od septembra 1896, koju je potpisao kineski poslanik u Petrogradu i direktorijum Rusko-kineske banke, ovlašćuje banku da izgradi i iskorišćuje Transmandžursku prugu, čiju je trasu Čita-Karbin—Vladivostok, odredio Vite. Ubrzo je osnovana privatna kompanija Istočno-kineske železnice: njeno sedište je u Petrogradu. Predsednik njenog upravnog odbora imenovan je od strane Kineske vlade, a članovi upravnog odbora od strane akcionara. U stvari, kontrolu nad kompanijom Istočno-kineske železnice i nad Rusko-kineskom bankom ima ruski ministar finansija. Iza ta dva privatna preduzeća stoji ruska država i sprovodi, saznanjem sviju, političko delo najvećeg zamaha, postepeno prodiranje Rusa u severnu Mandžuriju.

Kako Vladivostok nije bio slobodan od leda kroz čitavu godinu, to su ruski državnici došli na misao da traže jedno pristanište na Tihom Okeanu, uvek slobodno od leda. Sledeće godine, u decembru, posle zauzeća Kijau-čeu-a od strane Nemaca, ruska eskadra na navaljivanje novog ministra spoljnih poslova Muravjeva, zauzima Port-Artur, početkom 1898. godine. Kinesko-ruskom konvencijom od 27. marta 1898, Rusija uzima pod zakup, za period od 25 ili 99 godina i koji se može ponoviti, južni deo poluostrva Ljaodong sa Port-Arturom i Ta-lien-Uan-om; dobija pravo da podigne u Port-Arturu i na poluostrvu jedno ratno i trgovačko pristanište, i da poveže Port-Artur sa Mandžurskom linijom istočno-kineske železnice. Prema tome, kompanija istočno-kineske železnice dobija koncesiju jedne nove linije, Harbin—Port-Artur preko Mugdena i Ljao-jang-a sa krakom ka kineskom pristaništu In-ku, na severnoj obali zaliva Ljaodong, što otvara celu južnu Mandžuriju i poluostrvo Ljaodong ruskom političkom uticaju. Ona time dobija i misiju da organizuje pomorsku plovidbu u vodama Tihog okeana i da podigne u zalivu Ta-lien-uan, rusko trgovačko pristanište nazvano „Dalnji”. Građenje Dalnjeg staje ruske finansije znatne sume, ali se one troše bez oklevanja u prkos kritikama štampe, a naročito sibirskih novina, koje tvrde rusko-japanski rat potvrdiće ta predviđanja da u slučaju iskrcavanja neprijateljske vojske na poluostrvo Ljaodong, novi grad ima svakako da služi kao glavna baza za vojne operacije prema Port-Arturu. Rusija se ubrzo posle toga učvrstila u Port-Arturu.

Borba između Rusa i Japanaca za Koreju

Car Li-kuj, Guang-sjiov vazal i kralj Koreje, kasnije car.

U isto vreme kad Rusija stupa u Južnu Mandžuriju i dok se utvrđuje na poluostrvu Ljaodong, ona teži da svoj uticaj rasprostre na Koreju, koja je po ugovoru u Šimonasaki postala, u načelu, nezavisna. Tu ona dolazi u sukob sa Japanom, koji je tražio da Korejsko kraljevstvo postane nezavisno, da bi ga u stvari stavio pod svoj protektorat.

Kralj Koreje, Li-kuj, spočetka mirno prima uticaj japanskog ministra koji mu nameće niz reformi, i daje mu tehničke savetnike da ih ostvari. S druge strane, naklonost kraljice kao i naklonost njene stranke Min, neprijateljski raspoložene prema reformama, na strani su Rusije; zahvaljujući njoj, dolazi do izvesnog preokreta na dvoru u korist Rusa, i ministri koji su pristalice Japana, opozvani su. — Međutim izbija narodna buna u oktobru 1895; buntovnici napadaju kraljevski dvor, ubijaju kraljicu i njene pristalice. Kralj ponovo dolazi pod tutorstvo Japana do februara 1896. U to vreme, pomorske trupe koje je ruska ratna lađa „admiral Kornilov,” iskrcala u Šemulpo-u, rasturaju vođe japanske stranke i prihvataju kralja koji se posle svog bekstva iz kraljevskog dvora stavlja pod rusku zaštitu, gde živi do februara 1897, čuvan od ruskih pomorskih strelaca. Kad se Li-kuj vratio u dvor on poveri ruskim oficirima komandu svoje lične garde, kao i garde kraljevskog dvora. Rusija i Japan obavezuju se ugovorom u Seulu (14. maja do 29. jula) da će poštovati nezavisnost Koreje, čiji kralj dobija titulu cara, ali njihovo se suparništvo i dalje nastavlja.

Rusko suparništvo na Koreji sve više izaziva Japan, tim pre što se Rusi utvrđuju u Mandžuriji koju su oni, prisiljeni od strane evropskih sila, morali da vrate Kini. Posredovanjem barona Rozena, ruskoga ambasadora u Tokiju, ruskoj vladi je predloženo da jasno odredi zone japanskog i ruskog uticaja na krajnjem istoku. Japan je spreman da Rusima prepusti Mandžuriju i poluostrvo Ljaodong, ako se njegov uticaj prizna u Koreji i pristao bi da od reke Jalu napravi granicu između dva suprotna uticaja. 1898 godine posle okupacije Port-Artura, Rusija pri-staje na izvesne koncesije. Jedan rusko-japanski ugovor od 25. aprila 1898 god. ponovo garantuje nezavisnost Koreje, gde dve ugovorne stranke među sobom dele koncesije i trgovačke koristi. Iz straha od intervencije Engleske, koja je poslala jedan deo svoje eskadre u Šemulpo, Rusija ostavlja Japanu slobodu i opoziva iz Seula svog finansijskog savetnika i vojne instruktore. Da se umiri Japan, koji je već od 1897 počeo da povećava svoju vojsku i mornaricu i utvrđuje moreuz Cišuma da preseče ruske veze između Port-Artura i Vladivostoka — što je Ruse potstaklo da pokušaju da se utvrđuju sa Korejske strane, u blizini luke Ma-san-po, — bilo je potrebno da Rusija u najmanju ruku poštuje ugovor od 1898. Naprotiv, car se uprkos Viteu i Kuropatkinu, povodi za politikom osvajanja i materijalnog profita na Krajnjem Istoku, koja će Rusiju i Japan još više da razdvoji. Dva su uticaja koji naročito dejstvuju na ruskog cara Nikolaja II Romanova.

Zatim je Nikolaj II pod uticajem jedne vojne stranke, koja je naprosto jedna poslovna stranka, a čije je sedište u samom dvoru. Već od 1898 preduzimljivi poslovni čovek Vonljalžarski predlaže obrazovanje društva za eksploataciju prirodnih bogatstava Koreje, bogate gvožđem, ugljem, šumama, zlatom. Njegova namera je da od Korejske vlade dobije koncesiju i da uzimajući malo po malo u svoje ruke celu Koreju, pripremi njenu aneksiju Rusiji. Pošto je veliki vojvoda Aleksandar Mihailovič prikazao ovaj plan, car ga odobrava kao statute objavljene u „Listu zakona” 1899; društvo, zahvaljujući podršci ruske diplomatije, dobija neke koncesije šuma. Bokserski ustanak odlaže preduzeće, na čije čelo je došao nekadašnji oficir Bezobrazov, koji kupuje koncesije za otprilike 80.000 rubalja i gradi jedan mlin na levoj obali Jalua, u japanskoj uticajnoj zoni. Ali ove koncesije, suprotne obavezama kojima se Rusija obavezala prema Japanu, podižu proteste vlade u Tokiu.

Posledice

Carica Cisi, Guang-sjiova mađeha i de facto vladar Kine u tom periodu.

Do 1898. godine sva pristaništa nalazila su se u rukama Francuza, Nemaca, Engleza, Rusa i Japanaca.

Reforme 1898.

Pokret kratkotrajne reforme (kin: weixin yundong 維新運動) od sto dana 1898. godine su vodili Kang Juvei (kin: 康有為) i Lijang Cičao (kin: 梁啟超), ljudi koji su imali velik uticaj na cara Guang-sjia. Oni su pokušali da reformišu administraciju, državni budžet, ministarstva, obrazovanje, nadležnosti i vojsku. Pokret su naglo prekinuli je konzervativni krugovi, neki sledbenici pokreta reforme poput Tan Sitonga (kin: 譚嗣同) su je izvršili, ali Kang i Lijang su pobegli u Japan. Kang okrivio carevu maćehu i stvarnog gospodara Kine Cisi za prekid reformi, što je doprinelo padu njenog ugleda u Kini, ali i na Zapadu. U stvari, za njegov poduhvat je bilo iluzorno da otpočne u vreme kada centralna vlast gubila kontrolu nad Kinom. Ove roforme su poznate i kao reforme Vusju Banfe (kin: 戊戌 變法).

Pokušaj da se oslobodi tutorstva carice

Godine 1898. on je pokušao da se konačno preuzme vlast od Cisi. Tokom čega se desilo Sto dana reformi. Car je prikupio grupu progresivno orijentisanih zvaničnika i izdao širok niz reformskih edikta. Konzervativni zvaničnici bili su besni. Uz pomoć gornjeg carskog vojnog komandanta, Ronglua, Cisi se vratila u prestonicu, zatvorila cara u palati i širila glasine da je smrtno bolestan. Strane sile, koje su carici stavile do znanja da neće dočekati mirno carevu smrt ili svrgnuće s prestola, spasilo je Guang-sjiu život, ali posle toga on nije imao vlast nad vladom.

Bokserski ustanak i posledice

Kineski ustanici

Godine 1900. izbio je takozvani Bokserski ustanak (kin: Yihetuan 義和團) u prvobitnom cilju zbacanja cara Guang-sjia i dinastije Đing. Prvobitno je on bio samo jedan od mnogih seljačkih ustanaka koji su se desili u dugoj istoriji Kine. Guang-sji je kasnije uspeo da okrene pobunjenike protiv svih stranaca osim Rusa, čiji su rđavi postupci misionara izazvali gnev naroda. U toku događaja bili su i Rusi ugroženi, a nemački je poslanik čak ubijen. Bokserski ustanak 1900 nije samo upravljen protivu propagande stranih ministara, već takođe i protivu davanja teritorijalnih zakupa strancima, kao i protivu građenja železnica. Bokseri su uspeli da zauzmu Đingši i Tjencin gde su masakrirali Evropljane i ostale hrišćane. Nakon što su pobunjenici opseli evropske ambasade, 1901. godine je međunarodna vojska osam sila, u kojoj je i Rusija aktivno sudelovala, (kin: Baguo Lianjun 八國聯軍) je osvojila Đingši i u krvi ugušila pobunu. Zapadne sile su potom naterale vladu, koja je tokom strane opsade Pekinga pobegla u grad Si'an, da plati veliku ratnu odštetu. To je bio način osvete nad Kinezima.

Sada se činilo da će Kina doživeti istu sudbinu kao druge zemlje u Africi i Aziji: biti raskomadana od strane imperijalističkih sila, ali englesko-japanski ugovor od 20. januara 1902. garantuje nezavisnost Kine, ipak to nije mnogo toga promenilo.

Rusija tada nije propustila priliku i vojnički je okupirala čitavu Mandžuriju. Za vreme gušenja ustanka jedan deo trupa maršira na Đingši, gde ima da se sastane sa vojnim kontingentima drugih sila, ostatak osigurava zaštitu Transmandžurske železnice. Tu su se grozničavom brzinom privodili kraju radovi oko građenja istočne kineske železnice, koja je vezivala ne samo Vladivostok nego i Port-Artur sa središtem Rusije. Pošto je završen bokserski ustanak, i pored žalbe Kine koja traži da se evakuiše njena teritorija, Rusija zadržava svoje trupe u Mandžuriji, pod izgovorom da sigurnost železnica u građenju zahteva još njihovo prisustvo. Šta više, grupa ruskih preduzimača dosta avanturističkog tipa, uvukavši u svoj posao veoma visoke ličnosti i iskoristivši čak za obrazovanje društvenog kapitala neka lična careva srestva, otpočela je veoma intenzivnu akciju da ekonomski svoji i Koreju, u kojoj su dobili naročito bogate šumske koncesije na reci Jalu. Na Dalekom istoku stvoreno je rusko carsko namesništvo, koje je povereno jednom salonskom admiralu, Aleksejevu, čoveku veoma sumnjivom, koji je dobio pravo diplomatskog dopisivanja sa Japanom i koji se svesrdno trudio da zamuti rusko-japanske odnose. Ubrzo iza toga izbio je Rusko-japanski rat.

Savezi stranih sila za osvajanje Krajnjeg Istoka

To držanje približava dva suparnika Rusije, Japan i Englesku. Englesko-japanski ugovor od 20. januara 1902 garantuje nezavisnost Kine i Koreje, priznavajući ipak naročite prednosti Japanu u Koreji. On osigurava Japanu, u slučaju rata sa Rusijom, neutralnost Engleske, i njeno vojno mešanje u slučaju da neka druga sila — na Francusku se misli — stane na stranu Rusije. Ugovor važi za pet godina i automatski se obnavlja, osim otkaza jedne ugovoračke strane godinu dana ranije, pre isteka roka.

Rusija odmah gleda da zaključi francusko-ruski ugovor. Ali Francuska se koleba da li da uzme tačno određenu obavezu podržavanja ruske aktivne politike na Krajnjem Istoku. Prema izjavi od 20. marta 1902, dva saveznika, pošto su potvrdili princip neprikosnovenosti Kine i Koreje, obećavaju da će „se starati prema raspoloživim sredstvima” da čuvaju svoje naročite interese na Krajnjem Istoku, protivu „napadačkih namera trećih sila”... Na navaljivanje Francuske, kojoj je obećala da će evakuisati Mandžuriju, Rusija se obavezuje, rusko-kineskim ugovorom od 9. aprila, da ostvari evakuaciju u tri etape, svaku od šest meseci pre 8. oktobra 1903, pod uslovom da kontroliše sporazum potpisan između Kine i Rusko-kineske banke 1896, da bi se štitile železnice u Mandžuriji.

Kina i Koreja u Rusko-japanski ratu

Car Guang-sji

Utvrdivši nespremnost Rusije za rat i zaključivši savez sa Engleskom, Japan je prekinuo diplomatske odnose sa Rusijom i odmah iza toga japanska flota, bez objave rata, napade ruske lađe u Portarturu i u korejskom pristaništu Čemulpu (9. februara 1904) Tako je otpočeo rusko-japanski rat. On se sa ruske strane vodio sa krajnjom neozbiljnošću, bio je u Rusiji apsolutno nepopularan i otkrio je sve mane ruskog državnog i društvenog uređenja i vojne organizacije. I pored junaštva vojske, koja se i opet pokazala puna izdržljivosti i hrabrosti, Rusi su pretrpeli niz teških poraza. Naročito je bila teška katastrofa kod Mugdena, februara-marta 1905. Početkom januara 1905. god. kapitulirala je i tvrđava Portartur i one ruske lađe koje su se nalazile u njegovoj luci bile su uništene od vlastite posade. Mnoge druge lađe potopljene su u bitkama, dok su neke uspele da se sklone u neutralne luke, gde su bile razoružane. Iz Rusije je sa velikom pompom upućena eskadra admirala Rožestvenskog, za kojom je pošla i eskadra admirala Njebogatova. Rožestvenski je predviđao poraz, ali se nije usudio da to javi caru. Lađe Njebogatovljeve flote bile su stare i nesposobne za ratovanje. Flota admirala Rožestvenskog, obišavši svu Evropu, Afriku i južnu Aziju, srela se u Cušimskom Moreuzu sa nadmoćnom japanskom flotom i baš na dan carevog krunisanja (14. maja 1905) bila je gotovo sva uništena ili zarobljena, nanevši Japancima sasvim neznatnu štetu. Rat je bio očigledno izgubljen.

Prekid rusko-japanskih odnosa

Tek što je počelo izvršenje rusko-kineskog ugovora, kada se Bezobrazov i njegovi ortaci pojavljuju na sceni. Bezobrazov koji je postao državni sekretar, pridodat lično imperatoru, odlazi na Krajnji Istok, gde ne samo da pregovara o novim koncesijama sa obe strane obale Jalua, već se dogovara i sa admiralom Aneksejevim, glavnim komandantom Port-Artura, kako bi zadržao evakuaciju. Kada drugi rok evakuacije dolazi, 8. aprila, ruske trupe se ne kreću; samo je Mugden evakuisan. Vite i Kuropatkin uzalud se protive toj politici, koja će odvesti u rat. Koterija, koja okružava Bezobrazova, moćna je. Kompaniju, koja je obrazovana da eksploatiše koncesije Jalua, čine ljudi kao admiral Abaca, sekretar imperatora za stvari Istoka, grof Ignjatijev, član Carskoga saveta, grof Handrikov, kraljičin veliki dvoranin, knez Jusupov; izvesni koncesionari imali su dosta uticaja da provuku, na eksploatisane teritorije, ruske vojnike, preobučene u radnike. Ova banda „avanturista najgore vrste” kako ih zove Kuropatkin, „lopova” kako ih zove Vite, nalazi na samom dvoru najvišu podršku ministra unutrašnjih dela, svemoćnoga Plevea, koga oni ubeđuju da revolucionari stoje iza Japanaca, i da će jedan brzi i pobednički rat omogućiti vladi da završi zauvek sa revolucionarnim pokretom.

Daleko od toga da pozove na odgovornost odgovorne za obustavljanje evakuacije, Nikola II naređuje Aleksijevu da preda Kini 18. aprila listu uslova kojima podređuje primenu ugovora od 1902. Tako, on traži da Kina prizna samo Rusiji naročita prava u Mandžuriji, i da tamo ne mogu biti drugi stranci osim Rusi. Ovaj zahtev izazvaće žive proteste ne samo Japana i Engleske, već i Severnih Američkih Sjedinjenih država, koje nude svoju materijalnu pomoć Kini. Spremajući se grozničavo za rat, Japan pokušava još da pregovara. 12. avgusta 1903. on predaje Rusiji, koja pristaje da pregovara, projekt ugovora međusobne obaveze poštovanja nezavisnosti i integriteta Kine i Koreje, priznanje interesa Japana u Koreji, i naročitih interesa Rusije za preduzimanje željeznice u Mandžuriji, međusobno osiguranje da ugovorači neće smetati jedni drugima u njihovom industrijskom i trgovačkom razvijanju, priznanje Rusije isključivog prava Japanaca da posreduju, u interesu napretka i dobre uprave, u Koreji. I sutradan po predaji toga projekta, Nikola II, dekretom, imenuje admirala Aleksejeva namesnikom na Krajnjem Istoku, i rešava da diplomatski pregovori između Tokija i Petrograda budu vođeni od Aleksejeva, koji će ih predati „naročitom komitetu Krajnjeg Istoka”, kome predsedava car. Novi „vice-kralj” otišao je vezan za Bezobrazova, koji dolazi kod njega kao njegov ministar spoljnih poslova. Vite, koji radi za umerenost i mir, i koji je u sukobu sa velikim knezom Aleksandrom, predsednikom finansijskog komiteta, pozvan je da dâ ostavku i ukloni sa počasnih dužnosti predsednika ministarskog komiteta. To je triumf kompanije sa Jalua. Kako nepromišljeno objavljuju „Zvanične novine” vice-kralja, imenovanje admirala Aleksejeva ima za cilj da osigura rusku nadmoćnost na Tihom Okeanu.

Uzalud baron Rozen, ambasador Rusije u Tokiu, obaveštava Petrograd da, ako se Rusija ne odrekne Koreje, rat je neizbežan. Bezobrazov i njegova banda, koji vide u osvajanju Koreje sredstvo da se brzo bogate, baš hoće rat. Sam Bezobrazov s početka sastavlja ili bar pregleda više ruskih nota poslatih iz Petrograda Japancima; on sam docnije upravlja pregovorima kad su oni bili oduzeti od ministra spoljnih poslova, pa predati vice-kralju i preneti u Tokio. Kad Japan predlaže da se vaspostavi oko Jalua neutralna zona 50 km. široka, on odbija. On gleda samo da dobije u vremenu da bi pojačao ruske trupe u Mandžuriji, i prenos pregovora na Krajnji Istok razvlači rešenje. Tek mesec dana docnije, 3. oktobra, Japan dobija prvi odgovor, u kome Rusija izjavljuje da želi da sačuva Mandžuriju za sebe, ne obećavajući reciprocitet Japanu u Koreji. Japan odgovara 30. oktobra, ali treba da čeka do 21. decembra da bi dobio ruski odgovor, koji odbacuje njegove protivpredloge. Ta izračunata sporost traje do kraja. Tokio zahteva odgovor po pitanju evakuacije ruskih trupa; odgovara se da je imperator otputovao za Darmštat, a da je kraljica bolesna. 13. januara 1904. Japan upućuje nove uslove Petrogradu, koji ne odgovara. 27. januara traži završni odgovor za kraj januara ili početak februara. Ne dobivši ga i videći ruske trupe da se koncentrišu duž Jalua, Japan prekida diplomatske pregovore 5. februara, a u noći između 8. i 9. februara, bez prethodne objave rata, japanski torpiljeri napadaju rusku flotu u pristaništu Port-Artura i sedam ruskih velikih jedinica onesposobljuju za borbu.

Rat

Bojišta rusko-japanskog rata

Duboko uverena u svoj prestiž, Rusija nije verovala u mogućnost japanskog napada. S druge strane, ona tek što je bila izišla iz perioda velike finansijske krize. A kad počinje rat, ona nije ni sasvim spremna. U Aziji ona ima samo 120 bataljona, i još rasturenih po ogromnoj površini Sibira, u krajevima oko Amura i u Mandžuriji, a da se one stave u ratno stanje, potrebno im je 40 do 50 dana. Plan mobilizacije predviđa prvu partiju iz Evrope od dve armije i četiri rezervna diviziona, svega 128 bataljona. Ali zbog ogromnog rastojanja — više od 7.500 vrsti, — i vrlo slabog kapaciteta željeznica sa samo jednom prugom kroz Sibir i Istočnu Kinu, potrebe za stalnim slanjem trupa i materijala, inače kabastog, a zbog nedovršenosti Transsibirske pruge vojska je primorana da prolazi 60 vrsti pešice po ledu, preko Bajkalskog jezera, koncentracija pojačanja trupa zahteva više meseci. Još nešto, Port-Artur, glavno pristanište ruske flote u Tihom okeanu, bio je samo delimično utvrđen; uoči prekida odnosa, ministar vojske Kuropatkin, prilikom svoje posete, ocenio ga je da je nesposoban da izdrži napad Japanaca.

Na suprot tome, blagodareći moćnoj ratnoj floti i mnogobrojnoj trgovačkoj floti, japanska vojska, koja je uređena po evropskom načinu i obuhvata pre svega 13 divizija, odnosno 156 bataljona, u ratnom stanju, biće dopunjena u toku neprijateljstava sa 20 brigada rezerve; dakle sa 160 bataljona, može biti preneta vrlo brzo na kontinent, i prema tome, odmah uzeti učešća u borbama.

Japan ima i moralni prestiž. On se pripremao već odavno i sa tvrdoglavošću za borbu protivu svog moćnog suseda, i on je svestan da od te borbe zavisi njegova budućnost. Za Rusiju, to je samo jedan kolonijalni rat. Ako su važni interesi u pitanju, oni nemaju ničega vitalnog za narod. Narod se čak upravo ne oseća ni ugrožen; ne može da shvati zbog čega ga odvajaju od njegove zemlje i šalju u daleku Mandžuriju, da se bije sa Japancima, o kojima nije nikada ni čuo.

Osuđena za dugo vremena da vodi defanzivan rat, Rusija koncentriše svoje glavne trupe između Ljao-Janga i King-Čeua. Japan, kome je njegov nagli napad na rusku flotu dao nadmoćnost na moru, rešava da iskrca svoje prethodnice u Koreji, da ih baci brzo na Jalu i preteći da preseče željezničku prugu od Mugdena za Ljao-Jang, da učini Ruse nepokretnima, i da iskrca ostatak svojih armija na poluostrvo Ljao-Tung. U prkos ozbiljnih gubitaka, nanesenih od japanskih torpiljera ruskoj floti, u noći između 8 i 9. februara, neprijateljski admiralisim Togo, koji je dobio u dužnost teški zadatak da brani iskrcavanje svih japanskih trupa, biva uznemirivan od ruske flote u Tihom okeanu, kojom komanduje odlični admiral Makarov. Tek posle njegove smrti, kada se potopio na krstarici „Petropavlovsk”, potonuloj od eksplozije neprijateljske mine 31. marta/13. aprila, Togo je bio siguran od iznenadne opasnosti.

Prva ozbiljna bitka na suvu bila je 18. aprila/1. maja, na Jalu, između prvih japanskih armija đenerala Kurokia i istočne ruske vojske, koja je bila na granici Mandžurije. To je veoma bolan poraz za rusko nacionalno samoljublje. Japanci su bili zaokrenuli svoje levo krilo i primorali Ruse da se povuku do ogranaka Fen-Čung-Lina, i zauzimaju Fin-Kuln-Čen.

Nekoliko dana docnije japanski transporti prilaze Eliotskim ostrvima, blizu poluostrva Ljao-Tunga, i iskrcavaju trupe u Pi-Ce-Vu. Ove trupe preduzimaju ofanzivu ka jugu, i 13/26. maja zauzimaju pozicije X' cing-Joa, smatranog za ključ Port-Artura i Dalnjeg. Od toga trenutka su Port-Artur i njegov garnizon, jak dva diviziona pešadije, otsečeni od ostalog dela ruske vojske, zvane Mandžurske armije, koja pod komandom Kuropatkina nastavlja još uvek svoju koncentraciju u okolini Ljao-Janga na 148 do 198 vrsti od bojnoga polja. Posle bitke kod H'cing-Joa, Japanci, koji nastavljaju da se iskrcavaju, prvo u Pi-Ce-Vu-u, zatim u Ta-Ku-Šanu, poveravaju dužnost da osvoji Port-Artur zasebnom koru četiri diviziona armije đenerala Nogia, i upravljaju dve armije đenerala Oku i Nodzu protiv ruske armije Kuropatkina.

Ovaj poslednji odupire se spajanju neprijateljskih snaga, koje idu na njega, armije Kurokia i armije Okua i Nodzu, i pokušava da ih tuče dok su još odvojene. Na biranje mu je ili da napusti odmah armiju Kurokia koji preti Mugdenu, ruskoj najbližoj bazi, ili da udari na južnu japansku armiju, koje vode Oku i Nogzu, da bi došao opet u vezu sa Port-Arturom. U oba slučaja treba da napusti stav iščekivanja i da pređe u ofanzivu. Ali on se ne usuđuje. I pored navaljivanja vice-kralja Aleksejeva, koji traži da se brzo oslobodi blokade Port-Artur, gde je ruska flota Tihog okeana nepomično zatvorena, on ipak smatra da treba da i dalje gomila trupe koje mu stalno dolaze iz Evrope. Ova taktika dovodi do niza neodređenih borbi, obustavljenih pre završetka, u Va-Fang-Čou, Da-Ši-Čaou, Kan-Čenu i na visovima Fen-Šung-Lina ali one oduzimaju malo po malo ruskoj armiji nadu u pobedu i dozvoljavaju da se tri japanske armije spoje u okolini Ljao-Janga.

Ovoga puta Kuropatkin, koji je dobio pojačanja, primoran je da primi veliku bitku koju traže Japanci, pod komandom maršala Ojama. Rusi, koji imaju 200 bataljona, imaju brojnu nadmoćnost; ali organizacija mnogo bolja japanskih rezervnih trupa čini snagu protivnika gotovo jednakim. Posle serije pokušaja, koji od 11/24 do 16/29. avgusta dovode u vezu prethodnice, velika bitka počinje 17/30. avgusta na obalama Ljao-Junga, gde su se Rusi utvrdili. Oni se biju sa iznenađujućom otpornošću, i u prkos žestokih napada, Japanci ne mogu da ih pomaknu sa pozicije. Ali od večera 17/30. avgusta, posle svih odbijanja frontalnih napada, Ojama naređuje armiji Kurokia da počne sa prelazom reke Tapusi-He, da bi zaobišao levo krilo Kuropatkina. Ovaj manevar rešava sudbinu cele bitke na Ljao-Jangu. Kuropatkin, istina naređuje jednom delu svojih trupa da pomognu krilo u opasnosti, ali taj njegov manevar ne uspeva, i od večera 20. avgusta/2. septembar on je primoran da se povlači ka Mugdenu, što čini uostalom u najvećem redu. I ovoga puta nije vodio bitku do kraja. Obazrivost, oklevanje i nemanje poverenja u svoje trupe biće karakteristika ruske komande za sve vreme rata.

U toku septembra, Mandžurska armija dobija pomoć, za kojom ima veliku potrebu. Pored ostalog admiral Aleksejev dodaje joj i šestu sibirsku armiju, koja je bila pod njegovom zapovešću. Kuropatkin raspolaže sada sa 260 bataljona, i smatra da ima dovoljno efektiva da pređe u ofanzivu, koju Port-Artur, opkoljen sa svih strana od Japanaca, očekuje više nego ikad. Njegov plan je da zaobiđe desno krilo japanske armije, ukopane na istoku, u planinama, dok se njegove glavne snage nalaze takođe u planinama, na severu Ljao-janga. Ali nedostatak brdske artiljerije i tegleće stoke otežava ovaj manevar, i čim je naredba pala kineskim nabavljačima stoke, oni odaju Japancima ruski plan. Ovi odmah pripremaju kontra manevar: da ostanu u defanzivi u planinama, a da udare u dolinu, ne bi li Ruse okrenuli ka zapadu. Rusi stupaju u ofanzivu 21. septembra/4. oktobra, ali nekoliko dana docnije oni su primorani da se zaustave, jer su planine neosvojive, a Japanci odgovaraju kontra-ofanzivom na njihov centar i njihovo desno krilo. Kuropatkin brzo napušta taj ofanzivni plan i utvrđuje se defanzivno duž reke Ša-ho. Na celom tom frontu nižu se ogorčene bitke, koje traju do jutra 4/17. oktobra. U noći 3/16 Japanci zauzimaju položaj „Pošumljeni vis”, koji dominira ruskim položajima, i tamo postavljaju topove i mitraljeze. Ali sledeće noći, jednim smelim napadom Rusi zauzimaju ponovo taj vis i krste ga „Putilovskaja”, po imenu đenerala Putilova, koji ga je oslobodio. Ovim sjajnim uspehom završava se bitka zvana kod Ša-hoa, koja je trajala više dana, ali nije dala definitivni rezultat. Za vreme ove ofanzive, Rusi su napredovali samo 19 vrsta u južnoj okolini Mugdena. Oba protivnika, iscrpljena ostaju na svojim pozicijama i duž Ša-hoa operacije prestaju, za vreme od četiri i po meseca. Oni se ukopavaju, prave branike od bodljikave žice i skupljaju što više ognjenih grla. To je početak rovovske borbe, koja se toliko razvila za vreme svetskog rata.

Dok su se armije Kuropatkina i Ojame ukopavale u Mandžuriji, armija Nogija nastavljala je opsadu Port-Artura. U junu, garnizon je morao da napusti prednje odbrambene linije i povukao se na same bedeme utvrđenja. Ovo povlačenje izložilo je varoš i unutrašnje pristanište, gde je bila ukotvljena ruska flota, bombardovanju japanske opsadne artilerije. Da ne bi bila uništena u pristaništu, flota je reskirala očajni pokušaj da izađe 28. jula/10. avgusta i dođe do Vladivostoka. Ali na moru ona se sudara sa vrlo jakom japanskom flotom, i u toku borbe izgubi svoga komandanta, admirala Vithefta. Nekoliko brodova moglo se skloniti u neutralna pristaništa, drugi, koja nisu bila izbačeni iz borbe, kao u Sevastopolju, da pojačaju odbranu grada. Od 4/17 do 10/23. avgusta đeneral Nogi pokušao je da Port-Artur osvoji jurišem. Posle tog neuspeha koji ga je stajao velikih gubitaka i uverio u nemogućnost da zauzme tu tvrđavu napadima, on se rešio na lokalne i progresivne napade.

Obustava operacija kod Mugdena dozvolila je Japancima da obrate svu svoju pažnju na opsadu Port-Artura. Kuropatkin uviđa da zauzeće toga pristaništa znači propast cele ruske flote na Tihom okeanu, — osim nekoliko krstarica u Vladivostoku, — i izazvaće novo i mučno razočarenje u Rusiji. Ali i da se reši na ofanzivu ne bi mogao to da učini pre iduće godine, odnosno, pošto dobije pomoć iz Evrope, a koja mu dolazi u razmacima. Japanci su rešeni da to svrše ranije. Od kraja oktobra oni žestoko napadaju naročito na nekoliko tačaka, koje izgledaju važne, na Visoko brdo, koje dominira gradom i pristaništem, na utvrđenja broj 2 i 3, i šanac br. 3. Rusi se brane očajno i sva ta nejednaka borba samo je dugi niz herojskih podviga. Tek 22. novembra/5. decembra, Japanci zauzimaju Visoko brdo i 15 dana docnije dohvataju se utvrđenja broj 2, gde gine herojski vođa odbrane, đeneral Kondratenko; a zatim pada i utvrđenje br. 3. Od tada dani utvrđenja su izbrojani. 20. decembra 1904/2. januara 1905, đeneral Šteselj, komandant mesta predaje se. Ipak Port-Artur se branio više od sedam meseci. Njegova predaja nije zadovoljila samo samoljublje Japanaca, koji pošto su ga već jednom osvojili 1894, morali su, pritešnjeni od Nemačke, Francuske i Engleske, da ga vrate Kinezima već ona oslobađa svu Nogijevu vojsku, koja će moći da pođe na mandžursku-rusku armiju. Time ona još više obeshrabruje Ruse, već jako onespokojene zbog gubitka cele flote. Oni su toliko demoralisani da im nastavak rata izgleda bez ikakvog smisla.

Da bi podigao moral svojih trupa, a i da bi sprečio Nogi-evu armiju da pođe na sever, Kuropatkin organizuje u početku januara jedan napad konjice na Hin-Kon i železnicu Port-Artur— Ljao-jang. Taj pohod, vođen od đenerala Miščenka, ne uspeva da zadrži Nogia. Maršal Ojama, koji je dobio pojačanje u brigadama rezerve, sredinom februara ima celu Nogijevu armiju na raspoloženju. Ruska vojska, koja je tako isto pojačana, podeljena je u tri armije: druga na desnom krilu sa đeneralom Gripenbergom, treća u centru, sa đeneralom Kolbarom, i prva na levom krilu sa đeneralom Linevićem pod vrhovnom komandom Kuropatkina, koji postaje generalisim na mesto admirala Aleksejeva, pozvanog u Petrograd. Snage oba protivnika, od kojih svaki ima 250 do 300 hiljada bajoneta, gotovo su jednake. Kuro-nuara 1905, đeneral Šteselj, komandant mesta, predaje se. Ipak centracije japanskih trupa. Druga armija, koja treba da obiđe levo krilo Japanaca, ima s početka nešto uspeha: oko 15/28. januara ona je osvojila svu okolinu Sandepua. Ali Kuropatkin zadržava svoju ofanzivu i vraća trupe natrag, kad čuje da Japanci koncentrišu svoje snage prema ruskom centru, trećoj armiji. Pošto se mesec dana rešavao da započne ponovo prekinutu ofanzivu, uvideo je da više tome nije vreme: Japanci su ga preduhitrili, jer armija Nogia koja je došla od Port-Artura, preduzela je pokret, obišavši obe obale reke Ljao-ho. U više mahova on pokušava da se odupre japanskim manevrima, ali i pored herojskog držanja pojedinih jedinica on ne može da spreči Nogia da razvije svoj napad. On je prinuđen da povuče svoje desno krilo ne samo ka zapadu, već takođe i ka severu, da bi branio Mugden, odakle polazi na sever jedina železnička pruga i najbolji put zvani „Put Mandarina”. Bitka oko Mugdena okreće se u prilog Japanaca. Bojeći se da ne preseku odstupnicu nekim njegovim jedinicama, Kuropatkin u noći 25. februara/10. marta počinje da se povlači ka severu. On se povlači boreći se i sakuplja svoje trupe tek severno od Tije-Linga, na položajima Si-pin-han. Ustupa vrhovnu komandu đeneralu Lineviću, koga zamenjuje na čelo prve armije.

Posle poraza kod Mugdena, novo i teško iskušenje očekuje Ruse, propast druge eskadre Tihog okeana. Od početka rata Petrograd je bio rešio da pošalje na Krajnji Istok flote Baltičkog i Crnog mora. Ipak, samo Baltička flota, pod komandom admirala Roždestvenskog, bila je pošla na put oktobra 1904. Sastavljena od brodova vrlo različitih tipova i brzine, primorana da vuče za sobom transporte hrane i uglja, ta flota, od kojih su pojedine jedinice imale da pređu 16.400 milja, prešla je taj dugi put kroz tri okeana sa velikom sporošću. Tek krajem aprila, početkom maja 1905, kad se Port-Artur već predao i prva eskadra Tihog okeana nije više ni postojala, Roždestvenski koncentriše sve svoje brodove blizu obale Anama, i nema drugog cilja, nego da pokuša da dođe do Vladivostoka. On rešava da se probije kroz moreuz Cu-šime. Njegovi brodovi vrlo spori, pretovareni ugljem, nedovoljno oklopljeni, naoružani topovima slabog domašaja, suviše su ispod snage neprijateljske flote. 14/27 i 15/28. maja, za vreme jedne nejednake bitke, oni su razbijeni od japanske artiljerije. Osim dve oklopljene krstarice, i dva kontra-torpiljera, koji uspevaju da pobegnu i da dođu do Vladivostoka, većina je potopljena; ostali, sporiji, opkoljeni su i zarobljeni.

Propast kod Cu-šime, rešava kraj neprijateljstava. Ruska vlada, zabrinuta zbog revolucionarnog pokreta, koji pomažu ratni porazi, rešena je da zaključi mir. Sa svoje strane, Japan želi da završi jedan tako skupi rat, i tajno traži posredovanje predsednika Severnih Sjedinjenih Američkih Država. Pozvane od strane predsednika Ruzvelta da započnu pregovore o miru, zaraćene strane pristaju.

Portsmutski mir

Glavni članak: Portsmutski mir

Punomoćnici: Vite, baron Rozen, pređašnji ambasador u Tokiu i profesor Marteis od strane Rusije, baron Komura i ambasador u Vašingtonu Takahira od strane Japana, sastaju se u avgustu, u Portsmutu u severnim Sjedinjenim Američkim Državama.

Zahtevi Japanaca, jako obimni, veoma su ponižavajući za Ruse. Ustupanje ostrva Sahalin i poluostrva Ljaodong, evakuacija cele Mandžurije, ustupanje ratnih brodova interniranih u neutralnim zemljama, ograničenje ruskog naoružanja na Dalekom istoku i ratna šteta od 600 miliona dolara. Ruski punomoćnici ustaju energično protivu tri poslednja uslova. Japan, koji je obnovio svoj savez sa Engleskom, s početka je nepopustljiv, ali pod pritiskom predsednika Ruzvelta i Engleske, na kraju, biva ipak umereniji i napušta uslove koji bi osramotili Rusiju.

Ugovorom u Portsmutu potpisanom 23. avgusta/5. septembra 1905 Rusija priznaje protektorat Japana nad Korejom, odriče se poluostrva Ljaodong, ustupa Japancima Port-Artur i Dalnji sa svim postrojenjima i železnicom koja im pripada i južni deo ostrva Sahalina, ustupa mu prednosti u ribolovu severno od Vladivostoka, a priznaje mu radi boljih odnosa i pre no što zaključe jedan novi trgovinski ugovor prednosti najpovlašćenijeg naroda, i rešava se najzad da evakuiše Mandžuriju.

Reforme posle Bokserskog ustanka

Tek posle Bokserskog ustanka 1900. godine, vlada je preduzela neke male korake u pravcu reforme. Pokušan je razvoj države i nauke, ali je sve to prekinuto 1905. godine. U tom periodu su stvorena ministarstva za finansije i privredu, a pokušano je da se uvede i ustavna monarhija, kao u Japanu. Ali sve ove reforme su došle prekasno. Centralna vlada je dugo pokušavala da modernizuje Kinu uz pomoć pokrajinskih guvernera, a ovi guverneri nisu mogli da pronađu dovoljnu snagu da modernizuju celo Carstvo. Propast carstva imao je dva razloga:

• Prvi razlog je, naravno, ekonomsko korišćenje od strane imperijalističkih sila koje su potisnule kineski kapitalizam
• Drugi razlog se vidi u činjenici da vlada dinastije Đing nije znala da su duboke promene došle u zapadnom svetu i da bi se Kina samo mogla susretati sa ovim izazovima, usavršavanjima njenog političkog i ekonomskog sistema, a da većina ljudi u višoj klasi nije odustajala od konfučijskog mentaliteta, tako da ni moralno savršen vladar ne bi bio u stanju da se nosi sa svim unutrašnjim i spoljašnjim problemima.

Religija

Glavne kineske religije

Kao vladar kulturnog vrhunca Kine, Guang-sji i njegovi preci su usvojili državnu doktrinu Konfučija kao svoju zvaničnu religiju. Konfučije je poštovan kao najveći naučnik. Zaista, većina statua Konfučija su podignuta u vreme dinastije Ćing. Daoizam živeo kao popularna religija od pojave budizma i bio prihvaćen kao jedan od tri religije Kine konfučijanizam, taoizam i budizam.

Druge religije

Lamaizam

Glavni članak: Lamaizam

Kao i mongolskih vladari, imperatori dinastije Đing koji su sklopili savez sa Tibetom priznali su Lamaizam kao posebnu religiju zbog političkih razloga: vladari Tibeta prihvatili su nominalni suverenitet dinastiji Đing nad Tibetom, ali su želeli da imaju manastire Lamaiste u Đingšiu i Tibetanski ambasador boravio je u glavnom gradu Đinga.

Islam

Glavni članak: Islam u Kini

Islam (kin: Yisilanjiao 伊斯蘭教) je bio rasprostranjen među stanovništvom kineskog Turkestana, ali i u mnogim gradovima širom Kine. Ova religija je imala velik značaj tokom vladavine cara Guang-sjia.

Hrišćanstvo

Glavni članak: Hrišćanstvo u Kini

Hrišćanstvo se počelo širiti još za vreme dinastije Ming. Jezuitski sveštenici i sudski astronomi Adam Šal fon Bel (kin: Tang Ruowang 湯若望) i Ferdinand Verbist mogli osvojiti poverenje careva iz 17. veka. Bel je uveo solarni kalendar za Kinu sa 365 dana za godinu dana i sa 7 dana za nedelju. Pokušali su da osvoje carski dvor i najveću elitu za hrišćanstvo bez diranja kineskih običaja i verovanja, kao i obožavanje i državna žrtvovanja za odlazak u raj. Mnogi nastupi katoličke vere zaista su ličile na budističke prakse, kao bajanje, zvona, svečane molitve, procesije, slike, relikvije, i tako dalje. Vatikan je pokušao da odvrati jezuite od Kine. Teološki razlog je da Kinezi nisu verovali u nebitne supstance koje mogu biti odvojene od materije, a da nisu videli razliku između prirodnog poretka i ljudskog moralnog zakona. Sunovrat hrišćanstva u Kini je došao kada je u 18. veku car odlučio da ne primi hrišćanstvo, a iza njega to je odlučio i narod. 1773. godine, Jezuitskom redu se gubi trag u Kini, ali krajem XVII veka, je možda oko 100.000 hrišćana živelo u Kini. Francuski i američki misionari su bili sledeći hrišćanski misionari koji su posetili Kinu, ali njihov način da preobrate Kineze bio je veoma drugačiji.

Umetnost

Umetnost je za vreme Guang-sjiovih predaka, pa i za vreme cara Guang-sjia dostigla vrhnunac. Za razliku od umetnika dinastije Ming, zanatlije, slikari i kaligrafi su tokom dinastije Đing koristili veoma stare forme i oblike za svoje umetnička dela. Posude od porcelana i posude sa lakom su dobile ne samo ispupčenja, koja su se prvu put pojavila za vreme dinastije Song, ali takođe nalazimo i bronzane posude pravljene po stilu dinastija Šang i Džou, koje su pripadale zunu, jednoj vrsti posuda. Bilo je razvijeno pravljene posuda u obliku tikve, koje su imale tri otvora ili više, tipičnne „pirinač“ činije i male šoljice za čaj u obliku saksije. Tipične plavo-zelene kineske posude za vreme Minga su, za vreme dinastije Đing, zamenile posude sa većim spektarom boja, od narandžaste do zelene i zlatne; posude od porcelana su bile mnogo više živopisne od svih prethodnih. Novi materijali, koji se intenzivno koriste, sada su od gleđa, klozone i stakla. Materijali kao što je žad, zlato i klozone se prvo kombinuju u pojedinačnim umetničkim objektima. Pored toga, tamna drvena postolja za vaze ili druge predmete su nastavila da se prave. Oni su takođe posedovali dosta predmeta napravljenih od lakih materijala kao što je drvo bambusa za nameštaj, i naravno tkanine koje su služile kao odeća, ili kao jednostavan predmet divljenja. U oblasti kaligrafije, umetnici dinastije Đing su nastavili da koriste tradicionalne stilove pisanja, ali za razliku od kaligrafa dinastije Ming, ljudi sada proučavaju najstarije primere kineskog pisma kao proročanstva kostiju i bronzane sudove sa natpisima. Sa pojavom hrišćanskih misionara u Kini, kineski slikari naučili od jezuita zapadne tehnike farbanja kao i perspektive korišćenja veštačke boje umesto crno-belih mastila. Čak su zgrade i palate građene u zapadnom stilu, kao palata Juangmingjuan (kin: 圓明園) koja je porušena u XIX veku. Tipično za članove dinastije Đing bilo je to da su mnogi vrtovi, koje su imali bogataši iz Sudžoua i Hangdžoua.

Vlada i uprava

Iako su mandžurijski vladari dinastije Đing kopirali sistem kineske uprave koja je postojala u vreme dinastije Tang (618—907) - a u nekim delovima čak još od perioda dinastije Han (206. p. n. e. - 220. n. e.) - oni stvorili neke važne nove elemente koji su ranije napravljeni instrumenti efikasniji.

Glavni grad Mandžurijske imperije je preseljen iz Šenjanga, na poluostrvu Ljaoning, u Đingši 1644. godine, koji je bio glavni grad dinastije Ming i ostao glavni grad dinastije Đing do 1911. godine, dok su Mandžurci koristili kao sekundarni kapital u prvih sto godina dinastije Đing. Muškim srodnicima cara bilo je dozvoljeno da učestvuju - u izvesnoj meri - u centralnoj vladi. Braća i sinovi cara zvali su se Carski prinčevi (kin: qinwang 親王). Da biste izbegle borbe oko nasledstva, naslednik je bio nominovan kratko pre smrti cara. Princeze nisu dobijale feude, ali su dobijale apanažu. Tradicionalne titule tri vojvode (kin: sangong 三公): Veliki inspektor (kin: taishi 太師), Veliki mentor (kin: taifu 太傅), Veliki čuvar (kin: taibao 太保) i Tri usmaljenika (kin: sangu 三 孤) bili čisto počasni u praksi. Veliko carsko domaćinstvo sa carskom palatom trebalo je posebnu agenciju, Carski kućeodržavatelji odeljenja (kin: neiwufu 內務府). Većina poruka od carskog domaćinstva su prvo pregledali evnusi; najviši među njima imao veliki značaj u izbegavnju svakodnevnog poslovanja. Centralnu vladu je prvi put predvodio Veliki Sekretarijat (kin: neige 內閣) koji je radio po ugledu na tradicionalnu kinesku vladu, sa akademijama na palati za regrutovanje najviših zvaničnika za prevod edikata i dokumenata na kineski i mandžurski jezik, itd.

Postojalo je šest ministarstva:

• Ministarstvo osoblja (kin: 吏部),
• Ministarstvo prihoda (kin: 戶 部);
• Ministarstvo obreda (kin: 禮部),
• Ministarstvo rata (kin: 兵部),
• Ministarstvo pravde (kin: 刑部),
• Ministarstvo javnih radova (kin: 工部).

Svako ministarstvo je predvodio ministar (kin: shangshu 尚書) i Cenzorat (kin: duchayuan 都察院).

Početkom XIX veka uticaj Velikog sekretarijata se postepeno smanjuje i institucija se pretvorila u aparat papirologije. Umesto toga, prvobitno nezvanični Državni savet (kin: (junjichu 軍機處) je preuzeo vlast. Tu je predsedavao princ i predvodio pet velikih ministara spoljnih poslova (kin: junji dachen 軍機大臣). Za vreme dinastije Đing počeli su da se održavaju veliki koncili. Cenzorat su carevi dinastije Đing temeljno kopirali administraciju dinastije Ming i on je imao zadatak da održava disciplinski nadzor nad službenicima. Njegovo osoblje sastojao se od cenzora za ispitivanje (kin: jiancha yushi 監察御史). Posebna agencija, u svom značenju gotovo je jednaka kao i ministri. Postojao je sud kolonijalnih poslova (kin: lifanyuan 理藩院), od 1861. godine nazvanom Centralnom spoljnim poslovima (kin: zongli yamen 總理衙門). Sud kolonijalnih poslova je bilo diplomatsko predstavništvo uglavnom sastavljeno od Mongola i drugih centralno-azijskih naroda. Centralni spoljni poslovi je bila modernija forma stranog ministarstva.

Carska uprava je vodila nekoliko sudova, kancelarija i direkcija koja je upravljala pitanjima komunikacije, nadležnosti, imperijalnih žrtvovanja, državnih banketa, astronomije, obrazovanja, toka dokumentacije između centra i pokrajina, i tako dalje. Važna kancelarija za veliko Carstvo dinastije Đing bila je biro za prevod. On je izdavao rečnike za mongolski, kalmički, mandžurski, tibetanski, turski, arapski, i tako dalje. Svaka institucija, centralno i teritorijalno, bila je, barem u teoriji, na čelu sa Mandžurcem ili Kinezom u jednakom broju, što dovodi do prevelikog birokratskog osoblja.

Teritorijalna uprava je bila osnovana po ugledu na administraciju dinastije Ming u provincijama. Njihova imena su bila ista kao sadašnje kineske pokrajine, osim Džilija (kin: 直隸) (današnji Hebej); Fengtijen kin: 奉天 (danas Ljaoding), Kineski ili Istočni Turkestan (od 1884. provincija Ksinjiang); Tajvan je postao provincija 1885. godine, Tibet (Xizang 西藏) je bio relativno autonoman, podjednako Mongolija (zvana Uliasutai kin: 烏里雅蘇 台). Pokrajinama su lično rukovodili guverneri (kin: xunfu 巡撫) za vreme dinastije Ming osnovana je kolektivna čakijanska kin: 差遣 komisija, ali guverner je bio potčinjen jednom od devet generalnih guvernera (kin: zongdu 總 都). Dok se guverneri mogu posmatrati kao civilni administratori i stoga su često prevođeni kao "namesnici" od strane stranaca, guvernerima su, u opštem smislu, specijalno povereni vojni zadaci.

Provicije su bile podeljene na krajeve (kin: dao 道), administori krajeva intendanti (kin: daotai 道 臺) koji je morao da nadzire plovne puteve, naplatu poreza i transporta, proizvodnju soli i njenu prodaju, i morao je da radi još mnogo specijalnih zadataka. Oni su bili direktno pod kontrolom centralne vlade, a ne pod kontrolom pokrajinskih guvernera. Teritorijalna uprava sama je organizovana u prefekturama (kin: fu 府; bolje-rečeno: prvorazrednim prefekturama), departmanima (zhou 州; bolje: drugorazrednim prefekturama) i suprefekturama (ting 廳; bolje-rečeno: trećerazrednim prefekturama, često se nalaze u pograničnim regionima). Na čelu prefekture nalazio se prefekat (kin: zhifu 知府). Prefekture su bule podeljene na okruge (kin: xian 縣), na čijem čelu je bio administrativni činovnik (kin: zhixian 知縣).

U spoljnoj Mongoliji, plemena su bila organizovana u ligama (kin: meng 盟). U XIX veku, te teritorije su pale pod kontrolu centralne vlade, kao i Tibet, gde vlada dinastije Đing vlada stacionirala dva predstavnika, Velikog ministra Superintendanta (banshi dachen 辦事 大臣, u Mandžuriji nazvan amban).

Vojska dinastije Đing organizovala se u osam armija, prvobitno samo Mandžurskih trupa, koje su kasnije povećane na osam Mandžurskih i osam Kineskih armija. Svakom armijom je komandovao vrhovni komandant (kin: dutong 都 統) i ostao je u nadležnosti cara ili jednog od carskih prinčeva. Neke armije su stacionirane u glavnom gradu ili čak delovale kao dvorska straža, druge armije su stacionirane u posebnim garnizonima širom carstva. Vojni garnizon je bio nasledan, a armijske porodice živele su zajedno sa Mandžurskim vojnicima u vojnim garnizona. Kineske trupe su generalno označene kao "Zelenog Standarda" (kin: lüying 綠營).

Veoma važan aspekt kineske vlade i uprave bio je konkurentan za zapošljavanje državnih službenika, nastao za vreme dinastije Tang i usavršavan za vreme dinastije Song (960—1279) i za vreme dinastije Ming. Ovaj sistem se oslanjala na otvoreni konkurs pregleda sa godišnjim kvotama od zvaničnika (mandžurskim, mongolskim i kineskim) iz svakog regiona. Prvi korak u hijerarhiji ispitivanja bili su ispiti prefekture. Diplomiranja su dovodila do titule Šengjuan (kin: 生 員). Licima koja su prošla pokrajinski ispit (kin: juren 舉人) bilo je dozvoljeno da preuzmu imenovanja nižeg nivoa. Oni koji su položili gradske ispite zvali su se Jinši (kin: 進士) i imali su pravo da postanu zvaničnici sa višim činovima posle daljih studija na centralnoj Hanlin akademiji. Imenovanje (kin: xuanju 選舉) je potreban izbor u skladu sa potrebama. Ispitivanja su tri dana duga i trebalo je da budu napisani u klausure gde su kandidati tražili da prevodilaca stavove iz konfučijeve klasike i da piše eseje u propisanim književnim oblicima. Sve zvanične poruke su ocenjeni u devet ranga sistema (kin: jiupin 九品) koji je bio nasleđe iz perioda Vei kin: 曹魏 (220—265). Iako se činilo da je ovaj otvoreni sistem regrutovanja sasvim objektivan i fer, on je oštetio mogućnost nižih klasa da budu u akademijama, kao i činjenica da su kandidati često visoko zaduženi.

Smrt

Smrt Guang-sjia

Dana 15. novembra 1908. godine, Cisi je umrla, i, pod veoma sumnjivim okolnostima, izjavljeno je, da je, dotada zdrav car Guang-sji, umro prethodnog dana. Cisi je potpisala dekret po kojem je za cara bio proglašen Pu-ji, trogodišnji carev nećak, koji je vladao kao car Sjuen-tung. Od početka je vladalo opšte uverenje da je car bio otrovan, ali nije bilo dokaza da se podrži ova teorija dok nije prošeo jedan vek od njegove smrti. Godine 2008, nakon pet godina istrage, kineski istraživači i policijski zvaničnici su potvrdili da se car nemarno otrovao od arsena. Istraživači se nisu bavili time ko je naredio ubistvo, ali misli se da je to naredila Cisi.

Literatura

• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) event history
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) Emperors and Rulers
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) Religion
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) Arts
• Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) Government and Administration
• Guangxu - Encyclopaedia Britannica
• Šarl Senjobos (1908). „Istorija savremene obrazovanosti“. Srpska književna zadruga. Beograd
• Luka Zrnić - „Istorija novoga veka“, 1927, Državna štamparija kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd
• Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
• Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.