Diotelitizam

Diotelitizam ili diotelitstvo (grčki: δυοθελητισμός, od δυο (dyo), što znači "dva" i θέλημα (thelyma), što znači "volja") je pravoslavno hristološko učenje prema kojem u Hristu, koji ima dve prirode, božansku i čovečansku, postoje i dve volje, božanska i čovečanska, tako da svaka od Hristovih priroda ima i sopstvenu volju, kao svoje prirodno svojstvo. Diotelitizmu je suprotan monotelitizam, koji je osuđen na Šestom vaseljenskom saboru u Carigradu (680—681).^[1]

Radi suzbijanja monotelitizma, Pravoslavna crkva je na ovom saboru precizno formulisala pravoverno diotelitsko učenje o dve Hristove volje ili htenja, kao i učenje o dve Hristove energije ili dejstva (dioenergizam): „I dve prirodne volje ili htenja u Njemu i dva prirodna dejstva nerazdeljivo, neizmenljivo, neodvojivo, nesliveno isto tako ispovedamo prema učenju Svetih Otaca. I dve prirodne volje ne suprotstavljene, kako su govorili bezbožni jeretici, nego Njegova čovečanska volja sleduje, ne protivi se ili suprotstavlja se, već štaviše sleduje ili bolje reći potčinjava se Njegovoj božanskoj i svemogućoj volji..." ^[2]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Svetosavlje: Šesti vaseljenski sabor
^ „Oros vere Šestog vaseljenskog sabora, održanog u Carigradu 680-681. godine.”. Arhivirano iz originala 29. 12. 2017. g. Pristupljeno 7. 7. 2017.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Batrelos, Dimitrios (2008). Vizantijski Hristos: Ličnost, priroda i volja u hristologiji svetog Maksima Ispovednika. Kragujevac: Kalenić.
Lurje, Vadim (2010). Istorija vizantijske filosofije: Formativni period. Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ^{[mrtva veza]}
Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
Majendorf, Džon (1997). Imperijalno jedinstvo i hrišćanske deobe: Crkva od 450. do 680. godine. Kragujevac: Kalenić.
Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
Perović, David (2001). „Dijalog sa antihalkidoncima: Hristologija Svetoga Maksima Ispovednika u Pismima XII-XV” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 45 (1-2): 153—161.
Popović, Radomir V. (2011). Vaseljenski sabori: Peti, Šesti i Sedmi: Odabrana dokumenta. Knj. 2. Beograd: Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju.

Ovaj članak vezan za vere je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

,

[1] Svetosavlje: Šesti vaseljenski sabor

[2] „Oros vere Šestog vaseljenskog sabora, održanog u Carigradu 680-681. godine.”. Arhivirano iz originala 29. 12. 2017. g. Pristupljeno 7. 7. 2017.

[1]

[2]